Obilježen Dan ustanka protiv fašizma u Srbiji

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Суд у Шапцу рехабилитовао Богдана Лончара и Миленка Браковића, чије је убиство словило као Дан устанка.




Богдан Лончар и Божица

Шабац – Хици из пиштоља марке „штајер“, којим је 7. јула 1941. године у Белој Цркви код Крупња комуниста Жикица Јовановић Шпанац убио жандармеријског наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, нису означили почетак устанка против немачког окупатора. Били су испаљени из идеолошко-политичких разлога у жртве прогона и насиља од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот – одлучио је Окружни суд у Шапцу у поступку рехабилитације покојних Лончара и Браковића.

Захтев за рехабилитацију жандарма поднела је новинар из Шапца Стана Муњић, аутор књиге „Син српског Ивањдана“, настале на основу дневника и непосредног казивања Лончареве супруге Божице. Муњићева је навела да се датум ових убистава и даље узима као почетак устанка, иако га је 9. јула 2001. године републички парламент укинуо као државни празник, што је својеврсна манипулација историјом. Она сматра да Лончар и Браковић нису били издајници српског народа и слуге окупатора, већ прве жртве грађанског рата у Србији.
Богдан Лончар био је рођен 1907. године у Јошани код Удбине, од оца Косте Лончара и мајке Милице, а Војноподофицирску школу у Сремској Каменици завршио 1935. године, као први у рангу. Касније је радио у канцеларији првог краљевог ађутанта у Старом двору, да би после слома Југославије у кратком априлском рату 1941. године, са породицом избегао у Мачвански Причиновић код Шапца. Затим је по наређењу преузео жандармеријску станицу у Завлаци код Крупња, у којој је радио заједно са капларом Миленком Браковићем, рођеним 1907. године у селу Доња Врбава код Горњег Милановца, од оца Косте Браковића и мајке Јованке.
Млади подофицир био је ожењен Божицом (Босом), ћерком Личанина Рада Ђукића, који се из далеке Америке вратио бродом да као добровољац ратује за Србију против Аустро-угарске империје, а која је потписнику ових редова такође испричала трагичну судбину своје породице:
„Уочи Ивањдана 1941. сањам ружан сан. Играм и певам у колу, а соба пуна свећа, гуши ме дим, једва дишем. Устанем, а сузе саме теку. Размишљам о својима, окупација је, бринем се... Ујутро, чудан сан ми прича и Богдан. Као, ишао он путем, упао у неки бунар, пружао руке да га спасу, али га је земља затрпала. Мало потом, дође наређење из Команде у Крупњу да се иде у Белу Цркву и види зашто се народ окупио. Знамо да је велики црквени празник Ивањдан, али су окупљања била забрањена. Богдан је отишао на задатак, а ја сам читав дан провела пазећи шестомесечног јединца Зорана.“
Детаље трагедије удовици Богдана Лончара испричао је Станко Поповић, један од очевидаца догађаја:
„Када је завршена служба у цркви, поп и црквењак су казали да мушкарци остану, јер ће бити одржан збор. Нешто иза поднева дошло је петнаестак људи, од којих су неки били наоружани. Жикица, један учитељ и Владан Бојанић су држали говор. Потом су се поздравили и отишли низ реку. На несрећу, после неколико минута стигли су Богдан и Миленко, који су стали под липу, назвали Бога, и питали где је председник. У том тренутку иза окуке се помолио Жикица. Жандарми викнуше да стане, али он иде и даље, брзим кораком, право према нама. Пошто је пришао мало ближе, на отприлике од 8 до 10 метара, извади пиштољ и ја видех како оба жандарма падоше“.
Богдана је метак погодио у фишеклије, које су експлодирале и нанеле му велику рану на стомаку. Тражио је да га сељаци убију да се не мучи, а умро је сат и по касније, када су му дали да се напије воде. Он и Миленко сахрањени су сутрадан у Завлаци, на гробљу крај раскршћа на путу Шабац – Крупањ. Божици је срце поново прокрварило 7. августа 1970. године, када јој је син Зоран погинуо у саобраћајној несрећи недалеко од Шапца. Меморијални фудбалски турнир, који је Божица неколико година заредом организовала, угасио се, јер се неко досетио да пита „шта се то у граду игра под именом непријатељског сина“.

Нажалост, блага и скромна Божица, која је остатак свог живота провела на релацији гробље – кућа у Масариковој улици број 114, није дочекала рехабилитацију супруга Богдана Лончара и Миленка Браковића. Умрла је 7. марта ове године у 84. години живота.
 
Poslednja izmena:
Gruban:
Суд у Шапцу рехабилитовао Богдана Лончара и Миленка Браковића, чије је убиство словило као Дан устанка.




Богдан Лончар и Божица

Шабац – Хици из пиштоља марке „штајер“, којим је 7. јула 1941. године у Белој Цркви код Крупња комуниста Жикица Јовановић Шпанац убио жандармеријског наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, нису означили почетак устанка против немачког окупатора. Били су испаљени из идеолошко-политичких разлога у жртве прогона и насиља од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот – одлучио је Окружни суд у Шапцу у поступку рехабилитације покојних Лончара и Браковића.

Захтев за рехабилитацију жандарма поднела је новинар из Шапца Стана Муњић, аутор књиге „Син српског Ивањдана“, настале на основу дневника и непосредног казивања Лончареве супруге Божице. Муњићева је навела да се датум ових убистава и даље узима као почетак устанка, иако га је 9. јула 2001. године републички парламент укинуо као државни празник, што је својеврсна манипулација историјом. Она сматра да Лончар и Браковић нису били издајници српског народа и слуге окупатора, већ прве жртве грађанског рата у Србији.
Богдан Лончар био је рођен 1907. године у Јошани код Удбине, од оца Косте Лончара и мајке Милице, а Војноподофицирску школу у Сремској Каменици завршио 1935. године, као први у рангу. Касније је радио у канцеларији првог краљевог ађутанта у Старом двору, да би после слома Југославије у кратком априлском рату 1941. године, са породицом избегао у Мачвански Причиновић код Шапца. Затим је по наређењу преузео жандармеријску станицу у Завлаци код Крупња, у којој је радио заједно са капларом Миленком Браковићем, рођеним 1907. године у селу Доња Врбава код Горњег Милановца, од оца Косте Браковића и мајке Јованке.
Млади подофицир био је ожењен Божицом (Босом), ћерком Личанина Рада Ђукића, који се из далеке Америке вратио бродом да као добровољац ратује за Србију против Аустро-угарске империје, а која је потписнику ових редова такође испричала трагичну судбину своје породице:
„Уочи Ивањдана 1941. сањам ружан сан. Играм и певам у колу, а соба пуна свећа, гуши ме дим, једва дишем. Устанем, а сузе саме теку. Размишљам о својима, окупација је, бринем се... Ујутро, чудан сан ми прича и Богдан. Као, ишао он путем, упао у неки бунар, пружао руке да га спасу, али га је земља затрпала. Мало потом, дође наређење из Команде у Крупњу да се иде у Белу Цркву и види зашто се народ окупио. Знамо да је велики црквени празник Ивањдан, али су окупљања била забрањена. Богдан је отишао на задатак, а ја сам читав дан провела пазећи шестомесечног јединца Зорана.“
Детаље трагедије удовици Богдана Лончара испричао је Станко Поповић, један од очевидаца догађаја:
„Када је завршена служба у цркви, поп и црквењак су казали да мушкарци остану, јер ће бити одржан збор. Нешто иза поднева дошло је петнаестак људи, од којих су неки били наоружани. Жикица, један учитељ и Владан Бојанић су држали говор. Потом су се поздравили и отишли низ реку. На несрећу, после неколико минута стигли су Богдан и Миленко, који су стали под липу, назвали Бога, и питали где је председник. У том тренутку иза окуке се помолио Жикица. Жандарми викнуше да стане, али он иде и даље, брзим кораком, право према нама. Пошто је пришао мало ближе, на отприлике од 8 до 10 метара, извади пиштољ и ја видех како оба жандарма падоше“.
Богдана је метак погодио у фишеклије, које су експлодирале и нанеле му велику рану на стомаку. Тражио је да га сељаци убију да се не мучи, а умро је сат и по касније, када су му дали да се напије воде. Он и Миленко сахрањени су сутрадан у Завлаци, на гробљу крај раскршћа на путу Шабац – Крупањ. Божици је срце поново прокрварило 7. августа 1970. године, када јој је син Зоран погинуо у саобраћајној несрећи недалеко од Шапца. Меморијални фудбалски турнир, који је Божица неколико година заредом организовала, угасио се, јер се неко досетио да пита „шта се то у граду игра под именом непријатељског сина“.

Нажалост, блага и скромна Божица, која је остатак свог живота провела на релацији гробље – кућа у Масариковој улици број 114, није дочекала рехабилитацију супруга Богдана Лончара и Миленка Браковића. Умрла је 7. марта ове године у 84. години живота.
Kliknite za proširenje...

Ma jok nisu postojali Nemc i njihove sluge sve je to laz i propaganda komunista. Ako sam dobro shvatio loncar je bio sluzbenik regularne Srpske vlade a ne kvislinske.
PS.A da ,raspitaj se malo zasto je kraljev adjutant zavrsio u seoskoj zandarmeriji i zasto je bas on isao da hapsi Spanca?
 
Gruban:
Суд у Шапцу рехабилитовао Богдана Лончара и Миленка Браковића, чије је убиство словило као Дан устанка.




Богдан Лончар и Божица

Шабац – Хици из пиштоља марке „штајер“, којим је 7. јула 1941. године у Белој Цркви код Крупња комуниста Жикица Јовановић Шпанац убио жандармеријског наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, нису означили почетак устанка против немачког окупатора. Били су испаљени из идеолошко-политичких разлога у жртве прогона и насиља од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот – одлучио је Окружни суд у Шапцу у поступку рехабилитације покојних Лончара и Браковића.

Захтев за рехабилитацију жандарма поднела је новинар из Шапца Стана Муњић, аутор књиге „Син српског Ивањдана“, настале на основу дневника и непосредног казивања Лончареве супруге Божице. Муњићева је навела да се датум ових убистава и даље узима као почетак устанка, иако га је 9. јула 2001. године републички парламент укинуо као државни празник, што је својеврсна манипулација историјом. Она сматра да Лончар и Браковић нису били издајници српског народа и слуге окупатора, већ прве жртве грађанског рата у Србији.
Богдан Лончар био је рођен 1907. године у Јошани код Удбине, од оца Косте Лончара и мајке Милице, а Војноподофицирску школу у Сремској Каменици завршио 1935. године, као први у рангу. Касније је радио у канцеларији првог краљевог ађутанта у Старом двору, да би после слома Југославије у кратком априлском рату 1941. године, са породицом избегао у Мачвански Причиновић код Шапца. Затим је по наређењу преузео жандармеријску станицу у Завлаци код Крупња, у којој је радио заједно са капларом Миленком Браковићем, рођеним 1907. године у селу Доња Врбава код Горњег Милановца, од оца Косте Браковића и мајке Јованке.
Млади подофицир био је ожењен Божицом (Босом), ћерком Личанина Рада Ђукића, који се из далеке Америке вратио бродом да као добровољац ратује за Србију против Аустро-угарске империје, а која је потписнику ових редова такође испричала трагичну судбину своје породице:
„Уочи Ивањдана 1941. сањам ружан сан. Играм и певам у колу, а соба пуна свећа, гуши ме дим, једва дишем. Устанем, а сузе саме теку. Размишљам о својима, окупација је, бринем се... Ујутро, чудан сан ми прича и Богдан. Као, ишао он путем, упао у неки бунар, пружао руке да га спасу, али га је земља затрпала. Мало потом, дође наређење из Команде у Крупњу да се иде у Белу Цркву и види зашто се народ окупио. Знамо да је велики црквени празник Ивањдан, али су окупљања била забрањена. Богдан је отишао на задатак, а ја сам читав дан провела пазећи шестомесечног јединца Зорана.“
Детаље трагедије удовици Богдана Лончара испричао је Станко Поповић, један од очевидаца догађаја:
„Када је завршена служба у цркви, поп и црквењак су казали да мушкарци остану, јер ће бити одржан збор. Нешто иза поднева дошло је петнаестак људи, од којих су неки били наоружани. Жикица, један учитељ и Владан Бојанић су држали говор. Потом су се поздравили и отишли низ реку. На несрећу, после неколико минута стигли су Богдан и Миленко, који су стали под липу, назвали Бога, и питали где је председник. У том тренутку иза окуке се помолио Жикица. Жандарми викнуше да стане, али он иде и даље, брзим кораком, право према нама. Пошто је пришао мало ближе, на отприлике од 8 до 10 метара, извади пиштољ и ја видех како оба жандарма падоше“.
Богдана је метак погодио у фишеклије, које су експлодирале и нанеле му велику рану на стомаку. Тражио је да га сељаци убију да се не мучи, а умро је сат и по касније, када су му дали да се напије воде. Он и Миленко сахрањени су сутрадан у Завлаци, на гробљу крај раскршћа на путу Шабац – Крупањ. Божици је срце поново прокрварило 7. августа 1970. године, када јој је син Зоран погинуо у саобраћајној несрећи недалеко од Шапца. Меморијални фудбалски турнир, који је Божица неколико година заредом организовала, угасио се, јер се неко досетио да пита „шта се то у граду игра под именом непријатељског сина“.

Нажалост, блага и скромна Божица, која је остатак свог живота провела на релацији гробље – кућа у Масариковој улици број 114, није дочекала рехабилитацију супруга Богдана Лончара и Миленка Браковића. Умрла је 7. марта ове године у 84. години живота.
Kliknite za proširenje...

Sud u Srbiji ti je pustio na ulicu Šiptarske koljače, pa to ne znači da su nevini :D

Isti sud je i ukinuo presude Bilu Klintonu i Olbrajtovoj za zločine protiv nas - pa ti vidi.
 
Drug Stari:
Ma jok nisu postojali Nemc i njihove sluge sve je to laz i propaganda komunista. Ako sam dobro shvatio loncar je bio sluzbenik regularne Srpske vlade a ne kvislinske.
PS.A da ,raspitaj se malo zasto je kraljev adjutant zavrsio u seoskoj zandarmeriji i zasto je bas on isao da hapsi Spanca?
Kliknite za proširenje...

Kakve veze imaju Nemci.Komunisti su iskoristili okupaciju za izvrše prevrat-revoluciju .Borba protiv Nemaca im je bila u drugom planu.I šta tu ima da se priča.Sud je rekao sve što treba da se kaže.
 
Gruban:
Kakve veze imaju Nemci.Komunisti su iskoristili okupaciju za izvrše prevrat-revoluciju .Borba protiv Nemaca im je bila u drugom planu.I šta tu ima da se priča.Sud je rekao sve što treba da se kaže.
Kliknite za proširenje...

И добро су урадили, краљевина је била ужасна - прочитај Арчибалда Рајса у "Чујте Срби!" како описује краљевину.
 
To vi ubosni obeležavajte šta i protiv koga hoćete , a Srbija , odnosno ostatak svesnog i razumnog dela građana će dostojanstveno obeležiti i početak ovog Ustanka protiv nacističke zveri i njenih podanika.

Srbijo , srećan ti dan Ustanka i da se ne zaboravi vreme kada je Srbin imao hrabrost , dostojanstvo i čast bez kukavičluka svosjstvenog današnjim generacijama . :)
 
RebeccaBg:
To vi ubosni obeležavajte šta i protiv koga hoćete , a Srbija , odnosno ostatak svesnog i razumnog dela građana će dostojanstveno obeležiti i početak ovog Ustanka protiv nacističke zveri i njenih podanika.

Srbijo , srećan ti dan Ustanka i da se ne zaboravi vreme kada je Srbin imao hrabrost , dostojanstvo i čast bez kukavičluka svosjstvenog današnjim generacijama . :)
Kliknite za proširenje...
Откад је Србија убосни?:lol: Комунисти су убили више Срба него Немци окупатори. и.. ко је убио више православних свештеника, срушио више православних храмова, окупатори или срби комунисти? :)
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

комшија
Украјина честитала Србији Дан државности
Odgovora
20
Pregleda
378
Droid
Droid
комшија
Одјекивало "Јулија, Јулија": Удовица Алексеја Наваљног учествовала у протесту против Путина на дан избора
2 3
Odgovora
61
Pregleda
1.831
kapetanmark
kapetanmark
Б
Преполовљени Црногорци у Србији:)
2 3 4
Odgovora
83
Pregleda
1.320
faraonn
faraonn

Back
Top