Спонтана депресија

М

Маштар

Početnik
Poruka
8
Мислим да сам запао у својеврсну депресију. Не знам зашто, реалног разлога нема. Промена је било доста, али су све биле сасвим прихватљиве и умео сам на прави начин да се поставим према њима. Ипак, негде успут, доста сам се променио. Пре годину дана сам био негде у себи врло мрзовољан, али истовремено и имао својеврсни ентузијазам. Био сам ведар, и мада нерадо друштвен, успевао сам да одржавам развијене социјалне односе, осим на љубавном плану (никада нисам имао девојку). Никада нисам излазио, ишао на журке, то ме је увек одбијало. Суштински, нисам умео да се препустим страстима, буквално лишен могућности да се радујем.

То је било увек. Али нека унутрашња, инхирентна срећа је увек постајала и давала разлог да се иде даље. Али одједном, некако спонтано, све се изменило, тај трачак мотивације се угасио и уместо ентузијазма се јавила својеврсна тромост, незаинтересованост и потпуна равнодушност према људима. То не би било страшно да се није полако почело одражавати на реалне околности. Пре тога прилично успешан у образовању, са обећавајућом будућношћу и пропраћен приличним очекивањима, одједном сам се охладио, престао да учим, и постао пуки нихилиста. Једноставно, дошавши у ово стање, изгубио сам жељу да се борим, да ишта мењам, да нечему тежим, све је постало тако једнолично, без обзира што обавезе нису изостајале, а ја бивао све хладнији, док се то није претворило у такву безличну равнодушност да сам се потпуно окренуо мисли да је све на свету потпуно бесмислено.

То не показујем, уз доста хумора прикривам своје мисли од људи који ме познају, па они и не примећују да моја мрзовоља иде у крајности, већ имају утисак да сам је и сасвим потиснуо. Са једне стране желећи да спречим да ме овакво сивило сузбије у даљем напредовању, а и прилично згрожен тим непријатним осећањем монотоније (при том врло шареног) живота, хтео бих да питам да ли депресија може да буде спонтана? Да ли је то депресија? Да ли је ублажава чињеница што о свему томе имам тако јасну свест? Због чега би се то могло јавити? Ја знам да је такво стање заправо индуковано активношћу појединих хормона, попут кортизола, али опет ми није јасно како се то мени десило и како се могу изборити са тим.

Једино што ми пада на памет, а да је могло да изазове све то је једна неузвраћена љубав, али мислим да ме одбијање те девојке уопште није потресло, мада би психоаналитичари у подсвести умели да пронађу разлог за то. Са друге стране, своју пригушену мизантропију бих могао да протумачим као одбрамбени механизам на ту сталну усамљеност. Реч "усамљеност" овде не треба схватити буквално, јер сам силом прилика стално окружен великим бројем људи и константно принуђен да разговарам са њима. То је више самоћа услед несхваћености и неразумевања, попут оне Бодлерове из његовог чувеног "Албатроса". Кад сам већ код књижевности, врло згодна илустрација оваквог погледа на свет би биле речи Јесењина "Одвећ рано заморен животом, само чемер осећам у себи". Молио бих да дате своје савете, мишљења и конструктивне одговоре у погледу депресије генерално.Иако сам свестан да овде не добијам стручно мишљење и да би ми оно можда и највише требало, ипак бих волео да прочитам шта имате да кажете, а можда и да научим понешто из тога.
 
Zana Nimani:
http://www.cps.org.rs/Knjige/depresija.pdf

Htedoh da ti preporučim čaj od kantariona ( umesto nekih lekova protiv depresije) i dok sam tražila podatke na netu - nadjoh i ovu knjigu, nisam je čitala, ali možda nije loša, pogledaj.
Kliknite za proširenje...
Pa probila si led i evo ja se pridruzujem u smislu saveta da momak mora pod hitno kod psihoterapeuta...knjiga ce mu mozda privremeno dati neke odgovore...:)
 
promena sredine bi ti dobro dosla, bar na kratko....ako si vec okruzen ljudima koji ti ne odgovaraju, onda moras medj one koji su po tvojoj meri, sto si duze u "losem drustvu" to se depresija produbljuje....a prva recenica posta ukazuje i na problem: prilagodjavao=popustao :roll: to kad se nagomila onda su rezultati katastrofalni....ovo je vec slucaj za strucnu pomoc, sve u svemu trebalo bi sitnim koracima napred, ne ocekivati neke momentalne rezultate
 
see_ya_bitch:
promena sredine bi ti dobro dosla, bar na kratko....ako si vec okruzen ljudima koji ti ne odgovaraju, onda moras medj one koji su po tvojoj meri, sto si duze u "losem drustvu" to se depresija produbljuje....a prva recenica posta ukazuje i na problem: prilagodjavao=popustao :roll: to kad se nagomila onda su rezultati katastrofalni....ovo je vec slucaj za strucnu pomoc, sve u svemu trebalo bi sitnim koracima napred, ne ocekivati neke momentalne rezultate
Kliknite za proširenje...

Ovo si dobro rekao sto se tice da promeni sredinu, jos davno sam citao jednu knjigu od psihijatra. Covek kad se nadje u beznadju i na dnu. Bilo bi dobro da negde otputuje desetak dana da bolje sagleda svoj zivot i stanje u kom se nalazi. Zasto? Zato sto on sada ne vidi nista, odlazak od te sredine je kao dizanje balonom u nebo, iz balona sa neba se stvari bolje vide na zemlji.
 
Хвала на досадашњим одговорима, радује ме што сам чуо ваше мишљење, мада из истог носим утисак да вам се моја депресија указала већом него што заиста јесте. Евидентно је да је она ту, да се носим мишљу о бесмислу свега... Врло непријатан осећај, могу рећи. Али поред тог осећаја ја успевам да глумим, да носим маску срећног човека и уносим ведрину у људе око себе. Не желим да стекенте погрешан утисак о мени, могло би се рећи да сам поприлично образован, и самим тим упознат са начином на који се остварује дејство појединих хормона и како се оно регулише. Чак сам упознат и са психологијом, методама психотерапије и многим људима сам својим саветима враћао идеју о смислу, коју сам, ето, лично ја изгубио. Али онда треба да то све пројектујем у своју перцепцију света, и у том кораку се суочим са слабостима. Што се тиче окружења, путујем, прилично, нових људи је много, нових познастава, динамика је увек присутна и живот је у том смислу и испуњен, а ипак, иако стварно чезнем за тим неухватљивим ритмом, не знам који је смисао свега тога. Гомила људи око мене, нових, старих, каквих год, све их мање разликујем. Разговор са њима доживљавам као празнословље. Све ово што овде пишем могу исто тако назвати. Не верујем да би разговор са стручним лицем могао да буде ишта бољи, поготово када знам како ће се поставити у том дијалогу и буквално и шта ја треба да говорим. Што се тиче антидепресива, знам за многе њихове негативне стране и стога се и суздржавам од њихове употребе. А и не бих да посежем за хемијом, јер све што ми треба јесте неки наговештај постојања смисла. Ништа више. Хемија може да завара, а не и да га створи. Можда је све описано и последица појачаног бављења филозофијом нихилизма у задње време, али су ми све те идеје толико блиске да сам просто принуђен да их следим.
 
koji bre čajevi, koji hormoni
čovek očigledno ima krizu smisla i pad volje i motivacije
što uopšte nije neobično za bilo koga
moraš da uradiš defregmentaciju diska
znači da dobro introspektišeš sebe jer ja jedino u to verujem, neće ni kurta ni murta da ti odtvori oči
podseti se koji su ti prioriteti, u čemu uživaš, šta te bespotrebno opterećuje isl i kreni jovo-nanovo
ko što svaki dan krećeš da dozvoljavaš sebi da uživašp u svemu tome ne naglašavajući ništa i ne pravdajući se bilo kome
i pomiri se da je sve to besmisleno ko što je besmisleno da se dižeš u 7 ujutru, ideš na fax smrdljivim prevozom, jedeš mastan burek s malim jogurtom... dobro ovo treće nije besmisleno
fil se snima iz milion kadrova pa ispadne nešto smisleno ili upšte ispadne bilo kakav projekat
nema tu filozofije nego samo prepuštanje uživanju i jednom zdravom tonusu nervnpog sistea i svih tih usranih železda
jer NEMAŠ DRUGI IZBOR, možeš da se preispituješ, patiš, tražiš zakopano blago, da se besiš i da neće slučajno to da ti otkrije smisao. neće
 
BlackLeather:
koji bre čajevi, koji hormoni
čovek očigledno ima krizu smisla i pad volje i motivacije
što uopšte nije neobično za bilo koga
moraš da uradiš defregmentaciju diska
znači da dobro introspektišeš sebe jer ja jedino u to verujem, neće ni kurta ni murta da ti odtvori oči
podseti se koji su ti prioriteti, u čemu uživaš, šta te bespotrebno opterećuje isl i kreni jovo-nanovo
ko što svaki dan krećeš da dozvoljavaš sebi da uživašp u svemu tome ne naglašavajući ništa i ne pravdajući se bilo kome
i pomiri se da je sve to besmisleno ko što je besmisleno da se dižeš u 7 ujutru, ideš na fax smrdljivim prevozom, jedeš mastan burek s malim jogurtom... dobro ovo treće nije besmisleno
fil se snima iz milion kadrova pa ispadne nešto smisleno ili upšte ispadne bilo kakav projekat
nema tu filozofije nego samo prepuštanje uživanju i jednom zdravom tonusu nervnpog sistea i svih tih usranih železda
jer NEMAŠ DRUGI IZBOR, možeš da se preispituješ, patiš, tražiš zakopano blago, da se besiš i da neće slučajno to da ti otkrije smisao. neće
Kliknite za proširenje...

Uh...... sto volim ove relevantne i prakticne odgovore. :lol:
 
Svi ponekad u životu dodjemo u tu neku spoznaju, kada duboko sebe samoanaliziramo, kada naprosto sumiramo, gde smo, šta smo ili kuda idemo. Ja sam laik, ne znam da li je to depresija, ali znam da kazu psihijatri, kada krenemo ad se zapustamo, da se to odrazava na svakodnevni zivot, obaveze, kada u svemu vidimo crno. Ja ne kazem da je kod tebe to ili nije, ,ne poznajem te. Ne sudim, niti kritikujem. I mogu da te razume, i mogu da te shvatim. Brine me to, to negde stalno pominjes samo besmisao, odustvo smisla. Sve je stvar u percepciji, shvatas. Ako ti zelis u svemu da vidis besmisao, ti ceg ga videti, u moru smisla a ako zelis da se potrudis da ga vidis, videces smisao, mozda cak i u nekim posve besmislenim stvarim, za pocetak. Hocu reci, da u stvari, niko ne poznaje stepen duše gde se ti najverovatnije osecas jako praznim i neispunjenim, ali ipak negde posedujes svetlocu duha, jer cim uveš na takav nacin da radujes druge ljude i da im pruzas vedrinu, ne bi ti to mogao, da i sma negde nisi takav karakterno. Oprosti mi na iskrenosti pitanja, ali jesi li se ti razocarao u nesto ili nekoga onako bas posteno? Ne kazem da mora biti to, ali ako covek ne prima povratne informacije, emocije , bilo prijateljske bilo emotivne i samo se praznis kao bunar u jednom momentu, ti vidis da te naprosto, nema. To je taj besmisao. Ne vidis svrhu ničega. Ali, svi zapadnemo nekad u zivotu u relativno takvo stanje, ja to zovem stane samonalize, opet kazem nisam dr da znam je li depresija ili nije, Pod preduslovom da nije, govorim sta mislim, ali nije sramota ni pricati sa strucnim licima, jer ponekad nam necije reci sa strane mogu delovati jako otreznjujuce da nam pomognu gde se nalazimo ili gde smo zapeli. Na osnovu pisanja, vidi se da nisi neko glup, sta vise intelekt veoma na zavidnom nivou, i neko ipak malkice vise svesti, jer covek koji ne promislja sebe bi samo krkao lekove za smirenje ili samo pripisivao krivicu u drugim ljudima, za takvo stanje. Ono sta ti zelim reci, je da je zivot konstantna i neprestalna borba. I da ce puno biti zivotnih situacija, koje ce te nokautirati i mozda te navesti u pokusaju da se osecas tako, kako se sada osecas. I znam da covek nije robot i da ne vredi ljudima samo govoriti, trgni se, hajde, pa bori se, bla, bla...Ne ide to tako u zivotu, sve dok nas onaj motor u nama samima, ne podstakne da opet pokrenemo se. I negde uvek moras imati na umu, da je nekada lose, nekada je dobro. I jednostavno se nauciti odupirati takvim stanjima, takvim mislima. Zamisli sebe danas sutra kao oca, supruga. Ja uvek na takav nacin razmisljam , cak i kada je tesko, kako bih ja danas sutra svom nekom buducem detetu mogla da tubim da bude borac u zivotu ako se budem ja prepustala lupam danas stanjima besmisla. Jednostavno u zivotu, treba da te vodi misao, da neuspeh nije opcija. Da su najbolje stvari i najteze u životu. I da sve što nam se dešava, nam se dešava sa razlogom. Da li da očvrsemo, da li da skapiramo ad smo na lošem putu, da li da nešto menjamo kod sebe. Hoću reci, da deluješ kao inteligentno bice, razuman, jer uglavnom nenormalne osobe misle stalno da su u pšravu i da im nista ne fali i kada im ponajvise fali a da ljudi koji imaju tu crtu analize sebe i svojih postupaka umeju da uče kroz zivot, da se menjaju na bolje. zato kazem, otputuj negde, promeni sfere interesovanja, nadji novi hobi, odseli se, nadji curu, napravi neku promenu onoga čega misliš da ti trenutacno bi te ispunilo najvise a pomak zahteva najmanji koracic, pa tom relacijom ce se menjati dani an bolje a samim tim i tvoje raspolozenjce. Nadam se da sam barem malo pomogla. ♥
 
Well dsm ne spominje nigde nikakav form spontane depresije ...nesto sto bi moglo da lici na to je slabo umece kontrolisanja emocija (coping skills ),....regularno los period mozda ....pocetna faza depresije , hmm neko drugo mentalno oboljenje ali mi ne mozemo da znamo to....osim toga to je medicinski problem najbolje bi bilo da ides kod psihijatra .... mislim da iako mozes da predvidis game plan psihologa da ipak mozes da dobijes koristan input ..... jer sigurna sam da imaju jos neki "trik u rukavu " koji tebi nije poznat ....ali sve u svemu psihijatar moze da ti uradi krvnu analizu da proveri za iregularnosti endokrinog sistema.......ne verujem da to ima bilo sta sa filozofijom jer zvuci kao da si izgubio interes u stvari koje si do sada obavljao ...predpostavljam i stvari u kojima uzivao zapostavljanje obaveza....
Zbog cega mislis da si slican filozofiji koju sledis?
Ciju filozofiju sledis?
Predpostavljam da si ovome dao dosta vremena ....zasto je tebi licno vazno da sledis to ...?
Sta imas od toga?
 
Маштар:
Хвала на досадашњим одговорима, радује ме што сам чуо ваше мишљење, мада из истог носим утисак да вам се моја депресија указала већом него што заиста јесте. Евидентно је да је она ту, да се носим мишљу о бесмислу свега... Врло непријатан осећај, могу рећи. Али поред тог осећаја ја успевам да глумим, да носим маску срећног човека и уносим ведрину у људе око себе. Не желим да стекенте погрешан утисак о мени, могло би се рећи да сам поприлично образован, и самим тим упознат са начином на који се остварује дејство појединих хормона и како се оно регулише. Чак сам упознат и са психологијом, методама психотерапије и многим људима сам својим саветима враћао идеју о смислу, коју сам, ето, лично ја изгубио. Али онда треба да то све пројектујем у своју перцепцију света, и у том кораку се суочим са слабостима. Што се тиче окружења, путујем, прилично, нових људи је много, нових познастава, динамика је увек присутна и живот је у том смислу и испуњен, а ипак, иако стварно чезнем за тим неухватљивим ритмом, не знам који је смисао свега тога. Гомила људи око мене, нових, старих, каквих год, све их мање разликујем. Разговор са њима доживљавам као празнословље. Све ово што овде пишем могу исто тако назвати. Не верујем да би разговор са стручним лицем могао да буде ишта бољи, поготово када знам како ће се поставити у том дијалогу и буквално и шта ја треба да говорим. Што се тиче антидепресива, знам за многе њихове негативне стране и стога се и суздржавам од њихове употребе. А и не бих да посежем за хемијом, јер све што ми треба јесте неки наговештај постојања смисла. Ништа више. Хемија може да завара, а не и да га створи. Можда је све описано и последица појачаног бављења филозофијом нихилизма у задње време, али су ми све те идеје толико блиске да сам просто принуђен да их следим.
Kliknite za proširenje...
Zajebi i filozofiju i tablete .Nema velike vajde ni od psihologa . Stap u ruke i na pecanje . Bjezi od betona i od kafica .
Ne bi bilo lose ni da se uclanis u planinarsko drustvo . Kurs za padobrance bi bio jos bolji .Kad osjetis blizinu smrti
dobices itekakvu volju za zivotom .Imao sam gadnih problema sa depresijom poslije rata . Cetiri godine sam bio u
uniformi , bio ranjavan , izbjegao zarobljavanje i streljanje , gledao mrtve prijatelje i jos kojesta .Najvise pomazu fizicke
aktivnosti . Doteraj svoje tijelo do limita .Odlicno je dugoprugasko trcanje , probaj istrcati maraton . Ako ne mozes
postavi si to kao cilj . Kad ga istrcis otvorice ti se novi vidici .
 
Ne mislis dobro..Ne postoji spontana depresija..postoji izmedju ostalih depresija Depressio reactiva sto moze biti kod tebe a i ne mora.. to bi trebalo strucno lice da dijagnostikuje.Javlja kod stresova,gubitka bliske osobe.razocaranja u ljubav i slicno..gde se kako kazu lekari javlja izrazen emocionalni poremecaj..u vidu tuge ..zalosti i povlacenja u sebe..i prevelikog filozofiranja..Dalje kazu da ova emocionalna reakcija traje kratko i prolazi spontano...tako da ako je to nemoj da brines..druzi se sa ljudima.idi u pozoriste..bioskop..bavi se nekom rekreacijom..nadji devojku imaj sex ili idi u kafanu..tamo se najbolje lece sve boljke duše..Dobro..ovo za kafanu nije obavezno ali devojku da nadjes jeste..ako uopste dodjes opet na forum da procitas moje mudre misli
 
Mozda je prolazna depresija ali ipak, korak do psihologa ne bi skodio, mada razumem sta osecas kada kazes, da unapred znas kako ce se postaviti u tom dijalogu:roll: ... da, mnogo toga zivcira, ali veruj, ima smisla. Od nekud i od necega je iznikla depresija pa i tvoja "prigusena mizantrofija" koju si sam prepoznao... ovaj negativan pogled koji imas na ljude bi trebao vise da zabrinjava nego sve ostalo... Ako ova tema za tebe nije zavrsena, onda napisi nesto opsirnije kakav je to osecaj biti "priguseni mizantrof"? "prigusen" znaci li to da vulkan jos miruje ali ne treba mu dugo dok ne izbije ... ili? Sta osecas prema ljudima s kojima se druzis? Imas li drugove... drugarice? hm... mozda si malcice preterao sto se toga tice, i u sebi vidis mizantrofa cim si mrzovoljan, izivciran i nedrustven?... hm... onda je svet pun mizantrofa ...;):)
 
Poslednja izmena:
Пре свега, хвала свима на овим коментарима, радује ме што сте изнели своје мишљење, и мислим да би са моје стране било сасвим коректно да вам и појединачно одговорим.

Идем редом.

-BlackLeather

Хм, мислим да си најбоље разумео како у реалности изгледа оно што сам описао, с тим што је вероватно израженије него што слутиш. То јесте пре свега пад мотивације, изостанак воље да нечему тежим јер не могу да нађем циљ који ми не би изгледао суштински несувислим. Е сад, ја сам увек био свестан тог бесмисла (о чему рецимо сведоче састави из средње школе који су били обојени приличном дозом мрака, иако сам тада још увек био врло ведар) и умео сам да коегзистирам паралелно са њим. Само је та представа у задње време престала пренаглашена, и у свему налазим једну велику празнину. И волео бих да се опет препустим бесмислу, и да се као Сартр поставим према њему као смислу који треба прихватити, само то не успевам. И баш зато сам помислио да је то својеврсни вид депресије, јер више не владам својим емоцијама као некада. Верујем да ми само треба времена. Мада инторспекција коју предлажеш код мене већ јако дуго траје, и не даје прави резултат, док се пад мотивације полако, мада још увек неприметно, почиње одражавати на практичне ствари, што и јесте разлог због којег сам решио да томе станем на пут.

-sunasceJeca

Знам да све зависи од перцепције. Другарица којој сам изложио свој проблем ми је јасно поручила да из тога морам изаћи, додајући "бар си ти увек умео да нађеш добро у свим људима". И веруј ми да бих могао да напишем све ово што си ти мени неком другом којег би мучило исто оно што сада обузима мене. И ја сам то чак и радио, као што рекох. Умем да тешим људе, могу да звучим врло убедљиво, а тако и бива када то чиним, само ја тада нисам искрен. Све је то логично, трезвено и реалистичко размишљање, али је за мене фикција. Да ли сам се разочарао у неке људе? Јесам. Прилично. Практично у све. Али никада од њих нисам ни очекивао доброту, па то и није неко разочарање, више доказ тога да сам био у праву када сам уз сав свој алтруизам предвидео да ће ми узвратити егоизмом. Али то ми не смета, то је део онога бесмисла који могу да прихватим, али постоји и бесмисао са којим се не могу изборити. Њега делим на више категорија. Било би превише обимно када бих се осврнуо на све, па ћу узети за пример једну- празнословље. Рецимо, ту смо пар другара и ја, славимо нешто, они се напијају, причају празне приче, а ја сам ту реда ради, одговарам када ме нешто питају, климам главом, уз обавезан осмех, који нема везе са мојим стварним осећањима. Некад знам и да одем у таквим ситуацијама, уз произвољно срочено извињење. Заправо се у таквим приликама осећам потиштено, неуклопљено, мислим да само губим време. Или када разоговарам са појединицима, када ме колегиница на факултету упита за то шта мислим о извесној појави, ја одговорам уз привидни осмех и ентузијазам, узвратим са сличним питањем итд. Али искрено ме не занима шта она мисли о објекту расправе, као што знам да ни њу не занима шта ћу ја рећи, као што знам да се ништа на свету неће променити од тога што ћемо ми нешто казати, и да ће неколико минута тако отићи у празно. И све такве рутинске активности ми заправо на крају не представљају ништа друго него различите именитеље две једностване и ништавне ствари- празнословља и дангубе. И то јесте једна од перспектива. Перспектива је и када се човек препусти тренутку, ужива у свим малим радостима, бива срећан, дружи се, воли и то све са оном искреном наивношћу, страшћу, пожудом, и неукротивом вољом и без свести о свему што сам изложио... Али у гомили тих перпектива постоји нека хијерархија, и човек као индивидуа некој од њих даје предност. Ја сам одабрао ту, или је она одабрала мене. Више не знам ни сам. Овде сам зато што сам схватио да овакав одабир није успео да ме усрећи.

Miss032_where2


Хм, не бих да се обраћам психијатру, психологу и сличним стручним лицима. Желео би сам да се изборим с тим, овде тражим смернице. И никако не бих пристао на терапију антидепресивима, а знам да би ми баш њу препоручили, јер речи не би могле да ми помогну. Све што ми психолог може рећи, могу себи да кажем и сам. Познајући себе, мислим да би даљи сценарио био лош по самог психолога. Мене он не би ни у шта могао да убеди, то је сигурно. Можда си читала књигу "Кад је Ниче плакао", где један психолог покушава да излечи Ничеа од депресије па сам запада у њу. Иначе, сам Ниче ми је вероватно и најближи по схватањима међу филозофима. "Тако је говорио Заратустра" је књига коју сам проучио уздуж и попреко. Е сад, далеко од тога да га у потпуности следим. Много је тога утицало на мене, али у суштини нема неке идеје коју доследно пратим, то је више неки збир који сам добио сумирањем разних импресија и који се махом врти око нихилизма.

sarvas


Овакво решење сам и ја одабрао. Спорт. Трчим на велике дистанце, планинарим, идем у теретану, и то прилично помаже, али само привремено. Осећам се супер током самих тренинга и врло кратко после њих. Након тога се све врати на почетак. А не могу се посветити искључиво спорту, имам превише обавеза. Размислићу о падобранству, то заиста делује као смислен предлог.


Nina

Хм, љубав као решење за све? Мислим да би то могло да прође, али ту се јављају извесне тешкоће. Девојка ми заиста треба, јер сам на неки чудан начин усамљен међу гомилом људи, али ја не умем да будем наметљив, чак са пријатељима говорим уз извесну дистанцу, некако званично (јер им не верујем превише), тек са девојком то не бих знао извести... Знам како моји пријатељи стичу девојке и ја заиста не умем тако да се удварам. Као што неко од рече, "ти живиш у погрешно доба". Пре појаве ове депресије, као што сам и написао у својој уводној поруци, постојала је једна неузвраћена љубав. Најзад сам смогао снаге да се окушам на том пољу, али сам доживео пораз и одустао од тога. Љубав сам покушао да изразим на песнички начин, али сам том приликом само добио потврду да ми је потребан времеплов. Мада, као што рекох, само одбијање ме није много потресло. Мада, ако размислим, доста сам се променио после тога. Осим тога, нисам друштвен, када уђем у дискотеку и када видим гомилу младих пијаних људи како играју мој нихилизам кулминира и депресија иде у крајности, које овде не бих описивао. Клубови, журке, све то отпада... Матуру сам својевремено једва издржао, немам речи колико сам мрзео свет у тренцима када је она трајала. И не умем да се радујем. Ретко се искрено осмехујем. Заправо, мој осмех је увек лажан.

!JO


Мизантропију сам назвао пригушеном јер је контролишем, амортизујем... Имам јако много другова, другарица, пријатеља, пријатељица, познаника и познаница... Јако, јако много. Лако стичем познанства, добро комуницирам, само то радим са великом нелагодношћу и махом принудно. Дружим се са људима са којим морам да проводим дан. Али, да не морам да будем са њима, ја не бих ни био. Не осећам потребу да говорим са њима. И прилично мрзим када се нађем окружен великим бројем људи, рецимо у некој прометној улици или пуном амфитеатру. Могу помало да уживам у дружењу са једном особом, али чим се тај број повећа, схватам то као дружење које се мора одвијати ради реда...
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Richard III
Depresija kod male dece
Odgovora
6
Pregleda
367
Cro_čvarak
C

Back
Top