Raskid sa prosloscu
Prikazujem rezultate 1 do 4 od 4

Tema: Raskid sa prosloscu

  1. #1
    Primećen član Glas Sauronov (avatar)
    Učlanjen
    22.12.2004.
    Lokacija
    Besni Fok
    Poruke
    666
    Reputaciona moć
    54

    Podrazumevano Raskid sa prosloscu

    Најискренији да будем, не знам када сам први пут чуо израз који толико често употребљавам – “реформски талибани”, нити у ком контексту сам га чуо. Знам да ми се веома свидео, иначе га не бих толико употребљавао. Интуитивно је одавде јасно (мада формалнологички не произилази) да не знам ни ко је први употребио овај израз, на шта је мислио, које значење му је дао, у ком контексту – негативном или можда чак позитивном. Био бих захвалан на таквој информацији, ако је уопште има.
    Али језик је, кажу, жива ствар, па могуће је употребљавати неке изразе ако и не знамо њихово изворно значење, све док смо конзистентни и разумљиви у ономе што причамо. Српски: све док знамо шта говоримо и други нас разумеју. У том смислу се појам “реформски талибани” може дефинисати инклузивним набрајањем (“такви и њима слични”, “односи се али се не ограничава на”…) па да буде јасно о каквој је појави реч. Али ја се овога пута опредељујем за дефиницију којој претходи (макар непотпуна) класификација, и касније за одређење појма према датој дефиницији.
    Класификујући прво ћемо открити мању или бар мање експонирану групу (псеудо)националних талибана који су окупљени пре свега око ДХСС. Вук Драшковић је условно близак њима, али само условно, јер иначе би они, под условом да он нешто стварно контролише у “својој” странци, ту доминирали. Лајтмотив ове групације је традиција која је иначе добра, али су је изневерили комунисти, где се под комунистима сматрају и они који су “крипто” (никада нису били чланови нити СК нити СПС или ЈУЛ, али ето помажу реституцију тог режима). Они су како рекох (условно, јер реч је о појавама које су блиске статистичкој грешци на политичком тржишту) овде мањина.
    Већину чине они који су анационални (неки би рекли антинационални), па одбацују и ту традицију, а комунизам (уствари оно што у њему одбацују) је само наставак такве “патријахалне” традиције. Овде има разлика према економском либерализму, али су оне само теоретске, јер (с обзиром на примат који цела групација даје интернационалној бирократији) може бити само “како мама каже”, а то је обично најсуровији економски либерализам, који је ипак у пракси ограничен заштитом интереса властите олигархије. Ову групацију (ЛДФ/ЦМП, СДУ, ГСС, “генеричке” НВО) можемо звати “екстремни мондијалисти”.
    Шта је ипак заједничко и првима и другима, и левима и деснима – заједичко је да
    1. желе раскид са прошлошћу
    2. желе тај раскид по сваку цену.

    У наставку текста ћу образложити овај раскид са прошлошћу, где ћемо видети да он није доследан, ма колико они причали да јесте и видећемо која је то “свака” цена коју треба платити и КО треба да плати.
    Када говоримо о “раскиду са прошлошћу”, обично се подразумевају 90-е, где иначе и нема много чега за понос. Али велики труд улаже ова групација, преко својих историчара, да што више растегли тај период са којим треба раскинути, наглашавајући како су 90-е само последица некаквог негативног начина мишљења који је карактеристичан само за српски народ, или су га остали народи одбацили.
    У том смислу је индикативна изјава Чеде Јовановића у “Суочавању” са Бојаном Лекић када је рекао да он представља идеје модернизације које у Србији постоје већ 200 година. Ово је морално гледано напредак у односу на “представљање Зоранове визије”, али представља индикативну појаву да се једна помпезност решава увођењем још веће помпезности. Но, кренимо редом да бисмо видели шта је то њима спорно у прошлости и тако ћемо доказати да ови “реформски талибани” јесу веома селективни у том “раскиду”, па чак по свом избору не представљају ништа ново на сцени Србије.

    НАЈСТАРИЈА ИСТОРИЈА
    У најкраћем – не постоји. Ово је само наставак шире негативне приче која постоји међу “грађанском опцијом” и настала као резумљива реакција на претеривања у смислу “Срба је било свугде од Гибралтара до Инда”. Али ако и није тако, да ли то значи а су Срби дошли на Балкан у седмом веку, а дотле су седели негде на Карпатима и нису имали појма? Значи ли то да је лудак свако ко помене Винчанско писмо, Лепенски вир, етрурско име Расена…
    Не улазећи у историјску расправу само ћу нагласити да је везивање почетка српске историје за покрштавање дало превелики утицај православној цркви на идентитет Срба, што у крајњој линији доводи до клерикализма које “реформски талибани” сматрају највећим злом. Мислите о томе.

    СРЕДЊИ ВЕК
    Не постоји нека кохерентна визија овог периода, који нашим драгим талибанима и није много битан. Генерално, противе се идеализацији и митологизацији овог периода (посебно Косовском миту).
    Оно на чему се веома инсистира је негација светосавља. Том негацијом се пориче сам овај концепт (узгред, тако бисмо могли порицати и хришћанство) јер се наводно св. Сава није залагао за њега. Такође, стално се истиче како хришћанство не може бити национално, па сходно томе православље и није хришћанство.
    Нећу улазити у теолошку расправу, већ скрећем пажњу на једну недоследност. Сходно идеологији либерализма (или “либерализма”), коју заступају екстремни мондијалисти (јер они су у оваквим негацијама много гласнији од оне псеудотрадиционалне групе) – идентитет је доследно ствар избора. Тако је “Бошњак” свако ко се тако сматра, без обзира што се пре само 15 година изјашњавао као “Муслиман”, а још пре тога писао као Србин. Слично важи и за “црногорски језик”. Довољно је да неко каже да говорим тим језиком, и тај језик постоји самим тим.
    Није ли онда и православно-хришћански идентитет ствар избора. Дакле ја могу себе сматрати хришћанином иако се не придржавам свега што пише у Библији или чак говорим или делам томе супротно.
    Није ова борба против св. Саве нешто ново. Сетимо се како су га комунисти прогањали. Пре само 20 година није се могло замислити да нека школа у Србији носи његово име. Докле је то ишло сведочи пример који је дао Вук Драшковић 1990, у кампањи за прве вишестраначке изборе. Нека старија жена му је рекла “све је то лепо синко што причате, само много помињете св. Саву, а доста нам је клања.

    (Ова прича се наставља)



  2. #2
    Primećen član Glas Sauronov (avatar)
    Učlanjen
    22.12.2004.
    Lokacija
    Besni Fok
    Poruke
    666
    Reputaciona moć
    54

    Podrazumevano

    МОДЕРНА СРПСКА ДРЖАВА, МОНАРХИЈА
    Прескачемо период турске окупације и идемо дрито на оснивање модерне српске државе почетком XIX века. Приметна је тенденција да се овај период, укључујући и Устанак сведе на тежњу за модернизацијом Србије, за укључењем у Европу. Сама компонента националног ослобођења се изоставља, јер се не уклапа у њихову идеологију. Како би се уклопило, осим можда оног шаљивог да би данас Карађорђу вероватно место било у Хагу. То свођење борбе за националну слободу према својој идеологији се видело приликом оне пропале прославе двестогодишњице модерне Србије, коју је организовао Зоран Живковић.
    Ово се односи на мондијалистички део екипе, док онај националнији истиче светле традиције Срба XIX века, где је тежња за националним ослобођењем (не само од Турака и не само током првог и другог устанка) раме уз раме са модернизаторском иницијативом тадашњих династија и тежњом ка Европи. Заборавља се при томе држање те (западне) Европе у свему томе, рецимо срамна одлука Берлинског конгреса да спречи уједињење Босне и Србије 1878.
    Насупрот њима мондијалисти нас убеђују да је тадашња Србија испољила тежњу ка остварењу великодржавних пројеката, према Начертанију, које је пандан фамозном Меморандуму САНУ из 80-их година прошлог века. Дакле, оно што су комунисти звали “великосрпска хегемонија”. Слично спољној и унутрашња политика одговара оној Милошевићевој. Тако се историчарка Бранка Прпа стално труди да нам предочи некакве погроме “напредњака” које је организовала Народна радикална странка. Слично томе подвлаче се стално нека општа места, као што је нпр. отпор железници. Такође је приметна подела на династију Обреновића која је тежила “европеизацији”, док династија Карађорђевића преузима улогу лоших момака.
    Из такве Србије једино је могла да уследи хегемона Краљевина Југославија, у основи примитивна и заснована на истом “назадном” патријахалном домаћинском моделу. Нема међутим одговора шта би било да је којим случајем Краљевина избегла рат, или да су у њему победиле Дражине снаге. Да ли би та држава већ била чланица Европске уније? Нема одговора ни на питање како се звало друштвено уређење у Краљевини. Али се зато потенцирају наводно фашистичке изјаве владике Николаја Велимировића и улога Љотића чије идеје данас наводно јачају.
    Насупрот мондијалистима, ово је за “демохришћане” и “вуковце” светао период историје који су касније потпуно опоганили комунисти, те је српски народ грешан и треба испашта наредни зилион година. Српска војска никада није правила злочине, али се често није борила за српске циљеве, што се заборавља. Занимљиво је да је тај аргумент да српска војска не прави злочине (те злочине почињене у Сребреници није извела “права” српска војска) поменуо неко из Сабора Двери Цеци Луковић, која је после буквално запенила. Вероватно не би толико пенушала да јој је то рекао Батић, али о томе више у следећем одељку.

    МАРШАЛОВА ЈУГОСЛАВИЈА
    Овде већ можемо таксативно навести шта је неприхватљиво, а шта прихватљиво за мондијалисте. Неприхватљив је култ војске (у основи на НОБ-у), комунистичко русофилство, тежња ка нераду, државна безбедност (осим “поштених полицајаца” Горана Петровића и генерала Обрадовића, мада то је више тема за следећи одељак) и наравно архинепријатеља – Војске и посебно војне обавештајне службе.
    Прихватљиве су авнојевске границе, Устав из 1974. (посебно за Чанка), идеја авангарде радничке класе (модерно: друштва), скојевска традиција, братство и јединство, “чишћење свога дворишта”, државна безбедност (ако није српска) и уопштено полицијски “ред у држави”. И то не само да је прихватљиво него је све то на неки начин пресликано у “модерну” политику. Додата је квазитехнократска шминка, посебно када треба заштити своје тајкуне, слепа вера у реформе и евроатланске интеграције – и то је то. Уосталом, учините један експеримент. Узмите неки текст из листа Комунист или са неког пленума и само замените неке речи (и све њихове изведенице). Замените тако реч “комунизам” речју “демократија”, реч “марксизам” речју “реформе” и реч “будућност” речју “Европа”. Резултат може бити веома занимљив.
    Тако је то и не може бити другачије јер ова два идеолошка система не дозвољавају сумњу. Спорне су једино оне “шеста личка” и “седма банијска” – пљували би они по њима, али није ред јер су родитељи многих од њих управо тако дошли у Србију.
    Насупрот њима, за псеудонационални део кључна реч је антикомунизам. Њима је све, или скоро све спорно. Али то је стерилни антикомунизам, а видећемо и зашто. Све то подсећа на оно превазиђено четништво које се огледало као англофилско следбеништво у политици. А управо су Енглези издали Дражу и Краља.
    Нема ту уочавања паралела између комуниста и мондијалиста (са којима се ови друже). Нема идеогенезе марксизма. Нема размишљања о разлозима историјске појаве комунизма баш код православних Словена, нити питања ко је стајао иза тога и коме је то одговарало. Због тога је тај антикомунизам стерилан и своди се на прозивање за комунизам свих оних са којима се не слажемо.
    Но, ајде да причамо мало о људима који се глорификују и који су скоро па иконе овога покрета. Приметно је колико на трибинама “реформских талибана” учествују Латинка Перовић и Загорка Голубовић. Приметно је величање лика и дела Ивана Стамболића. Они се претварају у неке велике демократе и борце против диктатуре. А у суштини све је то струја (иначе веома јака у ДОС-у) коју чине они које је Милошевић звао “снаге поражене на Осмој седници”. Па да ли их чини борцима за демократију то што су се у руководству компартије супротставили Слоби, па још били поражени?!?
    Претпоставимо да је тако. Онда би то био општи принцип. Вреди ли тај принцип онда за Ернеста Рема, вођу СА одреда, чију је ликвидацију Хитлер наручио у Ноћи дугих ножева? Да видимо – ако га је Хитлер убио, онда је значи био његова жртва. По логици ствари, бар једно кратко време, борио се против њега. Да ли га то чини борцем против нацизма?! Не, то што се неко супротставио појави новог диктатора или се закачио једном са њим не чини демократу неког ко је био део система једне (макар и меке) диктатуре. То важи за Ђиласа, Крцуна и Ранковића, а важи и за “демократске величине” какве су Стамболић, Перовић, Голубовић.

    (ова прича се наставља)

  3. #3
    Primećen član Glas Sauronov (avatar)
    Učlanjen
    22.12.2004.
    Lokacija
    Besni Fok
    Poruke
    666
    Reputaciona moć
    54

    Podrazumevano

    МИЛОШЕВИЋ И ДЕВЕДЕСЕТЕ
    Кључна критика и одбацивање прошлости из ове групе управо долази према деведесетим годинама прошлог века. Осим што је ово историјско раздобље најближе, то је разумљиво, јер стварно је тешко ту шта бранити – са једним малим изузетком о чему ћу касније. Стиче се утисак како нас они уверавају да треба да само одбацимо баласт девеесетих и све ће бити решено. Међутим, приметан је труд да се онда на мала врата уведе и одбацивање свега што сам навео на претходним страницама. Да ли је, међутим, талибанима баш све спорно у 90-им?
    Најбоље је то рекао актуелни премијер Коштуница: “Када причамо о деведесетим све је ту спорно, све је прљаво, е када се дођемо до пара, одједном су паре чисте!” Да ли “господо” (уочите наводнике) спада у баласт 90-их капитал који су “поштено” стекли бар тројица од шест “носилаца ковчега” (четврти се “поштено” обогатио тек пошто је узео власт)?!? Чија оно беше парола “ПОШТЕНО”? Како су се неки “поштено” обогатили још у време Милошевића, тако су и њихови следбеници кренули да се обогате чим су га срушили. Ето шта је снага примера!
    Онај мали изузетак, оно што је по мени неспорно, је рад неких стручњака који су били аполитични, део система, а неки чак и против, који су одржавали велике системе у заиста неповољним условима. Није њихова већ кривица власти што је било како је било, а жели се оспорити и њихов рад. Наравно мотив је да у тим системима дођу други, подобни, или да системи буду разорени по интересу неког споља. Овај “мали изузетак” за мене и није тако мали, јер ја радим у једном таквом систему. Већ ми се смучило да слушам од великих реформатора како сам био привилегован у време Милошевића, како и даље вучем те привилегије, па чак како имам сигуран посао, па ми плата и не треба! То све наравно није тачно, а моја плата је сад чак мања од плате просечног инжињера у Србији.
    Оно што је последица и оне неоспорене (за нас који не припадамо “посвећеним круговима”) критике Милошевића је да се терет његове власти шири на све узроке и последице 90-их, на све што је било пре и оно што ће тек бити и све што се дешава свуда у свету. Тако је пре Милошевића у СФРЈ владало браство и јединство, у коме су се “грађанке и грађани” свих националности просто обожавали до имбецилности (још само да није било великосрпских националиста који су створили Милошевића). Међународни фактори су само хтели да нам помогну, а ми смо ту помоћ одбацили. Свуда у свету Америка се руководи хуманим циљевима, а свако ко покуша да то оспори је “слобиста” и прича инфициран “слоботомијом”. Чак и да је нешто од критике империјализма тачно, Срби немају никаква права да било шта кажу док не реше св своје прболеме и док се не “суоче”. Сваки Србин мора ништа мање него да воли Великог Брата, тј. Америку.
    Не “господо”, није цео свет Србија, нити је све што се дешава Србима почело са Милошевићем, а није се ни завршило. Није Милошевић крив за све. Уосталом – Милошевић је у Хагу, а изгледа да је многима криво што је тако, па сада не могу да “чувају ватру”.

    НЕСПОРНИ ПЕРИОД
    Неспорни период је од 5. Октобра 2000, па до убиства премијера Ђинђића, окончања “Сабље” или пада Живковићеве владе (зависно од погледа на ствари). Чак и код најрадикалнијих критичара власти постоји потреба за неким “златним добом”, а логички је непобитно да то доба може бити само оно када су они били на власти. А био је то период када је “Србија била у моди” (мислим да је Луковић то рекао).
    Но има и ту спорних момената. Споран је пре свега Архинепријатељ Коштуница (кога још зову Правдољубиви, Аутистични и Калашњиков). Коштуница је убио Ђинђића, или бар послушио “као кишобран” онима који су га убили, у то никакве сумње нема. Једина Ђинђићева кривица је била што је био наиван (а наиван је еуфемизам за шта?).
    Спорни су и они “хероји 5. Октобра” који су “прешли на страну народа”, да би га поново издали (прецизније не народ него велике реформисте, које народ ионако није заслужио). Спорни су “бизмисмени” у зависности од тога у каквим су тренутно односима са великим реформаторима. Спорни су и они лидери ДОС-а који су скренули са линије.
    Али нису спорни јунаци Милошевићевог режима који су доказали верност реформаторима. Тако ће бити организован полицијски митинг подршке Лукићу – “Хероју Сабље”. Није споран још један “Херој Сабље”, Гури, без обзира шта је радио на Косову. Нису спорни ни Милошевићеви “поштени полицајци” чија одбрана већ постаје легендарна – Горан Петровић и генерал Обрадовић.

    (ова прича се наставља)

  4. #4
    Primećen član Glas Sauronov (avatar)
    Učlanjen
    22.12.2004.
    Lokacija
    Besni Fok
    Poruke
    666
    Reputaciona moć
    54

    Podrazumevano

    ЗАКЉУЧАК РЕТРОСПЕКТИВЕ
    Оно што можемо закључити из целе ове ретроспективе је то да “реформски талибани” представљају нешто већ виђено. Они заправо, а у зависноти од својих опредељења, инспирацију проналаз у раније пораженим снагама. За антикомунисте (псеудонационалисте) то је равногорски покрет. Неоспорна је потреба за рехабилитацијом оних који су били жртве комунизма. Али претерано је (и не мало претерано) сву политику базирати на томе што су овде комунисти били на власти. Срећом, суновратом СПО овај покрет не представља већу опасност, а Батић & Со. могу послужити само за засмејавање народа.
    Инспирација мондијалиста су сви они “напредни” комунисти, који су тражили социјализам са “људским лицем”. Извесна достигнућа се ни њима не могу спорити, али само у домену комунизма. Падом комунизама престала је релевантност свега што су учинили на његовом “поправљању”. Међутим, није то оно што је негативно.
    Негативно је и за антикомунисте и за мондијалисте то што раније фрустрације побеђених страна преносе у своје деловање. Те фрустрације постају фрустрације народом “који није стао на њихову страну”.
    Када на те фрустрације додамо оне новије, настале из властитог неуспешног деловања, добијамо ужасавајућу комбинацију. Толико о “раскиду са прошлошћу”, а сада ћемо (у много краћем наставку) видети како то они желе раскид по сваку цену и зашто је то опасно.

    ПО СВАКУ ЦЕНУ
    Објаснимо теоретски опасност од оних који нешто желе “по сваку цену”. Дужина овог текста отворила је код стрпљивог читаоца (ако има таквих) питање чему све то ако су они само у домену статистичке грешке. Та статистичка грешка је у броју гласова, а не у другим параметрима, о чему ћу пар одељака ниже. Суштински постоји опасност чак и од веома малих група ако су оне спремне на нешто “по сваку цену”. Бољшевика је неких пола године пре Октобарске револуције било око стотину. Колико је било чланова Ал Каиде?
    Осим што су спремни да “мењају све(с)т” и то “по сваку цену”, нису спремни да промене ништа у својим размишљањима. То је за њих равно издаји својих идеала. Сам Чеда Јовановић је једном рекао како од свега највише презире сумњу. Такав начин закључивања је побијен чак и у формалној математичкој логици Геделовом теоремом, коју дајем у наставку. Шта мислите колико је основан у “реалном свету”?!
    Ако Чеда мисли (значи не сумња) да би убрзао “евроатланске интеграције” тако што би некоме пуцао у главу, бојим се да би он то урадио.

    КО ПЛАЋА ТУ ЦЕНУ?
    Када се нешто жели “по сваку цену”, поставља се питање ко ту цену треба да плати. Одговор је сам по себи јасан – народ. Не мислите ваљда да је спреман да плати неку цену онај који тврди да је једино спреман да преузме одговорност за “Зебру” коју су поставили њему у част. Као што не желе ни за јоту да одступе од своји мишљења, “реформски талибани” не желе ни да доведу у питање ишта од онога што је “поштено стечено”. Тако су на њиховим скуповима често виђени чак и Јањуш и Колесар.
    А та цена није само у мењању навика, цена је често и економска. Нисам случајно писао оно о “привилегијама повлашћених фирми” у време Милошевића. Дакле, ако сам ја био повлашћен, ако и даље вучем те привилегије, они су спремни да ме “депривилегизују”. То важи и за све оне раднике који су “одавно изгубили свој посао, само то нису знали”. За то време они ће се возикати у својим џиповима и убеђивати нас како би се радије шетали улицама града, али пошто им је безбедност угрожена морају да се возе блиндираним џипом и станују у кућама тајкуна у околини Београда.

    ЊИХОВО ДЕЛОВАЊЕ И ОПАСНОСТ
    Срећом нисмо имали прилике да их много видимо у пракси, тј. на власти. О томе мало касније, а сада о њиховом утицају. Како рекох они су у домену статистичке грешке, када се уопште одлуче да изађу САМИ на изборе, у свим анкетама, итд. Али је њихов утицај на финансијке токове, медије, јавно мњење у високим круговима међународне бирократије и дипломатије далеко од занемарљивог. Тако имају идеалну могућност да утичу на народ коме уопште не одговарају у демократском смислу. Донедаво имали су веома велик утицај на једну велику парламентару странку, али је срећом то немилице пресечено, мада питање да ли у потпуности.
    Показали су они шта су имали у време “Сабље”. Сад већ видим лавину протеста у смислу да су тада хапшени само криминалци. Али све и да је тако, да ли сте сигурни да би остало на томе да је ванредно стање трајало пет година како су хтели. Или да је “легализовано” изборима одмах после? Размислите добро.
    Осим ауторитарних тенденција (а све у име демократије, либерализма и људских права), којима већ одговара израз “демократура”, наши талибани углавном делују кроз вређање свега што је у Србији национално и демократско. Делују кроз вређање народа и то како етноса (у смислу традиције Срба), тако и демоса (у смислу легитимне већине). То што не желим да трпим увреде, уз урођену љубав према расправама и “главоломкама” и опасност коју видим у њиховом догматизму – натерало ме је на овако дугачак текст.

    Дух Секире, директор Центра за модерну деталибанизацију

    Prilog: Gedelova teorema
    http://forum.dsomladina.org.yu/viewtopic.php?t=3119&sid=f5696b0c26208bbe8509e7c72b94577c

    _________________
    "Zatvor je pravo mesto za odrastanje nasega Bebe"
    Vladika Amfilohije

Slične teme

  1. raskid
    Autor tufnica_86 u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 21
    Poslednja poruka: 10.01.2007., 23:43
  2. Raskid...
    Autor rastamann u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 78
    Poslednja poruka: 07.08.2006., 11:41
  3. Raskid ili ne
    Autor lucia4 u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 108
    Poslednja poruka: 28.07.2006., 16:11
  4. raskid
    Autor ana ana u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 75
    Poslednja poruka: 01.07.2005., 12:09
  5. raskid i pocetak i raskid..lanac bez prekida ili ne?
    Autor shake_it_not u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 7
    Poslednja poruka: 16.08.2004., 22:57

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •