No Respect
Domaćin
- Poruka
- 4.686
„Црвено-бели” Партизан
У првенству му 1957. „није помогло што је играо у Звездиним дресовима”, али је освојио Куп Југославије после преокрета против „вечитог ривала” у четвртфиналу и београдског Радничког у финалу.
Извештај дописника београдског „Спорта” из Титограда (сада Подгорица) овако је почео: „Није било прошло ни тридесет секунди, а Стојановић је већ вадио лопту из мреже и поново се кренуло с центра. Гости су били извели почетни ударад. Само два играча црвено-бели играли су лоптом пре него што је пао”.
„Црвено-бели” гости нису били ни Црвена звезда, ни Војводина, него – Партизан?! Ево и наставка тог увода: „Валок је с центра додао Бобеку, коме је Вучековић одузео лопту, понео је неколико корака и убацио пред гол Младеновићу. У сусрет му је пошао Стојановић, али Младеновић је присебно поред њега пласирао у мрежу”.
После десетак минута било већ 2:0 за Будућност.
„Ко је то очекивао после четири узастопне Партизанове победе у пролећном делу првенству!”, запитао се извештач И. Пајевић. Ипак, домаћин није победио – тај меч, одигран 31. марта 1957. завршио се нерешено (2:2).
Данас је незамислив Партизан у дресовима какве носи његов највећи ривал Црвена звезда, али, ето, у оно време, изузев „Спортовог” сарадника из главног града Црне Горе, на то нико није обраћао пажњу. Тада је Партизанова клупска боја била црвено-плава и дресови у разним комбинацијама с неком од њих нису падали у очи као што би то било сада.
Једино су после тога у неким новинама пецкали Партизан, коме су тог пролећа у првенству кола кренула низбрдо, да му није помогло што је играо у дресовима првака (Црвена звезда је тада била шампион). Партизан је, ипак, ту сезону памтио по добром.
Ем што је у четвртфиналу Купа Југославије победио Црвену звезду, која је те година била полуфиналиста Купа европских шампиона, с 4:2 (губио је у другом полувремену с 2:1), ем је у финалу, 26. маја 1957, освојио прелазни сребрни пехар, који је поклонио лично Тито, победивши с 5:3, иако је на полувремену било 3:0 за београдски Раднички!? На тој утакмици Партизан је носио црвене дресове.
Црно-бели дресови за Црвену звезду
Душко Антонић, аутор књига о спорту у Београду, посебно на Звездари, као дечак чудом није могао да се начуди што је тим из Малог Мокрог Луга играо у црно-белим дресовима, иако се звао Црвена звезда. После много година је сазнао и зашто. Некада спортска опрема није могла да се купи у продавницама, него је наручивана код произвођача. Из Малог Мокрог Луга су одредили тројицу својих чланова да оду у Комбинат „Спорт” и наруче какве дресове хоће. После два-три месеца разрогачили су очи кад им је стигла роба – дресови су били црно-бели! Испоставило се да су сва тројица чланова комисије били „партизановци”. Пошто би нова поруџбина опет „појела” неколико месеци није било избора – Црвена звезда из Малог Мокрог Луга је играла у „Партизановим дресовима”.
У првенству му 1957. „није помогло што је играо у Звездиним дресовима”, али је освојио Куп Југославије после преокрета против „вечитог ривала” у четвртфиналу и београдског Радничког у финалу.
Извештај дописника београдског „Спорта” из Титограда (сада Подгорица) овако је почео: „Није било прошло ни тридесет секунди, а Стојановић је већ вадио лопту из мреже и поново се кренуло с центра. Гости су били извели почетни ударад. Само два играча црвено-бели играли су лоптом пре него што је пао”.
„Црвено-бели” гости нису били ни Црвена звезда, ни Војводина, него – Партизан?! Ево и наставка тог увода: „Валок је с центра додао Бобеку, коме је Вучековић одузео лопту, понео је неколико корака и убацио пред гол Младеновићу. У сусрет му је пошао Стојановић, али Младеновић је присебно поред њега пласирао у мрежу”.
После десетак минута било већ 2:0 за Будућност.
„Ко је то очекивао после четири узастопне Партизанове победе у пролећном делу првенству!”, запитао се извештач И. Пајевић. Ипак, домаћин није победио – тај меч, одигран 31. марта 1957. завршио се нерешено (2:2).
Данас је незамислив Партизан у дресовима какве носи његов највећи ривал Црвена звезда, али, ето, у оно време, изузев „Спортовог” сарадника из главног града Црне Горе, на то нико није обраћао пажњу. Тада је Партизанова клупска боја била црвено-плава и дресови у разним комбинацијама с неком од њих нису падали у очи као што би то било сада.
Једино су после тога у неким новинама пецкали Партизан, коме су тог пролећа у првенству кола кренула низбрдо, да му није помогло што је играо у дресовима првака (Црвена звезда је тада била шампион). Партизан је, ипак, ту сезону памтио по добром.
Ем што је у четвртфиналу Купа Југославије победио Црвену звезду, која је те година била полуфиналиста Купа европских шампиона, с 4:2 (губио је у другом полувремену с 2:1), ем је у финалу, 26. маја 1957, освојио прелазни сребрни пехар, који је поклонио лично Тито, победивши с 5:3, иако је на полувремену било 3:0 за београдски Раднички!? На тој утакмици Партизан је носио црвене дресове.
Црно-бели дресови за Црвену звезду
Душко Антонић, аутор књига о спорту у Београду, посебно на Звездари, као дечак чудом није могао да се начуди што је тим из Малог Мокрог Луга играо у црно-белим дресовима, иако се звао Црвена звезда. После много година је сазнао и зашто. Некада спортска опрема није могла да се купи у продавницама, него је наручивана код произвођача. Из Малог Мокрог Луга су одредили тројицу својих чланова да оду у Комбинат „Спорт” и наруче какве дресове хоће. После два-три месеца разрогачили су очи кад им је стигла роба – дресови су били црно-бели! Испоставило се да су сва тројица чланова комисије били „партизановци”. Пошто би нова поруџбина опет „појела” неколико месеци није било избора – Црвена звезда из Малог Мокрог Луга је играла у „Партизановим дресовима”.
pa jos za predsednika predlozen musliman iz Bosne Alija Krpo 
