Ovi svi kometari odnosno vasi odgovori na temi, nisu ono sto je autor ove teme trazio.
Ja cu citirati "Jedino čega se trebamo plašiti je sami strah" > Franklin Delano Roosevelt
Mene je "usporavao" strah, a resio sam da se borim protiv njega tako sto bih se odmah suocio sa njim, sto vise bezite od straha i problema, oni su veci.
interesantno je da mnogi kažu to isto - treba se suočiti sa strahom, ali nikad nisam čuo da je to suočavanje dalo i dugotrajni razultat.
naime, kad se suočiš sa strahom, strah se trenutno povuče, ali se po pravilu u sledećoj prilici vrati. u početku se i meni to dešavalo. (govorim o psihološkim strahovima, a ne o fizičkim u kojem si u neposrednoj opasnosti)
razmišljao sam zašto je to tako i shvatio da je to zbog toga što se ljudi prilikom suočavanja sa strahom vode namerom da strah pobede, a ne da razumeju sam koren straha. naime, ako kreneš da se suočiš sa strahom da bi ga pobedio, sama namera te sputava da strahu dozvoliš da se u potpunosti razotkrije.
suočavanje znači posmatranje, a da bi smo strah posmatrali u potpunosti mora nestati bilo kakve podele jer podela vodi u konflikt, a konflikt izaziva novi strah. sama namera da strah pobediš znači da si već strah osudio i samim tim si napravio podelu.
e sad, nameće se pitanje kako možemo posmatrati bez podele, jer sam čin posmatranja pravi podelu na onog koji posmatra i objekat posmatranja. znači um je podeljen na onog koji posmatra protiv onog kojeg posmatra. konflikt je neizbežan.
činilo mi se da je problem nerešiv, a onda mi je sinulo. postavio sam pitanje sebi: šta je to zaista što izaziva dugotrajan strah u meni?
ako su emocije u pitanju, one su kratkotrajne, preplave te i napuste. znači da se emocije sele u polje intelekta i sama misao o strahu prouzrokuje da se on nastavlja. misao konstruiše reč i ta reč dalje vrši posao, deluje na emocije. pošto je misao direktno povezana sa sećanjima, sa memorijom, ona će iz te memorije u ponovljenim situacijama uvek izvući tu reč koju je konstruisala kao vid straha i spojiti je sa emocijama koje će kreirati reakciju straha.
sada je već bilo lakše posmatrati, nije više bilo podele, posmatrač je posmatrao reč kao objekat posmatranja. onog trenutka kada sam to uvideo, kada sam postao svestan da je koren mog straha samo reč, strah je nestao.
; jeste manjak kontrole nad ljudima i situacijama. Slušala sam i čitala mudre i učene ljude koji su argumentovano govorili o toj vrsti defekta. Pažljivo sam i koncentrisano pratila rasprave po mreži zašto se antisocijalnost primi kod dece, da li ju je moguće lečiti i kako, i da li je to, prosto, drugo ime za mizantropiju. Radila sam testove kod profesionalaca koji su mi rekli: izražena agresija, patologija i manija. 
Nema tog leksikona, u koji bi sve to stalo. Tek kada postaneš neko "ubiVena" , tada će ti se sve kasti 
