Pocelo je na danasnji dan...

Gde ste bili 24.03.1999god.? Da li vam je porodica bila na okupu? Kako ste ziveli i preziveli i kako ste ostali normalni?

Tody:

Gde ste bili 24.03.1999god.? Da li vam je porodica bila na okupu? Kako ste ziveli i preziveli i kako ste ostali normalni?

Kliknite za proširenje...

Na Kosovu, i jos uvek sam tu. Gledala avione koji su leteli toliko nisko da se cela kuca bukvalno pomerala iz temelja. Nakon bombardovanja mog grada bilans je bio: svi prozori na kuci polomljeni, sva vrata odvaljena iz lezista. Borila se sa nestasicom hrane, lekova, cigareta, zakljucavala se sa kokoskama od neprijatelja "sa zemlje" jer od onih iz vazduha ste bili ionako nezasticeni kao glineni golubovi. Prezivela sa manjim psihickim smetnjama poput nocnih mora i trzanja na svaki jaci i cudniji zvuk. Kad je sve stalo i kad se nebo umirilo,jednog trenutka sam se pitala sta mi to nedostaje - kad ono tisina na nebu. Bilo pa proslo i ne ponovilo se.

Tody:

Gde ste bili 24.03.1999god.? Da li vam je porodica bila na okupu? Kako ste ziveli i preziveli i kako ste ostali normalni?

Kliknite za proširenje...

A ko kaze da smo ostali normalni? Samo vecina jos, kao cupko gore, toga nije ni svesna..... :? Videce se za jedno 5 do 10 godina. A i vec se vidi, ko hoce da gleda. To vam je kao sa zrtvama silovanja u detinjstvu: posledice isplivaju za 10, 20 godina, kad se covek najmanje nada.....

Ha ha ha.Ja sam se spremala da krenem u Nemacku kod sestre.Ne secam se tacno koliko je sati bilo, mislim nesto oko 20.30.Sedele smo u vozu na zeleznickoj stanici i cekale da krene za Budimpestu.U jednom momentu sam kroz prozor videla plavu kuglu koja je preletela nebom a zatim coveka koji urla na stanici BOMBARDOVANJE BOMBARDOVANJE.Jos se malo pre toga oglasila sirena, mada su svi govorili, probne sirene...U tom trenutku ljudi izlaze iz voza i panicno jure ka salterima...kad tamo nema zive duse...SVI ZAPALILI...I tako se vratismo kuci sve sa neko dvoje austijskih Kineza koji su putovali za Suboticu pa nisu imali gde da prespavaju i provedosmo svi zajedno tu noc.Mislim da nas je bilo to vece dvanaestoro u kuci))

joj, sto me podseti.. nije bilo pola devet, bilo je pola osam uvece kad su prvi put zasvirale sirene.. ja sa cerkicom od 2,5 god usred kupanja.. drma te frka a sve se cerekas histericno da dete ne uspanicis.. pa onda, prvi put u zivotu, svi zajedno u "veliki" krevet.. muz grli mene, ja nju, ona Medonju sa kojim spava.. racunam, ako nas nadje, nek nas nadje sve zajedno..mislim da smo celo bombardovanje proveli trudeci se da svi budemo u istih dva kvadratna metra.. najgora misao na svetu: sta ako se nesto desi i ti jedini prezivis..

november child:

joj, sto me podseti.. nije bilo pola devet, bilo je pola osam uvece kad su prvi put zasvirale sirene...

Kliknite za proširenje...

Ja sam isto ubedjena da je bilo 20:30 (otprilike), jer znam da su moji roditelji i sestra gledali neku seriju koja pocinje u 20h, a ja sam razgovarala sa bratom telefonom... Uzasan osecaj... Prvi put cujem sirene, istog momenta me panika hvata, jer sam pomislila da ce prizor biti kao 06. aprila 1941. (sto sam u filmovima gledala), desetine aviona na nebu, padaju bombe, rusi se sve, gore zgrade, trce uspaniceni ljudi... no, srecom, ovakvog prizora nije bilo...

november child:

racunam, ako nas nadje, nek nas nadje sve zajedno..mislim da smo celo bombardovanje proveli trudeci se da svi budemo u istih dva kvadratna metra.. najgora misao na svetu: sta ako se nesto desi i ti jedini prezivis..

Kliknite za proširenje...

Potpuno ista misao je i mene mucila... To vece smo svi proveli u predsoblju koje nema prozore, racunam, ako padne bomba, manje ce se osetiti tu gde jesmo. Prespavala sam kompletno obucena, u cipelama i jakni, sa svim dokumentima u dzepu, a ujutru nakon prestanka sirena tata i mama su otisli na posao i vratili se odmah, jer je tata dobio naredjenje od svog direktora (posto zna gde zivimo) da nas skloni, jer ce to mesto biti bombardovano (i jeste, dva puta su bombardovali) i svih 77 dana smo proveli sa tetkom, tecom i dva brata (znaci, osmoro nas) u stancicu od 30 metara kvadratnih...
Ne ponovilo se, jer stan zbog detonacije mi je bio poprilicno unisten, pa smo do oktobra 1999. (nakon prestanka bombardovanja i sl. i dok se prozori, vrata i sl. nisu renovirali) spavali u sobi, a kao da sam na otvorenom, jer umesto prozora bila je rupa. Ne ponovilo se!!!
Misao koja mi je uvek prolazila kroz glavu bila je: "Samo da prezivimo ili svi ili da poginemo svi...", a druga: "Samo da ostane citava zgrada, jer ne znam gde cemo posle da zivimo"...

ja sam toga dana saznala da sam trudna!
instalirali smo nove zvucnike,koje je pravio moj muz....i zove moja drugarica iz italije...kaze poleteli avioni,koji avioni,bre?iz nemacke zovu...moj otac iz svice kaze bezite u podrum!
a mi slusamo muziku...koje bombardovanje,bre?a onda je roknulo negde iz pravca zarkova...
a i komsiji je bio 18.rodjendan.
nista od zurke bili smo na okopu nas 10 tak.ja sam zaspala,nisam mogla da se kontrolisem...nemam pojma,da li zbog trudnoce,ja sam celo to bombardovanje prozivela kao u nekom snu...ali danasnji datum ne mogu da zaboravim.eto,ne bih se secala kada sam saznala da sam trudna da nije bilo bombardovanja :?

Ja sam se sa sinom zatekao u kolima na putu sa Divcibara kuci. Upravo ugovorio instalaciju recepcijskog kompjuterskog programa za lepe pare...
Hotel kasnije razrusen, ja ostao bez para...
Jedva smo stigli do Beograda, prava avantura Zaustavljale nas neke patrole, milicija, ne znam vec ko... Pa ne bombardujem JA pa da me toliko kontrolisete, mislio sam..
Jedini strah koji sam osecao je bio strah za porodicu, sto se mene tice, nek gadjaju, kreteni!
Jos i danas se pitam ZASTO...

Bila sam jako pospana kada sam zapocela temu da bih bilo sta napisala.
Nakon sto sam shvatila da je pocelo, otisla sam na spavanje jer sam znala da dobrog spavanja dugo nece biti. Tako je i bilo. Posle par dana muz je zbog prirode posla otisao na Kosovo a ja, tada sa jednim detetom ostala sama. Gomile paketa stizale su od roditelja iz inostranstva cak i agregat koji skoro da nisam koristila, zeleci da budem u mraku kao i ostali. Ukljucila sam se u Radio mrezu za opasnost (radio amateri) i gotovo da nisam spavala 78 noci, samo par sati pred zoru, jer su me kasnije cekale ostale obaveze. Danonocno sam tragala za clanovima rasturenih porodica sa KOsova, pomagala roditeljima da se cuju sa "decom" koja su na ratistu, bratstvima manastira da im se obezbedi pratnja i sve ostalo sto je radila jedna velika grupa ljudi u Srbiji a i sire. To mi je davalo snage za svaki novi dan a straha nije bilo....ili jeste, samo negde potisnut.
Moj grad je mali ali su vojni objekti bili u samom centru pa su ih bombardovali vise puta. Sve vreme bombardovanja svi oko mene bili su u panici a ja poput psihijatra, tesila, razgovarala i bila jako ponosna sto sam pribrana. Medjutim, pred sam kraj, vece kada se muz vratio usledilo je jos jedno bombardovanje i nestanak struje...E tad sam "pukla"...vukla sam ih pod stepeniste i vristala "gde mi je radio stanica" :? :? Ma blam...
Eto zelela sam da se zajedno sa vama setim tih dana...da ne zaboravimo i da ne dozvolimo da nam se to opet desi!!!

Радили смо Андрића тога дана и питају ме ђаци хоће ли бити рата...а ја кажем:''Ма какав рат,шта вам је!''
После подне ме је хватала нека грипа али сам ипак отишла на неко књижевно вече...кад тамо, песникиња из Београда отказала долазак ''због ове ситуације''!
Одем на пошту да уплатим телефон да га не искључе, а тамо пише да се телефони неће искључивати ''због ситуације у земљи'' ...Каква ситуација, мајку му, па неће бити ништа...
Зове нас неки пријатељ који станује киломатар даље и каже да би дошао код нас, али се плаши ''због ситуације''...
Помислим, шта је овим људима, шта умишљају, потписаће чика Слоба све као и увек...
Предвече окренем CNN да видим шта се дешава...( код нас на ТВ све у шеснаест тече нека ''Касандра'', или тако нешто...)...кад они кажу како су две бомбе пале на Приштину...добро, далеко је Приштина... Кад пар минута касније, две бомбе пале на Клису у НС...
А онда сирене! А ја на 5. спрату, једно дете од две, једно од годину дана...УФ!
И ја сам замишљала 6. април...али смо се после брзо навикли и живели колико толико нормално не склањајући се у склоништа....
И данас сва протрнем кад чујем сирене.

kakva slucajnost,bas ovaj dan necu nikad yaboraviti.
Par sati na ovaj dan ,prije godinu dana sam provela u jednoj maloj kapeli moleci se i placuci ybog stvari koje su me uzasno gusile i mislim da se bas tada desilo ozdravljenje mojih naj dubljih dusevnih rana i moje ozdravljenje.
To sto je bas danas nekom pala na pamet ova tema je za mene kao znak S.Duha da je u molitvi i pokajanju spas i dusevni mir

Ne ponovilo se, daleko bilo. Ja na kongresu u Berlinu, gledaju me Nemci 23. marta srozanih lica, ko da je njima sve pomrlo: pitam sta je, a oni ce meni - "pa vas ce da bombarduju!..." I ja tu vrisnem od smeha, ljudi me gledaju u neverici a ja umirem, svasta, kazem, kakvo bombardovanje, pa ovo je bre 20. vek, sta je vama, jeste vi poludeli?! "Ti si luda, kad ti kazemo - ide bombardovanje, nemacka skupstina izglasala, pitanje je sata!"\
Ja u panici zovem kumu (kao - da ne uznemirim majku, otac mi bio u bolnici u jako teskom stanju) - kaz emi kuma 'Ti samo nesto dramis, posalje te covek u beli svet a ti odande dramoserash - kakvo bre bombardovanje?!"
Ja onda pozovem mamu, pazljivo, pitam sta radi a ona kaze 'Evo pravim zimnicu i gledam .....Kasandru (na primer!" Tu sam pukla, izderem se na nju je l' normalna i da ce ih bombardovati, a ona meni zapanjeno 'bog s' tobom, ti si poludela, pa valjda bi mi znali da ce da nas bombarduju, sta lupas, sedi tamo i radi posao, ne glupiraj se!"
Vidim ja djavo odneo salu, daj da s4e vracam, ko ce glave zive da im sacuva tako ludima, i sednem u bus sutra dan uvece i celu noc putuj, i ja sam zamisljala puno nebo aviona i tepih bombi - sve se kao rusi.....Eh, kad sam prvi put cula sirenu (koja je na 5 metara od moje zgrade!) samo sto nisam dobila srcani udar! A posle.....pa nista, posle je bilo tako da sam uredno vodila zapise o desavanjima tokom dana bombardovanja ali i u post-bombardnom periodu, imam citavu knjizicu, da ne zaboravim; nego, nema ko da objavi a i ja se nisam trudila da nekog nadjem. Malo li je reci da su me pokupili iz civilne zastite da budem nadlezni doktor za skloniste na mojoj MZ (350 ljudi u sklonistu od toga pola dece od 3 meseca do 17 godina!). Da te Bog sacuva, to su stvarno price za Kusturicin film u najmanju ruku, ma scenarijo za Oskara, verujte na rec! I svaki put kad cujem sirene na filmu meni se zeludac okrene. I svaki put kad procitam te svoje zapise od onda, isto mi se zeludac okrene.
Al' da vam kazem: meni je najgore od svega na svetu tokom tih 80 dana bio onaj zemljotres pred kraj - e tad kad nisam umrla....! :? :?

WithdrawnWater:

Al' da vam kazem: meni je najgore od svega na svetu tokom tih 80 dana bio onaj zemljotres pred kraj - e tad kad nisam umrla....! :? :?

Kliknite za proširenje...

joj, to sam zaboravila..kako smo poskakali
sta smo preturili preko glava.. jos smo i dobri.. :?

Da, cesto imam potrebu da pricam o tome. Sirene se nisu cule kod mene, ali onih 11 mislim, eksplozija raketnog goriva na brdu preko puta moje kuce eksplodirale su cini mi se 3 dana bombardovanja. Napolju se nista ne vidi sve je crveno, pocinje da steze u grlu, na tv javljaju otrovni gasovi – stavite maske, mokre krpe sa sodom bikarbonom, gde sad da je nadjem, detetu ne uspevam da drzim, tek napunila godinu, urlice i provalim da gori od temperature, stokovi i vrata iskocili, polica sa zida pala. Na dnu ulice pvo, svako jutro vatromet, nocu bombe, danju avioni, struje uglavnom nije bilo, nema mleka, hleba, pampersa, benzina. Onda nekoliko bombi na magistrali, gadjali i pumpu, u stvari sve smo osetili sto je van grada padalo. Dolazi komsija jedan dan i donosi dzak brasna i litar ulja – da vam se nadje – kaze, eh, u kuci jos dvoje dece, haos. Prvih deset dana se nisam ni izuvala ni presvlacila, ni jela, ni spavala. Najveci strah – mozda ce mi odvesti muza, a tek moj bata...
Brat mi je bio na Kosovu 13 meseci, 19.god je imao, tek polozio voznju u Beloj crkvi i poslali ga odmah dole. Dva meseca nismo znali da li je ziv jer je njegova kasarna u K.M. davno gadjana. Jedan dan se javlja iz neke kuce u Djakovici- ziv je, vozi sanitet svuda po Kosovu. Zavrsio je na Juniku, planini -granica sa Albanijom, odmah pored minskog polja sa lesevima na njemu gde su mu i poginula 2 druga od mina ili vec cega koje su im dobacili prijatelji iz Albanije. Postadose ljudi brojevi. Vratio mi se moj bata mesec dana posle prestanka bombardovanja, moje dete ga ne poznaje, i otad do danas izmenjene svesti ali eto kobajagi ziv. Hvala Gospodu nije nikoga ubio, nije maltretirao nikoga, ali je i dalje kobajagi ziv.
Molila sam se, ne daj dragi Boze da ubija, da maltretira, ako je volja Tvoja da ga uzmes, neka tako bude, samo da on ne bude taj koji ce da sudi drugima, molila sam se za Siptare, za Albance, za sve ljude – da pronadju trag ljudskosti i ljubavi u sebi i da sve stane...

Nek pocivaju u miru poginuli, a mi zivi i kobajagi zivi uz veru u Gospoda i ljubav koja nam je neminovno i svima u srcima, pa, idemo dalje...

november child:

WithdrawnWater:

Al' da vam kazem: meni je najgore od svega na svetu tokom tih 80 dana bio onaj zemljotres pred kraj - e tad kad nisam umrla....! :? :?

Kliknite za proširenje...

joj, to sam zaboravila..kako smo poskakali
sta smo preturili preko glava.. jos smo i dobri.. :?

Kliknite za proširenje...

E kad spomenu zemljotres....heheheheh....Taj dan sam bila na Avali u vikendici.Uvece je gadjan toranj a ujutru je bio zemljotres u gradu....Kad je poceo da mi zvoni telefon kao lud da me pitaju kako sam prezivela drmanje...Zatim je sledilo pitanje " a na koje mislis"...ono na Avali ili ovo u gradu )))))))))
Meni je bilo najgore kad su gadjali kasarnu kod Zuca-posto sam vecinu bombardovanja provela na Avali...Gadjali su je devet ili dvanaest puta za redom.Ne secam se vise..To je bilo uzasno! Iskakali su nam shaloni,geleri leteli na sve strane...Tresla se cela Avala

Elpida:

Da, cesto imam potrebu da pricam o tome. Sirene se nisu cule kod mene, ali onih 11 mislim, eksplozija raketnog goriva na brdu preko puta moje kuce eksplodirale su cini mi se 3 dana bombardovanja. Napolju se nista ne vidi sve je crveno, pocinje da steze u grlu, na tv javljaju otrovni gasovi – stavite maske, mokre krpe sa sodom bikarbonom, gde sad da je nadjem, detetu ne uspevam da drzim, tek napunila godinu, urlice i provalim da gori od temperature, stokovi i vrata iskocili, polica sa zida pala. Na dnu ulice pvo, svako jutro vatromet, nocu bombe, danju avioni, struje uglavnom nije bilo, nema mleka, hleba, pampersa, benzina. Onda nekoliko bombi na magistrali, gadjali i pumpu, u stvari sve smo osetili sto je van grada padalo. Dolazi komsija jedan dan i donosi dzak brasna i litar ulja – da vam se nadje – kaze, eh, u kuci jos dvoje dece, haos. Prvih deset dana se nisam ni izuvala ni presvlacila, ni jela, ni spavala. Najveci strah – mozda ce mi odvesti muza, a tek moj bata...
Brat mi je bio na Kosovu 13 meseci, 19.god je imao, tek polozio voznju u Beloj crkvi i poslali ga odmah dole. Dva meseca nismo znali da li je ziv jer je njegova kasarna u K.M. davno gadjana. Jedan dan se javlja iz neke kuce u Djakovici- ziv je, vozi sanitet svuda po Kosovu. Zavrsio je na Juniku, planini -granica sa Albanijom, odmah pored minskog polja sa lesevima na njemu gde su mu i poginula 2 druga od mina ili vec cega koje su im dobacili prijatelji iz Albanije. Postadose ljudi brojevi. Vratio mi se moj bata mesec dana posle prestanka bombardovanja, moje dete ga ne poznaje, i otad do danas izmenjene svesti ali eto kobajagi ziv. Hvala Gospodu nije nikoga ubio, nije maltretirao nikoga, ali je i dalje kobajagi ziv.
Molila sam se, ne daj dragi Boze da ubija, da maltretira, ako je volja Tvoja da ga uzmes, neka tako bude, samo da on ne bude taj koji ce da sudi drugima, molila sam se za Siptare, za Albance, za sve ljude – da pronadju trag ljudskosti i ljubavi u sebi i da sve stane...

Nek pocivaju u miru poginuli, a mi zivi i kobajagi zivi uz veru u Gospoda i ljubav koja nam je neminovno i svima u srcima, pa, idemo dalje...

Kliknite za proširenje...

Uh, ovo mi je strasno...poznato. Moj najbolji drug je bio na Kosovu....sve vreme. Mesecima nismo znali da li je ziv. Znate ona tri americka redova rajana sto su ih nasi uvatili na Kosovu? E pa on ih je uvatio (desetar je bio) sa svojima!
a posle su srusili avion pa je dosao kuci na 5 dana odsustva. To je neverovatno, mi hteli da ga prokrijumcarimo preko grane, ali on nije hteo ni za zivu glavu - kaze ako se on ne vrati ni drugi iz njegove jedinice ne mogu na odsustvo a roditelji ih nisu videli 2 meseca, ne znaju da li su zivi - i vratio se dole. Kad se vratio kuci bio je totalno izmenjen, strasno. Nikad posle toga nije bio isti. Par godina posle toga ubijao se od duvke, razvaljivao se i nije mogo sa mozgom da se sastavi. Price koje nam je ispricao su za svedocenje u Hagu. Znam da sam sedela i slusala ga, ja placem ko kisa a on - ravan ko ravna linija, ni jedne emocije na svetu ni u glasu ni u oku. Boze, jadni momci.....jadni mi svi zajedno....

cupko:

Na Kosovu, i jos uvek sam tu.

Kliknite za proširenje...

Mene samo interesuje u kom delu Kosova zivis i kako je trenutno tu gde si sada?

cupko:

svi prozori na kuci polomljeni, sva vrata odvaljena iz lezista

Kliknite za proširenje...

Potpuno ista situacija i kod mene, samo sto sam ja iz Beograda.

cupko:

Prezivela sa manjim psihickim smetnjama poput nocnih mora i trzanja na svaki jaci i cudniji zvuk.

Kliknite za proširenje...

Sto se nocnih mora tice, imala sam tri potpuno ista sna, samo u razlicitim periodima, a u snu ogroman plamen, gori sve oko mene, moji roditelji, sestra i ja bezimo, a bombe padaju oko nas... Takodje sam cesto sanjala kako je sve mirno, a onda odjednom neko pomracenje, uzvici: „Ponovo nas bombarduju“, ljudi trce, nas hvataju, logori, jauci, mucenja... jednom recju katastrofa. Srecom, u poslednje vreme nemam takve snove.
Sto se zvukova tice, uplasim se ponekad i kada cujem skripu trolejbusa, misleci da je sirena. A da ne pricam kada na TV-u cujem zvuk sirene ili ponekad ona isprobavanja da li sirene rade (obicno tacno u podne). Uzas!

Hellen:

али смо се после брзо навикли и живели колико толико нормално не склањајући се у склоништа...

Kliknite za proširenje...

Ni mi se nismo sklanjali u skloniste, ali svako vece sam ’osluskivala’ sta se oko mene desava. Cesto bih zaspala uz ukljucen radio slusajuci vesti. Valjda mi je bilo lakse sto je nas osmoro na jednom mestu... Ma ne znam ni sama... Ulicom sam se preko dana kretala normalno, uz malu bojaznost da ne cujem sirenu kada sam van kuce. Secam se, pisali smo sastav iz srpskog bas na takvu neku temu (vezanu za bombardovanje) povodom velike mature i usred pisanja pocinju sirene da zavijaju, mi u skoli, profesori u blagoj panici, govore nam: „Ko se plasi slobodno neka ide kuci, pisacete neki drugi dan“, ali ostali smo svi do kraja i nadali se da se nista nece desiti. Naravno, svi smo maturirali...
Ono sto mi je ostalo u secanju je odlomak iz knjige ’Dnevnik Ane Frank’ koju sam ponovo procitala bas za vreme bombardovanja, da mi bude lakse (valjda):
„Cini mi se nas osmoro u ’Tajnom skrovistu’ smo komadic plavog neba okruzen teskim, crnim oblacima. Mesto gde se mi nalazimo jasno je obelezeno kruznom linijom, i sigurno je jos, ali se oblaci sve vise skupljaju oko nas i krug koji nas deli od opasnosti sto se priblizava, sve vise se suzava. Sada smo tako zaokruzeni opasnoscu i tminom da udaramo jedni o druge, ocajnicki trazeci nacina da pobegnemo. Svi gledamo dole ispod sebe, gde se ljudi bore, gledamo gore, gde je mirno i divno, a u medjuvremenu odseceni smo velikom, tamnom masom, koja nam ne dozvoljava da idemo navise, vec stoji pred nama kao nepremostivi zid, hoce da nas smrvi, ali jos to ne moze. Ja sam u stanju jedino da placem i preklinjem: „Oh, da samo hoce crni krug da se povuce i da nam otvori put.“...“

Elpida:

Brat mi je bio na Kosovu 13 meseci...

Kliknite za proširenje...

Moj malo dalji brat po tetki je takodje bio na Kosovu (policajac) i poginuo je na Veliki petak. Grozan osecaj... Sada sam se setila kada su na vestima objavili da je mala Milica (mislim da se tako zvala, tri godine je tada imala) poginula sedeci na noshi kod kuce, u kupatilu. Katastrofa! Plakala sam kao kisa, mnogo mi je tesko pala ta vest...

WithdrawnWater :

Al' da vam kazem: meni je najgore od svega na svetu tokom tih 80 dana bio onaj zemljotres pred kraj - e tad kad nisam umrla....!

Kliknite za proširenje...

Pored zemljotresa, ono sto me je bas uplasilo je bila smrt jednog goluba. Cik zore, sirene jos nisu oznacile prestanak, spavamo nas petoro u sobi, ja do prozora i samo se culo jedno ’TRAS’ (uzasan zvuk)!!! Skocili smo svi kao opareni, pomislih: „Bombarduju zgradu“, a ono golub se zaleteo i svom silinom lupio o prozor, polomio prozor, ali usmrtio sebe.

WithdrawnWater :

Boze, jadni momci...

Kliknite za proširenje...

Mnogi su poginuli, mnogi su izgubili svoje najmilije, ali i oni koji su preziveli kao da su umrli, jednostavno sve se promenilo i oko njih i oni sami...
Boze, pomiluj nas gresne i oprosti svima onima koji ne znaju sta govore i sta cine!

U Beogradu je prva sirena pocela tacno oko 20:15- 20:20 minuta...
Secam se kao da je juce bilo...Sela ja da se sminkam, ocu kod drugarice u komsiluk da idem- rodjendan joj, keva mi kaze da necu ici nigde iz kuce A ja pocela da se 'mackam' i usput krajickom oka gledam "Esmeraldu" koja je pocela u 20 h ops: I poce prva sirena

a ja vec bila kod drugarice i gledale "esmeraldu" i oni prekinuli seriju,kako sam se iznervirala.rekoh "ej suzo aj ja da palim kuci ako bude neko sranje da budem sa svojima"

heee...mene zvali moji iz bosne..kazu sine, poleteli avioni iz aviana..ja kazem ma jok, bre ...a ono napolju gruuuuuu :?

uzas...na svu srecu dete mi je tad bilo na sigurnom, pa ga je sve mimoislo...

ja sam bila u ns, jer sam morala da radim...najgore mi je bilo kad su srusili varadinski most...plakala sam ko malo dete...stotine ljudi sa cvecem na srusenom mostu...

svi smo mislil nece ns...visenacionalna sredina i to...a oni prvo pa u srce grada...ma ne zelim ni da se secam

Једини пут кад сам заиста плакала у току бомбардовања, то је било због Варадинског моста!

Uh, ja sam plakala zbog novosadskih mostova ko malo dete, to mi je bilo od svega najstrasnije - onako simbolicki, ko da mi je neko pucao u kichmu....strasno. I ono kad su gadjali zgradu RTSa, taj jedan jedini snimak zgrade koje pola nema i ljudi kako vise sa spratova, rasparcana tela, razbacani ekstremiteti...uh, to me je ostavilo bez daha, tu sliku ne mogu da zaboravim nikako...

WithdrawnWater:

Uh, ja sam plakala zbog novosadskih mostova ko malo dete, to mi je bilo od svega najstrasnije - onako simbolicki, ko da mi je neko pucao u kichmu....strasno. I ono kad su gadjali zgradu RTSa, taj jedan jedini snimak zgrade koje pola nema i ljudi kako vise sa spratova, rasparcana tela, razbacani ekstremiteti...uh, to me je ostavilo bez daha, tu sliku ne mogu da zaboravim nikako...

Kliknite za proširenje...

moj drugar je poginuo tada.slucajno,svratio da vidi sta rade drugari iz nocne!i da se ogrebe za prevoz,onaj redovni sto razvozi smenu...gledali su utakmicu neku...slucajno se nasao tamo.iz nocnog zivota.

Elpida:

Da, cesto imam potrebu da pricam o tome. Sirene se nisu cule kod mene, ali onih 11 mislim, eksplozija raketnog goriva na brdu preko puta moje kuce eksplodirale su cini mi se 3 dana bombardovanja. Napolju se nista ne vidi sve je crveno, pocinje da steze u grlu, na tv javljaju otrovni gasovi – stavite maske, mokre krpe sa sodom bikarbonom, gde sad da je nadjem, detetu ne uspevam da drzim, tek napunila godinu, urlice i provalim da gori od temperature, stokovi i vrata iskocili, polica sa zida pala. Na dnu ulice pvo, svako jutro vatromet, nocu bombe, danju avioni, struje uglavnom nije bilo, nema mleka, hleba, pampersa, benzina. Onda nekoliko bombi na magistrali, gadjali i pumpu, u stvari sve smo osetili sto je van grada padalo. Dolazi komsija jedan dan i donosi dzak brasna i litar ulja – da vam se nadje – kaze, eh, u kuci jos dvoje dece, haos. Prvih deset dana se nisam ni izuvala ni presvlacila, ni jela, ni spavala. Najveci strah – mozda ce mi odvesti muza, a tek moj bata...
Brat mi je bio na Kosovu 13 meseci, 19.god je imao, tek polozio voznju u Beloj crkvi i poslali ga odmah dole. Dva meseca nismo znali da li je ziv jer je njegova kasarna u K.M. davno gadjana. Jedan dan se javlja iz neke kuce u Djakovici- ziv je, vozi sanitet svuda po Kosovu. Zavrsio je na Juniku, planini -granica sa Albanijom, odmah pored minskog polja sa lesevima na njemu gde su mu i poginula 2 druga od mina ili vec cega koje su im dobacili prijatelji iz Albanije. Postadose ljudi brojevi. Vratio mi se moj bata mesec dana posle prestanka bombardovanja, moje dete ga ne poznaje, i otad do danas izmenjene svesti ali eto kobajagi ziv. Hvala Gospodu nije nikoga ubio, nije maltretirao nikoga, ali je i dalje kobajagi ziv.
Molila sam se, ne daj dragi Boze da ubija, da maltretira, ako je volja Tvoja da ga uzmes, neka tako bude, samo da on ne bude taj koji ce da sudi drugima, molila sam se za Siptare, za Albance, za sve ljude – da pronadju trag ljudskosti i ljubavi u sebi i da sve stane...

Nek pocivaju u miru poginuli, a mi zivi i kobajagi zivi uz veru u Gospoda i ljubav koja nam je neminovno i svima u srcima, pa, idemo dalje...

Kliknite za proširenje...

komsinice, gde zivis?sremcica, mostanica, rusanj?
Jeste bio 3. dan..i leteli burici na sve strane.Crvene kugle mi preletale kucu..

Nemam pojma zasto ,ali ja sam sve vreme rata bila ubedjena da meni i mojima nece biti nista, jer se nisam osecala krivom ..valjda nisam imala svoje dece tad, pa nisam panicila- nocima smo se okupljali po kraju, naigrala sam se drustvenih igara k`o nikad!

a zemljotres nisam ni osetila jer sam se vracala od drugarice gde sam provela noc, stala kolima da pogledam kako izgleda avala bez tornja, jer je te noci srusen.Provalil sam da se nesto mnogo ljudi vrzma po dvoristima u 5 ujutru, al`reko` -rat je , ne mogu da spavaju..dosla kuci, a moji izbezumljeni, kazu treslo je ludacki! J a bas nstanisam osetila u autu!

Mirjanadz:

november child:

WithdrawnWater:

Al' da vam kazem: meni je najgore od svega na svetu tokom tih 80 dana bio onaj zemljotres pred kraj - e tad kad nisam umrla....! :? :?

Kliknite za proširenje...

joj, to sam zaboravila..kako smo poskakali
sta smo preturili preko glava.. jos smo i dobri.. :?

Kliknite za proširenje...

E kad spomenu zemljotres....heheheheh....Taj dan sam bila na Avali u vikendici.Uvece je gadjan toranj a ujutru je bio zemljotres u gradu....Kad je poceo da mi zvoni telefon kao lud da me pitaju kako sam prezivela drmanje...Zatim je sledilo pitanje " a na koje mislis"...ono na Avali ili ovo u gradu )))))))))
Meni je bilo najgore kad su gadjali kasarnu kod Zuca-posto sam vecinu bombardovanja provela na Avali...Gadjali su je devet ili dvanaest puta za redom.Ne secam se vise..To je bilo uzasno! Iskakali su nam shaloni,geleri leteli na sve strane...Tresla se cela Avala

Kliknite za proširenje...

ops: Kasarnu su gadjali 14 puta a najgore je bilo kada su pogodili toranj sedeli smo svako vece na ULICI na klupici pod tresnjom i navijali e ko klinci ali nemogu zaboraviti pitanje mog sina " TATA KAKO CU GLEDATI CRTACE SADA KADA NEMA TORNJA" ,a komsija iz Kraja kaze ma sagradice cika Rade drugi videces.......Nazalost posle toliko vremena i govorkanja o TORNJU NA AVALI OSTAJE I DALJE SAMO IDEJA I PRICA..... TORANJ JE BIO NESTO POSEBNO ZA NAS NASTANJENJE NA AVALI I U NJENOM PODNOZIJU.....Pozzzdrav komsinici...... ops: ops: