И О ЧЕМУ МИ ОНДА ПРИЧАМО ОВДЕ?!

PAC-PAC

Domaćin
Poruka
3.894
ЏИХАД ПОЛИТИЧКЕ КОРЕКТНОСТИ
Оно што овдашњи пропагатори „отвореног друштва“ никако не подносе, управо су практични примери „лепоте живљења“ у Најсавршенијем Од Свих Светова – постмодерној „цивилизацији“ Краја Историје, у коју ми, упркос труду надлежних структура, никако да стигнемо. Преносимо једну америчку актуелност која, унапред претпостављамо, неће добити ни минут телевизијског програма, нити ће јој дежурни „спољнополитички аналитичари“ посветити иједан пасус новинског простора.




Догађај који је последњих недеља изазвао својеврстан потрес у америчкој интелектуалној јавности, напросто призива сећање на времена спаљивања „неподобних“ садржаја по трговима немачких градова. Наиме, књига угледног америчког историчара и спољнополитичког аналитичара Срђе Трифковића, The Sword of the Prophet (Пророков мач), повучена је, заједно са књигом The Life and Religion of Mohammed (Живот и религија Мухамедова) Х. Л. Менезиса, из „излога“ Интернет–књижаре часописа National Review, на захтев организације под именом „Савет за америчко–исламске односе“ (Council on American–Islamic Relations – CAIR). Уредницима National Review–а није засметало ни то што су, претходно, рекламу књиге др Трифковића на својој веб–страници пропратили и недвосмислено афирмативном рецензијом. Исто важи и за књигу Х. Л. Менезиса, католичког свештеника и мисионара у Индији с почетка прошлог века, која је, да ствар буде гора, доживела цензуру осамдесет година након што је објављена.

И док је, у деценији иза нас, гебелсовска сатанизација свега што је српско постала готово опште место америчких медија и издаваштва, док су Срби, „вештином“ неколицине PR–гуруа, претварани у „нацисте“ а неоконзервативни consigliere Вилијем Кристол позивао, са страница свог Weekly Standard–a, на разбијање српских лобања, истовремено је свака екстремистичка идеолошка или политичка платформа постмодерне Америке добила не само ореол неприкосновености, него и мање–више неограничено право наметања позиције коју заступа као једине легитимне у јавном дијалогу. Слична ствар се догодила и са организацијом CAIR, којом ћемо се детаљније позабавити мало касније.

Важно је напоменути и симболичку тежину овог орвелијанског инцидента; National Review је деценијама представљала својеврсну институцију, идејно средиште и водећи глас конзервативне Америке. Додуше, попут остатка конзервативног естаблишмента, и овај часопис је одавно доживео судбину протагониста класичног (а толико актуелног) остварења Дона Зигела; наиме, након инвазије неконзервативаца, чудне али агресивне идеолошке секте империјалних антитрадиционалиста који су прилично успешно киднаповали конзервативне институције и претворили их у своје партијске ћелије, и National Review се претворила у сопствену пародију. Да ствар буде гора, ово гласило је познато као заговорник најтврђе интервенционистичке политике; жестина са којом су поједини коментатори National Review–а (за разлику од већине аутентичних конзервативаца) поздрављали агресивну кампању против Ирака – оправдавајући чак и злочине над ирачким цивилима „борбом против фундаментализма“ – тешко да може да се посматра у оквиру прихватљивог дискурса. У исто време, уредништво истог тог часописа је, из неког разлога, одлучило да изађе у сусрет захтевима CAIR–a, агресивне фундаменталистичке организације.

Читав скандал са уклањањем књига из Интернет–огласника National Review–а обелодањен је 30. марта, у чланку Роберта Спенсера (директора организације Jihadwatch), објављеном на страницама FrontPageMagazine.com–а. CAIR–ов директор за односе с јавношћу, Ибрахим („Даги“) Хупер, пропратио је захтев своје организације упозорењем да „National Review мора да разјасни сопствени однос према исламофобичном говору мржње и да понуди јавно извињење“. Дан након тога, WorldNetDaily је објавио вест да је „победа“ CAIR–а над National Review остварена захваљујући снажним апелима својих симпатизера на уредништво овог часописа, али и на моћну авио–компанију Boeing, која закупљује рекламни простор у поменутом листу. Није без значаја ни чињеница да је, само пар дана раније, Boeing најавио почетак продаје неких својих модела у Уједињеним Арапским Емиратима. Ипак, према речима Boeing–овог потпредседника за односе с јавношћу, Лерија Мекракена (саопштеним директно др Трифковићу), ова компанија није ни на који начин утицала на одлуку уредништва National Review–а. Вест о „тријумфу“ CAIR–а обрадовала је чак и њихове истомишљенике из исламистичких удружења у Русији.

Оно што ствар чини посебно шокантном је управо досадашња делатност организације CAIR, познате, између осталог, и по негирању терористичке природе напада на Светски трговински центар 1993 као и осуди кривичног гоњења и затварања Омар Абдел Рахмана, којег су америчке власти ухапсиле због планирања терористичких акција у Њујорку 1995; наравно, у оба случаја се, према CAIR–у, радило о „говору мржње према муслиманима“, иако нису били у питању мирни амерички грађани исламске вероисповести него – терористи. Још горе, један од чланова управног одбора ове организације, именован је 1995 од стране тадашњег државног тужиоца САД, Мери Џо Вајт, као учесник у планирању терористичких акција у Њујорку. Подразумева се и да CAIR никад није јавно и недвосмислено осудио терористичке ударе од једанаестог септембра 2001 (али је веома гласно негодовао због дејстава америчке авијације над камповима за обуку терориста у Авганистану, након терористичких напада на две америчке амбасаде у Африци, 1998). Све то није било препрека да ова екстремистичка дружина заслужи „почасно место“ ексклузивног заступника муслимана у САД, и сусрете са највишим тамошњим званичницима (из обе администрације), попут – нама превише добро познате – Медлин Олбрајт. Наравно да у земљи попут Сједињених Држава свака етничка, верска или расна група осећа потребу да штити сопствене интересе и чува сопствено културно наслеђе, али, шта се дешава када сопствени ставови почну да се намећу као једини исправни и прихватљиви? Другим речима, у кампањи која се тренутно води против Трифковићеве и Менезисове књиге, једини „грех“ оба аутора је тај што историју ислама посматрају критички, дакле, праћену свим оним историјским чињеницама које исламски екстремисти доживљавају као „неподобне“, из овог или оног разлога. Уосталом, мера „толеранције“ CAIR–а потпуно је иста као и код свих сличних екстремистичких удружења широм света; у октобру 1998, ова организација је захтевала да се уклоне билборди постављени у Лос Анђелесу, на којима се Осама бин Ладен назива „заклетим непријатељем“. Наредне године, серију телевизије СВЅ, Touched by an Angel, CAIR је дочекао критиком због садржаја епизоде у којој се говори о ропству у Судану, и насилним конверзијама хришћана на југу те земље.

На мети CAIR–а, нашли су се чак и „неподобни“ муслимани, попут Халида Дурана, аутора књиге Children of Abraham: An Introduction to Islam for Jews (Деца Аврамова; Увод у ислам за Јевреје). У неким исламистичким круговима, аутор је, чак, означен као „отпадник“ (murtadd), што је равно смртној пресуди. Према Дурану, управо је неопрезна подршка америчких политичара и довела до агресивног наметања организације каква је CAIR као јединог „гласа америчких муслимана“.

Ипак, добра вест је та да су, након офанзиве CAIR–а, „инкриминисани“ наслови Трифковића и Менезиса забележили скок на прво и друго место неких топ–листа у САД. Реакцији Роберта Спенсера, који је устао у одбрану права на слободно интелектуално изражавање, неограничено цензуром екстремистичких група, придружили су се још неки амерички коментатори, попут Дајане Вест из Washington Times–a. Наравно, ту су и безбројне реакције подршке америчких читалаца, које остављају наду да тоталитаристички злодух политичке коректности још увек није тријумфовао.

Прецизнији опис овог догађаја, може се пронаћи у осврту Срђе Трифковића, објављеном на Интернет–странама Chronicles–a. Ипак, ово је још један у низу инцидената који, просто, „звоне на узбуну“. Јер, уколико је оспорено и само право да се кажу и неке „непријатне“ историјске истине, нисмо ли већ увелико ушли у ону димензију насиља над историјом која надмашује имагинацију Достојевског и Орвела? Или, да ствар осмотримо са српске тачке гледишта; др Трифковић је, такође, истакнути истраживач и теоретичар усташког Холокауста над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата. Можемо ли очекивати и реакцију неке неоусташке организације (а по свету их има колико хоћете) због изношења чињеница које им се, ето, не допадају?

Само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непрелазним зидом заувек одвојена од садашњице. Ове речи Иве Андрића, и после толико година, изгледају као опомена и упозорење, нарочито у овом времену, у којем смо суочени са свакодневним, и све злокобнијим, метастазама политичке коректности и готово општеприхваћене самоцензуре. Али, онога тренутка када ни прошлост више није неприкосновена, и када постане само материја подложна непрестаним интервенцијама и накнадним побољшањима, у циљу испуњавања агресивних „стандарда“ било које политичке, етничке или верске групације, по ко зна који пут се поставља питање; није ли Врли Нови Свет у којем живимо, само још једна етапа „вечног враћања истог“, виђена, у ближој прошлости, макар два пута, у, додуше, нешто бруталнијој, али суштински идентичној форми?

Или, како је др Трифковић упозорио, поводом случаја у чијем се средишту нашао; „CAIR не жели да промени перцепцију ислама у Америци, него да ову земљу претвори у огољену пустош бесловесне униформности мисли и осећања, попут Саудијске Арабије и Мауританије.“

Судећи по реакцији „конзервативаца“ који су беспоговорно уклонили „неподобне“ наслове, према жељи CAIR–а, можемо само да замислимо са каквом безнадежном послушношћу би се ови цензори срели у случају да су исти захтев упутили некој од „либералних мултикултуралних“ група које, као што знамо, предњаче у „културолошком обликовању“ рушевина „цивилизације“ у којој живимо.
 
PAC-PAC:
ЏИХАД ПОЛИТИЧКЕ КОРЕКТНОСТИ
Оно што овдашњи пропагатори „отвореног друштва“ никако не подносе, управо су практични примери „лепоте живљења“ у Најсавршенијем Од Свих Светова – постмодерној „цивилизацији“ Краја Историје, у коју ми, упркос труду надлежних структура, никако да стигнемо. Преносимо једну америчку актуелност која, унапред претпостављамо, неће добити ни минут телевизијског програма, нити ће јој дежурни „спољнополитички аналитичари“ посветити иједан пасус новинског простора.


............&..............



Само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непрелазним зидом заувек одвојена од садашњице. Ове речи Иве Андрића, и после толико година, изгледају као опомена и упозорење, нарочито у овом времену, у којем смо суочени са свакодневним, и све злокобнијим, метастазама политичке коректности и готово општеприхваћене самоцензуре. Али, онога тренутка када ни прошлост више није неприкосновена, и када постане само материја подложна непрестаним интервенцијама и накнадним побољшањима, у циљу испуњавања агресивних „стандарда“ било које политичке, етничке или верске групације, по ко зна који пут се поставља питање; није ли Врли Нови Свет у којем живимо, само још једна етапа „вечног враћања истог“, виђена, у ближој прошлости, макар два пута, у, додуше, нешто бруталнијој, али суштински идентичној форми?

Или, како је др Трифковић упозорио, поводом случаја у чијем се средишту нашао; „CAIR не жели да промени перцепцију ислама у Америци, него да ову земљу претвори у огољену пустош бесловесне униформности мисли и осећања, попут Саудијске Арабије и Мауританије.“

Судећи по реакцији „конзервативаца“ који су беспоговорно уклонили „неподобне“ наслове, према жељи CAIR–а, можемо само да замислимо са каквом безнадежном послушношћу би се ови цензори срели у случају да су исти захтев упутили некој од „либералних мултикултуралних“ група које, као што знамо, предњаче у „културолошком обликовању“ рушевина „цивилизације“ у којој живимо.

Мене лично овај догађај уопште не изненађује - јер одавно увиђам "сличност" између Новог
светског поретка и сваког претходног ФАШИСТИЧКОГ или КОМУНИСТИЧКОГ зла... тек ће господа
демонократе показати своје наказно лице... ово је почетак, јер свака у старту патолошка
намера које је оличена у "владавини светом"
заврши се на најгаднији начин...
СВЕ ЈЕ ТО ВЕЋ ВИЂЕНО - само је споља ова форма
лукавија и мекша заогрнута као
бајаги "слободом мишљења", "демократијом" и
сличним МАСОНСКИМ измишљотинама.
 
eremita:
Мене лично овај догађај уопште не изненађује - јер одавно увиђам "сличност" између Новог
светског поретка и сваког претходног ФАШИСТИЧКОГ или КОМУНИСТИЧКОГ зла... тек ће господа
демонократе показати своје наказно лице... ово је почетак, јер свака у старту патолошка
намера које је оличена у "владавини светом"
заврши се на најгаднији начин...
СВЕ ЈЕ ТО ВЕЋ ВИЂЕНО - само је споља ова форма
лукавија и мекша заогрнута као
бајаги "слободом мишљења", "демократијом" и
сличним МАСОНСКИМ измишљотинама.


To se zove ucenje iz tudjih gresaka...
 
PAC-PAC:
ЏИХАД ПОЛИТИЧКЕ КОРЕКТНОСТИ
Оно што овдашњи пропагатори „отвореног друштва“ никако не подносе, управо су практични примери „лепоте живљења“ у Најсавршенијем Од Свих Светова – постмодерној „цивилизацији“ Краја Историје, у коју ми, упркос труду надлежних структура, никако да стигнемо. Преносимо једну америчку актуелност која, унапред претпостављамо, неће добити ни минут телевизијског програма, нити ће јој дежурни „спољнополитички аналитичари“ посветити иједан пасус новинског простора.




Догађај који је последњих недеља изазвао својеврстан потрес у америчкој интелектуалној јавности, напросто призива сећање на времена спаљивања „неподобних“ садржаја по трговима немачких градова. Наиме, књига угледног америчког историчара и спољнополитичког аналитичара Срђе Трифковића, The Sword of the Prophet (Пророков мач), повучена је, заједно са књигом The Life and Religion of Mohammed (Живот и религија Мухамедова) Х. Л. Менезиса, из „излога“ Интернет–књижаре часописа National Review, на захтев организације под именом „Савет за америчко–исламске односе“ (Council on American–Islamic Relations – CAIR). Уредницима National Review–а није засметало ни то што су, претходно, рекламу књиге др Трифковића на својој веб–страници пропратили и недвосмислено афирмативном рецензијом. Исто важи и за књигу Х. Л. Менезиса, католичког свештеника и мисионара у Индији с почетка прошлог века, која је, да ствар буде гора, доживела цензуру осамдесет година након што је објављена.

И док је, у деценији иза нас, гебелсовска сатанизација свега што је српско постала готово опште место америчких медија и издаваштва, док су Срби, „вештином“ неколицине PR–гуруа, претварани у „нацисте“ а неоконзервативни consigliere Вилијем Кристол позивао, са страница свог Weekly Standard–a, на разбијање српских лобања, истовремено је свака екстремистичка идеолошка или политичка платформа постмодерне Америке добила не само ореол неприкосновености, него и мање–више неограничено право наметања позиције коју заступа као једине легитимне у јавном дијалогу. Слична ствар се догодила и са организацијом CAIR, којом ћемо се детаљније позабавити мало касније.

Важно је напоменути и симболичку тежину овог орвелијанског инцидента; National Review је деценијама представљала својеврсну институцију, идејно средиште и водећи глас конзервативне Америке. Додуше, попут остатка конзервативног естаблишмента, и овај часопис је одавно доживео судбину протагониста класичног (а толико актуелног) остварења Дона Зигела; наиме, након инвазије неконзервативаца, чудне али агресивне идеолошке секте империјалних антитрадиционалиста који су прилично успешно киднаповали конзервативне институције и претворили их у своје партијске ћелије, и National Review се претворила у сопствену пародију. Да ствар буде гора, ово гласило је познато као заговорник најтврђе интервенционистичке политике; жестина са којом су поједини коментатори National Review–а (за разлику од већине аутентичних конзервативаца) поздрављали агресивну кампању против Ирака – оправдавајући чак и злочине над ирачким цивилима „борбом против фундаментализма“ – тешко да може да се посматра у оквиру прихватљивог дискурса. У исто време, уредништво истог тог часописа је, из неког разлога, одлучило да изађе у сусрет захтевима CAIR–a, агресивне фундаменталистичке организације.

Читав скандал са уклањањем књига из Интернет–огласника National Review–а обелодањен је 30. марта, у чланку Роберта Спенсера (директора организације Jihadwatch), објављеном на страницама FrontPageMagazine.com–а. CAIR–ов директор за односе с јавношћу, Ибрахим („Даги“) Хупер, пропратио је захтев своје организације упозорењем да „National Review мора да разјасни сопствени однос према исламофобичном говору мржње и да понуди јавно извињење“. Дан након тога, WorldNetDaily је објавио вест да је „победа“ CAIR–а над National Review остварена захваљујући снажним апелима својих симпатизера на уредништво овог часописа, али и на моћну авио–компанију Boeing, која закупљује рекламни простор у поменутом листу. Није без значаја ни чињеница да је, само пар дана раније, Boeing најавио почетак продаје неких својих модела у Уједињеним Арапским Емиратима. Ипак, према речима Boeing–овог потпредседника за односе с јавношћу, Лерија Мекракена (саопштеним директно др Трифковићу), ова компанија није ни на који начин утицала на одлуку уредништва National Review–а. Вест о „тријумфу“ CAIR–а обрадовала је чак и њихове истомишљенике из исламистичких удружења у Русији.

Оно што ствар чини посебно шокантном је управо досадашња делатност организације CAIR, познате, између осталог, и по негирању терористичке природе напада на Светски трговински центар 1993 као и осуди кривичног гоњења и затварања Омар Абдел Рахмана, којег су америчке власти ухапсиле због планирања терористичких акција у Њујорку 1995; наравно, у оба случаја се, према CAIR–у, радило о „говору мржње према муслиманима“, иако нису били у питању мирни амерички грађани исламске вероисповести него – терористи. Још горе, један од чланова управног одбора ове организације, именован је 1995 од стране тадашњег државног тужиоца САД, Мери Џо Вајт, као учесник у планирању терористичких акција у Њујорку. Подразумева се и да CAIR никад није јавно и недвосмислено осудио терористичке ударе од једанаестог септембра 2001 (али је веома гласно негодовао због дејстава америчке авијације над камповима за обуку терориста у Авганистану, након терористичких напада на две америчке амбасаде у Африци, 1998). Све то није било препрека да ова екстремистичка дружина заслужи „почасно место“ ексклузивног заступника муслимана у САД, и сусрете са највишим тамошњим званичницима (из обе администрације), попут – нама превише добро познате – Медлин Олбрајт. Наравно да у земљи попут Сједињених Држава свака етничка, верска или расна група осећа потребу да штити сопствене интересе и чува сопствено културно наслеђе, али, шта се дешава када сопствени ставови почну да се намећу као једини исправни и прихватљиви? Другим речима, у кампањи која се тренутно води против Трифковићеве и Менезисове књиге, једини „грех“ оба аутора је тај што историју ислама посматрају критички, дакле, праћену свим оним историјским чињеницама које исламски екстремисти доживљавају као „неподобне“, из овог или оног разлога. Уосталом, мера „толеранције“ CAIR–а потпуно је иста као и код свих сличних екстремистичких удружења широм света; у октобру 1998, ова организација је захтевала да се уклоне билборди постављени у Лос Анђелесу, на којима се Осама бин Ладен назива „заклетим непријатељем“. Наредне године, серију телевизије СВЅ, Touched by an Angel, CAIR је дочекао критиком због садржаја епизоде у којој се говори о ропству у Судану, и насилним конверзијама хришћана на југу те земље.

На мети CAIR–а, нашли су се чак и „неподобни“ муслимани, попут Халида Дурана, аутора књиге Children of Abraham: An Introduction to Islam for Jews (Деца Аврамова; Увод у ислам за Јевреје). У неким исламистичким круговима, аутор је, чак, означен као „отпадник“ (murtadd), што је равно смртној пресуди. Према Дурану, управо је неопрезна подршка америчких политичара и довела до агресивног наметања организације каква је CAIR као јединог „гласа америчких муслимана“.

Ипак, добра вест је та да су, након офанзиве CAIR–а, „инкриминисани“ наслови Трифковића и Менезиса забележили скок на прво и друго место неких топ–листа у САД. Реакцији Роберта Спенсера, који је устао у одбрану права на слободно интелектуално изражавање, неограничено цензуром екстремистичких група, придружили су се још неки амерички коментатори, попут Дајане Вест из Washington Times–a. Наравно, ту су и безбројне реакције подршке америчких читалаца, које остављају наду да тоталитаристички злодух политичке коректности још увек није тријумфовао.

Прецизнији опис овог догађаја, може се пронаћи у осврту Срђе Трифковића, објављеном на Интернет–странама Chronicles–a. Ипак, ово је још један у низу инцидената који, просто, „звоне на узбуну“. Јер, уколико је оспорено и само право да се кажу и неке „непријатне“ историјске истине, нисмо ли већ увелико ушли у ону димензију насиља над историјом која надмашује имагинацију Достојевског и Орвела? Или, да ствар осмотримо са српске тачке гледишта; др Трифковић је, такође, истакнути истраживач и теоретичар усташког Холокауста над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата. Можемо ли очекивати и реакцију неке неоусташке организације (а по свету их има колико хоћете) због изношења чињеница које им се, ето, не допадају?

Само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непрелазним зидом заувек одвојена од садашњице. Ове речи Иве Андрића, и после толико година, изгледају као опомена и упозорење, нарочито у овом времену, у којем смо суочени са свакодневним, и све злокобнијим, метастазама политичке коректности и готово општеприхваћене самоцензуре. Али, онога тренутка када ни прошлост више није неприкосновена, и када постане само материја подложна непрестаним интервенцијама и накнадним побољшањима, у циљу испуњавања агресивних „стандарда“ било које политичке, етничке или верске групације, по ко зна који пут се поставља питање; није ли Врли Нови Свет у којем живимо, само још једна етапа „вечног враћања истог“, виђена, у ближој прошлости, макар два пута, у, додуше, нешто бруталнијој, али суштински идентичној форми?

Или, како је др Трифковић упозорио, поводом случаја у чијем се средишту нашао; „CAIR не жели да промени перцепцију ислама у Америци, него да ову земљу претвори у огољену пустош бесловесне униформности мисли и осећања, попут Саудијске Арабије и Мауританије.“

Судећи по реакцији „конзервативаца“ који су беспоговорно уклонили „неподобне“ наслове, према жељи CAIR–а, можемо само да замислимо са каквом безнадежном послушношћу би се ови цензори срели у случају да су исти захтев упутили некој од „либералних мултикултуралних“ група које, као што знамо, предњаче у „културолошком обликовању“ рушевина „цивилизације“ у којој живимо.
Извињавам се, први пут сам на овом подфоруму и стварно ме мрзи да прочитам оволики текст. Може ли то мало краће да се каже :lol:
 

Back
Top