Бокељско лето

БОКЕЉСКО ЛЕТО

Бокељска три месеца
Боје сунца
Лече немире
Што из осаме вире

Последњих дана августа
Отишле су последње:
Маје, Цеце, Весне, Бубе,
Ане, Барбаре,
Ђине, Бригите,
Јасне и Иване
Загледане у путеве
И у Бокељско лето
Које у дамарима траје
Као нешто
Сасвим свето

Једна Маја
Из Котора
Са дамарима
Од бескраја
Имала је очи
Сањивије од мора

И Буба отпутова
Из Херцег-Новог
У августовску ноћ
Преклињући
Бога свога
И сваког свеца
Питајући се:
Зашто је морало
Доћи до тога
Да јој срце
Пред мужем штреца

А ипак
Отишла је
Препуна
Бокељског лета
Верујући
Да јој и песма
У телу света

И на растанку
Пожелела ми
Ноћ лакосанку
С мужем, наравно,
Јер тако је, кажу,
Грађански исправно

Светлана из Игала
У предвечерје неста
Кад плажа преста
Да буде обала
Услед моје плиме
И ја потом
Идући њеним трагом
Упознах се
Са неким
Београдским врагом

Само ме зналачки погледала
У холу Тамариса
Испред великог огледала
Казала да се зове Весна
И била са Бокељским летом
Разлог мог каснијег несна

После Ане
У Рисну
Прижељкивао сам
Да осване
Нешто налик
На нову неку
Тајновиту
И бајковиту
Љубав присну

У ушима ми одзвањало
Или ми се још увек чини
Како је говорила
Да то најбоље ради
Брђанин препланули
Који и по небу
Цвеће сади

Лутао тако
Кроз Бокељска јутра
Са лепим циљем
За лепше сутра

У Теутиној шпиљи
Удварао се
Рускињи Љиљи
А она широка
И прелепа
Словенска душа
Волела је
Пијаног поету
Да слуша

Говорио сам јој
О истоцима
Блиским и далеким
На њеним дојкама
Набреклим и меким
И тако
Од сванућа
До клонућа
А други говорили:
-Пусти песника
Далеко му
Лепа кућа!

На плажи
У Игалу
Био сам ђаво најдражи
Који је миловао
Барбарину лепу
Руку малу
Врелу
Устрепталу

Борова шумица
Изнад Жањица
Запаљена је
Од дрхтавица
Пробуђене жене
Ђине из Вероне
Која је у мени
Тражила њене
Сунцокриле небосклоне

У Лепетанима
Имало је шта
Да ме занима
У души лепе
Бригите из Граца
Која је знала
Онако лепа
Слатка и мала
Да се небески
У загрљај баца

У плавој барци
Поред Каменара
Правио сам Ивани
Корице споменара
Да јој са мном
Дани буду опевани
А она хтела
Да ме веже
За њен
Девојачки чамац
Убеђујући ме
Да је болно
Бити самац

Поред Мељина
У пространој вили
Ваљала ме по небу
Зорозовна стрина
Једне слатке Јасне
А обе су биле
Опчињено прегласне

На тргу Херцега Стјепана
Ноге ми свезаше
Магичне очи
Рускиње Таше
Која је умела тако лепо
Да марамом од наших дана
Облацима маше

Ни сањао нисам
Да ћу за два дана
Да се заљубим
У сестре двије
Из Каталоније

А обе су волеле
Уклетог песника
И јавно се клеле
Да нису одолеле
Сунцокрилом небосклону

Јездио сам
Небом и морем
Навикнут да роним
И да орем
Испијајући вина
Из женских дубина
И небеских врелина

Завлачио се тако
У Бокељске постеље
Наизглед наивно и лако
Улазио у жене
Као у своје жеље
Препун Харибда и Сцила
Изван вида
И сваког стида
Потом ме правдала нека
Тако потребна осека
И замишљао
Како сам море
Али само
До наредне зоре

А Бокељско лето
и даље траје
Као нешто
Сасвим свето!



Игало, август 1977. године

Autor "Bokeljskog leta" je knjizevnik Petar Milatovic, rodjen u Crnoj Gori, zivi u Becu, clan Udruzenja knjizevnika Srbije, Udruzenja knjizevnika Crne Gore i Udruzenja knjizevnika Austrije.

Evo jos jedne pesme istog autora iz zbirke ljubavne poezije "Suncokrili neboskloni".

МОЋ ЖЕНЕ

На ливади од мојих очију
У поноћ скинула се гола
Рашчешљала косу
Посуту звездама
И појахала црног коња
Испод чијих копита севају муње

Дојахала на бесном вранцу
Гола до воденице
Чврсто решена да провери
Зашто се ђаво у поноћ
У камен воденички претвара

Пустила је ознојеног вранца
Да се напије са извора
Испод њеног пазуха

Узнемирени ђаво
Који се претходно
У воденички камен претворио
Од њене лепоте у поноћ
Сасвим се људски раскаменио!

Dozvoljavam sebi slobodu da iz njegove zbirke prenesem jos jednu interesantnu pesmu.


ДЕВОЈАЧКА ДУША У ДЕВОЈАЧКОЈ СВИЛИ

Виле се
Вилине косе
У Вилином колу
На Вилином гумну
Поред Вилине воде
Из Вилиног извора
У Вилиној планини

Израсла
Вражја брада
На Вражјој глави
У Вражјем колу
На Вражјем гумну
Поред Вражје воде
Из Вражјег извора
У Вражјој планини

Око девојачког зуба
Испалог из девојачке главе
Загубљеног у девојачком колу
На девојачком гумну
Поред девојачке реке

Из девојачког извора
Изнад девојачког језера
На сред девојачког поља
Поред девојачког дуба
На девојачком почијевалу
У девојачком селу
Отимали се
Планина Прекорница
и река Зета - понорница...

Све то чуло
Девојачко ухо
И видело
Девојачко око
И патила
Девојачка душа
У девојачкој свили!



Сиднеј, децембар 1989

Plavi horizont:

Evo jos jedne pesme istog autora iz zbirke ljubavne poezije "Suncokrili neboskloni".

МОЋ ЖЕНЕ

На ливади од мојих очију
У поноћ скинула се гола
Рашчешљала косу
Посуту звездама
И појахала црног коња
Испод чијих копита севају муње

Дојахала на бесном вранцу
Гола до воденице
Чврсто решена да провери
Зашто се ђаво у поноћ
У камен воденички претвара

Пустила је ознојеног вранца
Да се напије са извора
Испод њеног пазуха

Узнемирени ђаво
Који се претходно
У воденички камен претворио
Од њене лепоте у поноћ
Сасвим се људски раскаменио!

Kliknite za proširenje...

Da,pesma je juce postavljena na Pokloni mi,i veoma je jaka i boli..odlican izbor za start,i dobro je ponoviti na vise tema,jer ne citaju svi sve.Srecno na krstarenju

Evo jos jedne njegove mocne pesme iz njegove zbirke.

МИЛОСНИЦА НЕБА


Најнежнију несаницу птице
Препеваше њене брадавице
Док је гола јахала
Ознојеног коња
Испод чијих копита
Севају звезде!

Зато дижем ову чашу
Пуну неба
На гозби богова
У славу
Пупка жене
Која све богове
У насавршеније
Претвара робове!
На пропланку
Успаване зоре
Испод њених
Росних стопала
Поетизовано је
Свако море
И свака је река
Без обала остала


Опет дижем чашу
Пуну неба
На гозби богова
У славу
Пупка жене
Која све богове
У савршене
Претвара робове!

Будимпешта, мај 2006.

Evo jos jedna iz iste knjige.



ТВОЈА ПРВА ЉУБАВ


Кад сам био облак
Видео сам те као сан
Испод столетног ораха
У плесу чежњи и уздаха

Видео сам испружене руке
Које хтеше облак да дохвате
Да га помилују
Да дамари мирују

Кад сам био облак
Сакрио сам се
Испод сунцокрилог небосклона
А ти си небу откривала
Своје чежње тајне
И од плавих даљина
Плела си плетенице
Распеваном зором
Поред воденице

Провирио сам тада
Крајичком неба
И намигнуо ђаволу
Испод белог млина
Поред тајне воде

Тада си се заљубила
У цело небо плаво....




Беч, август 2008

Dobri pokojni Vito Nikolic. Evo jedna jos njegova.

Pismo mojoj učiteljici

Draga gospođo učiteljice,
ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.

Sjetih se, znate, onih Vaših priča
punih ljubavi za ptice nevine i slabe
poslije kojih smo, zbog svake praćke
i kamička, klečali dugo iza table.

Ne zamjeram Vam - daleko bilo,
pa čak ni to što me vukoste za uši,
sve je to danas na svoj način milo
i prijatno je od toga u duši.

Ja se često sjetim tog vremena davnog
rata, zime, gladi, bodljivakve žice,
nije, bogme, tada bilo jednostavno
naučiti nekog da zavoli ptice.

Gospođo, to je, u najmanju ruku,
junaštvo dostojno poštovanja
učiti nekog ljubavi
uz huku jednog strašnog rata,
jednog propadanja.

Hvala Vam, gospođo učiteljice,
i ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.

Drumovanja


Pjevaju u meni drumovi snažni,
drumovi dobri kao dlan očin.
Moram danas otić nekud, da potražim
malo odmora za umorne oči.

Idem bez pozdrava, bez poruka,
ovako lijepo pomućenog uma,
da tražim okuka, okuka, okuka,
i iza svake - samo parče druma.

Pustite me, pustite da odem,
bez pitanja kako, i zašto, i dokle,
drumovi uvijek nekuda vode,
a ja sam nomadskom glađu proklet.

Mozda bi mnogli temu da preimenujemo u Crnogorsko pesnicko stvaralastvo i premestimo je na pdf Knjizevnost..
durugacije ne vidim svrhu a ni povezanost sa Romanikom nabrajanjem pesama ..poznatih crnogorskih pesnika

Подсетимо се на Бранка Миљковића, принца поезије кога је убила београдска Удба у Загребу у ноћи између 12. и 13 фебруара 1961. године зато што је намеравао да објави есеј о "истраживању порекла Јосипа Броза по његовом дијалекту", а процес удбашке ликвидације принца поезије убрзала је чињеница да су Бранко Миљковић и Давичо волели исту жену истовремено!


Будим је због сунца које објашњава себе биљкама
Због неба разапетог измеђју прстију
Будим је због ријечи које пеку грло
Волим је ушима треба ићи до краја свијета и наћи росу на трави
Будим је због далеких ствари које личе на ове овдје
Због људи који без чела и имена пролазе улицом
Због анонимних ријечи тргова будим је
Због мануфактурних пејзажа јавних паркова
Будим је због ове наше планете која ће можда
Бити мина у раскрвављеном небу
Због осмјеха у камену другова заспалих измеђју двије битке
Када небо није било више велики кавез за птице него аеродром
Моја љубав пуна других је дио зоре
Будим је због зоре због љубави због себе због других
Будим је мада је то узалудније неголи дозивати птицу заувјек слетјелу
Сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме нема
Та жена са рукама дјетета коју волим
То дијете заспало не обрисавши сузе које будим
Узалуд, узалуд, узалуд, узалуд
Је будим
Јер ће се пробудити друкчија и нова
Узалуд је будим
Јер њена уста неће моћи да јој кажу
Узалуд је будим
Ти знаш вода протиче али не каже ништа
Узалуд је будим
Треба обећати изгубљеном имену нечије лице у пијеску

Шта је био повод да напише антологијску песму "Узалуд је будим", открио нам је лично Бранко Миљковић у једној својој исповести:
" Као гимназијалац код једне своје сусетке једног дана сам видео слику њене умрле кћерке. Заљубио сам се у ту слику. Заљубио сам се у мртву девојку. Целу своју прву књигу написао сам под том нездравом температуром, и саму књигу назвао УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ, то је била моја прва љубав!..."