Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
Пошто је разбио систем, који је био тек у зачетку, сада нас убеђује да ће, ако не буде добио трећи мандат све пропасти, да нам је будућност угрожена.
Борис Тадић је узурпацијом свеколике власти обезвредио основне принципе демократских промена 2000. о подели и сменљивости власти. Ако остане још један мандат и председник партије и државе, сасвим ће их обесмислити и тако уништити темеље на којима је једино могуће градити демократско друштво. Упозоравам на то јер осећам одговорност као један од носилаца петооктобарских промена
Основни принцип демократских промена двехиљадите била је строга подела власти на законодавну, извршну и судску ( што је и записано у члану 4 Устава Србије), а баш то је сасвим дезавуисао Борис Тадић тиме што је као председник државе, истовремено био и председник партије преко које је управљао и парламентом и владом, а преко њих и правосуђем. Чињеница да је Уставни суд оценио да то није кршење Устава, у којем изричито пише да „Председник Републике не може обављати другу јавну фунцију“ ( члан 115), само потврђује да је и судска власт под његовом контролом, јер шта је председник највеће странке ако не јавна функција.
Ако остане председник још пет година, у трећем мандату, што такође није у складу са Уставом, без обзира на могућа тумачења – принципи поделе, одговорности и сменљивости власти биће потпуно обесмишљени тако да се више неће моћи говорити о Србији као демократској земљи. Нема демократије у земљи у којој је сва власт концентрисана у једном кабинету, у којој политичари не одговарају за погрешне потезе и лоше резултате и не бивају уредно смењивани када не испуњавају очекивања и дата обећања. Да не говоримо о корупцији, кршењу Устава и закона, куповини и крађи гласова, јер за то се иде у затвор. Већ сам начин на који је формирана досадашња коалициона власт, а на који ће бити формирана и нова, облик је корупције, по принципу ја теби, ти мени, при чему се тргује државним функцијама и јавним добрима.
И сами избори су један вид корупције, јер се партијски активисти који прикупљају гласове за то подмићују одређеним положајима у државним службама, уносним пословима или на неки други начин. А било је и директног плаћања гласачима у кешу или роби, као и крађе гласова. Све је то могуће зато што не функционишу институције система, а институције не могу да функционишу тамо где систем не функционише, а система нема без доследне поделе власти.
Законодавна, судска и извршна власт, морају да функционишу потпуно одвојено и самостално, тако што се, у оквирима Устава и закона, међусобно допуњују и контролишу. Тек када успоставимо истинску поделу власти и на основу ње се развију институције државе и јавности, моћи ћемо да очекујемо поштеније изборе, одговорнију и ефикаснију власт, без корупције и пљачке општенародне имовине. А тек то ће донети перспективу, а онда и бољи и достојанственији живот грађанима. Први корак у том правцу мора бити примена принципа одговорности и смењљивости власти у другом кругу председничких избора. Кад буде срушен вођа режима, пашће и цео тај систем без система. Борис Тадић, као најодговорнији за неиспуњена обећања и лоше стање у земљи, треба да буде замењен и ту нема места никаквим шпекулацијама о избору мањег зла, због наводне опасности од Томе Николића.
Ма какав био, ни Тома Николић, ни било који други председник државе, сведен на његова уставна овлашћења, не може ништа велико да наштети, ако независно од њега свој посао коректно буду радили парламент, влада и правосуђе. Напротив, може лако и брзо бити смењен, ако само нешто покуша. У томе је суштина демократије, да сваки државни функционер, почев од председника, зна да му функција није никаква награда ни статусна титула, него поверен посао за који има одговорност и са којег може увек бити смењен ако се не придржава правила или га не обавља довољно добро и у складу са оним што је обећао. И ту нема никаквих изговора и оправдања у стилу: „криза је светска, а не само наша“ или „прошли смо мање лоше од неких других“. Због светске кризе, попадале су много озбиљније владе и лидери у државама које су се много мање са њоме напатиле, па у њима живот нормално тече даље јер функционише систем. Због тога смо уосталом и ми срушили Милошевића, да бисмо успоставили систем у којем неће све зависити од воље и спосоности једног човека. Нажалост, изазови власти били су јачи од идеала, па се од тога одмах почело и одступати. Мало по мало, удаљавали смо се од изворних принципа и циљева, а због тога и међусобно, што је и створило услове да се на челу тог истог покрета нађе Борис Тадић и приграби сву власт за себе.
Пошто је тако разбио систем, који је био тек у зачетку, сада нас убеђује да ће ако он не буде добио и трећи мандат све пропасти, да нам је будућност угрожена. На страну сад мудровања о томе да ли овде уопште постоји још шта да пропадне и да ли његов програм има будућност, сасвим је сигурно да друштво које зависи од једног човека нема будућност и мора пропасти. А да је то тако потврђују и речи свих демократа који сада, на скуповима у наставку председничке кампање, говоре како све до сада урађено на општим изборима, неће ништа вредети ако Борис Тадић не буде поново изабран. И у праву су.
Оцењујући резултате избора и све могуће последице, политичари и јавне личности саопштавају да је Дачић мање зло од Томе Николића, да су највеће зло Дачић и Јеремић, да је најкривљи за све непостојећи премијер Цветковић, а превиђају да су сви они Тадићев избор и да не би били то што јесу и тако важни да он то није желео. Према томе, највеће зло, односно опасност по државу и друштво је управо Борис Тадић, и то не сам по себи као личност, већ као председник свега и свачега. Како лепо рече Чеда Јовановић: „Био је све у овој земљи, и председник, и премијер, и врховни судија, и Ђоковић! Доста, бре, Тадићу, осам година, доста је било!“, узвикивао је Чеда у жару изборне грознице, али му то није сметало да одмах после објављених разултата безусловно подржи тог истог вундеркинда српске политике. Одмах за њим, то исто је учинио и стари политички паразит Млађан Динкић. И Палма, који је израчунао да му је боље да у музеју воштаних фигура кад год пожели има живог председника, него још једну фигуру која не личи на себе.
Свима је јасно да сада много тога зависи од СПС и Ивице Дачића, али не баш све, јер ни са њима ДС не може да формира владу, без ЛДП или УРС, па би и Чеда и Динкић могли значајно да утичу да се почне обнављати систем. И не треба да ураде ништа више од онога што су говорили у кампањи, дакле треба само да остану себи доследни и да Борису Тадићу кажу доста. Могли би бар да захтевају од њега да поднесе оставку у странци пре коначних избора, али они су већ пожурили да му дају јавну подршку без икаквих услова и да му се тако препоруче. Тиме су показали да је све речено у кампањи било само замазивање очију бирачима, и да им је ипак више стало да нађу своје место у овом и оваквом систему, него да он буде промењен.
Објективно, није се ни могло другачије очекивати, јер и они су производ и део тог система и само у њему могу да траже своју шансу. А систем је налик Милошевићевом, само мало лепше упакован у демократске обланде. Зато се у њему најбоље сналазе социјалисти и зато ће имати све више утицаја, што је још један доказ да се убрзано удаљавамо од идеала демократских промена за које се борила огромна већина грађана. Стога апсолутно не стоје објашњења која се позивају на наводну вољу бирача. За промене је тада било више од 70% грађана, а сада владајућу партију и њеног председника, као председника државе, подржава тек једна четвртина бирача, а и та је подршка на превару и на силу натегнута. Са тим бројем гласова ( 22 односно 25 процената) они су очигледно изгубили поверење грађана и да су до сада развијане праве демократске вредности у овом друштву, сами би се повукли.
Пошто за њих демократска начела и принципи очигледно ништа не значе, морају бити посмењивани. Почев од ауторитарног вође. Од гласања у другом кругу председничких избора, дакле, зависи да ли ће процес повратка изворним принципима петоктобарске револуције започети одмах демократским средствима или ће нам се ускоро догодити нова револиција, за коју се не зна каква би могла бити.
* Аутор је некадашњи члан Председништва ДОС и потпредседник прве демократске владе Србије коју је водио премијер Зоран Ђинђић.
Борис Тадић је узурпацијом свеколике власти обезвредио основне принципе демократских промена 2000. о подели и сменљивости власти. Ако остане још један мандат и председник партије и државе, сасвим ће их обесмислити и тако уништити темеље на којима је једино могуће градити демократско друштво. Упозоравам на то јер осећам одговорност као један од носилаца петооктобарских промена
Основни принцип демократских промена двехиљадите била је строга подела власти на законодавну, извршну и судску ( што је и записано у члану 4 Устава Србије), а баш то је сасвим дезавуисао Борис Тадић тиме што је као председник државе, истовремено био и председник партије преко које је управљао и парламентом и владом, а преко њих и правосуђем. Чињеница да је Уставни суд оценио да то није кршење Устава, у којем изричито пише да „Председник Републике не може обављати другу јавну фунцију“ ( члан 115), само потврђује да је и судска власт под његовом контролом, јер шта је председник највеће странке ако не јавна функција.
Ако остане председник још пет година, у трећем мандату, што такође није у складу са Уставом, без обзира на могућа тумачења – принципи поделе, одговорности и сменљивости власти биће потпуно обесмишљени тако да се више неће моћи говорити о Србији као демократској земљи. Нема демократије у земљи у којој је сва власт концентрисана у једном кабинету, у којој политичари не одговарају за погрешне потезе и лоше резултате и не бивају уредно смењивани када не испуњавају очекивања и дата обећања. Да не говоримо о корупцији, кршењу Устава и закона, куповини и крађи гласова, јер за то се иде у затвор. Већ сам начин на који је формирана досадашња коалициона власт, а на који ће бити формирана и нова, облик је корупције, по принципу ја теби, ти мени, при чему се тргује државним функцијама и јавним добрима.
И сами избори су један вид корупције, јер се партијски активисти који прикупљају гласове за то подмићују одређеним положајима у државним службама, уносним пословима или на неки други начин. А било је и директног плаћања гласачима у кешу или роби, као и крађе гласова. Све је то могуће зато што не функционишу институције система, а институције не могу да функционишу тамо где систем не функционише, а система нема без доследне поделе власти.
Законодавна, судска и извршна власт, морају да функционишу потпуно одвојено и самостално, тако што се, у оквирима Устава и закона, међусобно допуњују и контролишу. Тек када успоставимо истинску поделу власти и на основу ње се развију институције државе и јавности, моћи ћемо да очекујемо поштеније изборе, одговорнију и ефикаснију власт, без корупције и пљачке општенародне имовине. А тек то ће донети перспективу, а онда и бољи и достојанственији живот грађанима. Први корак у том правцу мора бити примена принципа одговорности и смењљивости власти у другом кругу председничких избора. Кад буде срушен вођа режима, пашће и цео тај систем без система. Борис Тадић, као најодговорнији за неиспуњена обећања и лоше стање у земљи, треба да буде замењен и ту нема места никаквим шпекулацијама о избору мањег зла, због наводне опасности од Томе Николића.
Ма какав био, ни Тома Николић, ни било који други председник државе, сведен на његова уставна овлашћења, не може ништа велико да наштети, ако независно од њега свој посао коректно буду радили парламент, влада и правосуђе. Напротив, може лако и брзо бити смењен, ако само нешто покуша. У томе је суштина демократије, да сваки државни функционер, почев од председника, зна да му функција није никаква награда ни статусна титула, него поверен посао за који има одговорност и са којег може увек бити смењен ако се не придржава правила или га не обавља довољно добро и у складу са оним што је обећао. И ту нема никаквих изговора и оправдања у стилу: „криза је светска, а не само наша“ или „прошли смо мање лоше од неких других“. Због светске кризе, попадале су много озбиљније владе и лидери у државама које су се много мање са њоме напатиле, па у њима живот нормално тече даље јер функционише систем. Због тога смо уосталом и ми срушили Милошевића, да бисмо успоставили систем у којем неће све зависити од воље и спосоности једног човека. Нажалост, изазови власти били су јачи од идеала, па се од тога одмах почело и одступати. Мало по мало, удаљавали смо се од изворних принципа и циљева, а због тога и међусобно, што је и створило услове да се на челу тог истог покрета нађе Борис Тадић и приграби сву власт за себе.
Пошто је тако разбио систем, који је био тек у зачетку, сада нас убеђује да ће ако он не буде добио и трећи мандат све пропасти, да нам је будућност угрожена. На страну сад мудровања о томе да ли овде уопште постоји још шта да пропадне и да ли његов програм има будућност, сасвим је сигурно да друштво које зависи од једног човека нема будућност и мора пропасти. А да је то тако потврђују и речи свих демократа који сада, на скуповима у наставку председничке кампање, говоре како све до сада урађено на општим изборима, неће ништа вредети ако Борис Тадић не буде поново изабран. И у праву су.
Оцењујући резултате избора и све могуће последице, политичари и јавне личности саопштавају да је Дачић мање зло од Томе Николића, да су највеће зло Дачић и Јеремић, да је најкривљи за све непостојећи премијер Цветковић, а превиђају да су сви они Тадићев избор и да не би били то што јесу и тако важни да он то није желео. Према томе, највеће зло, односно опасност по државу и друштво је управо Борис Тадић, и то не сам по себи као личност, већ као председник свега и свачега. Како лепо рече Чеда Јовановић: „Био је све у овој земљи, и председник, и премијер, и врховни судија, и Ђоковић! Доста, бре, Тадићу, осам година, доста је било!“, узвикивао је Чеда у жару изборне грознице, али му то није сметало да одмах после објављених разултата безусловно подржи тог истог вундеркинда српске политике. Одмах за њим, то исто је учинио и стари политички паразит Млађан Динкић. И Палма, који је израчунао да му је боље да у музеју воштаних фигура кад год пожели има живог председника, него још једну фигуру која не личи на себе.
Свима је јасно да сада много тога зависи од СПС и Ивице Дачића, али не баш све, јер ни са њима ДС не може да формира владу, без ЛДП или УРС, па би и Чеда и Динкић могли значајно да утичу да се почне обнављати систем. И не треба да ураде ништа више од онога што су говорили у кампањи, дакле треба само да остану себи доследни и да Борису Тадићу кажу доста. Могли би бар да захтевају од њега да поднесе оставку у странци пре коначних избора, али они су већ пожурили да му дају јавну подршку без икаквих услова и да му се тако препоруче. Тиме су показали да је све речено у кампањи било само замазивање очију бирачима, и да им је ипак више стало да нађу своје место у овом и оваквом систему, него да он буде промењен.
Објективно, није се ни могло другачије очекивати, јер и они су производ и део тог система и само у њему могу да траже своју шансу. А систем је налик Милошевићевом, само мало лепше упакован у демократске обланде. Зато се у њему најбоље сналазе социјалисти и зато ће имати све више утицаја, што је још један доказ да се убрзано удаљавамо од идеала демократских промена за које се борила огромна већина грађана. Стога апсолутно не стоје објашњења која се позивају на наводну вољу бирача. За промене је тада било више од 70% грађана, а сада владајућу партију и њеног председника, као председника државе, подржава тек једна четвртина бирача, а и та је подршка на превару и на силу натегнута. Са тим бројем гласова ( 22 односно 25 процената) они су очигледно изгубили поверење грађана и да су до сада развијане праве демократске вредности у овом друштву, сами би се повукли.
Пошто за њих демократска начела и принципи очигледно ништа не значе, морају бити посмењивани. Почев од ауторитарног вође. Од гласања у другом кругу председничких избора, дакле, зависи да ли ће процес повратка изворним принципима петоктобарске револуције започети одмах демократским средствима или ће нам се ускоро догодити нова револиција, за коју се не зна каква би могла бити.
* Аутор је некадашњи члан Председништва ДОС и потпредседник прве демократске владе Србије коју је водио премијер Зоран Ђинђић.
