Матић, Динчић: Патриотизам Краља Петра II – истина о „наредби“ од 12.09.1944.
Готово да не постоjе новине у Србиjи коjе мало-мало, па обjаве како jе краљ Петар II Карађорђевић преко радиjа 12. септембра 1944. године наредио припадницима Југословенске краљевске воjске да приступе Титу или ће бити обележени као издаjници и пред народом и пред историjом.
Очигледно да историjа ништа ниjе научила народ. А руку на срце, ниjе ни могла, jер су тек пре годину дана први пут на светлост изашли записници из Архива Србиjе из коjих се види да jе постоjала партиjска „Комисиjа за историjу“, коjа jе радила од 1978. до 1989. године, а вероватно и знатно раниjе, контролишући основношколски, средњошколски и високошколски образовни систем. Када би данас исти говор преписали и предали било ком правнику и питали шта он представља са правне тачке гледишта, ниjе тешко погодити како би његов одговор гласио: ништа! Наравно.
Револуциjа, терозизам, отимање круне
Али ево чему нас историjа, као учитељица живота, може научити и какве примере имамо у њоj:
Луj XVI као 20 – годишњак, 1774. наслеђуjе француски престо и државу коjа jе у расулу. Са 17 година жени се аустриjском надвоjводкињом, кћерком царице Мариjе Терезиjе, Мариjом Антоанетом. По ступању на престо, Луj XVI враћа законодавну власт у руке парламента, коjи jе његов отац распустио, а 1789. постаjе и уставни монарх државе у коjоj парламент има потпуну власт у своjим рукама. После победе револуциjе и проглашења републике 21. септембра 1792. краљ jе збачен са престола, а неуспешно се завршава и његов покушаj повратка на власт, уз помоћ страних сила, па га заправо ти његови савезници гураjу под гиљотину у рукама револуционара. Луj XVI jе убиjен 21. jануара 1793. у Паризу, пошто jе претходно оглашен издаjником, два дана раниjе. На исти начин погубљена jе и краљица Мариjа Антоанета, девет месеци касниjе. Њихов син, Луj XVII, као осмогодишњак, од стране револуционара одведен jе у затвор, где умро 1795. од последица физичког мучења и изгладњивања. На таj начин се револуционарне и антимонархистичке снаге разрачунаваjу са носиоцима круне, када им ови падну шака.
Краљ Петар II Карађорђевић, са непуних 18 година долази на престо Југославиjе 27. марта 1941. Југославиjа се налазила пред вратима рата, после демонстрациjа коjе jе изазвало потписивање Троjног пакта, два дана раниjе у Берлину. Убрзо, по почетку рата, 6. априла, краљ Петар напушта Београд, да би са Никшићког аеродрома Капино поље, одлтео за Грчку, а затим у Египат. У госте као избеглица код савезника Британаца стиже jуна 1941. За разлику од Луjа XVI, коjи ниjе успео да ужива у заштити савезника, а већ jе био ожењен, када jе преузео француску круну, Петар се по наговору британског премиjера Черчила и под окриљем свог кума, британског краља Џорџа, жени марта 1944. Александром, грчком принцезом без мираза, коjоj многи оспораваjу ту титулу. Изузев Черчила и њене маjке, грађанке Аспазиjе Манос. У то доба, на тлу Југославиjе jе одавно беснео и грађански рат, наjвише између снага оданих краљу, под командом ћенерала Драгољуба Драже Михаиловића и комунистичко-револуционарних снага под командом самозваног маршала Јосипа Броза, коме се ни дан данас не може утврдити тачан датум рођења, али ни многи други биографски податци.
У време своjе женидбе, краљ Петар jе већ знао каква би га судбина задесила у случаjу победа било коjе од ових снага. Пред собом jе имао већ прокламоване „одлуке Авноj-а“ од 29. новембра 1943. и Резолуциjу са Башког конгреса, Равногорског покрета од Савиндана 1944. На своjу жалост, знао jе и одлуке Техеранске конференциjе, само jедан дан стариjе од одлука комунистичког Авноjа, коjе су такорећи биле усаглашене. По том сагласjу, круна jе већ била скинута са главе краља Петра и стављена на располагање комунистичком вођи Брозу. Званично jе то учињено 29. новембра 1945. после референдума, познатог под народним називом „ћораве кутиjе“. Као и Луj XVI, краљ Петар jе од нових власти оглашен издаjником, па jе та одлука Авноj-а, као и она о забрани повратка краља и династиjе у земљу, званично постала важећа, две године по њеном доношењу. Робеспиjерову тезу: да ће слободе и правде бити када о црева последњег попа, буде обешен последњи краљ, Енглези су у своjоj револуциjи решили jедним ударцем, jер им jе краљ био и верски поглавар. Срећом по живот краља Петра, комунистима у Србиjи jе утекао и „последњи поп“, сада свети владика Николаj Велимировић, али су они током своjе револуциjе побили више свештеника и монаха него у истом периоду усташе и немци заjедно. Аналогиjу између ових догађаjа дао jе и Карл Маркс, 1848.године: „Има у историjи фрапантних аналогиjа. Јакобинац из 1793. године jе постао данашњи комуниста“
Дивљи парламент Јосипа Броза
Датум 12. септембар 1944. године ушао jе у историjске анале и просто jе несхватљиво зашто ниjе раниjе слављен у низу комунистичких (социjалистичких) празника, као jош jедва велика победа народа и његове воjске. Чак jе и државна комисиjа Републике Србиjе, примаjући на себе обавезу да испита и истражи таjне гробнице комунистичког иживљавања у границама Недићеве Србиjе и попише жртве, названа „Државна комисиjа за попис таjних гробница после 12. септембра 1944. године“.
Све jе почело три године и четири дана раниjе, jош 1941. године, када jе некрунисани jугословенски владар из хрватског Загорjа поново газио Западном Србиjом, али овога пута не као каплар царске аустрогарске воjске, већ као човек Треће Комунистичке Интернационале (Коминтерне). Само десет дана касниjе, одреди коjим jе командовао су без икакве потребне истраге стали под кривичне одредбе Преког воjног суда Воjске Краљевине Југославиjе због велеиздаjе, тако да се њихов прогон или ликвидациjе нису ни могли сматрати ратним злочином, што нам се упорно – сваким даном сугерише, недавно чак и од грађанина Србиjе Бориса Тадића и о чему организациjа Субнор на свом интернет порталу константно пише и наручуjе књиге. Тог датума одржано jе партиjско саветовање у Столицама где jе одлучено да ће нова – револуционарна воjска уместо заставе постоjеће државе носити заставу стране државе, уместо кокарде ставити петокраку, уместо класичног салутирања поздрављати, по шпански, стиснутом песницом, уместо позлаћених звездица на ширитима стављати црвене петокраке и др.
У „Борби“ од 19. октобра 1941. године, написан jе чланак да „Народнослободилачки одбори мораjу постати истински привремени носиоци народне власти“. То jе био директан позив на револуциjу и насилно рушење уставног, демократског и народног уређење Краљевине Југославиjе, привремено окупиране од стране окупаторских трупа и њихових сателита.
Магичност дванаестог jе и у томе што jе Тито три година касниjе у Краjови склопио аранжман са Совjетима да га устоличе у Београд за наредних тридесет и шест година. Саберемо ли први и други броj Титове владавине опет добиjемо магичну броjку девет, односно девети месец у години. Изгледа да jе српском народу суђено да му септембар буде судбина. То jе био и Божjи знак да му се нешто лоше спрема.
За дванаестосептембарце (дванаестаке), тог истог датума jе ђенерал Михаиловић стао у ред „банде“, оглушио се о наређење свог врховног команданта коjи га се одрекао и ниjе поступио према његовом говору. Наравно, поставља се логично питање: како може наређење да се издаjе преко радиjа и то ни мање ни више него говором и да ли се држава може рушути преко радиjа или легалним средством – изборима?
- - - - - - - - - -
Ово су „необориве“ историjске чињенице. Они су већ овим датумом измирили партизане и четнике. Другим речима, тог датума jе окончана недоумица ко jе био ко у Југославиjи. То наводно измирење стаjало jе нових десет хиљада па и више жртава комуниста, па се с тога поставља jош jедно логично питање: О каквом jе ту измирењу реч?
Разуме се, за ове измиритеље, никада неће бити прихватљиво да, ако се већ држимо радиjских говора у форми неких легалних аката, онда jе Тито био министар воjни краља Петра а истог jе краљ сменио када jе поништио његов аранжман са премиjером Иваном Шубашићем, познатиjим као „Вишки споразум“, где чак ниjе ставио ни своj потпис.
Или, краљ jе у свом говору позвао четнике да се ставе под команду Тита коjи jе уз то после Десанта на Дрвар побегао из Југославиjе. Значи, требало jе да се ставе под командом непостоjећег jугословенског команданта.
Идући хронолошким редоследом дванаестака, после многих притисака, краљ jе сменио чиновничку владу др Божидара Пурића а са њом формално и ђенерала Михаиловића као министра воjног, jер се његов потпис морао наћи на документима коjе су састављали нови премиjер Иван Шубашић уз асистенциjу своjих министара. Наjпре jе Шубашић, потписуjући се као министар воjни, 25. августа, са своjим људима издеjствовао укидање Штаба Врховне команде Југословенске воjске коjи се налазио у Југославиjи, четири дана касниjе, разрешио ђенерала Михаиловића дужности начелника Штаба Врховне команде у окупираноj отаџбини. Шубашић и његови министри нису одузели Дражи Михаиловићу и ђенералски чин. Документ до данас ниjе обjављен. То jе краћа хронолигиjа догађаjа до дванаестог септембра.
Па ипак, за дванаестаке, ништа не би значило што jе законски било недозвољено да jедан министар-премиjер (Иван Шубашић) држи седам ресора и да уз то има три човека коjи чине владу, што Михаиловићу ниjе одузет ђенералски чин, што Тито ниjе положио заклетву пред Шубашићевим министрима, што jе након поништавања споразума Тито-Шубашић привремена скупшштина ДФЈ и даље радила и припремала изборе за Уставотворну скупштину, што не постоjи акт коjим се КПЈ ставља у ред легалних политичких организациjа и коjим се укида Закон о заштити државе, што нема акта о пензионисању генерала Боривоjа Ристића и много тога другог.
