Све наше вође од 1990. године

Тему сам замислио као малу енциклопедију наших демократски изабраних руководилаца, али и других народних предводника.
Председници, премијери, министри, градоначелници, верски великодостојници, директори, тајкуни, шефови мафије...

Молим да биографију употпуните сликом.
Молим да тему не користите за политичке расправе осим за понеку биографску исправку.

Слободан Милошевић
(Пожаревац, Краљевина Југославија, 20. август 1941 — Хаг, Холандија, 11. март 2006)
председник Србије (1989 — 1997) и председник Савезне Републике Југославије (1997 — 2000).



Слободан Милошевић је био један од оснивача и први председник Социјалистичке партије Србије, од њеног оснивања 1990. до децембра 2006, девет месеци након што је преминуо у затвору Хашког трибунала.

Милошевић је био једна од кључних личности током ратова у бившој Југославији у периоду 1991 — 1995. и током рата на Косову и Метохији 1998 — 1999. Током рата на на Косову, маја 1999. године, Међународни кривични суд за бившу Југославију подигао је оптужницу против Милошевића за злочине против човечности. Оптужбе за кршење обичаја рата и Женевске конвенције у Хрватској и Босни и Херцеговини и за геноцид у Босни и Херцеговини додате су годину и по дана касније.

Након великих демонстрација 5. октобра 2000. године због спорних председничких избора у септембру те године, Милошевић је признао пораз. Дана 1. априла 2001. године је ухапшен, а 28. јуна исте године је изручен Хашком трибуналу.

На суђењу Милошевић се сам бранио. Умро је након 5 година у затвору педесетак сати пре завршетка извођења сведока. Милошевић, који је почео да пати од слабости срца, високог крвног притиска и дијабетеса након што је ухапшен, умро је од срчаног удара.

Биографија
Ране године

Слободан Милошевић је рођен у Пожаревцу 20. августа 1941. године, у породици оца Светозара (1907 — 1962) и мајке Станиславе Милошевић (девојачко презиме Кољеншић). Породица води порекло из Лијеве Ријеке, црногорског племена Васојевићи. Станислава Милошевић је била учитељица, а Светозар професор српског и руског језика. После Другог светског рата отац је напустио породицу, о којој је наставила да се стара мајка.

У јануару 1959. године, Слободан Милошевић је као гимназијалац примљен у Савез комуниста Југославије. Године 1963, као председник партијског комитета Правног факултета, у току расправе о променама Устава, Слободан је предложио да се предвиђени назив Федеративна Социјалистичка Република Југославија промени у Социјалистичка Федеративна Република Југославија да би се више истакло социјалистичко обележје државе.

Тако је касније и било. Године 1965. венчао се другарицом из детињства и дугогодишњом девојком Мирјаном Марковић, која је до последњих дана остала његов пратилац, чак и у политици.

Завршио је Правни факултет у Београду са највишим оценама (1964, просек оцена 8,90) и био победник редовног годишњег такмичења у говорништву. Своју каријеру је започео у „Техногасу“, где је радио Стамболић. Почетком осамдесетих бива послат у Њујорк као представник „Беобанке“.

Слободан Милошевић био је отелотворење нове генерације југословенских „комуниста“ (такозваних „технократа“), слоја који је улазио у партију са највиших места у све независнијим „самоуправним“ предузећима. Недостатак аутентичне радничке демократије на радним местима утабао им је пут до утицајних позиција. Они су се разликовали од старих титоистичких кадрова који су пришли партији у најтежим данима монархистичке диктатуре тридесетих, поразили нацисте и изнели револуцију на својим плећима. Овај нови слој је имао честе контакте са страним компанијама, познавао језике и није био превише оптерећен идеолошким проблемима.

Војислав Коштуница
(Београд, 24. март 1944)
Из Википедије, слободне енциклопедије



Српски политичар и државник, доктор правних наука, теоретичар права и последњи председник Савезне Републике Југославије (2000 — 2003) и бивши председник Владе Републике Србије (2004 — 2008). Председник је Демократске странке Србије од њеног оснивања, 1992. године.

Биографија

Војислав Коштуница је рођен 24. марта 1944. године у Београду, у породичној кући у Скадарској улици. Осим на Дорћолу, у детињству и младости, често је боравио и у Милошевцу, завичају мајчине породице, где је и крштен 1944. године, пошто се породица склонила из Београда због честих англоамеричких бомбардовања престонице. Породична кућа Коштуница је током рата два пута рушена, прво у априлском немачком бомбардовању, а затим и савезничком.

Коштуничин прадеда, Јован Дамљановић, био је учесник Светоандрејске скупштине из 1858. године, као народни посланик из Коштунића, када је прозван Коштуница. Из породице Дамљановић је и Анђелија, мајка српског војсковође Живојина Мишића.

Коштуница се школовао у Београду, где је завршио основну школу и Другу београдску гимназију ( матурирао 1962. ).
Правни факултет у Београду је дипломирао 1966. године.
Магистрирао је 1970. са темом „Теорија и пракса југословенског уставног судства“, а те године изабран је за асистента на Правном факултету.
Докторирао је 1974. године на тему „Институционализована опозиција у политичком систему капитализма“.
Од 1974. године радио је у Институту друштвених наука, а од 1981. године у Институту за филозофију и друштвену теорију као виши научни сарадник и једно време директор.
Ожењен је Зорицом Радовић.

Политичка каријера

Опозиција

Осамдесетих година двадесетог века ангажовао на заштити људских права, нарочито у Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања, у којем су се окупљали интелектуалци-дисиденти. Био је један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. о чему се са групом пријатеља договарао у свом стану у Скадарској улици. У време ДЕПОС-а 1992. основао је Демократску странку Србије чији је председник. Био је народни посланик у Скупштини Србије од 1990. до 1997. године.

На власти

Као кандидат ДОС-а изабран је за председника Савезне Републике Југославије на изборима 24. септембра 2000. године. Коалиција Социјалистичке партије Србије (СПС) и Југословенске левице (ЈУЛ) тврдила је да је Коштуница победио у првом кругу избора са већином од 49% гласова, што је значило да треба да се одржи додатни круг избора. То је био повод за избијање масовних протеста, који су кулминирали 5. октобра 2000. године. Врховни суд га је прогласио победником избора из првог круга.

Функцију председника СР Југославије обављао је до фебруара 2003. године.
После ванредних парламентарних избора у Србији, одржаних у децембру 2003. године, постао је председник владе Србије (3. марта 2004. године) након што је Социјалистичка партија Србије подржала његову мањинску владу коју поред Демократске странке Србије чинили Г17+, Српски покрет обнове и Нова Србија.

Након ванредних избора 21. јануара 2007. године, коалиција Демократска странка Србије-Нова Србија је постала трећа по снази у Народној скупштини. Након дугих преговора са Демократском странком, другом најјачом странком у скупштини, Коштуница је истакнут као кандидат за председника владе. Коштуничина влада је изгласана 15. маја 2007, неколико сати пре законског рока за расписивање нових избора.

Други Коштуничин премијерски мандат су обележиле честе кризе са коалиционом партнерима Демократском странком и Г17+ око приступања Србије Европској унији, решавања проблема Косова и Метохије, приватизације НИС-а и заказивања председничких избора. Односи у коалицији су дошли на најнижи ниво у фебруару 2008, након тесне победе кандидата ДС Бориса Тадића у другом кругу председничких избора и Коштуничног противљења потписивању Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, због планова Европске уније да на Косово пошаље мисију Еулекс без одобрења Савета безбедности. Криза је привремено решена одлагањем потписивања споразума на месец дана. Неколико дана касније, 17. фебруара 2008, косовски Албанци су једнострано прогласили независност.

Пошто су се размимоилажења у Влади и даље наставила, Коштуница је 8. марта 2008. затражио да се распишу парламентарни избори за 11. мај као начин за излазак из кризе. На тим изборима, коалиција Демократска странка Србије-Нова Србија освојила је 11,6% гласова или 30 посланичких места. Коштуница је на месту премијера био до 7. јула.

ma dajte zezate da je Kostun 1944?? Yebo babu... ja sve mislio da je negde iznad 1953-54...strasno!!

Зоран Ђинђић
Рођен 1. августа 1952. у Босанском Шамцу, убијен 12. марта 2003. у Београду
Из Википедије, слободне енциклопедије



Српски политичар и државник, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001 — 2003).

Биографија

Ђинђић је рођен у Босанском Шамцу. Завршио је Девету гимназију у Београду, где је његов отац Драгомир премештен као официр ЈНА. Ђинђићев отац је родом из села Прекопуце у општини Прокупље.
Студирао је филозофију у Београду, а паралелно је похађао и предавања из историје уметности, социологије и економије. Још током студентских дана се заинтересовао за политику, а за себе је тада говорио да је „леви анархиста“. Посебно интересовање је показивао за Петра Кропоткина, чија је дела преводио на српски и критичку теорију друштва, познату под називом Франкфуртска школа.

С групом истомишљеника Зоран је убрзо преузео руководство Савеза студената на Филозофском факултету. Почетком јануара 1974. године, савези студената из Београда, Загреба и Љубљане, организују студентски скуп у Љубљани. За скуп је био припремљен „Нацрт резолуције савеза студената филозофских факултета у Београду, Љубљани и Загребу“, који је указивао на постојање кризе југословенског друштва и са радикално левих позиција критиковао тадашњу комунистичку власт. Након што је словеначка полиција брутално спречила одржавање студентског скупа, организатори, укључујући и Ђинђића, су ухапшени. Ухапшени студенти су формирали штрајкачки одбор, због чега су били свакодневно нападани у штампи. Новембра 1974. године у Љубљани је одржано суђење, на коме су шесторица студената, међу којима и Зоран Ђинђић, били осуђени на по годину дана затвора. Међутим, притисак међународне јавности помогао је осуђеним студентима да избегну издржавање затворске казне.

Након сукоба са комунистичким режимом због покушаја организовања независног политичког покрета југословенских студената, Ђинђић одлази у Немачку где наставља студије филозофије код професора Јиргена Хабермаса у Франкфурту. За време боравка у Франкфурту, Ђинђић је често посећивао књижару „Карл Маркс“ у којој је у то време радио Јошка Фишер У лично пријатељство, то познанство је прерасло тек 20 година касније. Ово је постало предмет шпекулација у смислу Фишеровог ранијег пацифизма и његове касније улоге у нападима НАТО-а на Југославију.

Године 1979. је докторирао на универзитету у Констанцу на тези „Проблеми утемељења критичке теорије друштва“ код Јиргена Хабермаса.

Политичка каријера

Зоран Ђинђић је заједно са другим српским дисидентима обновио рад Демократске странке. Постао је председник извршног одбора странке 1990. и изабран је у Народну скупштину Републике Србије.
Године 1994. је постао председник Демократске странке.
Био је посланик у прва три вишестраначка сазива Народне скупштине и Већу република Скупштине СРЈ.

Након низа масовних протеста због поништених избора од стране републичке владе током 1996/97, Ђинђић је 21. фебруара 1997. постао председник Скупштине града Београда. Са Српским покретом обнове Вука Драшковића и Грађанским савезом Србије Весне Пешић створио је коалицију „Заједно“, која се распала само четири месеца након своје победе. Ђинђић је смењен са места председника Скупштине Београда гласовима Социјалистичке партије Србије, Српске радикалне странке и Српског покрета обнове.
Зоран Ђинђић је играо важну улогу у председничким изборима Савезне Републике Југославије септембра 2000. и демонстрацијама 5. октобра који су довели до збацивања Милошевићеве власти, а онда је водио широку Демократску опозицију Србије коју је чинило 18 странака до победе на парламентарним изборима у Србији децембра 2000.

Постао је премијер Србије 25. јануара 2001. и на тој функцији је био све до атентата у коме је убијен на степеништу зграде Владе Србије 12. марта 2003.

Prebaciti ovu temu na pdf Politika.

Војислав Шешељ
(Сарајево, 11. октобар 1954)
Српски политичар, доктор правних наука и председник Српске радикалне странке.
Из Википедије, слободне енциклопедије



Проф. др Војислав Шешељ је један од оснивача и председник Српске радикалне странке од њеног оснивања, 1991. године. Више од десет година биран је за народног посланика у Народној скупштини Србије и Скупштини Савезне Републике Југославије. Више пута је био кандидат за председника Републике Србије. Обављао је дужност потпредседника Владе Републике Србије (1998—2000), а у периоду 1996—1998. био је председник општине Земун.

Шешељ се од 24. фебруара 2003. године налази у притвору Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у Хагу, где му се суди по оптужбама за убиства, нехумана дела, прогоне на политичкој, расној и верској основи, истребљење и нападе на цивиле на територијама Хрватске и Босне и Херцеговине.

Биографија
Ране године

Породица Шешељ потиче из Доње Херцеговине, из села Марева Љут у Поповом Пољу, надомак села Завала. Отац му се звао Никола а мајка Даница (девојачко Мисита), док сам Војислав носи име по деди. Крштен је 25. новембра 1955. у манастиру Завала. Крсне књиге породице Шешељ су током рата пребачене у манастир Тврдош.

Војислав Шешељ је рођен 1954. године, у сиромашној породици, у Сарајеву.
Породица је живела у склопу старе железничке станице јер је Никола Шешељ био кондуктер у ЖТП-у Сарајево, а мајка је бринула о Војиславу и његовој сестри Драгици.
Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Сарајеву за две године и осам месеци 1976, а затим и магистрирао 1977. године („Марксистички концепт наоружаног народа“). Докторирао је у Београду 26. новембра 1979. године, дисертацијом на тему „Политичка суштина милитаризма и фашизма“.
Од 1981. до 1984. радио је као асистент професора, предмет Теорија о рату, на Политичким наукама на Сарајевском универзитету.

Породица

Прва жена му је била Весна Тунић (девојачко Мудреша) са којом је добио сина Николу (1984), док је био у затвору. Убрзо после развода се оженио садашњом супругом Јадранком, са којом има три сина: Александра (1993), Михаила (1996) и Владимира (1998).
Од сина Николе има унуке Војислава (2002) и Љубомира (2004). Николи је кум на крштењу био Вук Драшковић док је Николиним синовима кумовао Томислав Николић.

Најстарији син Никола се првобитно појавио у медијима 2010. године, када га је пет полицајаца претукло, због организованог турнира у покеру (енгл. Texas hold 'em). Лекари су констатовали тешке телесне повреде а полицајци су привремено удаљени из службе.
Никола Шешељ у странци постаје активан крајем 2010. године, када ступа на дужност главног и одговорног уредника сајта „Српске радикалне странке“ и сајта о „Војиславу Шешељу“. Трибунал за ратне злочине у бившој Југославији упутио је три писма Николи Шешељу у којима му је запрећено казном од седам година затвора и до 100.000 евра уколико не скине књиге "Афера Хртковци и усташка ***** Наташа Кандић" и "Глупсон из Манитобе Брус Мек Фарлен" са сајта о Војиславу Шешељу.

Политичка каријера

У Савез комуниста Југославије примљен је са 17 година, као признање за изузетно залагање на радној акцији после земљотреса у Бањалуци.
Касније је одбацио комунистичку идеологију, постао дисидент и критичар комунистичког режима.

Почетком осамдесетих година је успоставио везе са групом српских интелектуалаца националне опције у Београду. Дошао је у сукоб са комунистичком власти тадашње СР БиХ, нарочито са водећим људима СК БиХ, Бранком Микулићем и Хамдијом Поздерцем. До овог сукоба дошло је када је Шешељ у директној борби за асистентско место протестовао против плагијата у докторској тези Бранка Миљуша, другог истакнутог младог политичара и протежеа ове двојице. Шешељеве дисидентске позиције и бескомпромисност су претвориле овај политички у кривични конфликт и резултирале његовим избацивањем са Факултета, праћењем од стране УДБЕ и коначно, затворском казном у трајању од 8 година. Осуђен је 9. јула 1984. године, због деловања са, како је наведено у пресуди судије Милорада Потпарића, „анархолибералистичких и националистичких позиција“ чиме је починио „кривично дело контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења“. Као доказни материјал у судском процесу коришћени су искази сведока о приватним разговорима и необјављени текст одговора на анкету-интервју под насловом „Шта да се ради?“.

Одлуком Врховног Суда СФРЈ, казна му је смањена на 6, потом на 4, па на 2 године. У затвору у Зеници провео је 22 месеца, од чега више од 6 месеци у самици. На раније пуштање из затвора 1986. утицали су бројни протести и петиције интелектуалаца из свих крајева Југославије (међу којима и пуно његових каснијих оштрих политичких противника), његов штрајк глађу, а вероватно и интересовање стране штампе за његов случај. Потписивале су се петиције, протестна писма.
Избачен је из Хрватског филозофског друштва.

По изласку из затвора, преселио се у Београд где се издржавао писањем и самосталним издавањем књига. Тако је постао члан Удружења књижевника Србије. Зближио се са Вуком Драшковићем, који му је крстио сина. Касније су се разишли због различитих политичких уверења, али и око новца који је донирала дијаспора.

Током 1989. године, Војислав Шешељ је одржао укупно 97 предавања Србима у дијаспори, од којих је већина одржана у Америци и Канади, а мањи део у земљама западне Европе и Аустралији. Те исте године, за Видовдан, га је Момчило Ђујић због „нарочитих заслуга у борби за српски национални интерес“ произвео у чин српског четничког војводе.
Ђујић је ову одлуку повукао 1998, када је Шешељ поново формирао владу са Социјалистичком партијом Србије.

По повратку из Сједињених Америчких Држава, 23. јануара 1990. године, основао је Српски слободарски покрет, који се 14. марта исте године ујединио са отцепљеним крилом Српске народне обнове (странке основане у Новој Пазови, а настале од првог антикомунистичког удружења Друштво Сава) које је предводио Вук Драшковић.
Уједињена политичка странка је добила ново име - Српски покрет обнове.
Након поменутог разлаза са Вуком Драшковићем у мају 1990, Шешељ је покушао основати Српски четнички покрет, чија је регистрација одбијена са образложењем да „својим именом вређа јавни морал“.

На казну затвора по други пут је осуђен 2. октобра 1990. године, због покушаја рушења „Куће цвећа“ и прикупљања добровољаца за одлазак у одбрану Републике Српске Крајине. По издржаној казни поново је ухапшен 23. октобра исте године и осуђен на 45 дана затвора. Пуштен је нешто раније, 15. новембра, а том приликом одбио је да потпише решење о условном пуштању. Практично из затвора, 14. новембра 1990. године, први пут се кандидује за председника Србије, испред групе грађана.

Шешељ је на изборима 1990. године освојио пето место са 96.277 гласова, иза Слободана Милошевића, Вука Драшковића, Ивана Ђурића и Сулејмана Угљанина.

Председник Српске радикалне странке Војислав Шешељ постаје у Крагујевцу, 23. фебруара 1991. године, када је странка и основана, уједињењем нерегистрованог Српског четничког покрета и већине месних одбора Народне радикалне странке. На поновљеним изборима за посланика у Народној Скупштини Републике Србије из општине Раковица у јуну 1991, Шешељ је доста убедљиво победио потпуно непознатог кандидата Социјалистичке партије Горана Караклајића, и књижевника Борислава Пекића који је био испред тадашње Демократске странке.
На изборима за председника Србије одржаним 21. септембра 1997. године, Војислав Шешељ освојио је 1.125.140 гласова и ушао у други изборни круг. Са 50,61% важећих гласачких листића победио је противкандидата СПС-а Зорана Лилића, 5. октобра исте године, али су избори поновљени након што је Републичка изборна комисија објавила да је излазност била 48,88%. На поновљеним изборима који су одржани 7. децембра СПС кандидује Милана Милутиновића, тадашњег министра иностраних послова СРЈ, који Шешеља побеђује у другом кругу. Као и већина осталих званичних резултата избора из овог периода, и ови остају контроверзни, уз широко веровање да су фалсификовани на Шешељеву штету.
Шешељ постаје затим потпредседник Владе Републике Србије у кабинету Мирка Марјановића, 24. марта 1998.

Српска радикална странка бележи изузетно лош резултат најпре на савезним изборима 24. септембра 2000. године, а потом и на републичким изборима 23. децембра исте године. Шешељ губи позицију потпредседника републичке Владе избором прелазне Владе, 25. октобра 2000. Шешељ учествује на председничким изборима у септембру 2002. и завршава трећи, а на поновљеним изборима у децембру 2002. године, добија из Хага подршку Слободана Милошевића, који бирачима поручује да ће Шешељ „свргнути споља наметнути режим у Београду“ — и осваја 37% гласова.

Хашки трибунал

Међународни кривични суд за бившу Југославију (Хашки Трибунал) оптужио је у јануару 2003. Војислава Шешеља да је подстицао злочине против човечности и за кршење закона и обичаја ратовања на подручју Хрватске, Босне и Херцеговине и Војводине. Оптужен је да је „говорима и изјавама допринео да се код извршилаца створи одлука да почине наведене злочине“. Шешељ се добровољно предао Трибуналу 24. фебруара 2003, где је у притвору четири и по године чекао почетак суђења, до новембра 2007. У међувремену је, у јесен 2005. године, сведочио на суђењу Слободану Милошевићу.

Вук Драшковић
(Међа, 29. новембар 1946. године)
Српски књижевник и политичар, председник СПО.
Из Википедије, слободне енциклопедије



Биографија

Рођен је у војвођанском селу Међа у породици колониста из Херцеговине.
Основну школу завршио је у Фојници, гимназију у Гацку, а дипломирао на Правном факултету у Београду 1968.
Ожењен је Даницом Драшковић.

У периоду 1969 — 1980. био је новинар у националној агенцији Танјуг. Скоро три године радио је и као дописник из афричких земаља.

Новинарство је напустио 1980. и посветио се књижевности.
Његови романи били су југословенски и балкански бестселери. Неки од њих преведени су на енглески, француски, руски, грчки, румунски, чешки и још многе језике.

Политички ангажман

1989. године, заједно са Мирком Јовићем је основао политичку странку Српску народну обнову, али због супротстављених ставова та се странка цепа.
1990. отцепљено крило Српске народне одбране чији је Драшковић био председник уједињује се са Српским слободарским покретом Војислава Шешеља.
Са Војиславом Шешељем је у кумовском односу.
По распаду Српске народне одбране, Драшковић је 1990. основао странку Српски покрет обнове, која је била у опозицији режиму Слободана Милошевића.
У том периоду, два пута је хапшен. Први пут после деветомартовских демонстрација 1991. године, када је провео три дана у затвору.
Други пут је ухапшен са супругом Даницом, јуна 1993. године, када су осуђени на два месеца затвора. Обоје су ослобођени захваљујући притиску водећих државника и органа међународне заједнице.

У периоду 1996 — 1997, заједно са Зораном Ђинђићем и Весном Пешић, предводио је коалицију Заједно која је у другом кругу локалних избора освојила апсолутну победу. Међутим, Милошевићев режим то није признао па су настали тромесечни протести по целој Србији. Најзад је, фебруара 1997, Милошевић признао победу опозицији.

3. октобра 1999. године, на Ибарској магистрали организован је атентат на Драшковића, а у судском процесу утврдиће се да није први, и том приликом погинула су четири његова блиска сарадника. Следећи покушај атентата догодио се 15. јуна 2000. године у Будви, када је сам Драшковић лакше повређен.

10. јануара 2000. године формирао нову опозициону коалицију против Милошевића која је названа Демократска опозиција Србије - ДОС.
Међутим, у лето 2000, Драшковић у име странке одлучује да иступи из калиције и СПО самостално наступа на превременим изборима за председника СРЈ, које је Милошевић расписао за 24. септембар те године. Драшковићев кандидат Војислав Михаиловић осваја мали број гласова, а Војислав Коштуница (кандидат ДОС-а) побеђује Милошевића.
Почињу демонстрације широм Србије, које су завршене 5. октобра када је ДОС најпре насилним упадом у Савезну скупштину, али и координираном сарадњом са незадовољним деловима војске и полиције преузео власт.
Драшковић је подржавао протесте и поздравио смену власти. На ванредним изборима за Скупштину Србије, 23. децембра 2000, Драшковићев СПО није успео прећи изборни цензус од 5% и постаје ванпарламентарна странка.

Три године касније, децембра 2003. године (на следећим ванредним скупштинским изборима) СПО улази у коалицију са странком Нова Србија Велимира Илића и осваја 22 посланичка места (око 13%). Остало је забележено да по свим истраживањима у време предизборне камапање овој коалицији није предвиђан улазак у парламент. Драшковић не заузима положај у новој Влади Србије под вођством Војислава Коштунице, већ у априлу 2004. године бива постављен за министра спољних послова Државне Заједнице Србија и Црна Гора.

Након престанка постојања Државне Заједнице 2006. године, Драшковић остаје на истој дужности на нивоу Србије. На тој функцији остаје до избора нове Владе у мају 2007. године.

Пред ванредне парламентарне изборе који су одржани 11. маја 2008. године, Драшковић и његов СПО приступили су каолицији За европску Србију, коју сачињавају још и Демократска странка (Борис Тадић), Г17+ (Млађан Динкић), и Лига социјалдемократа Војводине (Ненад Чанак).

Листа је на овим изборима освојила 38,42% гласова (1.590.200 гласова, 102 мандата) и која је почетком јула 2008. формирала коалициону Владу са коалицијим СПС-ПУПС-ЈС. СПО је добио 4 посланичка мандата и место министра дијаспоре.

Томислав Николић
(Крагујевац, 15. фебруар 1952)
Српски политичар, председник Српске напредне странке.
Из Википедије, слободне енциклопедије



Биографија

Николић је у родном граду завршио основну и средњу техничку школу - смер грађевински техничар.
1971. започео је радну каријеру у Грађевинском предузећу Жеграп. Био је шеф изградње на прузи Београд-Бар, радио у Мајданпеку, Прибоју, Пријепољу, Требињу, Београду и другим местима широм бивше СФРЈ.
У крагујевачкој фирми „22. децембар“ био је шеф инвестиција у раздобљу од дванаест година (1978-1990), а две године је био и технички директор јавног комуналног предузећа у Крагујевцу (1990-1992).
Ожењен Драгицом, има два сина Радомира и Бранислава.

Политичка каријера

Николић је био један од оснивача и дугогодишњи заменик председника Српске радикалне странке, којом је руководио у одсуству председника Војислава Шешеља (који се фебруара 2003. године добровољно предао Хашком трибуналу).
До сада је био четири пута кандидат на председничким изборима у Србији (2003, 2004, 2008, 2012.), и једном кандидат за председника СР Југославије (2000).

Обављао је дужност потпредседника Владе Србије у периоду 1998 — 2000. и потпредседника Владе СР Југославије 1999 — 2000, а маја 2007. године на пет дана је обављао и дужност председника Народне скупштине Републике Србије.

Томислав Николић је 2008. године напустио Српску радикалну странку због размимоилажења у која су у странци настала поводом усвајања Споразума о стабилизацији и придруживању Србије са Европском унијом.
У Скупштини Србије заједно са још двадесет радикалских посланика формирао је посланички клуб "Напред Србијо", а затим и основао Српску напредну странку на чијој оснивачкој скупштини је изабран за председника.

постигнути резултати на председничким изборима:

- Септембра 2000. године био је кандидат Српске радикалне странке на председничким изборима; по броју гласова је био рангиран трећи, иза Војислава Коштунице и Слободана Милошевића.
- Новембра 2003. био је кандидат који је освојио највише гласова на председничким изборима (око 47%); избори су због недовољне излазности (око 38%) били неуспели.
- На поновљеним председничким изборима, јуна 2004. године, у првом кругу је добио већину гласова (преко 30%), а у другом кругу је имао мање гласова од Бориса Тадића, у односу 45%:53,7% гласова.
- На председничким изборима одржаним 20. јануара 2008. године освојио је навећи број гласова у првом кругу и ушао је у други круг избора, у којем је 3. фебруара изгубио од Бориса Тадића.
- На председничким изборима 6. маја 2012. изборио је улазак у други круг избора заједно са Борисом Тадићем.

Борис Тадић
(Сарајево, 15. јануар 1958)
Српски политичар.
Из Википедије, слободне енциклопедије



Биографија

Борис Тадић је рођен 1958. године у Сарајеву.
Син је Љубомира Тадића, филозофа и члана САНУ и Невенке Тадић, психолога.
Основну и средњу школу завршио је у Београду.
Дипломирао је социјалну психологију на Универзитету у Београду. Био је професор психологије у Првој београдској гимназији.
Ожењен је и отац је двоје деце. Женио се два пута, у првом браку са Веселинком Заставниковић био је 16 година, до 1997. када су се развели. Веселинка је од 2002. била искушеница и замонашила се 2007, живи у манастиру Пећка патријаршија као монахиња Ирина.
Друга Борисова супруга је Тања.

Основао је Центар за развој демократије и политичке вештине у Србији и био његов први директор
Тадић је први пут изабран за председника Србије 27. јуна 2004. године на рок од пет година.
Други петогодишњи мандат добио је победом у другом кругу председничких избора, 3. фебруара 2008. године.
Пре него што је постао председник Србије, био је министар телекомуникација Савезне Републике Југославије и министар одбране Србије и Црне Горе.

Политичка каријера

Тадић је члан Демократске странке од њеног оснивања, 1990. године.
Током деведесетих година био је члан Главног одбора и краће време његов секретар, члан и потпредседник Извршног одбора и народни посланик.
За потпредседника је изабран 2000. године, а за председника странке 2004. године, годину дана након убиства њеног претходног председника, Зорана Ђинђића.

Био је министар телекомуникација у влади Савезне Републике Југославије у периоду новембар 2000 - март 2003.
Био је председник Управног одбора Јавног предузећа ПТТ саобраћаја „Србија“.
Потом је, од марта 2003. године до априла 2004. године, вршио функцију министра одбране у Савету министара Србије и Црне Горе.

На ванредним изборима за Скупштину Србије, 28. децембра 2003. године био је носилац изборне листе Демократске странке.

Победио је у другом кругу председничких избора, 27. јуна 2004. године, са 53% гласова, испред Томислава Николића. На месту председника Србије заменио је председника парламента и тадашњег вршиоца дужности шефа државе, Предрага Марковића.

На изборима одржаним 3. фебруара 2008. са добијених 50,31% гласова по други пут је победио Томислава Николића и освојио, по новом Уставу, петогодишњи мандат председника Србије.

На председничким изборима 2012,. изборио је улазак у други круг избора. Противкандидат: Томислав Николић.

Slaven777:

Prebaciti ovu temu na pdf Politika.

Kliknite za proširenje...

Slažem se!

Ивица Дачић
(Призрен, 1. јануар 1966)
Српски политичар, председник Социјалистичке партије Србије, заменик председника Владе и министар унутрашњих послова Србије.
Из Википедије, слободне енциклопедије



Биографија

Основну школу завршио у Житорађи, а гимназију у Нишу.
Завршио Факултет политичких наука у Београду.

Био је први председник младих социјалиста Београда 1990. године и портпарол Социјалистичке партије Србије од 1992. до 2000. године.
Био је председник Градског одбора Социјалистичке партије Србије Београда и потпредседник Социјалистичке партије Србије од 2000. до 2003. године.

Савезни посланик у Већу грађана Савезне скупштине Савезне Републике Југославије и Скупштине Државне заједнице Србије и Црне Горе од 1992. до 2004. године.

Био је министар за информисање у такозваној Прелазној Влади Републике Србије од октобра 2000. године до јануара 2001. године.

Децембра 2006. године изабран је за председника Социјалистичке партије Србије.

Након изгласавања Владе Мирка Цветковића у Народној скупштини Републике Србије 7. јула 2008, ступио је на дужност заменика председника Владе и министра унутрашњих послова.

Наташа Јовановић
( Крагујевац, 14. април 1966. )
Из Википедије, слободне енциклопедије
Српски политичар. Члан је Српске радикалне странке.



Неудата је и без деце, говори енглески језик, а по занимању је туристички водич. Од 1987. до 1989. године радила је у предузећу „Застава импекс“, а од 1991. до 1996. године у туристичким агенцијама „Контики травел“ и „Холидеј“.

Политичка каријера

Тренутно је потпредседник Народне скупштине Републике Србије. На ову функцију изабрана је 8. маја 2007.

Члан је Српске радикалне странке од 1992. године, а од 1993. године председник је окружног одбора за Шумадију.
Посланик је од 1996. године, прво у Савезној скупштини, да би на изборима 23. децембра 2000. била изабрана за народног посланика у Скупштини Србије.

У Српској радикалној странци обавља дужност члана Председничког колегијума.
У јуну 2008. је поново изабрана на дужност потпредседника Скупштине Србије.
У парламенту је још члан у одбору за одбрану и безбедност, одбору за иностране послове и одбору за трговину и туризам.

Посланик је и у Парламентарној скупштини Савета Европе у делегацији српског парламента.
Учествује у делегацији Народне скупштине у Савету Европе, у којој се расправља о резолуцији која захтева међународну истрагу о наводима из извештаја Дика Мартија под називом „Нехумана поступања према људима и илегална трговина људским органима на Косову“.

Расим Љајић
(Нови Пазар, 28. јануар 1964)
Српски политичар, председник Социјалдемократске партије Србије и одлазећи председник Санџачке демократске партије.
Тренутно је министар рада и социјалне политике у Влади Републике Србије.
Из Википедије, слободне енциклопедије



Биографија

У Новом Пазару је завршио основну школу и гимназију.
Медицински факултет завршио је у Сарајеву.
У периоду од 1989. до 2000. године радио је као новинар за бројне дневне и периодичне листове на простору бивше СФРЈ.

Политичка каријера

Политиком се бави од 1990. године, када је изабран за генералног секретара СДА Санџака.
Од 1994. године председник је Коалиције Санџак, која је 2000. године преименована у Санџачку демократску партију.

После петооктобарских промена изабран је за министра за националне и етничке заједнице у Влади СРЈ.
Након избијања кризе на југу Србије, у децембру 2000. године именован је за потпредседника Координационог тела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа.
У августу 2001. године именован је за потпредседника Координационог центра за Косово и Метохију.

Након потписивања Београдског споразума марта 2003. године изабран је за министра за људска и мањинска права у Савету министара СЦГ.
Од 2003. до 2006. године обављао је дужност копредседника Мешовитог комитета за економску сарадњу са многим арапским земљама.
Од јула 2004. председник је Националног савета за сарадњу са МКТЈ,
а од јула 2006. координатор за спровођење Акционог плана за завршетак сарадње са МКТЈ.
Од септембра 2005. године председник је Координационог тела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа.

Недељник „Време“ га је прогласио за личност године 2004.

Зоран Красић
(11. март 1956)
Српски политичар и адвокат, члан Српске радикалне странке и народни посланик.
Из Википедије, слободне енциклопедије



Један је од оснивача Српске радикалне странке заједно са Војиславом Шешељем, Томиславом Николићем, Мајом Гојковић.

Био је министар трговине у влади Мирка Марјановића (1998—2000).
Председник је Одбора за финансије Народне скупштине Републике Србије.

Ожењен је Биљаном. Има сина Драгана и ћерку Тару.

Најпроницљивији српски опозиционар,
међутим бесконачно шармантан и самим тим "недовољно" убојит.

LokiBale:

Слободан Милошевић
(Пожаревац, Краљевина Југославија, 20. август 1941 — Хаг, Холандија, 11. март 2006)
председник Србије (1989 — 1997) и председник Савезне Републике Југославије (1997 — 2000).

Pogledajte prilog 238212

Слободан Милошевић је био један од оснивача и први председник Социјалистичке партије Србије, од њеног оснивања 1990. до децембра 2006, девет месеци након што је преминуо у затвору Хашког трибунала.

Милошевић је био једна од кључних личности током ратова у бившој Југославији у периоду 1991 — 1995. и током рата на Косову и Метохији 1998 — 1999. Током рата на на Косову, маја 1999. године, Међународни кривични суд за бившу Југославију подигао је оптужницу против Милошевића за злочине против човечности. Оптужбе за кршење обичаја рата и Женевске конвенције у Хрватској и Босни и Херцеговини и за геноцид у Босни и Херцеговини додате су годину и по дана касније.

Након великих демонстрација 5. октобра 2000. године због спорних председничких избора у септембру те године, Милошевић је признао пораз. Дана 1. априла 2001. године је ухапшен, а 28. јуна исте године је изручен Хашком трибуналу.

На суђењу Милошевић се сам бранио. Умро је након 5 година у затвору педесетак сати пре завршетка извођења сведока. Милошевић, који је почео да пати од слабости срца, високог крвног притиска и дијабетеса након што је ухапшен, умро је од срчаног удара.

Биографија
Ране године

Слободан Милошевић је рођен у Пожаревцу 20. августа 1941. године, у породици оца Светозара (1907 — 1962) и мајке Станиславе Милошевић (девојачко презиме Кољеншић). Породица води порекло из Лијеве Ријеке, црногорског племена Васојевићи. Станислава Милошевић је била учитељица, а Светозар професор српског и руског језика. После Другог светског рата отац је напустио породицу, о којој је наставила да се стара мајка.

У јануару 1959. године, Слободан Милошевић је као гимназијалац примљен у Савез комуниста Југославије. Године 1963, као председник партијског комитета Правног факултета, у току расправе о променама Устава, Слободан је предложио да се предвиђени назив Федеративна Социјалистичка Република Југославија промени у Социјалистичка Федеративна Република Југославија да би се више истакло социјалистичко обележје државе.

Тако је касније и било. Године 1965. венчао се другарицом из детињства и дугогодишњом девојком Мирјаном Марковић, која је до последњих дана остала његов пратилац, чак и у политици.

Завршио је Правни факултет у Београду са највишим оценама (1964, просек оцена 8,90) и био победник редовног годишњег такмичења у говорништву. Своју каријеру је започео у „Техногасу“, где је радио Стамболић. Почетком осамдесетих бива послат у Њујорк као представник „Беобанке“.

Слободан Милошевић био је отелотворење нове генерације југословенских „комуниста“ (такозваних „технократа“), слоја који је улазио у партију са највиших места у све независнијим „самоуправним“ предузећима. Недостатак аутентичне радничке демократије на радним местима утабао им је пут до утицајних позиција. Они су се разликовали од старих титоистичких кадрова који су пришли партији у најтежим данима монархистичке диктатуре тридесетих, поразили нацисте и изнели револуцију на својим плећима. Овај нови слој је имао честе контакте са страним компанијама, познавао језике и није био превише оптерећен идеолошким проблемима.

Kliknite za proširenje...

Колико је ово ђубре од човјека било, невјероватно...Иначе, слажем се да се ово пребаци на Политику.

Јелена Триван
Рођена 1973. у Косовској Митровици.
извор дневни лист Курир



Дипломирала на Филолошком факултету у Београду 1996.
Од 2006. портпарол ДС,
а од октобра 2010. члан Председништва странке.
Посланик у Скупштини Србије. Говори енглески и француски.

Интелигентна.
Лепа.
Уз Наташу Јовановић, понос српске женске политике.

LokiBale:

Јелена Триван
Рођена 1973. у Косовској Митровици.
извор дневни лист Курир

Pogledajte prilog 238336

Дипломирала на Филолошком факултету у Београду 1996.
Од 2006. портпарол ДС,
а од октобра 2010. члан Председништва странке.
Посланик у Скупштини Србије. Говори енглески и француски.

Интелигентна.
Лепа.
Уз Наташу Јовановић, понос српске женске политике.

Kliknite za proširenje...

Daj bre kumašine nemoj da smaraš više ovim glupostima, gde ti pade napamet da ovo postaviš na Istoriju?, Ajde lepo traži od moderatora da premesti negde ove nebitne podatke.

ova trivan samo ako nije lepa lol

Драган Ђилас
(Београд, 22. фебруар 1967)
Mашински инжењер, градоначелник Београда, српски политичар и предузетник, заменик председника Демократске странке.
Из Википедије, слободне енциклопедије



Биографија

Драган Ђилас је завршио основну школу, гимназију и Машински факултет у Београду, смер ваздухопловство.
Један је од оснивача „Радија Б92“ 1989. године, где је једно време радио као уредник информативног програма.
Говори енглески језик и отац је три кћерке, Ане, Софије и Јоване.
Софија и Јована су из брака са Милицом Делевић ( брак трајао1994-2007 )
Од 2009. у браку са Ивом Ђилас.
Изабран је за личност године 2010. у избору недељника „Време“.

Политичка каријера

Ђилас се још у младости бавио политиком као део опозиције Слободана Милошевића и био један од предводника студентских протеста 1991-1992. године, као студент-проректор.
У протестима је учествовао и 1996. и 2000. године.

Од 2004. године Ђилас је члан Демократске странке, а касније и члан Извршног и Главног одбора те странке.
У том периоду, све до 2007. године, обављао је функцију директора Народне канцеларије председника републике.

У Другој влади Војислава Коштунице је, од маја 2007. до јула 2008, био министар без портфеља задужен за спровођење Националног инвестиционог плана.

2006. године је изабран за члана Председништва ДС за београдски регион,
а касније те године за председника Градског одбора Демократске странке на територији Београда.

2008. године изабран је за градоначелника Београда.
2010. изабран је за потпредседника Демократске странке.
2011, изабран је за заменика председника Демократске странке.

Имовина

Сувласник је компанија „Мултиком груп", „Биг Принт", „Дајрект медиа", а доскора и компаније "Емоушн".

Хуманитарни и спортски рад

Драган Ђилас је оснивач и председник невладине хуманитарне организације „Наша Србија“ која се бави бригом о деци која су остала без једног или оба родитеља у ратовима 1990их на простору претходне Југославије.
2011. изабран је за председника Кошаркашког савеза Србије

ma ovo je sve boranija......de je mirko jovic,bora kostic,bora jovanovic,radoje kontic,zika jovanovic,radoman bozovic,slobodan jovanovic....lilic.....i plejada mnogih drugih hehehe

LokiBale:

Тему сам замислио као малу енциклопедију наших демократски изабраних руководилаца, али и других народних предводника.
Председници, премијери, министри, градоначелници, верски великодостојници, директори, тајкуни, шефови мафије...

Молим да биографију употпуните сликом.
Молим да тему не користите за политичке расправе осим за понеку биографску исправку.

Kliknite za proširenje...

Eno onako kako si ih nabrojao slobodno mozes da ih rangiras piramidalno: narod je zemlja, baza su predsjednici, premijeri i ministri i gradonacelnici. Iznad njih su crkveni velikodostojnici, pa direktori, tajkuni i na vrhu je glava mafije: tajkuni i direktori, crkveni velikodostojnici, gradonacelnici, ministri, premijeri i predsjednici.

ljuta_mamba:

ma ovo je sve boranija......de je mirko jovic,bora kostic,bora jovanovic,radoje kontic,zika jovanovic,radoman bozovic,slobodan jovanovic....lilic.....i plejada mnogih drugih hehehe

Kliknite za proširenje...

Очи изгубих куцкајући, а знам да је корисна ствар.
Дакле, навали па све те које си поменуо представи овде !

Молим исфрустриране да не кваре топик својим пљувањем по изнетим профилима наших народних првака.

Sky Unit:

ova trivan samo ako nije lepa lol

Kliknite za proširenje...

Ma lijepa i nekako, ali pametna?!

Trivanka i Jovanovicka vodje ? Pa zato smo i u *****...