oziman
Veoma poznat
- Poruka
- 11.563
У новели Кројцерова соната Толстој је изнео своје мишљење о браку и полној љубави уопште. Дело је веома "просветљујуће" јер износи на видело дубинску психологију кроз коју пролази свако онај ко се усуди кренути на тај пут који почиње од заљубљeности, брака, деце. Пут који нам је прописала црква и држава, а којим многи жељно полазе мислећи да ће на том путу наћи срећу и смисао свог живота.
Ја лично нисам био у браку, нити намеравам. Ту институцију цркве и државе сматрам неприродном и против човека и жене. Нешто слично је мислио и Толстој и то је изнео у овој новели. Она је у много чему аутобиографска.
Ево неких карактеристичних делова. Почело је од упознавања, заљубљености и узвишених осећања. То је водило браку. Међутим. Убрзо је та идила та институција звана "брак" показала право лице. Прва свађа јавила се после неколико дана. И овако је описује Толстој:
"Чини ми се да сам трећег или четвртог дана затекао жену невеселу. Почнем je питати шта joj je, почнем je грлити, што je, no моме мишљењу, било све што je она могла желети, a она отклони моју руку и заплака. Зашто? Она није умела рећи. Али je била тужна, било joj je тешко. Вероватно су joj њени измучени нерви дошаптавали истину о гадости наших односа; али она то није умела да каже. Стадох je испитивати; a она ми тек онако рече да joj je тешко без матере, Мени се учини да то није истина. Стадох je заговарати, не помињући матер. Нисам схватио да je њој просто било тешко, a да je мати само изговор. Али она се одмах нађе увређена што нисам поменуо матер, као да joj нисам поверавао. Рече ми да види да je не волим. Ja joj пребацих да je ћудљива и одједном се њено лице измени сасвим, место туге изрази се раздраженост, и она ми речима пуним жаока стаде пребацивати како сам себичан и свиреп. Погледах je. Цело joj je лице изражавало потпуну хладноћу и непријатељство, готово мржњу према мени. Сећам се како сам се запрепастио видећи то. Како, зашто? — мислио сам. Љубав, сједињење душа, и место тога, ево шта! Не може бити, та то није она! Покушах да je некако умекшам, али наиђох на тако непробојан зид хладног, јетког непријатељства да се нисам успео ни снаћи, кад и мене обузе раздраженост, те изговорисмо једно другом гомилу непријатности. Утисак те прве свађе био je ужасан. Назвао сам то свађом, али то није била свађа, већ je то било само откриће оног понора, који je у стварности био између нас. Заљубљеност се исцрпла задовољењем сладострашћа, и ми смо се нашли једно наспрам другога у нашем стварном међусобном односу, тј. као два себичњака потпуно туђа једно другоме, који желе да једно помоћу другога прибаве себи што више задовољства. Назвао сам свађом то што се десило међу нама; али то није била свађа, већ je то било само откриће нашег правог међусобног односа као последица прекинутог сладострашћа. Ja нисам схватао да je тај хладни и непријатељски однос био наш нормални однос; нисам то схватао зато што се тај непријатељски однос у прво време убрзо опет скрио од нас иза чистог сладострашћа које се поново јавило, тј. иза заљубљености.
И ja помислих да смо се посвађали и помирили, и да тога више неће бити. Али баш у том првом, меденом месецу веома брзо je опет наишао период засићености, опет смо престали да будемо потребни једно другоме, те je опет избила свађа. Ta друга свађа поразила ме још теже од оне прве. Дакле, она прва није била случајност, него je тако морало бити и тако ће и бити, мислио сам ja. Друга свађа поразила ме je тим теже што ју je проузроковао најневероватнији повод......
Ja се разбесних, стадох joj пребацивати да je нетактична, али и она мени — и опет поче. И у речима, и у изразу њеног лица и очију опет сам видео оно исто непријатељство, што ме je пре поразило, сурово, хладно. Свађао сам се, сећам се, с братом, с пријатељима, с оцем, али никад међу нама није било те нарочите, јетке срџбе које je било овде. Али прође неко време и опет се та узајамна мржња сакри под заљубљеност, тј. сладострашће, и ja сам се још тешио мишљу да су те две свађе биле грешке које се могу поправити. Али ето, наиђе трећа, четврта свађа, и ja схватих да то није случајност, већ да то тако мора бити, да ће тако и бити, и ja се ужаснух пред тим што ме чека. При томе мучила ме je и та ужасна мисао да само ja тако рћаво, нипошто онако како сам очекивао, живим са женом, док у другим браковима тога нема. Тада још нисам знао да je то општа судба, али да сви, као и ja, мисле да je то само њихова несрећа, крију ту своју изузетно стидну несрећу не само од других већ и од самих себе, сами себи то не признају.
Почело je првих дана и настављало се све време, све јаче и све жешће. У дубини душе ja сам већ првих недеља осетио да сам упао у клопку, да се није остварило оно што сам очекивао, да женидба не само што није срећа већ je нешто сасвим тешко; али ja то, као и сви, нисам хтео признати себи (ни сад ja не бих признао да није свршено) и крио сам не само од других већ и од себе. Сад се чудим како нисам видео свој прави положај. To се могло видети већ пo томе што су свађе настајале из таквих повода да je после било немогућно, кад су се оне свршавале, сетити се зашто je дошло до њих. Разум није успевао да измишља довољно повода за стално непријатељство међу нама. Али je још поразније било што je недостајало изговора за помирење. ..итд. "
Како је могуће да овако нешто траје вековима. Да се слави, велича? Да хорде нових генерација стално, опeт и опет, теже и у томе виде свој циљ? Ступити у брак, направити породицу. Уживати у љубави !!! Зар је ово љубав што Толстој описује?
Права љубав о којој су песници певали далеко је од тога. Она не познаје супротност у виду мржње. ОНА ЈЕ НЕШТО УЗВИШЕНО , МЕАТАФИЗИЧКО. Брак и та наводна "љубав" само је карикатура тога. Нешто што је послужило за пројекцију истог а не само то.
Ја бих брак укинуо као институцију. То није једини пут уређења друштва и сексуалности човека. Давно је Платон (као и много други) у својој држави предлагао нешто сасвим другачије. Алтернативно уређење друштва. Зашто би се људи морали везивати у ту неприродну заједницу. Зашто стављати јарам на врат?
Шта ви мислите о тој институцији цркве и државе званој "брак"?
Ја лично нисам био у браку, нити намеравам. Ту институцију цркве и државе сматрам неприродном и против човека и жене. Нешто слично је мислио и Толстој и то је изнео у овој новели. Она је у много чему аутобиографска.
Ево неких карактеристичних делова. Почело је од упознавања, заљубљености и узвишених осећања. То је водило браку. Међутим. Убрзо је та идила та институција звана "брак" показала право лице. Прва свађа јавила се после неколико дана. И овако је описује Толстој:
"Чини ми се да сам трећег или четвртог дана затекао жену невеселу. Почнем je питати шта joj je, почнем je грлити, што je, no моме мишљењу, било све што je она могла желети, a она отклони моју руку и заплака. Зашто? Она није умела рећи. Али je била тужна, било joj je тешко. Вероватно су joj њени измучени нерви дошаптавали истину о гадости наших односа; али она то није умела да каже. Стадох je испитивати; a она ми тек онако рече да joj je тешко без матере, Мени се учини да то није истина. Стадох je заговарати, не помињући матер. Нисам схватио да je њој просто било тешко, a да je мати само изговор. Али она се одмах нађе увређена што нисам поменуо матер, као да joj нисам поверавао. Рече ми да види да je не волим. Ja joj пребацих да je ћудљива и одједном се њено лице измени сасвим, место туге изрази се раздраженост, и она ми речима пуним жаока стаде пребацивати како сам себичан и свиреп. Погледах je. Цело joj je лице изражавало потпуну хладноћу и непријатељство, готово мржњу према мени. Сећам се како сам се запрепастио видећи то. Како, зашто? — мислио сам. Љубав, сједињење душа, и место тога, ево шта! Не може бити, та то није она! Покушах да je некако умекшам, али наиђох на тако непробојан зид хладног, јетког непријатељства да се нисам успео ни снаћи, кад и мене обузе раздраженост, те изговорисмо једно другом гомилу непријатности. Утисак те прве свађе био je ужасан. Назвао сам то свађом, али то није била свађа, већ je то било само откриће оног понора, који je у стварности био између нас. Заљубљеност се исцрпла задовољењем сладострашћа, и ми смо се нашли једно наспрам другога у нашем стварном међусобном односу, тј. као два себичњака потпуно туђа једно другоме, који желе да једно помоћу другога прибаве себи што више задовољства. Назвао сам свађом то што се десило међу нама; али то није била свађа, већ je то било само откриће нашег правог међусобног односа као последица прекинутог сладострашћа. Ja нисам схватао да je тај хладни и непријатељски однос био наш нормални однос; нисам то схватао зато што се тај непријатељски однос у прво време убрзо опет скрио од нас иза чистог сладострашћа које се поново јавило, тј. иза заљубљености.
И ja помислих да смо се посвађали и помирили, и да тога више неће бити. Али баш у том првом, меденом месецу веома брзо je опет наишао период засићености, опет смо престали да будемо потребни једно другоме, те je опет избила свађа. Ta друга свађа поразила ме још теже од оне прве. Дакле, она прва није била случајност, него je тако морало бити и тако ће и бити, мислио сам ja. Друга свађа поразила ме je тим теже што ју je проузроковао најневероватнији повод......
Ja се разбесних, стадох joj пребацивати да je нетактична, али и она мени — и опет поче. И у речима, и у изразу њеног лица и очију опет сам видео оно исто непријатељство, што ме je пре поразило, сурово, хладно. Свађао сам се, сећам се, с братом, с пријатељима, с оцем, али никад међу нама није било те нарочите, јетке срџбе које je било овде. Али прође неко време и опет се та узајамна мржња сакри под заљубљеност, тј. сладострашће, и ja сам се још тешио мишљу да су те две свађе биле грешке које се могу поправити. Али ето, наиђе трећа, четврта свађа, и ja схватих да то није случајност, већ да то тако мора бити, да ће тако и бити, и ja се ужаснух пред тим што ме чека. При томе мучила ме je и та ужасна мисао да само ja тако рћаво, нипошто онако како сам очекивао, живим са женом, док у другим браковима тога нема. Тада још нисам знао да je то општа судба, али да сви, као и ja, мисле да je то само њихова несрећа, крију ту своју изузетно стидну несрећу не само од других већ и од самих себе, сами себи то не признају.
Почело je првих дана и настављало се све време, све јаче и све жешће. У дубини душе ja сам већ првих недеља осетио да сам упао у клопку, да се није остварило оно што сам очекивао, да женидба не само што није срећа већ je нешто сасвим тешко; али ja то, као и сви, нисам хтео признати себи (ни сад ja не бих признао да није свршено) и крио сам не само од других већ и од себе. Сад се чудим како нисам видео свој прави положај. To се могло видети већ пo томе што су свађе настајале из таквих повода да je после било немогућно, кад су се оне свршавале, сетити се зашто je дошло до њих. Разум није успевао да измишља довољно повода за стално непријатељство међу нама. Али je још поразније било што je недостајало изговора за помирење. ..итд. "
Како је могуће да овако нешто траје вековима. Да се слави, велича? Да хорде нових генерација стално, опeт и опет, теже и у томе виде свој циљ? Ступити у брак, направити породицу. Уживати у љубави !!! Зар је ово љубав што Толстој описује?
Права љубав о којој су песници певали далеко је од тога. Она не познаје супротност у виду мржње. ОНА ЈЕ НЕШТО УЗВИШЕНО , МЕАТАФИЗИЧКО. Брак и та наводна "љубав" само је карикатура тога. Нешто што је послужило за пројекцију истог а не само то.
Ја бих брак укинуо као институцију. То није једини пут уређења друштва и сексуалности човека. Давно је Платон (као и много други) у својој држави предлагао нешто сасвим другачије. Алтернативно уређење друштва. Зашто би се људи морали везивати у ту неприродну заједницу. Зашто стављати јарам на врат?
Шта ви мислите о тој институцији цркве и државе званој "брак"?
Poslednja izmena:
Metafizičnu ljubav mogu doživeti pacijenti Laze,odlepljeni o svom trošku ,ali
)
) Ali taj zlikovac je kriv za još mnogo toga. Eto, kriv je za pojavu sisara uopšte. Time i čovjeka. Da ga nema u placenti embrion ne mi mogao da se razvija. Ali ni to nije sve. Taj zlikovac je kriv za čitavu evoluciju. Neprestalno burgija gene i usmjerava evoluciju i horizontalno i vertikalno. 
