RickRoss
Buduća legenda
- Poruka
- 31.893
Дверизам подрзумева Европу филозофа Лајбница, Европу народа уједињених у духовности.
Пре неколико дана, француски историчар и геополитичар Ив Батај крстио је нову (стару) слику света (Велтаншаунг) Покрета Двери као „ИСТОРИЈСКИ ДВЕРИЗАМ“. Његови текстови о Дверима отишли су на светске сајтове и први који је као једну од најважнијих вести дао приказ новог српског политичког покрета, био је корзикански национални сајт ПАТРИА НОСТРА. Од тада ме један број пријатеља из Европе зове и пита како да приступе покрету Двери, док ја покушавам да им објасним да је циљ Двери да прво почну да чисте коров и трулу траву у Србији, тј. у балканском тамном вилајету, као и да се тренутно боре да докажу изборну крађу. „Зар није свеједно, одакле ћемо кренути?", одговарају они, жељни нечег новог и искреног на планети глобалној.
Осећам зато да ће ДВЕРИЗАМ једнога дана у историји политичких покрета вероватно постати историјско име, али не име за један политички програм, већ за читав поглед на живот, прилагођен политици. Када се духовно наслеђе православља (односно првих хришћана) преведе у вулгарну раван политичког живота, а затим универзализује тако да буде доступно свим народима и свим традицијама, без обзира да ли они потичу из православне традиције или не, онда се рађа политички поглед на живот по имену ДВЕРИЗАМ.
То ће бити редак појам у историји светских покрета, који у себи не носи лично име творца већ саборни дух, и почиње словенском речју „двери“, за разлику од многих других кованица за покрете и идеологије, као што су капитализам, комунизам, теизам, атеизам, анархизам, фашизам, либерализам, корпоративизам, расизам, еволуционизам и други... Довољно је пребројати ове изразе па закључити да су светску историју стварала браћа из западног хришћанства, верског или лаичког, мање или више освајачког и прозелитског, а потом, наравно апостериори, слободног и „толерантног“.
Повратак заједничком архетипу
Али шта би био тај оригинални, будући дух ДВЕРИЗМА, извезен из мале, данас болесне Србије, у муци и невољи, извезен у свет уместо шљива и малина, иако је реч о Идеји која носи са собом и шљиве и малине, али и читав један поглед на овоземаљску политику?
То је, најпре, идеја враћања заједничком архетипском корену свих хришћана који приближени сами себи, могу да воле и друге људе, ближње и мање ближње. Кад човек себе дубински прихвати и заволи, он онда (онда и само онда) може да воли сва друга бића, односно цео свет. Далеки исток и Буда нам још пре Христоса поручују: „Ко жели просветљење нека ме следи“ и та је порука одавно присутна у нама и у нашем каснијем Христосовом позиву „Ко ме воли нека ме следи“. Није случајно Трубецкој позивао православне да понекад, управо у далеком истоку, пронађу потребну инспирацију.
Грчки философи припремају умну основу хришћанства, грчко-византијска традиција јој даје строгост, а Словени јој, уз веру, дају вероватно највише осећања.
Затим су у историји ницали разни нови и бројни покрети који су сви понављали стари људски архетип Спасиоца (Христоса у нама), на мање или више срећан или несрећан начин. Свака револуција у људској историји била је управо то: доношење новог спаса, појављивање новог Спасиоца, несвесно колективно понављање истог дубинског обрасца понашања. Чувена књига Николаја Берђајева „Смисао и значење руског комунизма“ говори управо о овоме, правећи изванредне психолошке анализе рускога човека (ја бих рекла, и српског) 19. века. Свет у коме свако ради за сваког, праведнији је, говорио је и писао Берђајев, од оног у коме је свако свакоме само пуко средство. Напуштање утилитаристичког модела (кажем модела иако је реч о једној теорији морала) и враћање деонтологији, први су аксиом ове древне идеје. Демократија према вредности (као у античком идеалу друштва врлина) јесте наш циљ, а не демократија према пукој бројчаној надмоћи.
У складу са жељом да се успостави нови облик друштва врлина, Двери српске у Србији, у 21. веку, ревалоризују интелектуалце и умне људе. Они су у суштини једина политичка групација на данашњој српској сцени која нема цезаристичко-јакобински страх од интелектуалаца и не потискује их у други и трећи план (или, по обичају, политике свих времена, утилитарно злоупотребљава). Објашњење за то јесте чињеница да су сви оснивачи Двери управо и сами интелектуалци, али они који су пронашли златну формулу органског јединства са народом. То јединство истинских интелектуалаца и народа јесте управо аристократски принцип у античком значењу ове речи.
http://dverisrpske.com/sr-CS/za-dve...ikolic/dverizam-kao-buduci-svetski-pokret.php
Пре неколико дана, француски историчар и геополитичар Ив Батај крстио је нову (стару) слику света (Велтаншаунг) Покрета Двери као „ИСТОРИЈСКИ ДВЕРИЗАМ“. Његови текстови о Дверима отишли су на светске сајтове и први који је као једну од најважнијих вести дао приказ новог српског политичког покрета, био је корзикански национални сајт ПАТРИА НОСТРА. Од тада ме један број пријатеља из Европе зове и пита како да приступе покрету Двери, док ја покушавам да им објасним да је циљ Двери да прво почну да чисте коров и трулу траву у Србији, тј. у балканском тамном вилајету, као и да се тренутно боре да докажу изборну крађу. „Зар није свеједно, одакле ћемо кренути?", одговарају они, жељни нечег новог и искреног на планети глобалној.
Осећам зато да ће ДВЕРИЗАМ једнога дана у историји политичких покрета вероватно постати историјско име, али не име за један политички програм, већ за читав поглед на живот, прилагођен политици. Када се духовно наслеђе православља (односно првих хришћана) преведе у вулгарну раван политичког живота, а затим универзализује тако да буде доступно свим народима и свим традицијама, без обзира да ли они потичу из православне традиције или не, онда се рађа политички поглед на живот по имену ДВЕРИЗАМ.
То ће бити редак појам у историји светских покрета, који у себи не носи лично име творца већ саборни дух, и почиње словенском речју „двери“, за разлику од многих других кованица за покрете и идеологије, као што су капитализам, комунизам, теизам, атеизам, анархизам, фашизам, либерализам, корпоративизам, расизам, еволуционизам и други... Довољно је пребројати ове изразе па закључити да су светску историју стварала браћа из западног хришћанства, верског или лаичког, мање или више освајачког и прозелитског, а потом, наравно апостериори, слободног и „толерантног“.
Повратак заједничком архетипу
Али шта би био тај оригинални, будући дух ДВЕРИЗМА, извезен из мале, данас болесне Србије, у муци и невољи, извезен у свет уместо шљива и малина, иако је реч о Идеји која носи са собом и шљиве и малине, али и читав један поглед на овоземаљску политику?
То је, најпре, идеја враћања заједничком архетипском корену свих хришћана који приближени сами себи, могу да воле и друге људе, ближње и мање ближње. Кад човек себе дубински прихвати и заволи, он онда (онда и само онда) може да воли сва друга бића, односно цео свет. Далеки исток и Буда нам још пре Христоса поручују: „Ко жели просветљење нека ме следи“ и та је порука одавно присутна у нама и у нашем каснијем Христосовом позиву „Ко ме воли нека ме следи“. Није случајно Трубецкој позивао православне да понекад, управо у далеком истоку, пронађу потребну инспирацију.
Грчки философи припремају умну основу хришћанства, грчко-византијска традиција јој даје строгост, а Словени јој, уз веру, дају вероватно највише осећања.
Затим су у историји ницали разни нови и бројни покрети који су сви понављали стари људски архетип Спасиоца (Христоса у нама), на мање или више срећан или несрећан начин. Свака револуција у људској историји била је управо то: доношење новог спаса, појављивање новог Спасиоца, несвесно колективно понављање истог дубинског обрасца понашања. Чувена књига Николаја Берђајева „Смисао и значење руског комунизма“ говори управо о овоме, правећи изванредне психолошке анализе рускога човека (ја бих рекла, и српског) 19. века. Свет у коме свако ради за сваког, праведнији је, говорио је и писао Берђајев, од оног у коме је свако свакоме само пуко средство. Напуштање утилитаристичког модела (кажем модела иако је реч о једној теорији морала) и враћање деонтологији, први су аксиом ове древне идеје. Демократија према вредности (као у античком идеалу друштва врлина) јесте наш циљ, а не демократија према пукој бројчаној надмоћи.
У складу са жељом да се успостави нови облик друштва врлина, Двери српске у Србији, у 21. веку, ревалоризују интелектуалце и умне људе. Они су у суштини једина политичка групација на данашњој српској сцени која нема цезаристичко-јакобински страх од интелектуалаца и не потискује их у други и трећи план (или, по обичају, политике свих времена, утилитарно злоупотребљава). Објашњење за то јесте чињеница да су сви оснивачи Двери управо и сами интелектуалци, али они који су пронашли златну формулу органског јединства са народом. То јединство истинских интелектуалаца и народа јесте управо аристократски принцип у античком значењу ове речи.
http://dverisrpske.com/sr-CS/za-dve...ikolic/dverizam-kao-buduci-svetski-pokret.php
![[Ne_Vazim_Se]](/data/avatars/m/149/149349.jpg?1220814411){kind=avatar}
