Amateracu
Zainteresovan član
- Poruka
- 493
LDP, odnosno neobična koalicija četnika i liberala poznatija kao Preokret, na poslednjim izborima na nivou Srbije prošao je bedno. Osvojeno je 19 poslaničkih mesta, gotovo deset manje od onoga na šta je LDP računao pre izbora. Međutim, to nije sve – na nivou Beograda LDP nije čak ni prešao cenzus. Dakle, u gradu u kojem bi ova stranka morala da bude najsnažnija LDP nije uspeo da obezbedi podršku glasača za ulazak u gradski parlament. Kako je došlo do ovog političkog preokreta? Zašto je LDP doživeo debakl na nivou grada (i Vojvodine), ali i priličan poraz na nivou Republike?
Prvo. Ovako loš rezultat LDP-Preokret kombinacije objašnjava fenomenom belih glasova. I zaista, belih glasova je na ovim izborima bilo neobično mnogo, posebno ako se uzme u obzir da nije postojala aktivna kampanja za bele glasove, odnosno s obzirom na činjenicu da je u bele glasove uloženo 0 dinara (i slovima: nula dinara). Dakle, ako je belih glasova bilo oko 4,5%, dolazimo do proste matematike koja pokazuje da je belim glasovima LDP-u zakinuto najmanje 150.000 glasova na nivou Republike. Ovakva matematika se može obrazložiti političkom pretpostavkom koja kaže: beli glasači su glasači LDP-a. I dokaza za tu tvrdnju ima dovoljno. Najpre, elementarna logika. SRS, primera radi, nije prešao cenzus jer su njihove glasove usisali SNS, Koštunica i Dveri. Dakle, glasovi SRS-a otišli su na neko drugo mesto. Glasovi LDP nisu se „preselili” na neko sigurnije mesto, jer je njihovo jedino logično ishodište mogao da bude DS, a sudeći po slabom rezultatu Tadićeve stranke, tako nešto se, očito, nije dogodilo. Glasači LDP-a 6. maja nisu, najverovatnije, ostali kod kuće, jer se po strukturi svojih fanova LDP razlikovao upravo po tome što je imao vernu glasačku bazu. Dakle, kao jedino logično objašnjenje nameće se beli glas.
Oni koji se danas ljute na bele glasove, zaboravljaju da su kritičari ponašanja LDP-a i Jovanovića dugo vremena predlagali dijalog između stranke i njenih glasača. Dijalog je izostao u atmosferi ispunjenoj arogancijom Čedomira Jovanovića, što se najbolje videlo prilikom odlaska Vesne Pešić. On neprikosnoveno zna najbolje.
Drugo mišljenje o uzrocima „stradalništva” LDP-a je daleko zanimljivija. Postoji teza da je najveće opterećenje ove stranke njen lider. Mlad, ali sed. Zelen, ali iskusan. Profesionalno neostvaren, ali izuzetno imućan… Čedomir Jovanović postao je najveće opterećenje sopstvenoj stranci. Neadekvatni, narcisoidni bilbordi mladog Jovanovića predstavljali su jedno od najslabijih marketinških rešenja u ovom izbornom krugu. Ova kampanja LDP-a bila je skupa i isključivo usmerena na lik i delo njegovog lidera. Za razliku od prethodnih kampanja, u ovoj nije bilo poznatih ljudi iz stranke pored Jovanovića. U simpatičnom spotu za kampanju „Širi dalje” iz 2008. godine pojavljivali su se mnogi funkcioneri stranke, rame uz rame sa liderom stranke. Naravno, dobar deo ovih ljudi napustio je stranku na vreme, ali čak ni oni koju su ostali u stranci, poput Nenada Prokića, nisu se pojavljivali u kampanji LDP-a. Njih su zamenili ljudi iz civilnog sektora, čijoj direktnoj i bezrezervnoj podršci jednom čoveku i jednoj stranci bi trebalo posvetiti posebanu analizu.
Da li je vreme da Čedomir Jovanović stane pred ogledalo, pogleda samog sebe i postavi pitanje: Zašto je toliko mojih glasača u tako kratkom roku odlučilo da me napusti i da učestvuje u kampanji „nula za nule”?
Jedno od važnih pitanja jeste kada je tačno LDP prestao da bude alternativa koja uspešno kanališe nevolje i potrebe onog najboljeg (najobrazovanijeg, građanskog) dela Srbije. Još jedno od pitanja za Čedu moralo bi biti kada su Beko i Apoteke Beograd postale važniji resurs od samih glasača LDP-a.
Možda bi glavno pitanje moralo da bude: Kako si, Čedomire, počeo da ličiš na sve druge korumpirane iz političkog života Srbije?
A mi izbirljivi beli glasači moramo da razmislimo kuda ćemo dalje? Jer su ovi izbori pokazali da mi „s druge strane Srbije” više nemamo političku opciju. Ona je otišla u nule, zajedno sa mesijanskom sujetom njenog tzv. lidera.
Prvo. Ovako loš rezultat LDP-Preokret kombinacije objašnjava fenomenom belih glasova. I zaista, belih glasova je na ovim izborima bilo neobično mnogo, posebno ako se uzme u obzir da nije postojala aktivna kampanja za bele glasove, odnosno s obzirom na činjenicu da je u bele glasove uloženo 0 dinara (i slovima: nula dinara). Dakle, ako je belih glasova bilo oko 4,5%, dolazimo do proste matematike koja pokazuje da je belim glasovima LDP-u zakinuto najmanje 150.000 glasova na nivou Republike. Ovakva matematika se može obrazložiti političkom pretpostavkom koja kaže: beli glasači su glasači LDP-a. I dokaza za tu tvrdnju ima dovoljno. Najpre, elementarna logika. SRS, primera radi, nije prešao cenzus jer su njihove glasove usisali SNS, Koštunica i Dveri. Dakle, glasovi SRS-a otišli su na neko drugo mesto. Glasovi LDP nisu se „preselili” na neko sigurnije mesto, jer je njihovo jedino logično ishodište mogao da bude DS, a sudeći po slabom rezultatu Tadićeve stranke, tako nešto se, očito, nije dogodilo. Glasači LDP-a 6. maja nisu, najverovatnije, ostali kod kuće, jer se po strukturi svojih fanova LDP razlikovao upravo po tome što je imao vernu glasačku bazu. Dakle, kao jedino logično objašnjenje nameće se beli glas.
Oni koji se danas ljute na bele glasove, zaboravljaju da su kritičari ponašanja LDP-a i Jovanovića dugo vremena predlagali dijalog između stranke i njenih glasača. Dijalog je izostao u atmosferi ispunjenoj arogancijom Čedomira Jovanovića, što se najbolje videlo prilikom odlaska Vesne Pešić. On neprikosnoveno zna najbolje.
Drugo mišljenje o uzrocima „stradalništva” LDP-a je daleko zanimljivija. Postoji teza da je najveće opterećenje ove stranke njen lider. Mlad, ali sed. Zelen, ali iskusan. Profesionalno neostvaren, ali izuzetno imućan… Čedomir Jovanović postao je najveće opterećenje sopstvenoj stranci. Neadekvatni, narcisoidni bilbordi mladog Jovanovića predstavljali su jedno od najslabijih marketinških rešenja u ovom izbornom krugu. Ova kampanja LDP-a bila je skupa i isključivo usmerena na lik i delo njegovog lidera. Za razliku od prethodnih kampanja, u ovoj nije bilo poznatih ljudi iz stranke pored Jovanovića. U simpatičnom spotu za kampanju „Širi dalje” iz 2008. godine pojavljivali su se mnogi funkcioneri stranke, rame uz rame sa liderom stranke. Naravno, dobar deo ovih ljudi napustio je stranku na vreme, ali čak ni oni koju su ostali u stranci, poput Nenada Prokića, nisu se pojavljivali u kampanji LDP-a. Njih su zamenili ljudi iz civilnog sektora, čijoj direktnoj i bezrezervnoj podršci jednom čoveku i jednoj stranci bi trebalo posvetiti posebanu analizu.
Da li je vreme da Čedomir Jovanović stane pred ogledalo, pogleda samog sebe i postavi pitanje: Zašto je toliko mojih glasača u tako kratkom roku odlučilo da me napusti i da učestvuje u kampanji „nula za nule”?
Jedno od važnih pitanja jeste kada je tačno LDP prestao da bude alternativa koja uspešno kanališe nevolje i potrebe onog najboljeg (najobrazovanijeg, građanskog) dela Srbije. Još jedno od pitanja za Čedu moralo bi biti kada su Beko i Apoteke Beograd postale važniji resurs od samih glasača LDP-a.
Možda bi glavno pitanje moralo da bude: Kako si, Čedomire, počeo da ličiš na sve druge korumpirane iz političkog života Srbije?
A mi izbirljivi beli glasači moramo da razmislimo kuda ćemo dalje? Jer su ovi izbori pokazali da mi „s druge strane Srbije” više nemamo političku opciju. Ona je otišla u nule, zajedno sa mesijanskom sujetom njenog tzv. lidera.
