После аустриско-турског рата од 1737-39. год. Србија је дуже времена остала на миру. Због опасности од Пруске Аустрија није смела предузимати ништа, што би могло да изазове и Турску против ње. Шта више, она је с Портом 1747. год. склопила "вечни мир", и добила на југу доиста прилично сигурне границе. Срби сами, после тешких искустава са Аустријом и њеним ратовањем нису задуго помишљали да улазе у ма какве нове авантуре.
У Србији била је прва ствар да се обнови страховито проређено становништво. На том су радили и Турци, којима није било у интересу да богата погранична област изгледа као пустиња. Сва испитивана насеља утврдила су, да је највећи део северне и западне Србије добио ново становништво после аустриске окупације, односно у другој половини XVIII века. То становништво потицало је са разних страна српског подручја. У Горњем Драгачеву и околини Љубића велики је проценат (41%) из старе Рашке, без Старог Влаха; у Колубари и Подгорини старовлашки и ужички елеменат дају 33%, али Полимље с Колашином, Црна Гора и Херцеговина заступљени су са 38%, а Босна са 18%; у Јадру и Рађевини превлађују досељеници из Босне и Херцеговине; у Гружи Новопазарци (из старе Рашке) са 39%. У смедеревском Подунављу 9/10 целог становништва је досељеник. Косовско-метохиска струја заступљена је са 15%, динарска са 22%, браничевска са 16% и вардарско-моравска са 10%. "Нигде се", пише Јован Цвијић, "досељеници нису тако брзо прилагођавали новој географској и друштвеној средини и нигде се нису толико укрштали као у Шумадији... Као што пластична маса узима облик суда у који се стави, као што се ток једне реке прилагођава вијугама и неравнинама корита и на исти начин ломи о обалске стене, тако се у Шумадији разне метанастазичке струје брзо тару, ломе и прилагоде новом географском оквиру и социјалној средини".
Све главне породице Србије XIX века потичу од тих досељеника. Карађорђеви мушки претци дошли су преко Васојевића из Климената; Обреновићи су старином Братоножићи; Ненадовићи из херцеговачког Бирча; Вук Караџић је Дробњак, као и преци Младена Миловановића; Гарашани су Белопавлићи. Из Дробњака потичу Богићевићи, Каљевићи и Јован Цвијић. Стојан Чупић је из Пиве, а из никшићког краја су се доселили преци Блазнаваца, Вукомановића и Скерлића; а из Пипера Узун Мирко Апостоловић и Жујовићи.
У XVIII веку у Србији је било много пусте земље, "пустахије". За своју питому Бранковину прота Матија Ненадовић прича, да је у време, кад су се његови стари ту населили, тај тако богати "крај Србије био готово сасвим пуст". Леди Монтегијева, која је 1717. год. пропутовала кроз моравску долину од Београда ка Нишу, пише у једном свом писму: "Прешли смо пустаре српске, готово прерасле шумом, премда је земља по природи врло плодна". Аустриски генералштабни капетан Адам Вајнгартен објавио је 1820. год. свој географско-историски опис Србије, који је веома занимљив. По њему, Србија је сва, сем речних долина, земља брдовита, покривена "густим и непрекидним шумама". У Мачви, поред мочвара и блатишта, налазе се "често непроходне шуме". Још 1829. год. бележио је Ото Пирх, да је од Крагујевца до Београда јахао три дана "кроз храстове шуме" и да Шумадија још живи "старим пастирским животом". Због тога, што је земља била под шумом и прилично необрађена Србија још првих година XIX века није имала довољно жита, него га је морала набављати. Али је за то имала много стоке, а нарочито свиња, и извозила је не само у Аустрију, него чак и у Далмацију и на Дубровник. Сви познатији људи у Србији с краја XVIII и на почетку XIX века бавили су се или непосредно сточарством или посредно као трговци, препродавци и извозници. Такви су били Коча Анђелковић, браћа Ненадовићи, Радич Петровић, Милутин Гарашанин, Петар Добрњац, Младен Миловановић, Милан Обреновић, Карађорђе и други.
В.Ђоровић
Овде у теми може да се стави и утицаји турско-руских ратова пошто је све повезано.
