gost 198384
Iskusan
- Poruka
- 5.443
Baš sam nedavno sedeo sa prijateljem, umetnikom koji je u jednom momentu potpuno zgrožen svim onim što se oko njega zbiva emigrirao u Kanadu.
Bio je ovde na kratko pa me pozvao da se vidimo jer smo drugari još od studija, i tako reč po reč, dođemo mi opet na temu njegovog odlaska iz Srbije iako smo je u vremenima kada je odlazio odavde već mnogo puta pretresali iz svih uglova.
I kaže on ovako:
Ja sam morao da odem odavde jer sam shvatio da je ovde veće prokletstvo biti umetnik nego biti Rom, pripadnik seksualne manjine za koga se još priča i da se drogira. Ovde, ako te šire okruženje okvalifikuje kao umetnika, naebo si. Sve su ti šanse propale, nemaš više čemu da se nadaš.
Ja mu kažem, pa dobro, nije sve tako crno, uvek možeš da radiš neke srodne poslove, da preživiš, a svojim tripovima možeš da se baviš vikendom i praznicima.
I sad on meni kaže da ga ne zaebavam, i okrene se sve to na neko zavitlavanje… ali…
Imam utisak da je moj prijatelj tom zgodom izrekao jednu veliku istinu a to je da je u Srbiji biti pravi umetnik danas i ovde - prokletstvo.
Pritom ne mislim na one režimske umetnike kojima su mame i tate u glavnim odborima pa im nabacuju budžetsku kintu za razne multimedijalne performanse, projekte instalacija i kreativnu direkciju digitalnih medija.
Mislim na profesionalce, koji stvarno nešto rade i stvaraju te žive od prodaje svojih dela ma u kom mediju ona bila realizovana.
Recite kako živite bez obzira da li ste umetnik, simpatizer umetnosti ili naprosto kolekcionar koji u prikupljanju umetničkih dela vidi mogućnost zarade.
Prodajete li nešto, kupite l` štogod, da li ste srećni u vremenu sadašnjem?
Nalazite li u umetnosti ispunjenje ili počinje da vam postaje teret pod jarmom izmišljene krize, požalite li na momente što niste odabrali neku unosniju struku?
Imate li uopšte priliku da od fizikalisanja na neretko banalnim narudžbinama uradite i nešto svoje, ono pravo zbog čega ste uostalom i počeli da se bavite ovim poslom?
Bio je ovde na kratko pa me pozvao da se vidimo jer smo drugari još od studija, i tako reč po reč, dođemo mi opet na temu njegovog odlaska iz Srbije iako smo je u vremenima kada je odlazio odavde već mnogo puta pretresali iz svih uglova.
I kaže on ovako:
Ja sam morao da odem odavde jer sam shvatio da je ovde veće prokletstvo biti umetnik nego biti Rom, pripadnik seksualne manjine za koga se još priča i da se drogira. Ovde, ako te šire okruženje okvalifikuje kao umetnika, naebo si. Sve su ti šanse propale, nemaš više čemu da se nadaš.
Ja mu kažem, pa dobro, nije sve tako crno, uvek možeš da radiš neke srodne poslove, da preživiš, a svojim tripovima možeš da se baviš vikendom i praznicima.
I sad on meni kaže da ga ne zaebavam, i okrene se sve to na neko zavitlavanje… ali…
Imam utisak da je moj prijatelj tom zgodom izrekao jednu veliku istinu a to je da je u Srbiji biti pravi umetnik danas i ovde - prokletstvo.
Pritom ne mislim na one režimske umetnike kojima su mame i tate u glavnim odborima pa im nabacuju budžetsku kintu za razne multimedijalne performanse, projekte instalacija i kreativnu direkciju digitalnih medija.
Mislim na profesionalce, koji stvarno nešto rade i stvaraju te žive od prodaje svojih dela ma u kom mediju ona bila realizovana.
Recite kako živite bez obzira da li ste umetnik, simpatizer umetnosti ili naprosto kolekcionar koji u prikupljanju umetničkih dela vidi mogućnost zarade.
Prodajete li nešto, kupite l` štogod, da li ste srećni u vremenu sadašnjem?
Nalazite li u umetnosti ispunjenje ili počinje da vam postaje teret pod jarmom izmišljene krize, požalite li na momente što niste odabrali neku unosniju struku?
Imate li uopšte priliku da od fizikalisanja na neretko banalnim narudžbinama uradite i nešto svoje, ono pravo zbog čega ste uostalom i počeli da se bavite ovim poslom?
bice jos gore od ovoga svega gore pomenutog. 
) mamine i tatine penzije.
ja sam ovde izneo memoare. 
