Zaista, više pričamo o smrti...
Ali, nemojte prerano zaključivati da depresivni ljudi više razmišljaju o smrti i da smo generalno depresivniji nego ranije.
Po nekoj logici, srećni i zadovoljni bi trebali više da se plaše i više da je pominju. A neko je rekao da je smrt misterija i da, kao takva, privlači mnogo više pažnje.
Pa, dobro, i život je misterija. Zar nije?
Nedavno mi je palo na pamet da je, ako ima u nama još nečega sem skupa ćelija, neko morao odlučiti: "E, sad ću baš nju strpati tu, među ove dole!" :shock:
A kako smo mi dospeli ovde? Da li treba da tražimo svrhu?
Kada bismo čestito promislili o životu i o svakoj opciji onoga što nas čeka posle smrti, lako bismo došli do zaključka da je jedino pametno što možemo učiniti za sebe - prepustiti se svim mogućnostima za uživanje ovde, dok to možemo, a da pritom nikoga bitno ne oštetimo.
Ako nas čeka ništavilo, život je - KAZNA. Priroda nam je udesila da postanemo SVESNI sopstvenog nestanka. I zato je mnogo bolje da toga nikada ne postanemo svesni. Da li biste izdržali sat vremena sa zdravim razumom znajući da vaše postojanje ima konačnu i definitivnu granicu?
