Жене се боре за егзистенцију и тиме што раде. Велики број жена ради више него њихове мушке колеге. Много више труда је жени потребно да успе у каријери (што на првом месту значи бољу и сигурнију зараду) него мушкарцима.
На жалост, највећи број мушкараца не повезује женску каријеру са егзистенцијом, него са својим фрустрацијама. Углавном тешко прихватају да жене раде, да су неке од њих способније од мушкараца, да морају остати прековремено због посла (да би га сачувале) а не да би се мувале са колегама, да када дођу кући уморне и стресиране нису увек расположене за кување и раскувавање (мушкарци ретко могу тако да мисле, јер они ретко кад након посла раде још нешто напорно, увек одморе, макар само док ручају, а жена углавном мора спремати и тај ручак након посла).
Ако жена више зарађује од мушкарца, он углавном то тешко прихвата без проблема у својој глави. А ако се деси да жена ради а он не, проблем је сигуран.
Нормално би било да након порођаја, са бебом (на породиљком одсуству) остане онај партнер који зарађује мање, а не увек жена, јер рађањем бебе повећавају се и трошкви у кући. Ово се тешко може видети код нас.
Врло мали број жена данас може на послу варати мужа/дечка, јер се углавном нема времена ни за кафу од 5 минута. Она жена која вара мужа на послу или са радним колегом ван посла, варала би га и да не ради (на пример са комшијом, ликом из продавнице, са пијаце, мајстором за поправке, итд.)
Уколико муж врши притисак на жену због тога што она ради, жена може напустити брак, одвести децу са собом и наставити да ради (у том случају мора радити као црнац да издржава себе и децу), а ако остане у браку може или да ради уз отежане услове (мужу ће кад-тад пасти на памет да је треба омаловажавати или преварити), или да седи кући и прави се неспособна да би се муж боље осећао у својој кожи.
Ниједно од овога није добро, тако да нам остаје само да се молимо да у брак уђемо са нормалним човеком.
.
, zivimo u vremenu kada je nasa svest na jednom drugom nivou nego...pre trideset godina ili vise
))
