Vasko Popa

Alex-lex-ex-x:

Atmosfera data u pesmi navodi na pomisao da uboga patka ne živi svoj pravi život. Dislokacija određuje njenu egzistenciju. Njene želje sputane su pogrešnim mestom. Ona se ne ostvaruje, ne postiže svoju slobodu. Uslovi života koji su joj nametnuti, izdvojili su je od prirodnog okruženja, vode glatke poput ogledala. Osuđena da ubogo bivstvuje u prašini, sakupljajući rasuti san. Graciozna u vodi, stvorena da ogledala ore (pliva), tragična je u svom geganju po zemlji kojoj ne pripada. Njeni udovi snevaju nemire voda. Tragedija se ogleda u trski koja misli - čoveku. Blizina čoveka sluti skori patkin kraj. Čovek kao egzistencijalni teret drugome.
Za patku svako buđenje u nedorečenom jutru predstavlja strah. U koritu samoće, svaka kap snevanih dubina boli. Jer, šta su želje u pepelu ako nada ne vaskrsava?
Ipak, patka čak ni u samoći ne može biti gorčina tuđeg postojanja. Miri se s sudbom koju joj čovek nameniše.
Patka nije stvorena da živi nisko i sluša nedro zemlje koja diše. Sigurno utamničena u beskraju želje svoje. Čak i kada oseća tragediju postojanja, nikada neće pobeći od svoje biti.

Kliknite za proširenje...

slicnu analizu smo odradili na casu,ali ovo je mnogo bolje...!!
Svaka cast !!![/QUOTE]

Zaista odlična analiza

Alex-lex-ex-x:

E a da li neko ima analizu pjesme "Odlazak" od Pope..
Hitno mi je potrebna analiza !!

Odlazak

Nisam vise tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu vise nisam
Neka udju
Neka pregledaju neka pretraze
Vodenica u senci rebara
Zrelu prazninu melje
Opusci jeftinih snova
U pepeljari se dime
Nisam vise tu
Privezan camac njise se
Na crvenim talasima
Par nedozrelih reci
U oblacnom grlu visi
Nisam vise tu
S mesta se nisam pomerio
Ali vec sam daleko
Tesko da ce me stici
Hvala unaprijed !!!

pozzz

Kliknite za proširenje...

Volim Popu, volim ga analizirati, ali mi se smuči kada vidim da neko na ovakav ljigav način pokušava završiti školu.
Zašto barem ne pokušaš da daš neku svoju analizu, pa da je zajedno prokomentarišemo?

zvezde izbeglice

pogledale ste se zvezde
krišom da nebo ne vidi
mislile ste dobro

razumele se naopako

osvanule ste hladne
daleko od ognjišta
daleko od kapija neba

pogledajte mene zvezde
krišom da zemlja ne vidi
dajte mi znakove tajne
daću vam višnjev štap

i putanju jednu moju boru
i vodilju jednu trepavicu
kući da vas vrate

Velikan srpske i svetske poezije Vasko Popa napisao je pesmu "Kuća" pre skoro pedeset godina.
Pesma, savršena anticipacija hoda istorije, danas bi mogla da bude uvodnik u bilo kojim novinama.


KUĆA

U pratnji prvog zubatog sunca
Posetio nas je Agim
Testeraš odnekud od Prištine

Doneo nam je dve crvene jabuke
Uvijene u maramu
I vest da je stekao kuću

Imaš Agime najzad krov nad glavom

Nemam krov
Odneo ga vetar

Imaš valjda vrata i prozore

Nemam ni vrata ni prozore
Iščupala ih zima

Imaš barem četiri zida

Nemam ni sva četiri zida
Imam samo kuću rekao sam ti
Za ostalo lako ću

Vasko Popa

Dva smo lista novina


Kuće su izvrnule
Gorke džepove soba
Da ih vihor pretraži

Duž naših rebara
Ulične svetiljke
Svlače haljine krvave

Dva smo lista novina
Surovo zalepljena
Na ranu večeri

Zapaljene ptice
Iz obrva mojih
Na ključnjače su ti pale

Vasko Popa

Vasko Popa o humoru

URNEBESNIK


1
Taj divni, taj neulovljivi humor! Ide zemljom, a senka mu nebom. Glas mu govori belo, a odjek mu odgovara crno. Stopalo mu je okrenuto unapred, a trag unazad. Ko će znati, ko opisati: u kakvom to beskraju, u kakvoj jezi se humor sa svojom senkom ponovo susreće? U kojoj gluhoti mu se glas sa odjekom ponovo spaja i miri? Nad kojim bezdanom mu se stopalo s tragom ponovo sastaje i izjednačuje? Ko će humoru nabrojati sva lica i naličja? Humor može da bude: kamen koji ujeda kad ga neko zgazi. Vatra koja voli da se kupa gola. Reka koja teče uzvodno. Voćka koja sama pojede voće sa svojih grana. Kuća koja je izgubila svoje zidove, ali se i dalje ponaša kao kuća. Nož koji se poseče kad god nešto seče. Čovek koji je sam sebe skinuo s vrata i uspravio se. Ko će s humorom izaći na kraj? Osim samog humora.

2
Tragao sam za humorom u novijoj srpskoj književnosti. Stari beskućnik, humor, nastanio se u samom žarištu poezije. Temelje te poezije koja je izgubila svetost da bi izvojevala čovečnost održava dobrim delom on, ozloglašeni palikuća. To jedinstveno boravište je kao stvoreno za njega, tu on ima plameni krov nad glavom i ognjene zidove poezije oko sebe i za sebe. Tu on caruje kako samo on to ume, žareći i paleći svaki i najmanji znak carevanja. I teško je predvideti hoće li iko moći ikada da izagna njega, humor-cara, iz njegove prestonice poezije.

Prečuo sam, koliko god je to bilo moguće, sve šale i pošalice, sve viceve i ciceve duhovitosti, nemoćne da ostave za sobom dublji pesnički trag. Duhovito je: golicati stvari. Posle toga, nikom ništa. Humorao je: skinuti prosto stvarima kožu. Posle toga, nekom koža, nekom sve zvezde.

Saslušao sam jedino ona dela u kojima se putem delotvornog humora došlo do novih pesničkih sredstava, izraza i otkrovenja. Ta sredstva su razorna, ti izrazi bezobzirni, ta otkrovenja zapanjujuća. Humor je ozakonio sva bezakonja govora: reči prestupnice, nedozvoljene spregove, urnebesne slike. Humor je prekovao sva zarđala, prezrena oruđa govora: besmislenosti i dvosmislenosti, preteranosti i protivurečnosti. Stvaranje humora se sastoji u tome što ispremešta sve na svetu, tako da ništa ne ostane čitavo, tako da ništa ne ostane na svome mestu. Tako da neumitne makaze početka i kraja budu izigrane i da uzalud škijocaju u praznom. Stvaranje humora je nešto kao građenje ruševina. Velelepnih i savršenih ruševina doduše, jer ih niko ne može više srušiti. Sa vrha tih čudnih svojih građevina, sazdanih od krša, loma i srče umlja i bezumlja, humor zna da se, neočekivano, vine do jedne izuzetne, do jedne inače nedostižne oštroumnosti.

Sabrao sam ona ostvarenja naših pesnika u kojima likuje pravi humor. Humor koji se ne šali, koji ne zna za šalu. Redak je, plemenit i zato skup, ali i ćudljiv (kao i svaka vatra) taj humor do koga pesnik dolazi po svaku cenu, pa i po cenu svoga sveta i samoga sebe. Uživajući u pobedonosnom i spasonosnom poduhvatu humora, mi saznajemo tu surovu cenu tek kasnije, kada trenutak njegovog slavlja mine i kada ugledamo njegove vatrene krugove koji se sve više šire pretvarajući u pepeo sve oko nas i u nama. Brzina i doslednost sa kojima se sve to odigrava služe kao merila na beskrajnoj lestvici od sočnog kao grohot rujnog humora do suvog, kao podzemni smeh crnog. Uništavajući, na naše zadovoljstvo, jedan besmisleni svet, humor ga zamenjuje, na naše zaprepašćenje, drugim isto tako besmislenim. Humor nam omogućuje da vidimo kako bi izgledalo kada bi sve bilo drugačije, ali nas ne pušta da se time zanosimo. U tome se krije njegova opasna draž, njegov tamni alem kamen, njegov najdublji nauk. I taj nauk je taman i čist kao najdublja vedrina.

Pokušao sam da složim jednu knjigu od onih stranica naše novije književnosti koje su ispisane tim ponosnim i prkosnim znamenjima humora. Jednu knjigu u kojoj će pesnički humor biti neprikosnoven, biti kod svoje kuće. I praviti nam društvo: oslobađaće nas naše danonoćne nežnosti prema nama samima (ili prema bogu, svejedno). Odvikavaće nas od služenja svemu mrtvome, bilo ono izvan nas ili u nama. Lečiće nas od naše vaseljenice. Govoriće nam kako se možemo izvući iz svoga koštanoga kaveza, iz svoje mesnate loptice, iz svoje misaone mreže. Govoriće nam sve što i sami naslućujemo ali ne priznajemo sebi jer bismo onda morali sebe da poreknemo (i ureknemo). Učiće nas kako možemo, bar za trenutak, da se odmorimo od sebe i da uživamo.

MAJSTOR SENKI

Hodaš čitavu večnost
Po svome ličnom beskraju
Od glave do pete i natrag

Obasjavaš sam sebe
U glavi ti je zenit
U peti smiraj sjaja

Pred smiraj puštaš svoje senke
Da se izduže da se udalje
Da stvaraju čuda i pokor
I sebi dase klanjaju

U zenitu svodiš senke
Na njihovu pravu meru
Učiš ih tebi da se poklone
I u poklonu nestanu

Hodaš ovuda i dan danas
Ali se od senki ne vidiš

Vasko Popa

Visoki ljubavnici
Njemu pločnik jede
Sumporno meso
Njoj pije živu iz žila
On uzima nju na ruke
Podiže je na oblak
Visoko iznad tornjeva
Vole se tako sa zanosom
Mladih ukrštenih munja
Ona mu rađa
Sina zelenooki mač
I kćerku riđokosu frulu
Neguju srećni
Svoju nebesku decu
I nastavljaju da se vole
Na zlatožderski pločnik
Nikad više ne silaze

Vučja so

Dok ne zaledi lavež
I zarđaju psovke i crknu baklje
Sveopšte hajke
I dok se svi ne skljokaju
Praznih ruku u sebe
I pregrizu jezik od muke
I silnici psoglavci s nožem za uvo
I hajkači sa polnim udom na ramenu
I lovački zmajevi vukožderi
Četvoronoške puzim pred tobom
I urlam u tvoju slavu
Kao u velika
Zelena tvoja vremena
I molim te stari moj hromi bože
Vrati se u svoju jazbinu

MALA KUTIJA


Mala kutija raste dalje
I sad je u njoj orman
U kome je ona bila
I raste dalje i dalje i dalje
I sad je u njoj soba
I kuća i grad i zemlja
I svet u kome je ona bila
Mala kutija seća se svog detinjstva
I od prevelike čežnje
Postaje opet mala kutija
Sada je u maloj kutiji
Ceo svet mali malecan
Lako ga možete u džep staviti
Lako ukrasti lako izgubiti
Čuvajte malu kutiju

Vasko Popa

Ružokradice

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice
Ružokradice se privuku
Ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije
Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice
Otvaraju im grudi
Jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne
Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

Žmure




Neko se sakrije od nekoga

Sakrije mu se pod jezik

Ovaj ga traži pod zemljom

Sakrije mu se na čelo

Ovaj ga traži na nebu

Sakrije mu se u zaborav

Ovaj ga traži u travi

Traži ga traži

Gde ga sve ne traži

I tražeći njega izgubi sebe


V.Popa

Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo evo ga

Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa to se hvata
Na rubovima našega smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala

Da li ću moći da te sklonim
Iz tvog lica u moje

Evo ga treća je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neočekivani ponor
Između naših reči
Kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepaca

Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova

Vasko Popa

Čas iz pesništva

Sedimo na beloj klupi
Ispod Lenauovog poprsja
Ljubimo se
I onako uzgred govorimo
O stihovima
Govorimo o stihovima
I onako se uzgred ljubimo
Pesnik gleda nekud kroz nas
Kroz belu klupu
Kroz šljunak na stazi
I tako lepo ćuti
Lepim bakarnim usnama
U Gradskoj bašti u Vršcu
Ja polako učim
Šta je u pesmi glavna stvar.

Vasko Popa

Ništarija

Ništarijo spavala si
I sanjala da si nešto
Nešto se zapalilo
Plamen se previjao
U mukama slepim

Probudila si se ništarijo
I grejala leđa
Na plamenu iz sna

Nisi videla muke plamena
Čitave svetove muka
Kratkovida su ti leđa

Ništarijo zaspala si opet
I sanjala da si ništa

Plamen se ugasio
Muke su njegove progledale
I ugasile se i one blažene

Vasko Popa

Kalenić

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate
Boje sviću
Na ivici zaborava
Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim
Boje zru
Na lakoj grani vremena
Otuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate
Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

Vasko Popa

Daj da ti priđem

Daj da ti priđem
Hromi vuče

Daj da ti iščupam
Tri čudotvorne dlake
Iz trouglaste glave

Daj da ti štapom dodirnem
Zvezdu na čelu i kamen na srcu
I levo i desno uvo

I daj da ti poljubim
Ranjenu božansku šapu
Naslonjenu na oblak

Daj da ti priđem
I ne plaši me svetim zevanjem
Hromi vuče

DVA BELUTKA

Igrali se belutkom
Kamen ko kamen
Igrao se s njima ko da srca nema
Naljutili se na belutak
Razbili ga u travi
Ugledali mu srce zbunjeni
Otvorili srce belutka
U srcu zmija
Zaspalo klupče bez snova
Probudili su zmiju
Zmija je uvis šiknula
Pobegli su daleko
Gledali su izdaleka
Zmija se oko vidika obvila
Ko jaje ga progutala
Vratili se na mesto igre
Nigde zmije ni trave ni parčadi belutka
Nigde ničeg daleko u krugu
Zgledali se osmehnuli
I namignuli jedni drugima

Vasko Popa

Krompir

Zagonetno mrko
Lice zemlje

Ponoćnim prstima
Jezik večnog podneva
Govori

U zimnici uspomena
Iznenadnim svitanjima
Proklija

Sve to zato
Što mu u srcu
Sunce spava

KONJ


Obično
Osam nogu ima

Između vilica
Čovek mu se nastanio
Sa svoje četiri strane sveta
Tada je gubicu raskrvavio
Hteo je
Da pregrize tu stabljiku kukuruza
Davno je to bilo

U očima lepim
Tuga mu se zatvorila
u krug
Jer drum kraja nema
A celu zemlju treba
Za sobom vući

Vasko Popa

Gvozdena jabuka

Gde mi je mir
Neprobojni mir

Gvozdena jabuka
Teme mi je stablom probila
Glođem ga
Vilice sam oglodao

Lišćem me okovala
Brstim ga
Usne sam obrstio

Plodovima me usijanim tovi
Točim ih
Mozak sam rastočio

Gde mi je mir
Gvozdenoj jabuci da bude
Prva rđa i poslednja jesen
Izgubljena crvena čizmica


Pramajka moja Sultana Urošević
U drvenom koritu plovila je nebom
I lovila kišonosne oblake
Pomoću vučje i drugih masti
Činila je još mnoga
Manja i veća čuda

Posle smrti
Nastavila je da se meša
U poslove živih

Iskopali je
Da je nauče redu
I bolje zakopaju

Ležala je rumenih obraza
U hrastovom sanduku

Samo je na jednoj nozi imala
Crvenu čizmicu
Sa svežim tragovima blata

Onu drugu izgubljenu čizmicu
Tražiću do kraja života

Bez tvojih pogleda



Bez tvojih pogleda reka sam
koju su napustile obale.

Vetar me za ruku vodi,
tvoje ruke odsekao je suton,
bele ulice preda mnom beže.

I prsti se klone moga čela
na kome se svet zapalio.

Reči su mi u travu zarasle,
tišina ti je raznela glas,
stvari mi siva leđa okreću.

Po tami moga tela
opaka svetlost šestari.

Majstor senki

Hodaš čitavu večnost
Po svome ličnom beskraju
Od glave do pete i natrag

Obasjavaš sam sebe
U glavi ti je zenit
U peti smiraj sjaja

Pred smiraj puštaš svoje senke
Da se izduže da se udalje
Da stvaraju čuda i pokor
I sebi dase klanjaju

U zenitu svodiš senke
Na njihovu pravu meru
Učiš ih tebi da se poklone
I u poklonu nestanu

Hodaš ovuda i dan danas
Ali se od senki ne vidiš

Vasko Popa