Naučih da podnosim/podnesem stoički poraz. Posve dostojanstveno. Da "slušam" laži, što me bole najstrašnije. Da podnosim zavezane ruke, a nečije odrešene, začepljenost usta i oslepljenost oka... Naučih na teži način, kako neke stvari mogu da bole stravično, a da opet zadržiš vedrinu. Optimizam. Da "sačuvaš" u sebi ono najbolje, čak i kada to nešto nevažno je nekome. Svaki dan sam učila, kako je to gledati san što vara oči, ne živeti snove istih boja. Naučih da "prepoznajem" ljude koji bajke pričaju, a ne progovaraju. Koji su zemlja ničija, a sreća svačija.
I to nije nešto čime bih imala da se pohvalim, da je za pohvalu, već kao jedan nauk, ali s obzirom, da sma se malo kasno/kasnije opasuljila za neke stvari, moze da se podvede pod "uspeh" , znači neću jednog dana umreti posve "gUpava" kada je poverenje u pitanju. Ipak sam ponešto (čitaj: podosta) makar na tu "temu i/ili problematiku i/ili patetiku" naučila. Jer sa tako lepim godinama, ja videh da sam posve pogrešno....Mislila. ♥
