fabian
Ističe se
- Poruka
- 2.252
Argumentacionu etika je nastala na osnovu nekih stvari koje je isticao Jirgen Habermas u svojoj Diskurzivnoj etici, a formulisao ju je Hans-Herman Hope, Habermasov ucenik. Argumentaciona etika je etika koje ne daje argumente za neku eticku teoriju, nego se tako naziva jer prica o prirodi same argumentacije. Ona se sastoji u isticanju tri cinjenice:
Prvo: da bi se nesto moralno opravdalo to se mora uraditi raspravom / razgovorom / argumentacijom.
Drugo: svaka rasprava ima uslove koje mora da ispuni da bi imala smisla i da bi uopste bila rasprava, kao sto su npr. "sagovornici moraju da se razumeju", "tvrdnje u raspravi moraju da budu dokazivo istinite", ili npr. jedan od najociglednijih uslova "sagovornici moraju da budu zivi".
Takvi uslovi se nazivaju Apriorne norme rasprave/ razgovora/ argumentacije. Kada neko krsi neko od tih pravila, onda rasprava nema vise nikakvog smisla i nije ni rasprava u pravom smislu te reci, npr. rasprava nema nikakvog smisla ako je jedan sagovornik mrtav, ili ako jedan sagovornik lupeta neke gluposti koje nisu dokazive.
Ako neko pokusa da porekne neku od tih normi, on cini performativnu kontradikciju, npr. kad neko kaze "ja sam mrtav", dakle samim cinom govorenja i samom cinjenicom da se upusta u razgovor protivreci onome sto je rekao.
Trece: Medju tim apriornim normama su da svako slobodno koristi svoje telo, da nije napadan ili pod pretnjom nasilja- npr. rasprava nema nikakvog smisla i tu nema nikakve stvarne rasprave ako jedan sagovornik fizicki napadne drugog, ili ako ga drzi kao roba (dakle pod stalnom pretnjom nasilja), ili ako mu samo tad preti nasiljem.
To znaci da su medju apriornim normama rasprave princip samovlasnistva- koji kaze da svaki covek vlasnik svog tela, a ne bilo ko drugi; i princip neagresije- koji kaze da je nelegitimno napasti nekoga ili pretiti nasiljem (i da je samim tim fizicko nasilje opravdano jedino u odbrani/ protiv napadaca).
Zakljucak: Posto su Samovlanistvo i Neagresija principi koji su apriorne norme razgovora, i posto se moralna opravdanost bilo cega mora dokazati u razgovoru, Samovlasnistvo i Neagresija su apriorne norme svakog pokusaja moralnog opravdavanja bilo cega, sto ce reci da su Samovlasnistvo i Neagresija aksiomi etike.
Svako ko pokusa to da negira cini performativnu kontradikciju, tj. samim tim sto se upusta u raspravu (umesto da fizicki napadne, porobi ili preti nasiljem) on potvrdjuje da su Samovlasnistvo i Neagresija apriorne norme razgovora, a samim tim i bilo kog pokusaja moralnog opravdavanja bilo cega.
A ako neko da bi "protivrecio" ovome umesto da se upusti u raspravu npr. napadne sagovornika, nista nije dokazao, samo je napao sagovornika, ali nije pokazao da je napadanje moralno opravdano, jer se nesto moze moralno opravdati samo razgovorom / raspravom / argumentacijom.
Dakle- prava na zivot, pravo na telesni integritet (na nenapadanje), na slobodu i na vlasnistvo*, su kao deo etickih aksioma Samovlasnistva i Neagresije takodje univerzalni i neoborivi eticki principi.
(*pravo na vlasnistvo sledi iz principa samovlasnistva u slucaju da su posedi proizvod koriscenja sopstvenog tela za rad)
Dakle, argumentaciona etika pokazuje da porobljavanje bilo koga, ogranicavanje bilo cije slobode, fizicko napadanje nekoga, precenje nasiljem, napadanje (uzimanje ili unistavanje) necijeg legitimnog vlasnistva, tj. krsenje necijih prava na zivot, slobodu i vlasnistvo ne samo da je moralno neopravdano, nego je moralno neopravdivo.
Prvo: da bi se nesto moralno opravdalo to se mora uraditi raspravom / razgovorom / argumentacijom.
Drugo: svaka rasprava ima uslove koje mora da ispuni da bi imala smisla i da bi uopste bila rasprava, kao sto su npr. "sagovornici moraju da se razumeju", "tvrdnje u raspravi moraju da budu dokazivo istinite", ili npr. jedan od najociglednijih uslova "sagovornici moraju da budu zivi".
Takvi uslovi se nazivaju Apriorne norme rasprave/ razgovora/ argumentacije. Kada neko krsi neko od tih pravila, onda rasprava nema vise nikakvog smisla i nije ni rasprava u pravom smislu te reci, npr. rasprava nema nikakvog smisla ako je jedan sagovornik mrtav, ili ako jedan sagovornik lupeta neke gluposti koje nisu dokazive.
Ako neko pokusa da porekne neku od tih normi, on cini performativnu kontradikciju, npr. kad neko kaze "ja sam mrtav", dakle samim cinom govorenja i samom cinjenicom da se upusta u razgovor protivreci onome sto je rekao.
Trece: Medju tim apriornim normama su da svako slobodno koristi svoje telo, da nije napadan ili pod pretnjom nasilja- npr. rasprava nema nikakvog smisla i tu nema nikakve stvarne rasprave ako jedan sagovornik fizicki napadne drugog, ili ako ga drzi kao roba (dakle pod stalnom pretnjom nasilja), ili ako mu samo tad preti nasiljem.
To znaci da su medju apriornim normama rasprave princip samovlasnistva- koji kaze da svaki covek vlasnik svog tela, a ne bilo ko drugi; i princip neagresije- koji kaze da je nelegitimno napasti nekoga ili pretiti nasiljem (i da je samim tim fizicko nasilje opravdano jedino u odbrani/ protiv napadaca).
Zakljucak: Posto su Samovlanistvo i Neagresija principi koji su apriorne norme razgovora, i posto se moralna opravdanost bilo cega mora dokazati u razgovoru, Samovlasnistvo i Neagresija su apriorne norme svakog pokusaja moralnog opravdavanja bilo cega, sto ce reci da su Samovlasnistvo i Neagresija aksiomi etike.
Svako ko pokusa to da negira cini performativnu kontradikciju, tj. samim tim sto se upusta u raspravu (umesto da fizicki napadne, porobi ili preti nasiljem) on potvrdjuje da su Samovlasnistvo i Neagresija apriorne norme razgovora, a samim tim i bilo kog pokusaja moralnog opravdavanja bilo cega.
A ako neko da bi "protivrecio" ovome umesto da se upusti u raspravu npr. napadne sagovornika, nista nije dokazao, samo je napao sagovornika, ali nije pokazao da je napadanje moralno opravdano, jer se nesto moze moralno opravdati samo razgovorom / raspravom / argumentacijom.
Dakle- prava na zivot, pravo na telesni integritet (na nenapadanje), na slobodu i na vlasnistvo*, su kao deo etickih aksioma Samovlasnistva i Neagresije takodje univerzalni i neoborivi eticki principi.
(*pravo na vlasnistvo sledi iz principa samovlasnistva u slucaju da su posedi proizvod koriscenja sopstvenog tela za rad)
Dakle, argumentaciona etika pokazuje da porobljavanje bilo koga, ogranicavanje bilo cije slobode, fizicko napadanje nekoga, precenje nasiljem, napadanje (uzimanje ili unistavanje) necijeg legitimnog vlasnistva, tj. krsenje necijih prava na zivot, slobodu i vlasnistvo ne samo da je moralno neopravdano, nego je moralno neopravdivo.
Poslednja izmena:
