7. јул 1941 дан устанка у Србији или ипак не?

Ближи се још једна годишњица па да мало проговоримо и о овом догађају.
Да ли се оно што се десило у Белој Цркви код Крупња може назвати почетком устанка,ако може због чега,а ако не опет због чега, и шта треба узети као почетак борбе против окупатора.
И шта се тачно десило тог 7. јула у Белој Цркви?

За почетак ево шта каже википедија.

Дан устанка народа Србије

http://sr.wikipedia.org/sr/Дан_устанка_народа_Србије

Дан устанка, обележавао је годишњицу оружане акције Рађевачке партизанске чете Ваљевског партизанског одреда, 7. јула 1941. године у Белој Цркви, код Крупња. Тада је Жикица Јовановић Шпанац на сеоском вашару убио два жандарма. Кафана испред које се догодило ово убиство претоврена је у музеј и у њој се налази стална изложба „7. јул 1941. године“, у музеј је претворена такође и зграда сеоске општине у којој се налази изложба „Револуционарне традиције Западне Србије 1804-1981. године“.

7. јул 1941.



Бела Црква - зграда бивше кафане, а данас музеја и спомен-бисте др Мише Пантића, Жикице Јовановића и Чеде Милосављевића

На Ивањдан, 7. јула 1941. године у селу Бела Црква, код Крупња одржавао се традиционалан сеоски вашар. После црквене службе, председник општине Средоје Кнежевић је окупљеним грађанима наредио, да се због „ванредних безбедносних прилика“, разиђу кућама и већина га је послушала, али је на вашару, ипак, остало још неколико стотина сељака. Око 17 часова појавила се група од петнаест партизана из Рађевске партизанске чете, предвођених командантом Мишом Пантићем и политичким комесаром Жикицом Јовановићем Шпанцем. Били су наоружани пушкама, а један партизан је носио пушкомитраљез.

Одмах по доласку, партизани су, под липом испред кафане Босе Недељковић, окупили око себе сељаке. Потом су им одржали антифашистичке говоре у којима су позвали народ у борбу против окупатора. Говорили су лекар лекар Миша Пантић из Ваљева, студент права Владан Бојанић из Беле Цркве и Жикица Јовановић Шпанац, новинар из Ваљева и учесник шпанског грађанског рата. После одржаних говора партизани су се удаљили. Многи младићи, који су били на вашару тада су се придружили Рађевачкој партизанској чети.
Одмах по одласку партизана, у село је стигла жандармеријска патрола, која је у међувремену била обавештена о доласку „наоружаних комуниста”. У њој су били наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић. Они су почели, окупљеном народу, да говоре да иде кући и почели да га растерују. Тада је Владан Бојанић, појурио за партизанском групом коју је сустигао код извора Јебаровца, крај речице Коларуше. Испричао је о грубом насртају жандара, па су се Жикица Јовановић и Миша Пантић, вратили са намером да разоружају жандарме.
Лончар и Браковић су, одмах по доласку партизана, посегли за оружјем, али нису стигли да га употребе. Жикица је, из непосредне близине, из пиштоља (носио је два пиштоља на боковима, као и сви политички комесари из Шпанског грађанског рата) убио обојицу. Богдана Лончара је један метак погодио у фишеклију услед чега је експлодирала муниција и он је умро два сата касније (према другом извору у село су се вратили Жикица Јовановић и Цветин Солдатовић и обојица пуцали. Жикица је пиштољем ранио Богдана Лончара, док је Солдатовић пушком усмртио Браковића).

Главне улоге у том догађају су припале:

Жикица Јовановић Шпанац
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%96%D0%B8%D0%BA%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%A8%D0%BF%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%86

Са својом четом он је извео прву устаничку акцију у Србији, 7. јула 1941. године у селу Бела Црква, код Крупња. Тада је пиштољем (носио је два пиштоља на боковима, као и сви комесари из шпанског рата) убио два жандарма - наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића који су дошли да растуре народни збор на коме је Жикица одржао антифашистички говор.

Жикица се касније са својом четом прикључио Ваљевском партизанском одреду у ком је најпре обављао дужност команданта, а потом политичког комесара батаљона. После Прве непријатељске офанзиве и повлачења партизанских јединица у Санџак, новембра 1941. године, остао је у западној Србији. Са преосталим борцима учествовао је у борбама са далеко надмоћнијим Немачким и Недићевим јединицама.
Јануара 1942. године постао је члан штаба Групе партизанских одреда западне Србије и учествовао у многим борбама: код села Ба и Планинца, код Мионице, у селу Комирићу, код Крупња и околини Ваљева. Током фебруара учествовао је у борбама јужно од Ваљева, на планинама Маљену и Повлену. Погинуо 13. марта 1942. године у 27-ој години живота, у борби против четника у селу Радановцу, код Косјерића.

Терориста убио 2 српска жандара.Какав устанак?

Миша Пантић
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%88%D0%B0_%D0%9F%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%9B

Одмах по избијању Априлског рата, 1941. године, пријавио се као добровољац у Југословенску краљевску војску и отишао на фронт. После капитулкације и окупације Краљевине Југославије, избегао је заробљавање и вратио се у родно место. Одмах по доласку у Ваљево, активно је радио на припрема оружаног устанка. Заједно са учитељем Чедом Милосављевићем и шпанским борцем Жикицом Јовановићем Шпанцем учествовао је у стварању Рађевачке партизанске чете, која је формирана крајем јуна 1941. године и која је касније ушла у састав Ваљевског партизанског одреда.

Чеда Милосављевић
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A7%D0%B5%D0%B4%D0%B0_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Заједно са Рађевачком четом учествовао је 7. јула 1941. године у Белој Цркви, код Крупња, у првој устаничкој акцији у Србији. У чети је најпре био члан војно-политичког руководства и секретар партијске ћелије. Септембра 1941. године постављен је за политичког комесара Рађевачког партизанског батаљона, који се такође налазио у саставу Ваљевског партизанског одреда.
У борби против Немаца, код Љубовије, био је тешко рањен и пренесен у партизанску болницу у Ужицу. Крајем новембра 1941. године, док су се Немци надирали ка Ужицу, партизанска болница је евакусина на Златибор. Припадници немачке 342. пешадијске дивизије, су 30. новембра заробили око 150 партизанских рањеника, међу којима се налазио и Миша, и све их побили.

Један од убијених жандара.
Богдан Лончар
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%B4%D0%B0%D0%BD_%D0%9B%D0%BE%D0%BD%D1%87%D0%B0%D1%80

На Ивањдан, 7. јула 1941. године у селу Бела Црква, срез Рађевски одржан је вашар. Како је окупљеном народу саопштено да се због због ванредних безбедносних прилика вашар забрањује, сељаци су почели да се разилазе. Око 17 сати се појавила једна група од 15 наоружаних комуниста. Један од вођа наредио је да се сељаци скупе и отпочео је да држи говор о Стаљину и Совјетској Русији. После тога комунисти су се удаљили. Чим су се отишли у селу је ушла жандармеријска патрола задужена за јавни ред и мир у којој су били наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић. Председник сеоске општине их је одмах обавестио о наоружаним одметницима који су под претњом силе задржали око стотинак сељака да би им одржали говор о бољшевичкој револуцији.[SUP]http://sr.wikipedia.org/wiki/Википедија:Навођење_извора[/SUP] Док су они разговарали појавила су се два наоружана лица: Жикица Јовановић Шпанац, из Ваљева и један учитељ из Пецке. Они су са упереним револверима повикали на жандарме - Доле оружје![SUP]http://sr.wikipedia.org/wiki/Википедија:Навођење_извора[/SUP] Затим су наредник и каплар зграбили пушке да се бране. Међутим, Жикица Јовановић их је убио обојицу из непосредне близине. Затим су их опљачкали и изгубили се у непознатом правцу.[SUP]http://sr.wikipedia.org/wiki/Википедија:Навођење_извора[/SUP] Лончара је један метак погодио у фишеклију услед чега је експлодирала муниција, он је преминуо после два сата у тешким мукама.

После рата ово двоструко убиство се од стране комуниста славило као Дан устанка. Окружни суд у Шапцу донео је 2009. године пресуду о рехабилитацији њих двојице..

Жандарми из Беле Цркве жртве идеолошког терора

Суд у Шапцу рехабилитовао Богдана Лончара и Миленка Браковића, чије је убиство словило као Дан устанка.




Богдан Лончар и Божица

Шабац – Хици из пиштоља марке „штајер“, којим је 7. јула 1941. године у Белој Цркви код Крупња комуниста Жикица Јовановић Шпанац убио жандармеријског наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, нису означили почетак устанка против немачког окупатора. Били су испаљени из идеолошко-политичких разлога у жртве прогона и насиља од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот – одлучио је Окружни суд у Шапцу у поступку рехабилитације покојних Лончара и Браковића.

Захтев за рехабилитацију жандарма поднела је новинар из Шапца Стана Муњић, аутор књиге „Син српског Ивањдана“, настале на основу дневника и непосредног казивања Лончареве супруге Божице. Муњићева је навела да се датум ових убистава и даље узима као почетак устанка, иако га је 9. јула 2001. године републички парламент укинуо као државни празник, што је својеврсна манипулација историјом. Она сматра да Лончар и Браковић нису били издајници српског народа и слуге окупатора, већ прве жртве грађанског рата у Србији.
Богдан Лончар био је рођен 1907. године у Јошани код Удбине, од оца Косте Лончара и мајке Милице, а Војноподофицирску школу у Сремској Каменици завршио 1935. године, као први у рангу. Касније је радио у канцеларији првог краљевог ађутанта у Старом двору, да би после слома Југославије у кратком априлском рату 1941. године, са породицом избегао у Мачвански Причиновић код Шапца. Затим је по наређењу преузео жандармеријску станицу у Завлаци код Крупња, у којој је радио заједно са капларом Миленком Браковићем, рођеним 1907. године у селу Доња Врбава код Горњег Милановца, од оца Косте Браковића и мајке Јованке.
Млади подофицир био је ожењен Божицом (Босом), ћерком Личанина Рада Ђукића, који се из далеке Америке вратио бродом да као добровољац ратује за Србију против Аустро-угарске империје, а која је потписнику ових редова такође испричала трагичну судбину своје породице:
„Уочи Ивањдана 1941. сањам ружан сан. Играм и певам у колу, а соба пуна свећа, гуши ме дим, једва дишем. Устанем, а сузе саме теку. Размишљам о својима, окупација је, бринем се... Ујутро, чудан сан ми прича и Богдан. Као, ишао он путем, упао у неки бунар, пружао руке да га спасу, али га је земља затрпала. Мало потом, дође наређење из Команде у Крупњу да се иде у Белу Цркву и види зашто се народ окупио. Знамо да је велики црквени празник Ивањдан, али су окупљања била забрањена. Богдан је отишао на задатак, а ја сам читав дан провела пазећи шестомесечног јединца Зорана.“
Детаље трагедије удовици Богдана Лончара испричао је Станко Поповић, један од очевидаца догађаја:
„Када је завршена служба у цркви, поп и црквењак су казали да мушкарци остану, јер ће бити одржан збор. Нешто иза поднева дошло је петнаестак људи, од којих су неки били наоружани. Жикица, један учитељ и Владан Бојанић су држали говор. Потом су се поздравили и отишли низ реку. На несрећу, после неколико минута стигли су Богдан и Миленко, који су стали под липу, назвали Бога, и питали где је председник. У том тренутку иза окуке се помолио Жикица. Жандарми викнуше да стане, али он иде и даље, брзим кораком, право према нама. Пошто је пришао мало ближе, на отприлике од 8 до 10 метара, извади пиштољ и ја видех како оба жандарма падоше“.
Богдана је метак погодио у фишеклије, које су експлодирале и нанеле му велику рану на стомаку. Тражио је да га сељаци убију да се не мучи, а умро је сат и по касније, када су му дали да се напије воде. Он и Миленко сахрањени су сутрадан у Завлаци, на гробљу крај раскршћа на путу Шабац – Крупањ. Божици је срце поново прокрварило 7. августа 1970. године, када јој је син Зоран погинуо у саобраћајној несрећи недалеко од Шапца. Меморијални фудбалски турнир, који је Божица неколико година заредом организовала, угасио се, јер се неко досетио да пита „шта се то у граду игра под именом непријатељског сина“.

Нажалост, блага и скромна Божица, која је остатак свог живота провела на релацији гробље – кућа у Масариковој улици број 114, није дочекала рехабилитацију супруга Богдана Лончара и Миленка Браковића. Умрла је 7. марта ове године у 84. години живота.

Мирољуб Мијушковић

објављено: 05/01/2009

Sedmi jul je, nazalost, uvod u gradjanski rat izmedju pripadnika srpskog naroda.

Ustanak je, zeleo to neko da prizna ili ne, poceo 13. maja na Ravnoj Gori. Ili se za datum pocetka ustanka moze uzeti prvi sukob Srba, nebitno koje ideologije, sa Nemcima.

7. jul bi trebalo da bude dan zalosti i tragedije. On, ili 4. oktobar, kada je, ako se ne varam, zapocela kobna i tragicna bitka na Kraljevu.

S obzirom na to kolika je katastrofa Drugi Svetski Rat bio za Srbiju i Srbe u celini, mi to nista ne bi trebalo da slavimo, vec da imamo dan zalosti posvecen zrtvama tog strasnog gradjanskog rata, okupacije i terora okupatora.

Нови пуцањ устаничке пушке

Као деценијама раније, и на Ивањдан 7. јула 1941. године у селу Бела Црква код Крупња одржан је сеоски вашар. Упркос одлуци месних власти да се због ратних (не)прилика вашар не одржи, крај цркве се окупио велики број људи. Око 17 сати из околне шуме дошла је група од петнаестак партизана и око себе окупила присутне. Говор је одржао Живорад Жикица Јовановић Шпанац. После позива на оружје, како би се ослободили немачке војне власти и капиталиста, група се удаљила, а недуго после тога стигла је жандармеријска патрола - наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић. Кад су чули за њихов долазак, Жикица Јовановић и Цветин Солдатовић су се вратили, једни друге позвали да положе оружје, а затим је Жикица Јовановић пуцао и убио Богдана Лончара, док је Солдатовић усмртио Браковића.
http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2608&tekst=02


Споменик Жикици Јовановићу Шпанцу у центру Беле Цркве

Споменици погинулим жандармима у порти цркве у Белој Цркви

Једини разлог што се слави 7. јул као дан устанка јесте што кореспондира са 4. јулом, даном када је КПЈ донела фамозну одлуку о почетку устанка, а која је опет условљена 22. јуном као даном напада Хитлерове Немачке на СССР. Датум је вишеструко неодговарајући - прво, ако треба се обележава некакав устанак, онда је историјски факат да су четници партизане предухитрили. Друго, антифашистички карактер догађаја је заиста споран - страдали су несрећни жандарми, чији једини задатак је био да спроведу одлуку о поштовању јавног реда и мира. И треће, то јесте био почетак грађанског рата, и нимало није случајно да је главни актер био шпански борац, човек острвљен управо у грађанском рату у којем су се безобзирно убијали левичари и десничари, а такође и левичари између себе. Човек који без оклевања убије другог само због тога што не дели његова политичка уверења.

А оно што нисам знао, а што је скандалозно, то је да је суд рехабилитовао погинуле жандаре. Како, по каквом основу? Њих двојица никада нису ни осуђени, па их је немогуће и рехабилитовати. Такве ствари сус заиста могуће само у оваквој башибозук-држави.

Улога сеоског вашара у српској историји

Рехабилитација двојице жандарма Богдана Лончара и Миленка Браковића, који су били жртве сукоба са партизанском групом Жикице Јовановића Шпанца 7. јула 1941. године, отвара питање значаја реалног ситуирања тог догађаја који је у после Другог светског рата био један од најистакнутијих датума социјалистичке Србије.
http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=42180

На Ивањдан, тзв. летњи Свети Јован Крститељ (преслава) 7. јула 1941. у селу Бела Црква (немачки гарнизон налазио се у Крупњу) одржаван је вашар. Окупљеном народу је саопштено да се због ванредних безбедоносних прилика (пронеле су се вести о могућем доласку групе партизана) вашар забрањује, па су мештани почели да се разилазе. Председник општине је, после црквене службе, наредио окупљеним грађанима да се разиђу и већина га је послушала, али је на вашару, ипак, остало стотину сељака. Око 17 часова појавила се група од 15 партизана из Рађевске чете, на челу са Јовановићем. Били су наоружани пушкама, а један партизан је носио пушкомитраљез.
Под липом испред кафане Босе Недељковић окупили су око себе сељаке, а Јовановић је одржао говор. Он је говорио о неопходности подизања устанка против немачке војске, бољшевичкој револуцији, Совјетском Савезу и Стаљину, што су у то време били уобичајени саставни елементи пропаганде КПЈ. Рекао је и да је дошло време да народ „прихвати оружје и ослободи се окупаторске војне власти и капиталиста”. Јовановић је још нагласио да „Руси напредују и треба им помоћи”. Тражио је да се саботира рад у белоцркванском руднику лигнита, „да се не иде на кулук и не плаћа пореза”. Обавестио је народ да је 1921. основана Комунистичка партија „чији је рад био спречен оружјем”. Ипак, комунисти су „у Лајковцу запалили цистерне, а у Крагујевцу магазин, а сада иду на Крупањ”.
После говора партизани су се удаљили, а онда је у село пристигла жандармеријска патрола, која је у међувремену од председника сеоске општине обавештена о доласку „наоружаних комуниста”. У њој су били Богдан Лончар и Миленко Браковић.
Лончар је био жандармеријски наредник, командир станице у Завлаци. Рођен је у селу Јошани код Удбине, Лика. После Априлског рата и оснивања Независне Државе Хрватске побегао од усташког терора у Србију. После краћег времена добио је службу као жандарм у Завлаци. Миленко Браковић је из околине Горњег Милановца и он је био каплар у жандармеријској станици у Завлаци. Они су почели да говоре народу да иде кући и људи су били спремни да их послушају. Тада је Владан Бојанић, студент права из Беле Цркве, појурио за партизанском групом коју је сустигао код извора Yебаровца, крај речице Коларуше. Испричао је о „грубом насртају жандара”, па су се Јовановић и Милош Пантић, лекар из Ваљева, вратили са намером да разоружају жандарме.
Лончар и Браковић су посегли за оружјем, али нису стигли да га употребе. Јовановић је, из непосредне близине, из пиштоља (носио је два пиштоља на боковима, као и сви комесари из Шпанског грађанског рата) убио Лончара и Браковића. Лончара је један метак погодио у фишеклију услед чега је експлодирала муниција.
Сачувана су два немачка извори о 7. јулу. Крајскомандантура И/847 из Шапца је забележила: “У понедељак, 7. јула, у 17.30 часова, појавило се у Белој Цркви 16 до 20 устаника, наоружаних аутоматима, једним митраљезом, пиштољима и пушкама, под командом лекара (Милоша) Пантића из Ваљева и покушали су да становништво наведу на оружани отпор против немачке посаде и на разарање немачких фабрика. Забранили су даљи рад у предузећу и запретили стрељањем. Два српска жандарма, која су се ту нашла, била су убијена, што је читаво становништво примило са симпатијама.”
Убиство српских жандарма после Другог светског рата устоличено је од владајућег режима као дан почетка оружане борбе српског народа у Србији против окупатора, а то је затим општеприхваћено и у историографији. Датум 7. јули није био одређен историјским значењем догађаја који се збио тога дана већ далеко више чињеницом да је требало обележити седницу Политбироа на којој је 4. јула донета одлука о почетку борби, везати почетак устанка за локацију генералног секретара КПЈ и означити предност комуниста.

Ако гледамо ко је први пуцао на жандарме, то су урадили четници 2 месеца пре комуниста, 7.5.1941.
Међутим, четници нису за дан устанка прогласили 11.мај када је Дража отишао у шуму него 15.4. када се са Горским одредом(заправо Брзи одред али је преименован) одметнуо у шуму.
7.7.се не може сматрати даном устанка зато што је то било само дело бандитизма, а и зато што је читавих месец дана пре отпочео јунски устанак у Херцеговини који комунисти и данас прећуткују.

Obelezavanje nekakvog "Dana Ustanka" je imalo logike samo u uslovima bratstva-jedinistva kada je to predstavljeno kao deo koordinisane borbe za slobodu i jugoslavenstvo nasih naroda, narodnosti i etnickih zajednica.

Medjutim, s obrozim na to da vise nikakve Jugoslavije ne postoje i da su svi narodi osim srpskog pobegli iz nje glavom bez obzira, vreme je da izvrsimo re-evaluaciju motiva za "slavlje" sa srpske tacke gledista. A sa nase tacke gledista, motiva za proslavljanje nema.

наставак

Да ли је било других догађаја који су заслуживали да се вреднују као почетак устанка у Србији?

У овом периоду десила су се три озбиљна партизанска напада на немачку војску. Прво је 14. августа у селу Скели (15 км западно од Обреновца) у рано послеподне, нападнут путнички аутомобил 3. чете 64. резервног полицијског батаљона, који је био на путу за Шабац. Погинули су један поручник (Ехрман) и један наредник, док су два наредника нестала. Затим је у ноћи између 14. и 15. августа код Лајковца нападнут воз са немачким војницима: три војника су убијена, а четири рањена. Железничка станица код Лајковца нападнута је и 16. августа послеподне: убијено је пет, а тешко су рањена три немачка војника.
Најзначајнији догађај у развоју устанка у овом периоду десио се 31. августа када је Јадарски четнички одред, под командом потпуковника Веселина Мисите, ослободио Лозницу. Уочи напада, 30. августа увече, одржан је партизанско-четнички састанак у манастиру Троноша. Партизани су саопштили намеру да нападну град у року од два дана. У таквој ситуацији Мисита је, без консултације са Михаиловићем, одлучио да сам нападне Немце у Лозници. У току ноћи прикупио је јединице, а звона са лозничке цркве дала су знак за почетак напада у раним јутарњим часовима. У граду се налазила XИ чета 738. пешадијског пука. Борба се водила кроз град, постепено од куће до куће. Прво су се предале посаде у зградама Гимназије и Вуковог дома. Посада у Градској кафани пружала је најјачи отпор. У једном нападу на њу, погинуо је и сам Мисита. Борбе су окончане у рано после подне. Напад је изведен на брзину, како би се предухитрили партизани, али је био упечатљив по резултатима: ослобођен је први град у окупираној Европи и први пут је један немачки гарнизон натеран на предају – заробљена су 93 војника.
Град је сутрадан напала и 9. чета 738. пука, али је већ при доласку наишла на јаку пушчану и митраљеску ватру из кукуруза дуж пута и са југоисточних брежуљака. Тако су сви немачки противнапади одбијени. Тај догађај означио је прелом у даљем развој устанка: партизанско-четничка војска је све храбрије јуришала на немачке одреде и забележила прве веће успехе. Развој ситуације се отимао контроли и немачка команда је била принуђена да предузме радикалне мере које ће прву ратну јесен привести свом трагичном крају.
Истраживања подузета после промене социјалистичке власти показују да је руководство КПЈ окупацију земље 1941. доживело је као “револуционарну перспективу”. Борба за ослобођење земље била је исто што и рушење предратног државно-политичког устројства Краљевине Југославије. Револуционарна теорија није признавала легитимитет избегличке владе и континуитет монархије, па је од почетка борбе партизанских одреда идеологија имала превласт. Та стратегија имала је веома дубоку историјску вертикалу.
+++
даље имате на линку који сам горе поставио.

Ево и из В.Новости фељтон историчар Коста Николић,писац и овог текста горе.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:229712-I-heroj-i-terorista

Берекин:

Терориста убио 2 српска жандара.Какав устанак?

Kliknite za proširenje...

Neki kažu antihrist ubio !
Navodno,bio siledžija i kavgaroš i pre rata.
Taj Žikica.
Ali,veličan kasnije kao španski borac,rodoljub i časni komunista....
Uvek će se pobednici umešati u pisanje istorije !

Тај дан је срамота за Србе.
Ако не могу да се договоре, нек обележавају 27. март(знам, сад ће да крене прича о Енглезима и избегавању рата с Немачком...)

Погинуо 13. марта 1942. године у 27-ој години живота, у борби против четника у селу Радановцу, код Косјерића.

Kliknite za proširenje...

Овде бих се задржао. Генерал Радивоје Јовановић Брадоња, каснији ком. 23. партизанске дивизије је сведочио 1989. да је он био тај који је убио Шпанца по наређењу партије новембра 1941.

Историчар Чедомир Антић такође износи своје мишљење.
Чедомир Антић
Празник или потврда фарсе
Догађај из Беле Цркве од 7. јула 1941. означен је као убиство из идеолошких побуда
У јавности су чести захтеви да буде успостављен празник у спомен борбе народа Србије против фашизма. И ове године уочи 7. јула, дана који је у време реалног социјализма у Србији слављен као почетак устанка, чују се предлози да овај датум поново постане државни празник.
Мада је устанак у Србији започео неколико седмица раније, 7. јул је сматран идеолошки најисправнијим и најпогоднијим датумом. Будући да је Комунистичка партија Југославије била у највећој мери одана Совјетском Савезу, као домовини светског комунизма, логично је било да устанак у њеној организацији није могао почети пре него што је 22. јуна 1941. године, нападом армија Трећег рајха, раскинут Пакт Рибентроп – Молотов.
http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/Praznik-ili-potvrda-farse.sr.html

Ненад:

Овде бих се задржао. Генерал Радивоје Јовановић Брадоња, каснији ком. 23. партизанске дивизије је сведочио 1989. да је он био тај који је убио Шпанца по наређењу партије новембра 1941.

Kliknite za proširenje...

Пардон, 25. дивизије...

Ненад:

Овде бих се задржао. Генерал Радивоје Јовановић Брадоња, каснији ком. 23. партизанске дивизије је сведочио 1989. да је он био тај који је убио Шпанца по наређењу партије новембра 1941.

Kliknite za proširenje...

Да чуо сам и за то, тај Брадоња био прво у Четницима па га зато прозвали брадоњом.

Зна ли неко да ли се у уџбеницима историје код нас променило нешто или и даље стоји стара мантра о овом догађају?

Grof Vronski:

Neki kažu antihrist ubio !
Navodno,bio siledžija i kavgaroš i pre rata.
Taj Žikica.
Ali,veličan kasnije kao španski borac,rodoljub i časni komunista....
Uvek će se pobednici umešati u pisanje istorije !

Kliknite za proširenje...

Жикица Јовановић Шпанац
Па сад био је из добро стојеће породице али мало залутао очигледно.

Неки га још увек обележавају,ево прошле године.

Obeležen Dan ustanka u Srbiji

Odavanjem počasti i polaganjem venaca na ustaničko spomen-obeležje, danas je u Beloj Crkvi kod Krupnja obeležena 70. godišnjica početka antifašističke borbe u Srbiji u Drugom svetskom ratu.

U Beloj Crkvi kod Krupnja danas je obeležena 70. godišnjica početka antifašističke borbe u Srbiji u Drugom svetskom ratu.

Na spomen obeležja narodnim herojima Žikici Jovanoviću Špancu, Čedi Milosavljeviću i Miši Pantiću vence su položile delegacije Vlade Srbije, Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata (SUBNOR), kao i predstavnici nevladinih organizacija koje neguju tradicije oslobodilačkih ratova Srbije.

Na skupu, pred nekoliko stotina gradjana, govorili su predsednik opštine Krupanj Savo Dorić, predsednik SUBNOR-a Miodrag Zečević i ministar prosvete i nauke Žarko Obradović.

Obradović se usprotivio "učestalim pokušajima da se preoblikuje istorija i uloga Srbije u borbi protiv fašizma".

Zečević je u ime SUBNOR-a pozvao državu da 7. jul, kao Dan ustanka u Srbiji u Drugom svetskom ratu, ponovo proglasi za državni praznik.

Medju prisutnima je bio i Josip Joška Broz, predsednik Komunističke partije i unuk Josipa Broza Tita, vodju jugoslovenskog oslobodilačkog pokreta i potom dugogodišnjeg predsednika Jugoslavije.

Na današnji dan 1941. godine, tokom svečanosti kojom je narod u Beloj Crkvi obeležavao Ivanjdan i koji su žandari pokušali da rasteraju, komunisti predvodjeni Žikicom Jovanovićem Špancem ubili su žandarmerijskog narednika Bogdana Lončara, što je označeno kao početak antifašističkog ustanka u Srbiji.

Sve do 2001. godine taj dan se u Srbiji obeležavao kao državni praznik - Dan ustanka protiv fašizma.

Organizatori današnje svečanosti bili su Republički odbor SUBNOR-a Srbije i Opština Krupanj.

(Tanjug,Foto:Ministarstvo odbane RS)

Шта је био Априлски рат?

Ненад:

Овде бих се задржао. Генерал Радивоје Јовановић Брадоња, каснији ком. 23. партизанске дивизије је сведочио 1989. да је он био тај који је убио Шпанца по наређењу партије новембра 1941.

Kliknite za proširenje...

Ima l' neki link za ovo?

Bastiani:

Ima l' neki link za ovo?

Kliknite za proširenje...

Радивоје Јовановић - Брадоња (1918 — 2000)
http://sr.wikipedia.org/sr/Радивоје_Јовановић

Posle gotovo pola veka, 5. avgusta 1989. godine, komunistički general Radivoje Jovanović Bradonja dao je intervju listu "Duga”, gde je krupnim slovima, u naslovu, izvučena suština njegovog iskaza:

"Novembra 1941. godine od vrhovnog komandanta dobio sam naređenje da streljam Žikicu Jovanovića Španca!”

++++++++++++++

Ђорђе Новаковић заступник команданта Златиборско-ужичког четничког одреда је у својој изјави од 28.августа 1942 потврдио да је Шпанац убијен у борби са припадницима његовог одреда 12. марта 1941 око 13 часова и да га је пушчаним метком у борби убио четник Млађен Нешовић.Ово је потврдио касније и партизански генерал Радивоје Јовановић Брадоња који је тврдио да се у тренутку Шпанчеве погибије налазио поред њега.
Љубомир Недељковић некадашњи борац Сувоборског партизанског одреда изјавио је 1989 године да је присуствовао погибији Жикице Јовановића и да је он погинуо од партизанског метка који је испалио неко од присилно мобилисаних сељака,али не намерно већ из шенлука.Недељковић тврди да је о томе касније обавештен Брадоња,који се у тренутку Шпанчеве погибије није налазио на лицу места.
Брадоња,који је надимак добио од другова партизана зато што се у почетку рата борио на страни ЈВуО,био је предратни официр,а за време рата је постао познат као комунистички ликвидатор.Усред совјетског војног штаба је 1944 године лично побио четничке официре с којима су,мало пре тога совјетски представници ппотписали споразум.
Брадоња је сам признао да је крајем 1941 године добио наредбу од Врховног штаба НОВ и ПОЈ и Тита да ликвидира Шпанца због неизвршавања наређења.Изјавио је и да неређење никада није извршио јер га је сматрао криминалним(прим.аут.баш морално од њега!!!!!!!).Тито се,наводно,касније охладио и повукао наређење о ликвидацији,а Шпанац је убрзо потом и погинуо.Ипак после ове изјаве остала је сумља да су Шпанца можда ликвидирали и комунисти.И Шпанчев брат Драгољуб,после рата официр ЈНА и голооточки затвореник,изразио је исту сумљу.Он је веровао да је Жикицу ипак ликвидирао лично Брадоња,по Титовом наређењу.Узрок је видео у Шпанчевој популарности у народу ваљевског краја и чињеници да он није много поштовао наређења и директиве КПЈ и Тита,као на пример ону о повлачењу у Босну у зиму 1941-42.
Никола Гиљен
Јелена Мандић
"Историја ревија"