Посрбица
Zainteresovan član
- Poruka
- 482
Иван Иљин / одломак из књиге "О супростављању злу силом"
Најопасније су оне предрасуде које се прећуткују. То се посебно односи на политику где предрасуде цветају бујно и неискорењиво. Прву политичку предрасуду би требало формулисати на следећи начин: “Шта је политика познато је сваком, и ту нема разговора”…
“Познато је свакоме”… Али, како? Одакле се стиче исправно поимање свега оног префињеног, сложеног и судбоносног што у себи крије политика? Да није, можда, то правилно схватање људима својствено “од природе”? Или им се можда открива у сну? Откуд предрасуда да је сваком човеку “по себи јасно” што се открива само дубоком, далековидом и племенитом духу? Није ли управо из ове предрасуде израсла савремена политичка криза?
Не без разлога, човечанство постепено долази до уверења да је наш век период највећих политичких неуспеха познатих историји. И можда је време да се из тих неуспеха извуку поуке, и поразмисли о новим путевима ка спасењу… Било би занимљиво и поучно добро проучити историју човечанства и установити какве чињенице, какве претпоставке воде истинском политичком успеху, и шта чинити да би се он досегао? Искуство је ту богато и поучно, од древности до наших дана. Ко је, заправо, имао политички успех? Којим је путевима до њега ишао? Ко, је пак,доживљавао крах и зашто? Најзад, шта је то “политички успех”, и у чему се састоји?
Пре свега, ваља рећи да у неодређеној и лако кварљивој области “политике” неки појединци, па и целе партије, могу имати привидан успех који је, у ствари, фаталан политички крах. Људи, говорећи о политици, пречесто подразумевају поступке, залагања и сплетке уз помоћ којих се осваја државна власт, при чему се не преза ни од каквих средстава, трикова, подлости и злочина. Неки мисле да је све што се чини ради државне власти, због ње, око ње и у њено име “политика”, уопште не повезујући то са садржајем, циљем и вредношћу тих чинова. С тог становишта најзлонамернија интрига, најодвратнији злочин, најгнусније владање јесте “политика”, уколико је у питању државна власт.
Историја познаје људе и партије који су водили прљаву и злочиначку политику не марећи, па и не помишљајући, на истинске циљеве и задатке државе, на политичко општење, добро народа, судбину нације, отаџбину и духовну културу. Они су само хтели власт, желећи једино да управљају и заповедају. Понекад уопште нису знали шта чинити по освајању власти. Понекад су отворено изјављивали да их занимају интереси само једне класе а не народа у целини, или отаџбине. Били су спремни да жртвују и народ, и отаџбину, и њену слободу и културу у име освајања власти и њене класне злоупотребе. Понекад су се пак крили иза “социјалног програма”, да би одмах по освајању власти прешли на остваривање само својих жеља и интереса.
Најопасније су оне предрасуде које се прећуткују. То се посебно односи на политику где предрасуде цветају бујно и неискорењиво. Прву политичку предрасуду би требало формулисати на следећи начин: “Шта је политика познато је сваком, и ту нема разговора”…
“Познато је свакоме”… Али, како? Одакле се стиче исправно поимање свега оног префињеног, сложеног и судбоносног што у себи крије политика? Да није, можда, то правилно схватање људима својствено “од природе”? Или им се можда открива у сну? Откуд предрасуда да је сваком човеку “по себи јасно” што се открива само дубоком, далековидом и племенитом духу? Није ли управо из ове предрасуде израсла савремена политичка криза?
Не без разлога, човечанство постепено долази до уверења да је наш век период највећих политичких неуспеха познатих историји. И можда је време да се из тих неуспеха извуку поуке, и поразмисли о новим путевима ка спасењу… Било би занимљиво и поучно добро проучити историју човечанства и установити какве чињенице, какве претпоставке воде истинском политичком успеху, и шта чинити да би се он досегао? Искуство је ту богато и поучно, од древности до наших дана. Ко је, заправо, имао политички успех? Којим је путевима до њега ишао? Ко, је пак,доживљавао крах и зашто? Најзад, шта је то “политички успех”, и у чему се састоји?
Пре свега, ваља рећи да у неодређеној и лако кварљивој области “политике” неки појединци, па и целе партије, могу имати привидан успех који је, у ствари, фаталан политички крах. Људи, говорећи о политици, пречесто подразумевају поступке, залагања и сплетке уз помоћ којих се осваја државна власт, при чему се не преза ни од каквих средстава, трикова, подлости и злочина. Неки мисле да је све што се чини ради државне власти, због ње, око ње и у њено име “политика”, уопште не повезујући то са садржајем, циљем и вредношћу тих чинова. С тог становишта најзлонамернија интрига, најодвратнији злочин, најгнусније владање јесте “политика”, уколико је у питању државна власт.
Историја познаје људе и партије који су водили прљаву и злочиначку политику не марећи, па и не помишљајући, на истинске циљеве и задатке државе, на политичко општење, добро народа, судбину нације, отаџбину и духовну културу. Они су само хтели власт, желећи једино да управљају и заповедају. Понекад уопште нису знали шта чинити по освајању власти. Понекад су отворено изјављивали да их занимају интереси само једне класе а не народа у целини, или отаџбине. Били су спремни да жртвују и народ, и отаџбину, и њену слободу и културу у име освајања власти и њене класне злоупотребе. Понекад су се пак крили иза “социјалног програма”, да би одмах по освајању власти прешли на остваривање само својих жеља и интереса.