Kuda ide svet
Prvi irački rat je okončan krajem januara 1991. Nekako, baš u to vreme, Sovjetski Savez (SSSR) doživljavao je svoju smrtonosnu agoniju (nestaće on sa pozornice sveta i formalno nešto manje od godinu dana docnije, 1.1.1992). Ta, pak, agonija SSSR, svog najvećeg i najopsanijeg rivala, nagnala je izgleda vojne planere SAD da za tu situaciju, tj. svet bez SSSR, iskuju vojnu doktrinu za “novu realnost". Izgleda da se u toku rasmatranja koncepta te nove doktrine, došlo se - po svemu, gotovo slučajno - i do ideje Pax Americana (PA). NJu je triumfujući predsednik Buš stariji, ponesen valjda svojom iračkom pobedom, javno proklamovao pod imenom Novi svetski poredak (NSP). Medjutim, tačno se tada nije znalo ne samo šta bi ustvari NSP trebalo da bude, a još manje kako ga ostvariti. Postojala je izgleda samo neka jako maglovita ideja o PA. Nešto je, ipak, bilo kristalno jasno: vojnu doktrinu za “novu realnost", nastalu zbog smrtonosne agonije SSSR, trebalo bi saobraziti ideji NSP. I to je uradjeno.
Provera doktrine za “novu realnost"
Ostavljeno je predsedniku Bušu starijem (a docnije jer je Buš 1 izgubio izbore novembra 1992. njegovom nasledniku Klintonu), da “u hodu", praktično, proverava same premise strategije NSP, najpre njenog vojnog dela. Izazvana je kriza u Jugoslaviji koja je usledila ratom, da bi se na jednom relativno malom prostoru, dakle, pod gotovo laboratorijskim uslovima, sazanala njihova vrednost. Tako se došlo do saznanja da u multietičkim društvima, kao što je Jugoslavija bila, ne treba izazivati etničke sukobe, jer u krajnjoj liniji, SAD vojne snage ne samo da moraju biti uključene kao mirotvorci (Bosna) već i kao ratujuća strana (Bosna i Kosovo SFOR i KFOR) na neodredjeno vreme. A, budući ratujuća strana, SAD mogu i moraju takva je praksa svakog rata da počine nešto što bi se moglo kvalifikovati kao “ratni zločin", pa bi, zbog toga, njeni najviši vojni i politički rukovodioci mogli doći pred sudove za takve zločine. Za SAD, iz perspektive NSP, to je nedopustivo. Gledano, pak, s druge strane, takvi sudovi su neophodni za uspešno sprovodjenje NSP kad su u pitanju eventualni njegovi protivnici. I to iz dva razloga: ti sudovi, s jedne strane, plaše eventualne protivnike NSP, pa se ili polovično ili uopšte ne bore, ali, u najidealnijem slučaju, kao u Jugoslaviji, polarizuju društvo na pristalice i protivnike otpora NSP; a ako se, s druge strane, takvi protivnici i bore, u tom slučaju, ovi sudovi to onda pripisuju njihovom “nacionalizmu", pa se onda, putem naravno pojedinaca, sudi u stvari “nacionalizmu", koji je pokazalo se, opet u SFRJ velika smetnja NSP, a koga takvi sudovi svojim osudama veruje se mada indirektno, trajno iskorenjuju i, dosledno, popločavaju put nastupajućem NSP.
Agonija i raspad SSSR
Ovo iskustvo iz dezintegracije SFRJ bilo je neophodno i dragoceno pred nesravnjeno širim mogućim tek predstojićim dezintegracijama ogromnog multietičnog prostora Sovjetske imperije koje su usledile njenim nestajanjem, 1. 1. 1992. SAD su morale baš iz perspektive NSP da učine sve što je u njihovoj moći da se ta rastakanja SSSR obave mirnim putem. To je uspešno obavljeno. Kako? Odmah po proklamovanju NSP od starna SAD predsednika Buša starijeg, Rusima je bilo jasno da je on (NSP) uperen protiv njih i počeli su radi toga da mašu nevidljivo za svet ali vidljivo za SAD porukama da su oni u posedu i kontroli ogromnih zaliha nuklearnog oružja, SAD su odmah shvatile poruku i, kao prvu stvar, diplomatskim kanalima verovatno poručile Rusima da se, zbog iračke pobede, predsednik Buš moguće pogrešno izrazio i stvarno taj Bušov istup bio je jedini put kad se NSP pomenuo, posle toga nikad više. I dalje, da bi se Rusi potpuno pacifizirali, najavljeno im je da će ih SAD priznati kao naslednike SSSR u UN (što, naravno, nije bio slučaj sa Srbijom, kao naslednikom SFRJ), da će oni ostati u kontroli nuklearnog oružja što je čak bilo i u SAD interesu jer lakše je bilo, po tako osetljivom predmetu što se tiče bezbednosti, raditi samo s jednom stranom, nego s desetak, što je dezintegracija sigurno donosila. Najzad, SSSR će samo formalno nestati da bi se umesto njega na istom prostoru oformio Savez nezavisnih država (SND) s Rusijom na čelu. Ovim zadnjim obećanjem je toliko polaskano ruskom nacionalizmu, pa su Rusi zaboravili sva druga poniženja koja su u to doba doživljavali. Još kad su se SAD obavezale, jer imaju velikog upliva na Ukrajince, Muslimane i ostale nacionalnosti bivšeg SSSR, da će uraditi sve da i ove nove države, mada nezavisne, prihvate mirno, bez rata, novu stvarnost SND, s Rusijom na čelu, Rusi su bili totalno “kupljeni" ovakvim SAD ponašanjem.
S druge, pak, strane vi•eno, SAD su baš morale slediti ovu strategiju jer bi, inače jugo iskustvo ih je učilo bio to smrtni udarac NSP, da se do rastakanja SSSR, kao u Jugoslaviji, došlo putem rata. Zašto? Pre svega tu se radilo o nuklearnom oružju, na koje su SAD naročito osetljive, koje bi moglo pasti u ko zna čije nekontrolisane ruke. Dalje, SAD su znale, da u slučaju ratnog rasturanja SSSR, one bi morale biti vojnički upletene u taj rat s ozbiljnim izgledom na svoje ogromno vojno, političko i ekonomsko iscrpljavanje i to na neodredjeno vreme, možda i čitavo jedno stoleće! Kad se na to doda i napoleonovsko-hitlerovski sindrom (tj. na dugu stazu, poraz svakog ko napadne Rusiju!) koji vrlo živahno vitla svešću svih SAD vojnopolitičkih stratega eto zašto su SAD da bi ideja NSP mogla da zaživi bile primorane da laskaju ruskom nacionalizmu; konkretno tadašnjem ruskom predsedniku Jeljcinu (sećanje: mada vrlo često pijan, on je čak i takav “rado" priman u Beloj kući!).
Umesto NSP mondijalizam i globalizam!
Već je spomenuto da su SAD, izgleda, preuranjeno izletele s idejom NSP i da se o njemu nikad više nije govorilo. To je apsolutno tačno s imenom. Međutim, sama njegova suština je ostala da i dalje oblikuje SAD svetsku politiku. Zamenjena je već poznatim, manje napadnim, a u smislu rafiniranosti moguće i samom praksom, novim imenima mondijalizma i globalizacije (MiG). Buš stariji je, dakle, prestao da govori o NSP, dok je njegov naslednik, predsednik Klinton u svest ljudi uvrežio MiG s ogromnom snagom tako da su ona još i danas sveža. Praksa, dakle, NSP, mada pod novim imenima, nastavila se, pod Klintonom i predsednikom Bušom mlađim (prvi mandat).
Primena MiGa u Srbiji, Rusiji i drugde
Srbija.
SRJ je bombardovana 78 dana da bi se od Srbije oduzelo Kosovo. Milošević je oboren i protivustavno izručen Hagu; tamo se nalaze uglavnom srpski optuženici; nekima (“u ime ljudskih prava"), radi “psihološkog oslabljenja volje", kao na primer, Krajišniku, sudjenje tek sad, posle 4 godine, počelo, dok će Šešelj, radi takve slične “pripreme" čekati bar još dve godine. Još uvek se uglavnom srpske glave traže za Hag; u tom cilju svi mogući pritisci su dozvoljeni. Dok se Hag ne zadovolji (specilajno Mladićem i Karadžićem), za Srbiju: nema novca odnosno “pomoći" (najnoviji istup SAD ambasadora Polta); nema zaduženja kod MMFa, nema evropskoatlanskih integracija (EU, Partnerstvo za mir, NATO); ima, medjutim, ne samo pretnji već i radnji: da se osamostali Kosovo, da se Bujanovac i Preševo priključe istom, da Crna Gora bude nezavisna, da se Srbija svede na Beogradski pašaluk, podsticanjem secesionizma u Sandžaku (Sulejman Ugljenin) i Vojvodini (Nenad Čanak), s krajnjim ciljem, da se Srbima uskrati osnovno ljudsko pravo na patriotizam da vole svoju zemlju! Ovo zadnje, da bi ih pretvorili u konzumersku “životinju" jedino prihvatljive žitelje MiGa! Svi se, pak, ovi planovi MiGa ostvaruju u Srbiji uz svojsku asistenciju tzv. “nezavisnih" medija kao što su B92, “Vreme", itd., “nevladinih organizacija" (NVO) koje vode Kandićka i dve Sonje (Biserko i Liht), itd. i, naravno, “državnika" tipa Borisa Tadića, Miroljuba Labusa i Vuka Draškovića. U celoj, pak, ovoj, po svemu, izdajničkoj stvari, jedino nije jasno da li su baš svi plaćeni... pa neki od njih učestvuju u tom poslu iz “idealizma"!
Rusija.
Na bivšem sovjetskom prostoru punom parom se vrši strateško zaokružavanje Rusije. Prethodno je to učinjeno primanjem Češke, Poljske, Madjarske, Slovačke, Slovenije i tri baltičke zemlje u EU i NATO. Za vreme rata u Avganistanu, SAD su izvšile “diplomatski" prodor u Centralnu Aziju da bi i s juga zaokružile Rusiju. Prošle godine po šemi obaranja Miloševića i Gruzija je otišla u taj tabor; tačno godinu dana docnije, po istoj šemi, ode i Ukrajina. Od nedavno, američka NVO Freedom House (FH)
(koju vodi Džems Vuzli, bivši direktor CIA), a koja inače kao NVO!? za račun Stejt departmana obavlja posao o tome koje države u svetu pripadaju (od dve moguće) kojoj kategoriji. Stavljajući znak jednakosti izmedju slobode i demokratije (dakle, sloboda=demokratija?), FH svesno vrši manipulaciji u svojoj podeli država sveta na “slobodne" (pod tim se misli demokratske) i one koje su “neslobodne" (tiranske, diktatorske ili, najblaže, autoritativne). Nedavno je FH (uz sadejstvo Stejt departmana) prevela Rusiju iz državnog statusa “slobodna" direktno u “neslobodan" status. Ovom je prethodila promena statusa i samog ruskog predsednika Putina. On je od “demokrate" skočio u kategoriju (blagog) diktatora. Dakle, SAD sem fizičkog vrši i nešto nalik na psihološkopropagandno rusko zaokružavanje. Znači li to da je i sama Rusija na redu?!
Irak.
Predsednik Buš mladji ipak izgleda nije ispoštovao SAD iskustvo iz Jugoslavije da se ne smeju izazivati ratovi u multietičkim državama, pa se odlučio na iračku vojnu epopeju. Računa: Irak mala država; po stanovništvu 60% su Šijati, 20% Kurdi, 20% Suni, znači: na strani SAD su 80% Iračana jer je Husejin (Suni) tlačio Šijate i Kurde. Na osnovu te računice on je logično zaključio da može da prenebregne jugoiskustvo jer će ga tamo Iračani dočekati kao oslobodioca a ne okupatora. U formalnom smislu ta njegova logika možda je bila tačna. Zaboravio je, medjutim, da je on došao da Iračanima promeni ne samo Husejina već i hiljadama godina star način njihovog života. A to nisu Iračani mogli otrpeti, pa su jedni ustali (Suni) a drugi čekaju svojih “pet minuta". I tako su SAD upale u svoju sopstvenu zamku izbore od 30.1. ove godine. NJih su Šijati i Kurdi, uz očiglednu asistenciju Suna jer su izbori protekli u relativnom miru, iskoristili da uspostave svoju vlast koja će po imenu biti “demokratska", ali po suštini sve sem “demokratske". Pošto će se po svemu terorizam nastaviti, ta vlast, pošto je prethodno s teroristima (mada ne mora) dogovoreno da će on prestati, verovatno će tražiti od SAD da povuče svoje trupe iz Iraka, pod izgovorom da je to jedini način da se terorizam ukine. Uz “garanciju", naravno, iračkih vlasti da će Irak i u budućnosti ostati na liniji demokratije (irački stil!, doduše), SAD će to morati učiniti ne samo zbog Iraka već i zbog sve većeg pritiska svog sopstvenog javnog mnenja. Ako se ovaj scenario obistini, znači li to da je MiG u povlačenju ili bar dalje od svog originalnog cilja? Odmah da dodam: ne, ne nužno! Ali o tom u sledećem tekstu.
Suština MiGa nikad nije objavljena
Da ponovim, pretsednik Buš stariji je posle prvog iračkog rata proklamovao javno NSP. Ispostavilo se docnije, još za vreme originalnog Buša, da taj njegov akt nije bio baš mnogo mudar, jer je, bar po imenu, podsećao na Hitlerov Novi (evropski) poredak. Zbog toga je, čini se, ime NSP izbačeno iz upotrebe. Za Klintonovo vreme, medjutim, suština NSP se pojavila pod imenima MiG; putem, pak, jugoslučaja stečena su i neka važna iskustva u smislu kako ostvariti ideju MiGa sa SAD minimalnim utroškom energije, u pogledu ljudskog i ekonomskog faktora. Istu strategiju na Balkanu i bivšem Sovjetskom prostoru nastavio je predsednik Buš mladji u svom prvom mandatu. Medjutim, kroz irački rat strategija MiGa je upotpunjena jednom novinom, koja nikad nije bila javno objavljena, ali je važila kao fundamentalna premisa rata u Iraku, gde se, po svemu, ona i proveravala.
Suština te novine sastoji se u sledećem: munjevito pobediti Husejina, politički uvesti demokratiju, ekonomski obnoviti Irak da bar liči na bogato društvo. Takav Irak postaje “primer za ugled" arapskim državama, te će se one, po principu padajućih domina, da bi kao Irak i one postale “bogato društvo", same od sebe, uz moguće neznatne “diplomatske" i vojne pritiske, politički i ekonomski preoblikovati kako bi to SAD želele.
Svi, dakle, SAD predsednici, Buš otac, Klinton, Buš sin (prvi mandat) aktivno su radili na ostvarenju ideje NSP, ali su njegovo ime, suštinu i strategiju ostvarenja držali daleko od javnosti. Otvarajući, pak, drugi mandat, u svom govoru pred Kongresom o “Stanju Unije", predsednik Buš mladji, valjda ponesen “uspešnim" izborima u Iraku, uveo je još jednu novinu. Naime, Buš je tom prilikom teatralno celom svetu objavio da je njegova namera da ideju MIGa, koju je zacrtao njegov otac, u sledećih 4 godine, okonča, sprovodeći je u delo. Istina, nije pomenuo ni NSP, niti njegove derivative, MiG. Ali da se baš o NSP radi (što podrazumeva SAD političku i ekonomsku hegemoniju u svetu) postaje jasno ako se ključni pojmovi iz rečenog govora, “sloboda" i “demokratija", koji uvek znače samo “dobro", “savršeno", “civilizacijsko", “napredno", poistovete s NSP. S tim u svesti, evo sad glavne premise te Bušove strategije oživotvorenja ideje NSP u svetu.
Objava strategije oživotvorenja NSPa u svetu
“Produženje slobode u našoj zemlji, zavisi od uspeha slobode u ostalom svetu. Najveća nada za mir na ovoj planeti jeste sloboda u celom svetu. "Američku naciju je stvorila ideja slobode: “niko nije stvoren da bi bio gospodar, niti iko zaslužuje da bude rob". Sloboda je, dakle, “izazov ovog vremena". “Stoga je (buduća) politika SAD da izaziva i podržava razvoj demokratskih pokreta i institucija u svakoj naciji i kulturi s krajnjim ciljem da se iskoreni tiranija na ovoj našoj planeti". Iskorenjenje tiranije je “mučan" zadatak “generacija", ali “teškoće u tome" ne smeju da budu “izgovor za njegovo izbegavanje": “američki uticaj nije ograničen, značajan je, i blago onima (u svetu) koji su porobljeni, jer ćemo ga (uticaj) mi upotrebljavati diskretno (confidently) slobode radi". “Pred sve vladaoce sveta" agresivno ćemo ukazivati: “na moralni izbor između ropstva, koje je uvek zlo, i slobode koja je večito dobro. SAD se neće praviti kao da ne zapažaju da utamničeni disidenti vole svoje okove ili da žene pozdravljaju poniženje i služinstvo ili da bilo koje ljudsko biće teži da bude ostavljeno na milost opresora". Govoreći da će SAD “ohrabrivati reforme" u tim državama stavljajući im (vlastodršcima) jasno do znanja da će “naš (SAD) odnos" zavisiti od “pristojnog tretmana njihovih podanika".
I opet triumfalno: “Danas SAD govore iznova narodima sveta da svi koji žive pod tiranijom i u beznadju moraju znati: SAD neće zatvoriti oči pred vašim ropstvom ili naći izvinjenje za vašeg porobljivača; kad ste vi uspravni pred slobodom, mi ćemo biti s vama". “Demokrastski reformisti" pod pretnjom zatvora ili opresije, “treba da znaju: SAD vas vide kakvi jeste buduće vođe vaših slobodnih naroda". A vladarima bezakonih režima" (misli: tirani) zapretio je Linkolnovom maksimom da oni koji “odriču slobodu drugima, ne zaslužuju da je imaju za sebe". Mada ih nije spomenuo, ali očevidno mislio je na egipatskog predsednika Hosni Mubareka, južnoarabijske vladajuće prinčeve (i moguće na ruskog predsednika Vladimira Putina), svi inače vodeći ljudi, iz SAD “prijateljskih" država, Buš poručuje: “Vlastodršci s praksom dugogodišnje kontrole (vlasti) trebalo bi da znaju: da bi služili vašim narodima, morate da naučite kako se zaslužuje njihovo poverenje; započnite na putu progresa i pravde pa će i SAD ići s vama" ( drugojačije rečeno: ili to ili nema više uzajamnog “prijateljstva"!). Zapadno evropskim saveznicima Buš poručuje: “Zajednički napor slobodnih nacija u promovisanju demokratije je preduslov za poraz naših neprijatelja". A samim Amerikancima je mnogo toga rekao, ali ključno je da su SAD uvek bile za slobodu, demokratiju i progres i da su ti napori “upali oganj u svest ljudi" u svetu, te su, kao rezultat, desetine miliona ljudi danas slobodni. Ta vatra “greje one koji osećaju njenu silu, sagoreva one koji sprečavaju njen progres i jednog dana ta vatrena stihija će obuhvatiti i najmračnije uglove ovog sveta". Da ostvare tu krajnju viziju, predsenik Buš, poziva Amerikance: “Izaberite da služite jednoj viziji koja je veća nego što su vaše potrebe, veća i od samih vas, pa ćete još za vaših dana doprineti ne samo bogatstvu naše zemlje već i (bogatstvu) njenog karaktera".
U naredne četiri godine, hajde, što će našu planetu potresati mnoge “Ukrajine", “Gruzije" i “Srbije" to su “pučevi" koji ne zahtevaju mnogo žrtava, ali, bojim se, svet će potonuti u duge, krvave i
uništavajuće ratove, jer treba preobratiti u Bušovu “slobodu i demokratiju" sve muslimanske države uključujući tu i sad “prijateljske", Egipat i Južnu Arabiju. A, ako su još Rusija i Kina na tom spisku, onda... “četiri jahača" iz Apokalipse!
Nije uzalud ovaj isti predsednik, posle 11. septembra 2001., otvarajući novu epopeju NSP, nju otpočeo ubojitim pokličom: “Ko nije s nama, taj je protiv nas!"
Skotovi bre!
