waterpolista
Iskusan
- Poruka
- 5.669
Маријан Бенеш је рођен у Београду. Родитељи Јосип и Марија су били наставници. Под очевим утицајем, наставником музике, Маријан је научио да свира клавир и виолину тако да је за будућег боксера добио мало необично образовање. Маријан је имао три брата и сестру[1][3]. Своје детињство Маријан је провео у Тузли. Животни пут му је кренуо боксерским, тада за њега неочекиваним, стазама када је као десетогодишњак ушао у ринг и победио супарника који је имао осамнаест година. Са шеснаест година Маријан потписује за Славију, боксерски клуб из Бања Луке, где је и остао током читаве своје аматерске каријере.[4]
Каријера
Током своје аматерске каријере, Бенеш је освојио девет наслова првака Босне и Херцеговине, четири наслова првака Југославије и небројен број ревијалних титула[5].
На Европско аматерском првенству у боксу одржаном 1973. године у Београду освојио је титулу шампиона Европе у лако-велтер категорији. Те године је проглашен за спортисту године у избору листа дневног спротског листа „Спорт“. Убрзо после овог успеха Бенеш се разболео од хепатитиса, међутим за њега то није значио крај боксерске каријере. Изузетно тврдоглав и привржен боксу[1], одлучио се за наставак своје боксерске каријере. Учествовао је на Олимпијским играма 1976. у Монтреалу, Канада али је испао после друге рунде такмичења.
У професионалце је прешао 1977. године и веома брзо стигао у сам врх европског професионалног бокса. У свом граду Бања Луци је 17. маја 1979. године освојио титулу професионалног Европског шампиона у ЕБУ верзији, нокаутиравши свог противника, боксера из Француске, Жиберта Коена[6], у четвртој рунди.[7]. Титулу професионалног првака је успешно одбранио четири пута и на крају ју је изгубио на поене 1980. године од ВБА шампиона Ајуб Калуле у мечу који је одржан у Данској.[2]
Тешка повреда ока је успела оно што жутица није могла, окончала је Бенешову боксерску каријеру. Не зна се тачно из ког меча је ова повреда произашла, по некима 1983. године у мечу против Луиса Минчила,[2] по другима Бенеш је ову повреду вукао још од 1979. године, од борбе против Сандија Тореса у Зеници[5]. Током своје каријере, Бенеш је имао небројено пуно повреда неке од њих за које се зна су двадесет шест пута сломљене кости на различитим местима. повреде гласних жица које су узроковале да његов говор постане тих и спор[1].
Бенеш је имао укупно 39 професионални мечева, од којих је 32 победио (21 меч нокаутом) а шест је изгубио (три нокаутом) и један меч је боксовао нерешено. Укупно је одбоксовао 233 професионалне рунде.
Бенеш се повукао из бокса 1983. године и боксовао је још два егзибициона меча током деведесетих година прошлог века.
Каријера
Током своје аматерске каријере, Бенеш је освојио девет наслова првака Босне и Херцеговине, четири наслова првака Југославије и небројен број ревијалних титула[5].
На Европско аматерском првенству у боксу одржаном 1973. године у Београду освојио је титулу шампиона Европе у лако-велтер категорији. Те године је проглашен за спортисту године у избору листа дневног спротског листа „Спорт“. Убрзо после овог успеха Бенеш се разболео од хепатитиса, међутим за њега то није значио крај боксерске каријере. Изузетно тврдоглав и привржен боксу[1], одлучио се за наставак своје боксерске каријере. Учествовао је на Олимпијским играма 1976. у Монтреалу, Канада али је испао после друге рунде такмичења.
У професионалце је прешао 1977. године и веома брзо стигао у сам врх европског професионалног бокса. У свом граду Бања Луци је 17. маја 1979. године освојио титулу професионалног Европског шампиона у ЕБУ верзији, нокаутиравши свог противника, боксера из Француске, Жиберта Коена[6], у четвртој рунди.[7]. Титулу професионалног првака је успешно одбранио четири пута и на крају ју је изгубио на поене 1980. године од ВБА шампиона Ајуб Калуле у мечу који је одржан у Данској.[2]
Тешка повреда ока је успела оно што жутица није могла, окончала је Бенешову боксерску каријеру. Не зна се тачно из ког меча је ова повреда произашла, по некима 1983. године у мечу против Луиса Минчила,[2] по другима Бенеш је ову повреду вукао још од 1979. године, од борбе против Сандија Тореса у Зеници[5]. Током своје каријере, Бенеш је имао небројено пуно повреда неке од њих за које се зна су двадесет шест пута сломљене кости на различитим местима. повреде гласних жица које су узроковале да његов говор постане тих и спор[1].
Бенеш је имао укупно 39 професионални мечева, од којих је 32 победио (21 меч нокаутом) а шест је изгубио (три нокаутом) и један меч је боксовао нерешено. Укупно је одбоксовао 233 професионалне рунде.
Бенеш се повукао из бокса 1983. године и боксовао је још два егзибициона меча током деведесетих година прошлог века.
