...u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pravu ličnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja reč?
I kad bi pokazao svoj pravi pasoš, ko bi verovao da nema u džepu sakriven neki treći?
I kad bi skinuo masku, u želji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi još i tada ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv, i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko liči na ljudsko lice.
U prostoti je klica budućnosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica života. Nemogućno je sagledati ih oba u isti mah. Gledajući jedno, uvek se mora izgubiti drugo iz vida. I kome je bilo dano da vidi oboje, teško mu je, gledajući jedno, da zaboravi drugo.
Umetnik bi trebalo da je srcem uvek na strani jednostavnosti, na strani slobodnog, dubokog života oskudnog sjajem i oblicima.
"...Ja sam u teškim trenucima video svu bedu neukih moćnika, snobova i reformatora - "ljudi od dela", kao i nesposobnost, slabost i zbunjenost sveta od pera i nauke. Video sam principe i sisteme koji su izgledali čvršći od granita kako se razilaze kao magla pred ravnodušnim ili zluradim očima svetine, a do maločas uistinu maglu kako se pred tim istim očima krutne i izgrađuje u neprikosnovene i svete principe, čvršće od granita...i pred svim tim ja sam se pitao koji je smisao tih promena, koji je plan po kome se sve to dešava, i koji je cilj kome vodi?
I ma koliko da sam gledao, slušao i razmišljao, ja nisam našao ni smisla ni plana ni cilja svemu tome.
Ali sam došao do jednog negativnog zaključka: da naša lična misao u svom naporu ne znači mnogo i da ne može ništa;
i do drugog, pozitivnog: da treba osluškivati legende, te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja i iz njih odgonetati smisao naše sudbine..."
"...Meni je uvek malo sumnjivo kad čujem: ima hiljadu načina kako se može slikati.
Otkud hiljadu? I zašto hiljadu? Ako ima više od jednog, onda je izvesno da ih ima više od..onda nema granice. I šta koristi da ih ima i hiljadu, kad svaki od nas zna i ume samo jedan. Prema tome, postoji za svakog slikara samo jedan način. Oni za koje postoji hiljadu načina, ti ne slikaju..."
"...Glumački poziv je najteži i najbedniji od svih poziva. Zato je njima potrebno da se u životu toliko provode, banče, jedu i piju, kao neki stalni osuđenici na smrt, stalno na belom hlebu..."
Zašto je sve što je misaono i duhovno u našem životu tako nemoćno, bez odbrane i nepovezano u sebi, tako zazorno društvu svih vremena i tako strano većini ljudi?
Ovaj svet je, još uvek, carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega?
Sve što je duhovno i maisaono u njemu, našlo se tu nekim slučajem, kao što se "civilizovani brodolomnici" sa sve svojim odelom, savremenim spravama i najsavremenijim (vrhunac "umetničkog" ludila) biološko-hemijskim oružjem, nađu na dalekom ostrvu sa totalno drugačijom klimom, naseljenom zverima i divljacima?!?
Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter predmeta koji su spaseni iz brodoloma. One nose na sebi i znake zaboravljenog "drugog sveta" iz kojeg smo nekad krenuli, katastrofe koja nas je ovde dovela.
I stalne, uzaludne težnje da se "novom svetu" prilagode. Jer, one su u neprestanoj borbi sa tim novim, njima u suštini protivnim svetom u kom su se obrele, i u isto vreme u stalnom preobražavanju i prilagođavanju tom svetu.
Otud je svaka velika i plemenita misao stranac i paćenik. Otud neizbežna tuga u umetnosti i pesimizam u nauci. "Apokalipsa od juče do sutra"?!?
ankondice, svi koji nešto vrede u svom poslu - oštri su. :wink:
)