Агарта
Poznat
- Poruka
- 8.355
Највећи антропоморфизам, у смислу да из њега следе сви остали, је сматрати да Бог делује. Бог не делује, Бог јесте. Видећемо зашто је то тако.
Пре тога, шта све следи из овог антропоморфизма. Па, све оне бесмислице, да не кажем нешто друго, да Бог нешто "воли" или "мрзи", да је на нешто "гневан" (понављам да је гнев одлика немоћних), да је некоме нешто "рекао", па онда "слободна воља" (јер подразумева да се Бог "уздржава" од интервенције, односно "пушта" ствари да иду другачије од "његове воље"), наравно ту је и "есхатон"... Можда сам врхунац такве "мисли" управо прочитао код Хамваша који цитира Мерешковског "Бог је дигао руке од овога човешанства". Та реченица само показује ниво очаја једног, иначе великог, ума који је спао на то да подржи инвазију нациста на своју земљу. И то само зато (да, само зато) што је та земља била комунистичка...
Но, објаснимо оно од чега полази тема. Ја само полазим од дефиниције дел(ов)ања и представа које људи имају пред појмом који зову "Бог". Те дефиниције су несагласне. Делање је:
1. У времену
2. У простору
3. Зависи од узрока (каузално).
За Бога време и простор не постоје, и Он је акаузалан. Богу узрок није потребан, док последицу може да одреди изван човеку познатих закона.
Тешко је човеку да размишља на такав начин, ево и сам сам у искушењу да напишем како Бог делује... Најближе мисли какву овде износим је таоизам са својим концептом делања кроз неделање - wei wu wei. У индијској традицији је то тачка око које се точак збивања окреће, а она сама је непокретна - Чакравартин. Такво мишљење се преносило и на људе, појединце - свете краљеве и хероје. За њих се сматрало да могу самим својим присуством решити ствари... Или што би рекли Цепелини на крају свог највећег хита (да то је онај што је занимљив кад се слуша унатрашке) - to be a rock and not to roll...
Но, ако је данас нама немогуће да се искобељамо из жалосног антропоморфизма, могли бисмо се одрекнути свих његових последица, а оне су описане у првом пасусу.
Пре тога, шта све следи из овог антропоморфизма. Па, све оне бесмислице, да не кажем нешто друго, да Бог нешто "воли" или "мрзи", да је на нешто "гневан" (понављам да је гнев одлика немоћних), да је некоме нешто "рекао", па онда "слободна воља" (јер подразумева да се Бог "уздржава" од интервенције, односно "пушта" ствари да иду другачије од "његове воље"), наравно ту је и "есхатон"... Можда сам врхунац такве "мисли" управо прочитао код Хамваша који цитира Мерешковског "Бог је дигао руке од овога човешанства". Та реченица само показује ниво очаја једног, иначе великог, ума који је спао на то да подржи инвазију нациста на своју земљу. И то само зато (да, само зато) што је та земља била комунистичка...
Но, објаснимо оно од чега полази тема. Ја само полазим од дефиниције дел(ов)ања и представа које људи имају пред појмом који зову "Бог". Те дефиниције су несагласне. Делање је:
1. У времену
2. У простору
3. Зависи од узрока (каузално).
За Бога време и простор не постоје, и Он је акаузалан. Богу узрок није потребан, док последицу може да одреди изван човеку познатих закона.
Тешко је човеку да размишља на такав начин, ево и сам сам у искушењу да напишем како Бог делује... Најближе мисли какву овде износим је таоизам са својим концептом делања кроз неделање - wei wu wei. У индијској традицији је то тачка око које се точак збивања окреће, а она сама је непокретна - Чакравартин. Такво мишљење се преносило и на људе, појединце - свете краљеве и хероје. За њих се сматрало да могу самим својим присуством решити ствари... Или што би рекли Цепелини на крају свог највећег хита (да то је онај што је занимљив кад се слуша унатрашке) - to be a rock and not to roll...
Но, ако је данас нама немогуће да се искобељамо из жалосног антропоморфизма, могли бисмо се одрекнути свих његових последица, а оне су описане у првом пасусу.
Antropomorfizam je izraz kojim se opisuje davanje nekih specifično ljudskih karakteristika životinjama, biljkama, prirodnim ili natprirodnim fenomenima kao što su božanstva. Karakteristika antropomorfizma je da se svi ti fenomeni simbolički prikazuju sa ljudskim karakteristikama (lice, odjeća i sl.), odnosno tumače kao ličnosti sa ljudskim motivima.
Antropomorfizam ima drevnu tradiciju, odnosno predstavlja karakteristiku gotovo svih svjetskih mitologija, kao i dijela religija. Pojavljuje se u obliku basni, a u modernom dobu predstavlja karakteristiku dječje književnosti.
Antropomorfizam ima drevnu tradiciju, odnosno predstavlja karakteristiku gotovo svih svjetskih mitologija, kao i dijela religija. Pojavljuje se u obliku basni, a u modernom dobu predstavlja karakteristiku dječje književnosti.
Poslednja izmena: