Bili smo zajedno 5 i po meseci, voleli se mnogo, Bog nam je svedok da smo se nenormalno mnogo voleli.Život mu je uvek bio težak ali sam uvek ja uspevala svojom ljubavlju da mu pokažem vedriju stranu.Nikada nismo varali jedno drugo, mada smo jedno pre drugog uvek baš bili skloni tome.
Počeli su da ga guše problemi porodični,finansijski,zdravstveni,društveni...ma svi mogući.On je od onih ljudi koji ne prihvataju pomoć u takvim situacijama.Samo mi je rekao da mu se desilo nešto što ga je totalno promenilo.Pojavio se jednog dana i rekao da želi da raskinemo,da nema želju više da me pazi i da neguje nas,da je totalno drugačiji i da je bolje da raskinemo na fin način nego da uradi nešto ružno i posle da ga mrzim.Rekla sam mu da hoću da ga mrzim, da radi šta hoće ali nikako nisam prihvatala raskid.Od tog dana pa u narednih 5 me je ispaljivao koliko god je mogao,prevario dva puta.Rekao je da se ne seća imena tih devojaka,da je to uradio s namerom da ja saznam i odem od njega,samo zato.Trudila sam se da me pomognem,ćutala,trpela...Pukla sam i nisam mogla više kad me je drugi put prevario.Rakao je da me voli isto kao pre,da zna da me nikada neće zaboraviti,da zna da će me za koji mesec moliti za drugu šansu,da zna da će jako patiti ali da je tako najbolje.Poštovala sam njegovu odluku, nisam ga zvala, ništa.Čula sam da nenormalno mnogo pije,i da je skroz ćao.Posle 2 meseca smo se sreli, zagrlili,ja nasrtala na njega ko poludela ne bi li ga naterala da se vrati.Trudio se da me izbegava,da izbegava moje poljupce jer je znao da ne može da mi odoli.I nije moga da mi odoli...Priznao je da me voli još uvek,da sam mu nedostajala,da sam mu u životu potrebna samo ja, da sam ja ta koja je u njegovom srcu, da bi više od sveg voleo da je samnom ali da još nije vreme.Da još nije sredio život i da me previše voli da bi dozvolio da se mučim uz njega.Rekao je da će me zvati i da ćemo biti ponovo zajedno, da zna koliko me je povredio i da mora da bude 100% spreman da mi se posveti i da ponovo vrati moje poverenje.Od tada je prošlo mesec dana, znači 3 meseca od raskida, on ništa.Ne zove još... Volim ga još i spremna sam da mu pružim šansu da izgladimo stvari, da mu oprostim, ali osećam da ću pući.Doklen da čekam, muka mi je više od svakodnevnog plakanja i iščekivanja.Molim vas, vaše mišljenje...Hvala
Počeli su da ga guše problemi porodični,finansijski,zdravstveni,društveni...ma svi mogući.On je od onih ljudi koji ne prihvataju pomoć u takvim situacijama.Samo mi je rekao da mu se desilo nešto što ga je totalno promenilo.Pojavio se jednog dana i rekao da želi da raskinemo,da nema želju više da me pazi i da neguje nas,da je totalno drugačiji i da je bolje da raskinemo na fin način nego da uradi nešto ružno i posle da ga mrzim.Rekla sam mu da hoću da ga mrzim, da radi šta hoće ali nikako nisam prihvatala raskid.Od tog dana pa u narednih 5 me je ispaljivao koliko god je mogao,prevario dva puta.Rekao je da se ne seća imena tih devojaka,da je to uradio s namerom da ja saznam i odem od njega,samo zato.Trudila sam se da me pomognem,ćutala,trpela...Pukla sam i nisam mogla više kad me je drugi put prevario.Rakao je da me voli isto kao pre,da zna da me nikada neće zaboraviti,da zna da će me za koji mesec moliti za drugu šansu,da zna da će jako patiti ali da je tako najbolje.Poštovala sam njegovu odluku, nisam ga zvala, ništa.Čula sam da nenormalno mnogo pije,i da je skroz ćao.Posle 2 meseca smo se sreli, zagrlili,ja nasrtala na njega ko poludela ne bi li ga naterala da se vrati.Trudio se da me izbegava,da izbegava moje poljupce jer je znao da ne može da mi odoli.I nije moga da mi odoli...Priznao je da me voli još uvek,da sam mu nedostajala,da sam mu u životu potrebna samo ja, da sam ja ta koja je u njegovom srcu, da bi više od sveg voleo da je samnom ali da još nije vreme.Da još nije sredio život i da me previše voli da bi dozvolio da se mučim uz njega.Rekao je da će me zvati i da ćemo biti ponovo zajedno, da zna koliko me je povredio i da mora da bude 100% spreman da mi se posveti i da ponovo vrati moje poverenje.Od tada je prošlo mesec dana, znači 3 meseca od raskida, on ništa.Ne zove još... Volim ga još i spremna sam da mu pružim šansu da izgladimo stvari, da mu oprostim, ali osećam da ću pući.Doklen da čekam, muka mi je više od svakodnevnog plakanja i iščekivanja.Molim vas, vaše mišljenje...Hvala
:?
:wink:
ops: Da li mislite da treba da čekam taj njegov poziv ili ja njega da zovem?S jedne strane mi je muka da ga čekam i hoću da se sve ovo već jednom završi,a s druge strane on je taj koji je grešio,ja njemu ništa ružno nisam uradila, da li bi trebalo da jurim objašnjenje?Znam da je vredan svake moje suze, ali doklen?
