Једна од највећих заблуда неселективне или посредне (парламентарно-партијске) демократије је јак, али потпуно погрешан утисак да се ваљаност и способност носилаца политичких функција мери и проверава бројем "освојених гласова".
Ако је то игде белодано показано, онда је то случај у Србији већ 20 и више година.
А потврда погрешности тог утиска је дошла и на овим ђурђевданским "изборима".

Српски политичари, па и ови "најновији", који су тек настали, су катастрофално неспособни и некреативни.
Да су бирачи полазили од те ноторне чињенице, нити би излазили на изборе нити икоме од њих дали глас.
Али мотивација бирача не иде од чињеница него од утисака и неоснованих нада.

Зато се изборно пијанство увек заврши болним мамурлуком.

Другим речима: српским политичарима ни стопостотна излазност и подршка не би помогла да постану способни и народу корисни.
То су што су, бескорисни лузери, а добар део њих и корумпирана багра.
Зато избори заправо и нису меродавни, а њихови резултати више говоре о површности, незнању и дезоријентисаности оних који бирају, него што сведоче о ваљаности и способности изабраних.