Mstislav
Legenda
- Poruka
- 61.186
Tu je umro, a sahranjen u Beogradu po sopstvenoj zelji 98.
-
- Popularno:
- NBA liga priznala grešku Lejkersi...
- Nadal: Igraću na Rolan Garosu ako...
- Partizan odlučio da igra Kup utakmicu...
- Čekaonica za Dejanovu kafanu
- Zasto svi mrze Srbe, a ne mrze Hrvate...
- Теретана као врхунско цивилизацијско...
- Ako ostanete u dobrim odnosima sa...
- Koji su po vama "True Man" filmovi?
- Da li se slazete sa njom?
- Perfektno žensko telo
Оснивање и први дани Партизана и Звезде
- Začetnik teme Лекизан
- Datum pokretanja
- Poruka
- 26.310
Да преминуо је у Минхену а сахрањен је у Београду где је и провео највећи део живота баш као и Бобек.
Иначе да поменемо овде колико су фудбалски путеви били чудни и тада да су неки играчи БСК и то дугогодишњи и међу најбољима пре рата на крају завршили у Загребу.Па су тако Густав Лехнер и Ернест Дубац прешли у Грађански и тамо играли у току рата као и за репрезентацију НДХ док је Петар Манола из БСК-а у току рата прешао у фашистички Лацио из Рима.Бернард Хигл предрадни играч Грађанског и Краљевине Југославије је постао селектор репрезентације НДХ док је поменути Мирослав Кокотовић постао капитен те екипе.
Како је Јеврејима Глазеру и Лехнеру било тамо, као и Србину Кокотовићу, то само они знају.
Иначе да поменемо овде колико су фудбалски путеви били чудни и тада да су неки играчи БСК и то дугогодишњи и међу најбољима пре рата на крају завршили у Загребу.Па су тако Густав Лехнер и Ернест Дубац прешли у Грађански и тамо играли у току рата као и за репрезентацију НДХ док је Петар Манола из БСК-а у току рата прешао у фашистички Лацио из Рима.Бернард Хигл предрадни играч Грађанског и Краљевине Југославије је постао селектор репрезентације НДХ док је поменути Мирослав Кокотовић постао капитен те екипе.
Како је Јеврејима Глазеру и Лехнеру било тамо, као и Србину Кокотовићу, то само они знају.
- Poruka
- 26.310
Још мало о грбу Партизана и то оном првом.
"Armijska veza" našeg prvog grba
U jednom od najpopularnijih postova na blogu "Crno-bela nostalgija" mogli ste da pročitate kako se razvijao grb FK Partizan.Sada ćemo malo više pažnje posvetiti prvom Partizanovom grbu.
Znamo da je FK Partizan osnovan 4. oktobra 1945. u Beogradu, u Domu CDJA (danas Dom Vojske Srbije), kao fiskulturno društvo pri Centralnom domu Jugoslovenske armije. Naš klub je osnovan pod patronatom i okriljem vojske, po uzoru na istočni model organizovanja sporta. Partizan, naravno, nije jedini - po novom, socijalističkom modelu, umesto predratnih klubova, osnovana je većina novih klubova. Drugima ostavimo da bezuspešno lome malobrojne moždane vijuge i pomahnitalo i bezuspešno traže nekakve reakcionarne, građanske i monarhističke korene - mi ćemo se baviti istorijom našeg kluba, bez namere da je šminkamo i ulepšavamo, ali ni da je sa stidom odbacujemo.
Osnivači Partizana nisu krili da je Partizan osnovan po modelu moskovskog CDKA (današnji CSKA), pa su i prvobitne boje kluba ustanovljene prema bojama CDKA: crveno-plave. Ono što je zanimljivo je da je i prvi Partizanov grb, koji je ja dresovima našeg kluba nošen od osnivanja pa do druge polovine 1947. godine (praktično, pune dve godine) bio urađen po uzoru na nekadašnji grb CDKA. U drugoj polovini 1947. Partizan dobija novi grb, koji je praktično začetak ovog današnjeg, a čiji je autor bio slikar Branko Šotra.
Vratimo se na prvi grb. Bio je to plavi krug, sa crvenom petokrakom zvezdom unutar njega u akronimom JA (Jugoslovenska armija) unutar njega.
Današnji CSKA se u periodu od 1923. do 1927. zvao OPPV (ОППВ), što je bio akronim od Опытно-Показательная Площадка Всеобуча, odnosno Опытно-Показательная Площадка Военведа.
Sličnost prvog grba Partizana sa nekadašnjim grbom moskovskog kluba je očigledna, i nema nikakve sumnje da je taj grb Moskovljana bio model za prvi grb Partizana.
ASA Bucuresti (kasnije Steaua)
http://crno-bela-nostalgija.blogspot.com/2018/10/armijska-veza-naseg-prvog-grba.html
"Armijska veza" našeg prvog grba
U jednom od najpopularnijih postova na blogu "Crno-bela nostalgija" mogli ste da pročitate kako se razvijao grb FK Partizan.Sada ćemo malo više pažnje posvetiti prvom Partizanovom grbu.
Znamo da je FK Partizan osnovan 4. oktobra 1945. u Beogradu, u Domu CDJA (danas Dom Vojske Srbije), kao fiskulturno društvo pri Centralnom domu Jugoslovenske armije. Naš klub je osnovan pod patronatom i okriljem vojske, po uzoru na istočni model organizovanja sporta. Partizan, naravno, nije jedini - po novom, socijalističkom modelu, umesto predratnih klubova, osnovana je većina novih klubova. Drugima ostavimo da bezuspešno lome malobrojne moždane vijuge i pomahnitalo i bezuspešno traže nekakve reakcionarne, građanske i monarhističke korene - mi ćemo se baviti istorijom našeg kluba, bez namere da je šminkamo i ulepšavamo, ali ni da je sa stidom odbacujemo.
Osnivači Partizana nisu krili da je Partizan osnovan po modelu moskovskog CDKA (današnji CSKA), pa su i prvobitne boje kluba ustanovljene prema bojama CDKA: crveno-plave. Ono što je zanimljivo je da je i prvi Partizanov grb, koji je ja dresovima našeg kluba nošen od osnivanja pa do druge polovine 1947. godine (praktično, pune dve godine) bio urađen po uzoru na nekadašnji grb CDKA. U drugoj polovini 1947. Partizan dobija novi grb, koji je praktično začetak ovog današnjeg, a čiji je autor bio slikar Branko Šotra.
Vratimo se na prvi grb. Bio je to plavi krug, sa crvenom petokrakom zvezdom unutar njega u akronimom JA (Jugoslovenska armija) unutar njega.
Stanislav Virgil Popesku
Današnji CSKA se u periodu od 1923. do 1927. zvao OPPV (ОППВ), što je bio akronim od Опытно-Показательная Площадка Всеобуча, odnosno Опытно-Показательная Площадка Военведа.
Sličnost prvog grba Partizana sa nekadašnjim grbom moskovskog kluba je očigledna, i nema nikakve sumnje da je taj grb Moskovljana bio model za prvi grb Partizana.
OPPV (kasnije CDKA, CSKA Moskva)
Partizan
To nije sve. Naime, još jedan istočnoevropski klub je koristio ovakav model grba, prilagodivši ga za svoje potrebe. U pitanju je Steaua iz Bukurešta, osnovana takođe kao armijski klub, dve godine posle Partizana. Od 1948. do 1950. klub se zvao ASA Bucuresti, a vrlo je zanimljiv grb koji je nošen na dresovima tog, kasnije slavno,g rumunskog kluba u tom periodu.
ASA Bucuresti (kasnije Steaua)
Naravno, korišćenje sličnih ili identičnih rešenja pri izboru grba nije nikakav greh niti ekskluzivitet ova tri kluba. I Partizan, i CSKA, i Steaua su kasnije dobili nove i originalne grbove, ali u svetu fudbala imamo dosta primera da grbovi dva ili više klubova neodoljivo liče ili su skoro identični. Nekada su veoma ličili jedan drugom grbovi Hajduka i praške Sparte, čačanskog Borca i kragujevačkog Radničkog, zatim, grbovi švedskog Halmštada i norveškog Stabeka su maltene isti, dok danas imamo slučaj da veliki broj klubova srpske Superlige ima veoma slično rešenje grba - crveno-beli štit, kakvim se diče Crvena zvezda, Vojvodina, Radnički iz Niša, novosadski Proleter, Napredak...
Partizan je 1953. godine prekinuo formalne veze sa vojskom i postao je građanski, civilni klub, mnogo pre nego što su to učinili CSKA (CDKA) i Steaua. I preostala dva kluba su, kao i Partizan, kroz istoriju menjali svoje grbove, ali ostala je zauvek zapisana geneza njihovog postanka i armijski identitet tih klubova pri njihovom osnivanju. Njihovi nekadašnji grbovi o tome jasno govore.
Partizan je 1953. godine prekinuo formalne veze sa vojskom i postao je građanski, civilni klub, mnogo pre nego što su to učinili CSKA (CDKA) i Steaua. I preostala dva kluba su, kao i Partizan, kroz istoriju menjali svoje grbove, ali ostala je zauvek zapisana geneza njihovog postanka i armijski identitet tih klubova pri njihovom osnivanju. Njihovi nekadašnji grbovi o tome jasno govore.
* fotografiju Virgila Popeskua je obradio Nikola Radulović, čije ćete radove moći da vidite na izložbi "Najlepša je boja crno-bela" u UK Parobrof, od 22. do 28.10.2018.
Posted by Aleksandar Pavlovic
http://crno-bela-nostalgija.blogspot.com/2018/10/armijska-veza-naseg-prvog-grba.html
Poslednja izmena:
- Poruka
- 26.310
Знамо да је Црвена звезда играла утакмице у Албанији још током рата, а оно што их додатно повезује јесте да је један од оснивача клуба Љубиша Броћић, како и на који начин је учествовао у томе из текста се не види, водио селекцију Албаније одмах после рата.
Kako je Ljubiša Broćić – jedan od osnivača SD Crvena zvezda, trener Barselone, „krojač“ prve zvezde na grbu velikog Juventusa i tvorac najvećeg uspeha fudbalske reprezentacije Albanije – pao u komunistički zaborav.
Kao jedan od zadataka tekovine komunističke revolucije nakon Drugog svetskog rata bio je i pomoć Albaniji i njenom vođi Enveru Hodži, koji je bio u odličnim odnosima sa Josipom Brozom Titom do 1948. godine. Pored mnogo bitnijih vidova pomoći, stigla je i ona sportska. Nedugo posle okončanja rata, Komitetu za fizičku kulturu je stigao zahtev iz Tirane da im se pošalje školovani fudbalski trener koji bi vodio njihovu reprezentaciju na Balkanskim igrama 1946. godine. Kako je Ljubiša Broćić bio polaznik Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, „drugovi“ su verovali da Albancima šalju pravog čoveka.
Jedan od osnivača Sportskog društva Crvena zvezda je po povratku u zemlju vodio beogradski Metalac (predratni BSK, kasnije OFK Beograd) do 1951. godine kada Zvezdu kao trener dovodi do prve titule u istoriji kluba.
https://gerila.rs/prica-o-coveku-koga-slobodno-mogu-da-nazovu-srpski-zoze-murinjo/
------------------------------------------------------
Trenerski debi imao je 1946. godine na čelu selekcije Albanije, koja je pod njegovim vođstvom načinila senzaciju i u konkurenciji favorizovane Jugoslavije, Bugarske i Rumunije prvi i jedini put osvojila Balkanski šampionat.
O tom iskustvu, Broćić je pričao:
– Albanci su se obratili našoj zemlji za sportsku pomoć. Mi smo njih uopšte mnogo pomogli posle rata, u svim oblastima. Komitetu za fizičku kulturu došao je zahtev iz Tirane da im je potreban jedan fudbalski trener za reprezentaciju, jer su te, 1946, bile Balkanske igre. Na državnom institutu za fizičku kulturu doneta je odluka da ja budem taj trener. Društveni zadatak sam prihvatio bez pogovora.
Tri meseca sam radio na pripremanju albanske reprezentacije. Oni su bili vrlo nazadni u fudbalskom smislu, a imali su nekoliko vanredno dobrih igrača, na čelu sa vođom napada Borićijem. Oni su tada igrali još onaj sistem iz 1924. godine – sa dva beka pozadi, ostalo kud koji. Onda sam ja to sve ispremeštao, ispreturao taj njihov tim. Od Borićija, koji je bio centarfor – “sidraš”, stvorio sam savršenog organizatora igre.
Zatim su počele te igre. Došli naši igrači, prvi posleratni majstori – zamalo da ih zadesi nesreća. Albanija je povela sa 2:0, ali razigraše se posle naši i Jugoslavija odnese pobedu od 3:2. Posle su Albanci pobedili Rumuniju i Bugarsku, Jugoslavija je od Rumunije izgubila …
I to kad su se borbeni Albanci sastali sa Bugarima u borbi za primat na Balkanu nikad neću zaboraviti. Bio je desni bek Diba, igrač čudesne brzine, međutim na njega saveti sa klupe nisu uticali. Zato sam digao ruke od tima, video sam da se Bugari mogu pobediti ukoliko se Diba bude ubacivao na protivnikovu polovinu terena, pa sam otišao sa klupe i sve vreme utakmice stajao pored njega. On napred, ja za njim. Publika se malo smejala, ali završi se utakmica, Diba najbolji.
Dotrčaše svi igrači, digoše me na ramena i – pravac ka centralnoj loži. Igrači odozdo viču da je ovo titula za Envera Hodžu (komunistički diktator, vladao Albanijom od kraja Drugog svetskog rata do 1985. godine – op.a.). Ja njihov jezik nisam ni znao, nego čujem od golmana koji je bio naš Crnogorac poreklom, o čemu se radi. Nismo od navijača mogli da priđemo blizu Enveru, ali on, onako nasmejan, odmahuje. Vidim, pozdravlja i mene. Tapše me onaj narod, skandira “Jugoslavija, Jugoslavija”, ja presrećan. Lepo su me Albanci i ispratili. Posle se pogoršaše odnosi sa njima, ne znam šta je posle bilo sa tim igračima, a baš su imali uslove da napreduju, voleli su fudbal – prisećao se Broća.
http://www.strategija.org/prvi-fudbalski-trener-globtroter/
https://www.011info.com/beogradjani/ljubisa-brocic--iz-guce-pravo-u-svet
Човек несвакидашње биографије или Мустафа одлучите сами.
Kako je Ljubiša Broćić – jedan od osnivača SD Crvena zvezda, trener Barselone, „krojač“ prve zvezde na grbu velikog Juventusa i tvorac najvećeg uspeha fudbalske reprezentacije Albanije – pao u komunistički zaborav.
Kao jedan od zadataka tekovine komunističke revolucije nakon Drugog svetskog rata bio je i pomoć Albaniji i njenom vođi Enveru Hodži, koji je bio u odličnim odnosima sa Josipom Brozom Titom do 1948. godine. Pored mnogo bitnijih vidova pomoći, stigla je i ona sportska. Nedugo posle okončanja rata, Komitetu za fizičku kulturu je stigao zahtev iz Tirane da im se pošalje školovani fudbalski trener koji bi vodio njihovu reprezentaciju na Balkanskim igrama 1946. godine. Kako je Ljubiša Broćić bio polaznik Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, „drugovi“ su verovali da Albancima šalju pravog čoveka.
Jedan od osnivača Sportskog društva Crvena zvezda je po povratku u zemlju vodio beogradski Metalac (predratni BSK, kasnije OFK Beograd) do 1951. godine kada Zvezdu kao trener dovodi do prve titule u istoriji kluba.
https://gerila.rs/prica-o-coveku-koga-slobodno-mogu-da-nazovu-srpski-zoze-murinjo/
------------------------------------------------------
Trenerski debi imao je 1946. godine na čelu selekcije Albanije, koja je pod njegovim vođstvom načinila senzaciju i u konkurenciji favorizovane Jugoslavije, Bugarske i Rumunije prvi i jedini put osvojila Balkanski šampionat.
O tom iskustvu, Broćić je pričao:
– Albanci su se obratili našoj zemlji za sportsku pomoć. Mi smo njih uopšte mnogo pomogli posle rata, u svim oblastima. Komitetu za fizičku kulturu došao je zahtev iz Tirane da im je potreban jedan fudbalski trener za reprezentaciju, jer su te, 1946, bile Balkanske igre. Na državnom institutu za fizičku kulturu doneta je odluka da ja budem taj trener. Društveni zadatak sam prihvatio bez pogovora.
Tri meseca sam radio na pripremanju albanske reprezentacije. Oni su bili vrlo nazadni u fudbalskom smislu, a imali su nekoliko vanredno dobrih igrača, na čelu sa vođom napada Borićijem. Oni su tada igrali još onaj sistem iz 1924. godine – sa dva beka pozadi, ostalo kud koji. Onda sam ja to sve ispremeštao, ispreturao taj njihov tim. Od Borićija, koji je bio centarfor – “sidraš”, stvorio sam savršenog organizatora igre.
Zatim su počele te igre. Došli naši igrači, prvi posleratni majstori – zamalo da ih zadesi nesreća. Albanija je povela sa 2:0, ali razigraše se posle naši i Jugoslavija odnese pobedu od 3:2. Posle su Albanci pobedili Rumuniju i Bugarsku, Jugoslavija je od Rumunije izgubila …
I to kad su se borbeni Albanci sastali sa Bugarima u borbi za primat na Balkanu nikad neću zaboraviti. Bio je desni bek Diba, igrač čudesne brzine, međutim na njega saveti sa klupe nisu uticali. Zato sam digao ruke od tima, video sam da se Bugari mogu pobediti ukoliko se Diba bude ubacivao na protivnikovu polovinu terena, pa sam otišao sa klupe i sve vreme utakmice stajao pored njega. On napred, ja za njim. Publika se malo smejala, ali završi se utakmica, Diba najbolji.
Dotrčaše svi igrači, digoše me na ramena i – pravac ka centralnoj loži. Igrači odozdo viču da je ovo titula za Envera Hodžu (komunistički diktator, vladao Albanijom od kraja Drugog svetskog rata do 1985. godine – op.a.). Ja njihov jezik nisam ni znao, nego čujem od golmana koji je bio naš Crnogorac poreklom, o čemu se radi. Nismo od navijača mogli da priđemo blizu Enveru, ali on, onako nasmejan, odmahuje. Vidim, pozdravlja i mene. Tapše me onaj narod, skandira “Jugoslavija, Jugoslavija”, ja presrećan. Lepo su me Albanci i ispratili. Posle se pogoršaše odnosi sa njima, ne znam šta je posle bilo sa tim igračima, a baš su imali uslove da napreduju, voleli su fudbal – prisećao se Broća.
http://www.strategija.org/prvi-fudbalski-trener-globtroter/
https://www.011info.com/beogradjani/ljubisa-brocic--iz-guce-pravo-u-svet
Човек несвакидашње биографије или Мустафа одлучите сами.
I onaj sigurno nije Mustafa,Ivan Gvozdenovic.Trenirao u Albaniji dva njihova kluba cini mi se 2009g.
Bren
Elita
- Poruka
- 21.199
Jedan je Mustafa Stojković. Neponovljivi.
- Poruka
- 26.310
Да капитен још био, код њих све Мустафе, али он је био доста касније као и капитен Марјан Марковић играо за хрватске клубове, они су дошли касније а ова тема се не односи на то.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 26.310
Izložba ,,Najlepša je boja crno-bela", od 22. do 28. Oktobra u organizaciji GTRa i Crno-bele nostalgije u UK Parobrod na Dorćolu. Na izložbi će biti postavka retuširanih fotografija FK Partizan iz perioda od 1945-1970, kao i novije fotografije u crno-beloj tehnici.
Неке од фотографија:
Партизан у Бечу 1949 године:
Партизан на турнеји по Румунији 1947 и први међународни трофеј Партизана.
Првих 11 на првој такмичарској утакмици у црно белом, куп 8. март 1959 против Борца из Титограда.
Неке од фотографија:
Партизан у Бечу 1949 године:
Партизан на турнеји по Румунији 1947 и први међународни трофеј Партизана.
Првих 11 на првој такмичарској утакмици у црно белом, куп 8. март 1959 против Борца из Титограда.
- Poruka
- 26.310
Лампаш ЈНА.
- Poruka
- 26.310
Partizanov svedok istorije
Čovek o kojem će biti reči u ovom tekstu dao je ogroman doprinos Partizanu, a da nikad nije istrčao na teren u njegovom dresu.
Naprotiv - on je bio, veoma kratko, član Crvene zvezde, nedugo po njenom osnivanju. Ipak, svoje emocije je, kao rođeni Beograđanin, sasvim svesno poklonio Partizanu i otišao na lepšu stranu Topčiderskog brda. U našem klubu je jedno vreme bio čak i "tehniko", što je pandan današnjoj funkciji sportskog direktora. Dugo je bio alfa i omega "Partizanovog vesnika", a i onda kada nije imao nikakvu stručnu funkciju, bio je neraskidivo povezan s Partizanom.
Miodrag Mile Kos (1925-2014), sin Mirka i Mare, trgovaca tekstilom, je rođen u Beogradu i u njemu je proveo čitav svoj život. Sa četrnaest godina počinje da trenira fudbal u SK Jugoslaviji, jednom od dva predratna beogradska fudbalska velikana. Fudbal je igrao i tokom nemačke okupacije, zajedno sa svojim drugovima iz SK Jugoslavije (kasnije zvanom SK 1913, na intervenciju Nemaca), ali je u novembru 1944. mobilisan i poslat na Sremski front. Po povratku sa ratišta i iz armije, mladi Mile Kos više ne zatiče svoj klub u životu. Naime, kada je zemlja oslobođena, došla je i nova vlast, koja nije imala sluha za predratne klubove. Fudbalska mapa Beograda i Srbije se nepovratno menja - u izveštaju "Politike" od 5. marta 1945, sa Omladinske sportske konferencije, glavno mesto zauzima referat Zorana Žujovića, člana glavnog i mesnog odbora USAOSA-a (Ujedinjene socijalističke antifašističke omladine Srbije), u kojem se pomenuti "drug" zalaže da "treba ukinuti klubove i saveze koji su postojali do 20.10.1944....iz razloga što su direktno ili indirektno pomagali okupatoru i narodnim izdajnicima". Takođe, Žujović se zalaže i za to da se "imovina predratnih klubova zapleni i upotrebi na razvijanje u širokim narodnim masama", te da je "potrebno u Beogradu osnovati omladinski klub za fiskulturu i sport". Rečeno - učinjeno, pa je, gle čuda, još na istoj sednici, izabrana uprava novog, omladinskog sportskog kluba "Crvena zvezda".
Većina viđenijih igrača predratnih velikana, BSK-a i SK Jugoslavije, otišla je u redove novoosnovanog, tada i jedinog značajnog kluba, Crvene zvezde (Partizan je tek sedam meseci kasnije osnovan). pa tako i Mile Kos. On je, doduše, demobilisan tek u januaru 1946. i na poziv Slobodana Ćosića, pristupa novoosnovanoj Crvenoj zvezdi, ali se u njoj kratko zadržava usled velike konkurencije u Srđanu Mrkušiću, ne zabeleživši nijedan službeni nastup. Potom odlazi u beogradski Metalac,
a kasnije u pančevački Dinamo i zrenjaninski Proleter, s kojim ulazi u drugoligaško društvo. Fudbalom se aktivno bavi do 1952, kada u meču protiv Borca u Banja Luci lomi rebro, te tada odlučuje da napusti fudbal kao aktivni igrač.
Šta je to, onda, Mileta Kosa povuklo ka "crno-belima"? Šta je to čoveka iz građanske porodice, koji je gajio distancu prema novim vlastima, privuklo Partizanu? U svojoj ispovesti "Partizanovom vesniku" u broju 461, od 27.12.1984, Mile Kos kaže:
- Bobek je bio i ostao za mene najoriginalniji igrač svih vremena! I kada sam iskreno zadivljen išao čak i na treninge da bih ga gledao, osetio sam da ne mogu biti ravnodušan ako izgubi tim u kojem igra takav majstor. Tada sam igrao fudbal i neosetno sam počeo da navijam za Partizan. Još od ranije sam dobro znao Aleksu Atanackovića i Mindu Jovanovića, Bobu Mihajlovića i Ratka Čolića. Uz Bobeka, s kojim sam se ubrzo upoznao i počeo da družim, bilo je najprirodnije da budem pristalica Partizana.
Mile Kos (sasvim levo), Hugo Ruševljanin i Boba Mihajlović
Mile Kos ostaje u fudbalu i posle aktivne igračke karijere. Rado je paralelno i kao fudbalski trener i kao sportski novinar.. U kući "Politike" je proveo čitav radni vek novinara, a pre svega je široj javnosti ostao upamćen kao novinar "Ilustrovane Politike".
Doprinos Mileta Kosa Partizanu upravo se jasno ogledao kroz njegove tekstove. Bio je bez dlake na jeziku, beskompromisan, često preoštar i neprijatan u kritici, ali to je bio on. Upravo su takvi tekstovi činili "Partizanov vesnik" klupskim listom na najlošijem papiru ali sa najboljim sadržajem. Tekstovi Mileta Kosa, analitički i kritički nastrojeni, uticali su na to da "Partizanov vesnik", za razliku od ostalih klupskih listova, ne bude suvi propagandni klupski bilten, već glasilo koje je na otvoren način govorilo o svim dobrim i lošim stvarima u sopstvenom klubu.
Rukopis i stil Mileta Kosa mogao se prepoznati i u tekstovima potpisanim kao Analitičar, Hroničar ili Stari partizanovac. Jedan je od prvih, koji je još početkom sedamdesetih, uvideo manjkavosti "umiranja u lepoti" i beskorisnog žongleraja u tzv. jugoslovenskoj školi fudbala, podvukavši "razliku između zastarele tehnike minulih vremena i savremene tehnike moderne fudbalske epohe u kojoj su alfa i omega igre dinamika, pokret i brzina".
Bilo je dovoljno pogledati naslov nekog od tekstova Mileta Kosa i u startu prepoznati širinu, inteligenciju i elokvenciju, koju je posedovao ovaj čovek. "Hudožestveni Vukotić", "Čajkovski - strasnik Partizanove igre", i slični. S druge strane, listajući "Partizanove vesnike" s početka sedamdesetih, teško je oteti se utisku da je najviše na udaru kritika Mileta Kosa bio Bora Đorđević - verovatno baš iz razloga što je Kos bio zaljubljen u Borin fudbalski talenat koji, nažalost, nije do kraja bio iskazan.
Ako je Duško Radović bio Partizanova poezija, proza pripada Miletu Kosu.
Mnogim navijačima verovatno nije poznata činjenica da je Mile Kos radio kao "tehniko" u Partizanu, u vreme čuvenih "Partizanovih beba", kao i da je u sezoni 1965/66 vodio solunski PAOK, sa učinkom u prvenstvu od po osam pobeda i poraza uz šest remija. Radio je još i u OFK Beogradu, zeničkom Čeliku i reprezentaciji.
Mile Kos, stoji prvi s leva, kao trener Čelika
U jesen svog života, Mile Kos je vodio emisiju "Svedoci istorije" na SOS kanalu. Ako postoje indirektni razlozi koji su vezani za Mileta Kosa, a tiču se pokretanja ovog bloga, oni svakako leže u činjenici da je u toj emisiji Mile Kos predstavio mlađim generacijama Partizanovih navijača mnoge njegove fudbalere koji su do tada retko bili sagovornici medija. Mnogi od nas su tada po prvi put mogli da čuju uživo Novicu Vulića, Nikolu Budišića, Refika Kozića...i saznaju nešto više o Partizanu iz njihovog vremena.
Mile Kos je preminuo 1.septembra 2014. godine i iza njega je ostao ogroman trag u beogradskom, jugoslovenskom i srpskom fudbalu. Igrač, trener, savremenik generacije iz Montevidea, fudbalski publicista, autor nekoliko knjiga, od kojih su najpoznatije one o Stjepanu Bobeku i Milošu Milutinoviću. Priča o Miletu Kosu kao navijaču, koji je kao čovek građanskog porekla izabrao Partizan za svoj klub, do temelja ruši novokomponovane "istine", bolje reći budalaštine, o tome da je jedan beogradski klub bio "građanski i reakcionarni" a drugi "režimski".
Za kraj, evo kako je Mile Kos objašnjavao suštinu pripadanja Partizanu. U ovom pasusu ima toliko univerzalnih istina, koje su i te kako primenjive na vreme sadašnje...
- Pripadnici drugih klubova u celoj našoj zemlji često su mi postavljali isto pitanje: kako objašnjavam taj fenomen navijačke odanosti koju ima Partizan. Ni danas ne znam da li je moj odgovor pravo tumačenje. Mislim da se Partizan utrostručeno voli baš od onih najslavnijih dana kad su beogradska deca – Šoškić, Miladinović, Jusufi, Vasović, braća Čebinac, Кovačević, Damjanović, Hasanagić, Ćurković, Galić i ostali počeli da pletu zlatnu nit oko imena Partizana.
Još jedna neobična koincidencija doprinela je tome – Armija nije više bila Partizanov patron. ''Crno – beli'' su ostavljeni sebi, Beogradu, Jugoslaviji, navijačima... Zavrnute su ''slavine'' koje su omogućavale život bez materijalnih trzavica, nestale su sve privilegije, dugo se ovaj slavni klub batrgao da u izmenjenim uslovima nađe sebe i svoj modus vivendi. I, gle čuda, baš zbog te neravnopravnosti Partizan osvaja nove navijače, prilaze mu ljudi jer im se čini da je neravnopravan, ugrožen, ostavljen...
Кao klub civila, svih naših građana a ne vojske, Partizan se žilavo bori ne samo da opstane već da bitiše u vrhu, da vodi glavnu reč. I kako kaže jedna mudra poslovica: ''Padni u nevolju ako hoćeš da izbrojiš prijatelje''. I tako je Partizan spoznao da ih ima mnogo. I to pravih, onih koji su uz klub kad mu je najteže. U to su se uverili svi, na tome se i danas najviše zavidi ovom klubu.
Partizan se voli s ponosom, prkosom, odanošću... i iskreno. Nisu navijači oni koji dolaze samo da uživaju u pobedi i golovima svoga tima. Prave pristalice su oni ljudi koji vole svoj klub i kad su glave oborene, kad pritiskaju neuspesi, kad se guta kamenje... Partizan je imao posne godine, okomite padove, ali su s njim i uz njega uvek ostajali navijači. Zato volim Partizan, volim njegove navijače, igrače, volim sve ono što pripada crno beloj boji.
Ako me zbog toga neko ne voli, ne mora da me čita!
Tekst: Aleksandar Pavlović
Materijal iz "Partizanovog vesnika" priredili: Igor Todorović i Dejan Šunjka
https://crno-bela-nostalgija.blogsp...ThzebQwYABz2DWr0jSwcPBR_EIb_FIu7FoxXdtqIVTfAY
све речено нема више шта да се каже.
Čovek o kojem će biti reči u ovom tekstu dao je ogroman doprinos Partizanu, a da nikad nije istrčao na teren u njegovom dresu.
Naprotiv - on je bio, veoma kratko, član Crvene zvezde, nedugo po njenom osnivanju. Ipak, svoje emocije je, kao rođeni Beograđanin, sasvim svesno poklonio Partizanu i otišao na lepšu stranu Topčiderskog brda. U našem klubu je jedno vreme bio čak i "tehniko", što je pandan današnjoj funkciji sportskog direktora. Dugo je bio alfa i omega "Partizanovog vesnika", a i onda kada nije imao nikakvu stručnu funkciju, bio je neraskidivo povezan s Partizanom.
Miodrag Mile Kos (1925-2014), sin Mirka i Mare, trgovaca tekstilom, je rođen u Beogradu i u njemu je proveo čitav svoj život. Sa četrnaest godina počinje da trenira fudbal u SK Jugoslaviji, jednom od dva predratna beogradska fudbalska velikana. Fudbal je igrao i tokom nemačke okupacije, zajedno sa svojim drugovima iz SK Jugoslavije (kasnije zvanom SK 1913, na intervenciju Nemaca), ali je u novembru 1944. mobilisan i poslat na Sremski front. Po povratku sa ratišta i iz armije, mladi Mile Kos više ne zatiče svoj klub u životu. Naime, kada je zemlja oslobođena, došla je i nova vlast, koja nije imala sluha za predratne klubove. Fudbalska mapa Beograda i Srbije se nepovratno menja - u izveštaju "Politike" od 5. marta 1945, sa Omladinske sportske konferencije, glavno mesto zauzima referat Zorana Žujovića, člana glavnog i mesnog odbora USAOSA-a (Ujedinjene socijalističke antifašističke omladine Srbije), u kojem se pomenuti "drug" zalaže da "treba ukinuti klubove i saveze koji su postojali do 20.10.1944....iz razloga što su direktno ili indirektno pomagali okupatoru i narodnim izdajnicima". Takođe, Žujović se zalaže i za to da se "imovina predratnih klubova zapleni i upotrebi na razvijanje u širokim narodnim masama", te da je "potrebno u Beogradu osnovati omladinski klub za fiskulturu i sport". Rečeno - učinjeno, pa je, gle čuda, još na istoj sednici, izabrana uprava novog, omladinskog sportskog kluba "Crvena zvezda".
Većina viđenijih igrača predratnih velikana, BSK-a i SK Jugoslavije, otišla je u redove novoosnovanog, tada i jedinog značajnog kluba, Crvene zvezde (Partizan je tek sedam meseci kasnije osnovan). pa tako i Mile Kos. On je, doduše, demobilisan tek u januaru 1946. i na poziv Slobodana Ćosića, pristupa novoosnovanoj Crvenoj zvezdi, ali se u njoj kratko zadržava usled velike konkurencije u Srđanu Mrkušiću, ne zabeleživši nijedan službeni nastup. Potom odlazi u beogradski Metalac,
a kasnije u pančevački Dinamo i zrenjaninski Proleter, s kojim ulazi u drugoligaško društvo. Fudbalom se aktivno bavi do 1952, kada u meču protiv Borca u Banja Luci lomi rebro, te tada odlučuje da napusti fudbal kao aktivni igrač.
Šta je to, onda, Mileta Kosa povuklo ka "crno-belima"? Šta je to čoveka iz građanske porodice, koji je gajio distancu prema novim vlastima, privuklo Partizanu? U svojoj ispovesti "Partizanovom vesniku" u broju 461, od 27.12.1984, Mile Kos kaže:
- Bobek je bio i ostao za mene najoriginalniji igrač svih vremena! I kada sam iskreno zadivljen išao čak i na treninge da bih ga gledao, osetio sam da ne mogu biti ravnodušan ako izgubi tim u kojem igra takav majstor. Tada sam igrao fudbal i neosetno sam počeo da navijam za Partizan. Još od ranije sam dobro znao Aleksu Atanackovića i Mindu Jovanovića, Bobu Mihajlovića i Ratka Čolića. Uz Bobeka, s kojim sam se ubrzo upoznao i počeo da družim, bilo je najprirodnije da budem pristalica Partizana.
Mile Kos (sasvim levo), Hugo Ruševljanin i Boba Mihajlović
Mile Kos ostaje u fudbalu i posle aktivne igračke karijere. Rado je paralelno i kao fudbalski trener i kao sportski novinar.. U kući "Politike" je proveo čitav radni vek novinara, a pre svega je široj javnosti ostao upamćen kao novinar "Ilustrovane Politike".
Onima, koji vole fudbal, ostao je pre svega u sećanju kao perjanica i glavni urednik "Partizanovog vesnika", iako je pisao i za "Fudbal" "NIN" i "Slobodnu Dalmaciju".Doprinos Mileta Kosa Partizanu upravo se jasno ogledao kroz njegove tekstove. Bio je bez dlake na jeziku, beskompromisan, često preoštar i neprijatan u kritici, ali to je bio on. Upravo su takvi tekstovi činili "Partizanov vesnik" klupskim listom na najlošijem papiru ali sa najboljim sadržajem. Tekstovi Mileta Kosa, analitički i kritički nastrojeni, uticali su na to da "Partizanov vesnik", za razliku od ostalih klupskih listova, ne bude suvi propagandni klupski bilten, već glasilo koje je na otvoren način govorilo o svim dobrim i lošim stvarima u sopstvenom klubu.
Rukopis i stil Mileta Kosa mogao se prepoznati i u tekstovima potpisanim kao Analitičar, Hroničar ili Stari partizanovac. Jedan je od prvih, koji je još početkom sedamdesetih, uvideo manjkavosti "umiranja u lepoti" i beskorisnog žongleraja u tzv. jugoslovenskoj školi fudbala, podvukavši "razliku između zastarele tehnike minulih vremena i savremene tehnike moderne fudbalske epohe u kojoj su alfa i omega igre dinamika, pokret i brzina".
Bilo je dovoljno pogledati naslov nekog od tekstova Mileta Kosa i u startu prepoznati širinu, inteligenciju i elokvenciju, koju je posedovao ovaj čovek. "Hudožestveni Vukotić", "Čajkovski - strasnik Partizanove igre", i slični. S druge strane, listajući "Partizanove vesnike" s početka sedamdesetih, teško je oteti se utisku da je najviše na udaru kritika Mileta Kosa bio Bora Đorđević - verovatno baš iz razloga što je Kos bio zaljubljen u Borin fudbalski talenat koji, nažalost, nije do kraja bio iskazan.
Ako je Duško Radović bio Partizanova poezija, proza pripada Miletu Kosu.
Mnogim navijačima verovatno nije poznata činjenica da je Mile Kos radio kao "tehniko" u Partizanu, u vreme čuvenih "Partizanovih beba", kao i da je u sezoni 1965/66 vodio solunski PAOK, sa učinkom u prvenstvu od po osam pobeda i poraza uz šest remija. Radio je još i u OFK Beogradu, zeničkom Čeliku i reprezentaciji.
Mile Kos, stoji prvi s leva, kao trener Čelika
U jesen svog života, Mile Kos je vodio emisiju "Svedoci istorije" na SOS kanalu. Ako postoje indirektni razlozi koji su vezani za Mileta Kosa, a tiču se pokretanja ovog bloga, oni svakako leže u činjenici da je u toj emisiji Mile Kos predstavio mlađim generacijama Partizanovih navijača mnoge njegove fudbalere koji su do tada retko bili sagovornici medija. Mnogi od nas su tada po prvi put mogli da čuju uživo Novicu Vulića, Nikolu Budišića, Refika Kozića...i saznaju nešto više o Partizanu iz njihovog vremena.
Mile Kos je preminuo 1.septembra 2014. godine i iza njega je ostao ogroman trag u beogradskom, jugoslovenskom i srpskom fudbalu. Igrač, trener, savremenik generacije iz Montevidea, fudbalski publicista, autor nekoliko knjiga, od kojih su najpoznatije one o Stjepanu Bobeku i Milošu Milutinoviću. Priča o Miletu Kosu kao navijaču, koji je kao čovek građanskog porekla izabrao Partizan za svoj klub, do temelja ruši novokomponovane "istine", bolje reći budalaštine, o tome da je jedan beogradski klub bio "građanski i reakcionarni" a drugi "režimski".
Za kraj, evo kako je Mile Kos objašnjavao suštinu pripadanja Partizanu. U ovom pasusu ima toliko univerzalnih istina, koje su i te kako primenjive na vreme sadašnje...
- Pripadnici drugih klubova u celoj našoj zemlji često su mi postavljali isto pitanje: kako objašnjavam taj fenomen navijačke odanosti koju ima Partizan. Ni danas ne znam da li je moj odgovor pravo tumačenje. Mislim da se Partizan utrostručeno voli baš od onih najslavnijih dana kad su beogradska deca – Šoškić, Miladinović, Jusufi, Vasović, braća Čebinac, Кovačević, Damjanović, Hasanagić, Ćurković, Galić i ostali počeli da pletu zlatnu nit oko imena Partizana.
Još jedna neobična koincidencija doprinela je tome – Armija nije više bila Partizanov patron. ''Crno – beli'' su ostavljeni sebi, Beogradu, Jugoslaviji, navijačima... Zavrnute su ''slavine'' koje su omogućavale život bez materijalnih trzavica, nestale su sve privilegije, dugo se ovaj slavni klub batrgao da u izmenjenim uslovima nađe sebe i svoj modus vivendi. I, gle čuda, baš zbog te neravnopravnosti Partizan osvaja nove navijače, prilaze mu ljudi jer im se čini da je neravnopravan, ugrožen, ostavljen...
Кao klub civila, svih naših građana a ne vojske, Partizan se žilavo bori ne samo da opstane već da bitiše u vrhu, da vodi glavnu reč. I kako kaže jedna mudra poslovica: ''Padni u nevolju ako hoćeš da izbrojiš prijatelje''. I tako je Partizan spoznao da ih ima mnogo. I to pravih, onih koji su uz klub kad mu je najteže. U to su se uverili svi, na tome se i danas najviše zavidi ovom klubu.
Partizan se voli s ponosom, prkosom, odanošću... i iskreno. Nisu navijači oni koji dolaze samo da uživaju u pobedi i golovima svoga tima. Prave pristalice su oni ljudi koji vole svoj klub i kad su glave oborene, kad pritiskaju neuspesi, kad se guta kamenje... Partizan je imao posne godine, okomite padove, ali su s njim i uz njega uvek ostajali navijači. Zato volim Partizan, volim njegove navijače, igrače, volim sve ono što pripada crno beloj boji.
Ako me zbog toga neko ne voli, ne mora da me čita!
Tekst: Aleksandar Pavlović
Materijal iz "Partizanovog vesnika" priredili: Igor Todorović i Dejan Šunjka
https://crno-bela-nostalgija.blogsp...ThzebQwYABz2DWr0jSwcPBR_EIb_FIu7FoxXdtqIVTfAY
све речено нема више шта да се каже.
Poslednja izmena:
oktobar49
Primećen član
- Poruka
- 745
Први дани Црвене звезде:
http://crveniskinhed.blogspot.com/2019/03/blog-post_12.html?m=1
http://crveniskinhed.blogspot.com/2019/03/blog-post_12.html?m=1
- Poruka
- 26.310
Скупштина ФК Партизан поводом двадесет година од оснивања клуба 1965 године.
Гости играчи и функционери Црвене звезде, поред Галића и Шошкића у првом плану Џајић и Мелић, а иза њих Миљанић.
Гости играчи и функционери Црвене звезде, поред Галића и Шошкића у првом плану Џајић и Мелић, а иза њих Миљанић.
- Poruka
- 26.310
Неки од играча из првих генерација ФК Партизан у албумима за сличице.
http://crno-bela-nostalgija.blogspot.com/2019/03/retrospektiva-fk-partizan-u-albumima-za_21.html
http://crno-bela-nostalgija.blogspot.com/2019/03/retrospektiva-fk-partizan-u-albumima-za_21.html
Mstislav
Legenda
- Poruka
- 61.186
Tim koji je se u sezoni 1977/78 prosetao do titule.
1 - Slobodan Santrač, 2 - Stevo Tomašević, 3 - Sead Mašić, 4 - Borislav Đurović, 5 - Milovan Jović
6 - Rade Zalad, 7 - Nenad Stojković, 8 - Boško Đorđević, 9 - Veljko Trifunović, 10 - Zvonko Varga
11 - Miodrag Vranješ, 12 - Zvonko Živković, 13 - Aleksandar Trifunović, 14 - Vlada Lazičić,
15 - Rešad Kunovac, 16 - Slobodan Pavković, 17 - Dževad Prekazi, 18 - Petar Borota, 19 - Ilija Zavišić,
20 - Zoran Nikitović, 21 - Pavle Grubješić, 22 - Nikica Klinčarski, 23 - Nebojša Miličić.
1 - Slobodan Santrač, 2 - Stevo Tomašević, 3 - Sead Mašić, 4 - Borislav Đurović, 5 - Milovan Jović
6 - Rade Zalad, 7 - Nenad Stojković, 8 - Boško Đorđević, 9 - Veljko Trifunović, 10 - Zvonko Varga
11 - Miodrag Vranješ, 12 - Zvonko Živković, 13 - Aleksandar Trifunović, 14 - Vlada Lazičić,
15 - Rešad Kunovac, 16 - Slobodan Pavković, 17 - Dževad Prekazi, 18 - Petar Borota, 19 - Ilija Zavišić,
20 - Zoran Nikitović, 21 - Pavle Grubješić, 22 - Nikica Klinčarski, 23 - Nebojša Miličić.
- Poruka
- 26.310
Јесте то је чувена фотка на парном ваљку али се тема бави почецима клуба, ово је ипак било доста касније.
Mstislav
Legenda
- Poruka
- 61.186
Pa dobro okaceno je dosta materijala nevezano za 45 i pocetke, nije zgoreg. 30. novembra 1947, pobeda u prvom finalu kupa nad Nasim krilima iz Zemuna, igraci cekaju urucenje pehara.
No Respect
Domaćin
- Poruka
- 4.692
Ista ta generacija samo godinu dana kasnije je spletom srećnih rezultata opstala u ligi iako je u pretposlednjem kolu kolu bila razvaljena od Zvezde 3:0.
Mstislav
Legenda
- Poruka
- 61.186
Ja mislim Tito sredio, jos jedna zavera protiv stuba SrBstva.
No Respect
Domaćin
- Poruka
- 4.692
Moguće.Šepo je bio vaš navijač i bratskog vam hajduka.
U zapisima stoji da je Budućnost u zadnjem kolu na gostovanju kod vas došla sa juniorima i vama obezbedila opstanak.
Titovi miljenici u drugu ligu nikako !
U zapisima stoji da je Budućnost u zadnjem kolu na gostovanju kod vas došla sa juniorima i vama obezbedila opstanak.
Titovi miljenici u drugu ligu nikako !
Mstislav
Legenda
- Poruka
- 61.186
Za vas nije navijao, al ste plakali ko curice na Poljudu i na Marakani sedmicama posle.
No Respect
Domaćin
- Poruka
- 4.692
Vaši sigurno nisu već su još tada krenuli sa jagnjetinom na ražnju da slave njegovu smrt.
#published by armijski pasnjak bre
#published by armijski pasnjak bre
- Poruka
- 26.310
Молим да модератори обришу ове непримерене коментаре који немају везе са темом па да наставимо.
Mozda nisu prvi osnivacki dani al jesu dani ljubavi i postovanja prema voljenom predsedniku 1954g
1954g
Mstislav
Legenda
- Poruka
- 61.186
Ekipa iz 1946.
- Poruka
- 26.310
Београдски плаво - црвени на стадиону клуба ''Коло - Коло'' током зимске турнеје по Јужној Америци 1953/ 54.
