ART NOUVEAU - Secesija

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
VIRGINIJA

VIRGINIJA

Iskusan
Poruka
6.439
Secesija (od njem. Sezession) ili Art Nouveau (francuski: nova umjetnost) je stilski pravac u umjetnosti koji se javio kao reakcija na akademizam i eklekticizam zadnjih desetljeća 19. stoljeća (francuski: fin-de-siècle – stil 1900.). Inspiriran prirodom, u arhitekturu, primijenjenu umjetnost, slikarstvo i kiparstvo unosi elegantnu profinjenost zakrivljenih i ornamentalnost plošnih linija (likovna umjetnost). On je želio "uljepšati industrijsku proizvodnju, spojiti umjetnost i obrt, ukrasiti bezlične fasade zgrada …"

U pojedinim zemljama secesija se različito nazivala: u Francuskoj i Belgiji Art Nouveau, u Njemačkoj se zove Jugendstil, u Italiji Floreale ili Liberty (nazvan po londonskom dućanu koji je prodavao modernu dizajnerski robu proisteklu iz pokreta "Arts and Crafts"), u Velikoj Britaniji Modern Style, u Španjolskoj Modernismo, u Belgiji stil Coup de fuet ili Velde stil, u SAD-u je nastala kasnija inačica - Art Deco, a kod nas je poznatija pod Austrijskim nazivom – "Secesija" (Sezession).

Art Nouveau u Francuskoj i Belgiji

Pod nazivom Art Nouveau secesija se javila u Francuskoj oko 1880. i doživjela vrhunac početkom 20. stoljeća, točnije od 1892.-1902. Naziv dolazi od dućana Maison de l'Art Nouveau (francuski: Dom nove umjetnosti) u Parizu vlasnika Samuela (Siegfrida) Binga, sa stvarima dizajniranima u tom novom stilu. U Bruxellesu u Belgiji stil su dodatno obogatili i razvili arhitekti i dizajneri Victor Horta i Henry van de Velde.[2] Art Nouveau dizajneri u Belgiji, Švicarskoj i Francuskoj uključuju umjetnike akao što su: Theophile Alexandre Steinlen, Alphonse Mucha, Hector Guimard i Émile Gallé.


Jugendstil


Godine 1892. u Münchenu, kulturni časopis “Die Jugend” (Mladost) kreatora G. Hirtha je aktivno promovirao “Jugendstil” (njemački: mladenački stil) u umjetnosti i mnogi su lokalni umjetnici sudjelovali u njegovoj borbi sa tradicijom. Taj "novi stil" je postao suvremenikom Art Nouveau stila u Francuskoj i sličnima koji su nicali posvuda u Europi.

Mnoge tvrtke kao WMF su surađivale u izvozu te umjetnosti i dizajna te tako učinile stil poznatim diljem svijeta; kombinirajući dekorativne motive kao ženske figure (obično prezentirane isprepletene u dugu kosu i mekanim haljinama) te razne štrkljaste geometrijske oblike.

U arhitekturi su nastale zgrade u Darmstadtu, Drezdenu, Münchenu i Frankfurtu; djela mnogih velikih arhitekata: Auguste Perret, Henri Clemens Van de Velde, Josef Maria Olbrich, Peter Behrens. Mnogi drugi umjetnici i dizajneri su također pridonijeli razvoju stila kao: Hugo Leven i Friedrich Adler.

Jugendstil je jako utjecao na susjedne zemlje pa tako je u Nizozemskoj, djelovala “tipična Jugendstil kompanija”, "Urania".

U Austro-Ugarskoj Monarhiji, Jugendstil se razvijao na nekoliko načina, većinom pod utjecajem bečke Secesije i "Werkstatte".



Secesija

Lokalni nazivi za ovaj samosvjesni, radikalni i reformistički stil koji je prethodio modernizmu u Beču je bio secesija (latinski: odcjepljenje, osamostaljenje). Mnogi dalekovidni umjetnici i dizajneri pobjegli su iz kolotečine salonskih izložbenih prostora i počeli izlagati samostalno u konegenijalnijim okruženjima.

Jedna od najvažnijih karakteristika ovog stila je dinamična, valovita linija sinkopiranog ritma, dekorativnost i asimetričnost. Oblici izgledaju kao da će oživjeti i "rastu" u forme poput biljaka.

Glavni predstavnici su: slikari F. Von Stuck, M. Liebermann, Gustav Klimt, švicarac Ferdinand Holder i arhitekt Otto Wagner.
Viktor Axmann (Nizozemska Jugendstil tvrtka Urania), Kino Urania u Osijeku iz 1912.

Otto Wagner (1841.-1918.) je najjači i najistaknutiji predstavnik bečke secesije. Nakon gradnje mnogih pseudoklasicističkih i historicističkih objekata hrabro je kročio u 20. st. ukrasivši pročelje jednostavne armirano betonske građevine keramičkim pločicama s cvjetnim motivima (npr. Majolika, 1889., Beč). Taj način ukrašavanja (ornamentalni i dekorativni), koji je proizašao iz prirodnih oblika (u prvom redu iz cvijeća) stiliziranih u duhu vremena i stila, obilježio je secesiju.

Recimo i to da je učenik Otta Wagnera bio Josef Hoffman koji se ubraja u preteče moderne arhitekture, a njegovi učenici su osnovali poznatu "Zagrebačku školu arhitekture" koja promicala načela moderne arhitekture.

Uopće, umjetnički pokret secesije u Hrvatskoj paralelna je s bečkom; već 1897. godine, iste godine kada se secesija javila u Beču, grupa umjetnika istupila je iz Društva umjetnosti i osnovala Društvo hrvatskih umjetnika. U našoj sredini secesija će stvoriti temelje naglog i svjetski relevantnog razvitka hrvatske umjetnosti tijekom dvadesetog stoljeća.

Od hrvatske secesije treba istaknuti djela slikara Vlahe Bukovca, Bele Čikoša Sesije, Mirka Račkog, Tomislava Krizmana te Roberta Auera, kipara Roberta Frangeša Mihanovića, Ivana Meštrovića, arhitekata Rudolfa Lubynskog, Aladara Baranyaija, Ignjata Fischera, Dionisa Sunka, Viktora Kovačića i drugih.



Art Deco


Art Deco je kratica od francuskog izraza art dècoratif (dekorativna umjetnost), pojam nastao na izložbi dekorativne umjetnosti u Parizu 1925. godine. Od 1920.-1930. javio se kao stil u modernoj umjetnosti u Europi i SAD-u vezana za secesiju (art nouveau) i Wiener Werkstätte. Bila je prisutna u svim područjima umjetničkog oblikovanja života. Posebna pozornost pridaje se unutarnjem uređenju prostora, plakatima, opremi knjiga, a slikarstvo često poprima i dekorativnu funkciju (Tamara de Lempicka).

U Hrvatskoj je Art Deco prisutan od 1920tih na svim područjima oblikovanja: keramike, plakata, sitne plastike, scenografije itd. U arhitekturi je uočljiv na više javnih objekata (npr. hotel Dubrovnik i pročelje Name u Zagrebu).
 
Чешка сецесија- Алфонс Муха


Алфонс Муха (чеш. Alfons Maria Mucha, Alphonse Mucha; 24. јул 1860 — 14. јул 1939), био је чешки сликар и дизајнер. Муха је вероватно најзначајнији уметник покрета Арт Нуво (Art Nouveau).

mucha-kropovano2.jpg





Биографија

Рођен је у месту Иванчице у Моравској, у близини града Брна. Као дете певао је у црквеном хору и ту га је привукла црквена уметност. Одлучио је да постане сликар, иако је отац намеравао да га усмери ка каријери чиновника.

Студирао је сликарство у Минхену (1885-1887), а онда се преселио у Париз и наставио студије на Академији Жулиан. За време боравка у Паризу, 1894, израдио је постер - литографију, као рекламу за Сару Бернар. Овај раскошни стилизовани постер му је донео славу и многе наруџбине. На Светској изложби у Паризу 1900, Муха је дизајнирао павиљон Босне и Херцеговине. Од 1906-1910 боравио је у САД, одакле се вратио да живи у Прагу.

На почетку Другог светског рата, ухапсили су га и испитивали немачки окупатори. Умро је неколико дана после тога, 14. јула 1939.

mhours.jpg


Алфонс Муха је израдио мноштво слика, постера, реклама, илустрација, дизајна накита и позоришних сценографија. Његови радови су постали синоним за уметнички покрет „Арт Нуво“. Покрет је тежио да уклопи уметност у свакоднвни живот и тако негира елитистичку природу уметности. Најтраженији призори у његовим делима биле су младе девојке раскошне косе, у лепршавим неокласичним хаљинама, често окружене цвећем и другим декорацијама. Сам уметник је чезнуо да његова уметност буде изнад обичног постера или илустрације, сматрајући да је уметност начин за изражавање узвишених идеја и духовности. Стога му велики комерцијални успех није годио.

Осамнаест година је радио на свом делу Словенска Епопеја (чеш. Slovanská epopej), што је била серија од 20 великих слика - описа словенске историје. Једна од слика представља призор из српске историје: „Крунисање цара Душана“. О изради овакве серије маштао је од детињства.
Фотографија из 1895.

AlfonsMucha_1.jpg



Алфонс Муха је био и изванредан фотограф и за своје слике је користио и фотографије па тако и композиције његових фотографија личе на композиције из његових славних слика.
 
Poslednja izmena:
Алфонс Муха је по рођењу Чех, али са Академијом у Прагу није имао много среће. Код куће никада нисмо велики. Зато прелази у Париз, где убрзо постаје најславнији уметник-графичар свог доба. Томе је помогао и случај који се звао – Сара Бернар. Био је Божић и требало је хитно израдити плакат за њену представу "Гисмонда". За славну Бернар направио је плакат који нико неће правити ни пре ни после њега:био је висок два метра и на њему је глумица имала онај заводљиви, андрогини израз, какав је прижељкивала. Одмах је склопила уговор са Мухом на пет година заједничког рада. Сликар је за њу дизајнирао и накит, одећу, сценографију, као и плакате за друге њене представе – "Даму с камелијама", "Хамлета", "Медеју".
Како живи Муха почетком XX века у Паризу? Кратко речено – бурно. У његовом атељеу, Пол Гоген, одевен у шортс и сако на штрафте свира хармонијум, док неколико нагих модела позира. Муха је страсно волео жене (да ли је икада насликао и једно ружно женско лице?), његов правац био је Арт нуво, правац у коме мушкараца једва да је било и – оженио се тек у четрдесет шестој години. (Свадбу је направио у једном селу, у Чешкој, а не на Монмартру).
Његов атеље био је збирка чудеса – одсечена глава правог медведа лежала је на поду, индијанске маске и тотеми били су на зидовима заједно са књигама и скицама, баш као и фотографијама нагих модела. Муха је често посећивао Роденов атеље. Два уметника, које су водили Ерос и Амор, лако су постали пријатељи.
Сам Муха био је склон мистицизму, окултном, оностраном. Присуствовао је сеансама призивања духова, фотографисао жене – медијуме и касније њихове магнетске, фосфорецентне очи у којима се пенило лудило, преносио на своја платна. Волео је да види и упозна све. Док је стицао славу као графичар, постао је и члан масона у Паризу. Касније, по повратку у Чехословачку, биће један од водећих чланова чешке масонске ложе. Уосталом, масонски се знаци могу наћи на његовим сликама. Баш као и знаци словенске митологије.
Арт нуво је правац који се везује за Мухино стваралаштво у Паризу. Он слика постере са женским телима, благим и еротичним, посебно обраћајући пажњу на њихову косу, која је блистава, дуга, сва у увојцима, који се често преплићу са словима на плакату. Публика је обожавала ове локне налик на пупољке, али их је критика иронично звала "макарони фризурама".
Свет упознаје Муху, пре свега, као најславнијег аутора плаката. Муха не само што постаје славан и у Америци захваљујући њима, већ и дизајнира комплетну златарску радњу париског златара Жоржа Фукеа. Њихова сарадња почела је у тренутку када се славна Бернар заљубила у наруквицу у облику змије, коју је Муха насликао на плакату за њену представу "Медеја". По Мухином дизајну, Фуке је направио дугу, змијолику наруквицу, која се увијала од зглоба скоро до рамена, од легуре злата.
Данас се Мухине девојке са постера, погледа као загледаних у месечину, налазе и као тетоваже на леђима обожаватељки Мухиног сликарства у Берлину. У овом граду постоје места специјализована за тетовирање Мухиних цртежа по кожи. Слика је овога пута заиста постала тело.
Почетком двадесетог века, Муха улази у кризу. У њему се снажно буди словенски дух. Одлази у Америку у жељи да заради довољно новца за повратак у родну Чехословачку, где планира да наслика своја најбоља платна и завешта их домовини. Но, као портретиста, Муха у Америци није успешан – не улепшава лица богате господе која му позирају, али зато упознаје богатог Американца Чарлса Крејна, који ће новчано помоћи Мухи да се врати у домовину. Крејн је познавао и будућег председника Чехословачке, Масарика. Када Масарик дође на власт, Муха ће дизајнирати новчанице и на њима ће бити лик Славије, кћерке Чарлса Крејна.
По повратку у Праг, са женом и двоје деце, Муха почиње рад на великом словенском циклусу. Путује по тадашњој Југославији, Русији, читавом Балкану, желећи да открије сву лепоту словенског фолклора, обичаја, суштину словенског бића. Борави и на Атосу. Прави безброј узбудљивих фотографија, скица, тушем бележи људска лица, народне ношње и карактеристичне, шапутаве словенске чипке. Све ће ово пренети на платна, посебним техникама и са огромном пажњом према сваком, и најмањем детаљу.
Када се почетком двадесетог века зида општина у Прагу, Муха нуди да бесплатно декорише ову грађевину. Други сликари се буне и тако Муха, иако од свих њих далеко талентованији, добија задатак да ослика само главни хол.
Такође, зграда у којој је планирано да буде изложен Мухин импозантни Словенски циклус, није саграђена до данас.
Године 1937, због страха од нациста, сва платна из Словенског циклуса била су склоњена. Двадесетпет година после тога ни породица није знала где се налазе. Онда, пошто је Муха већ одавно био мртав (преминуо је 1939, неколико дана пошто су га саслушавали фашисти, у седамдесетдеветој години), Мухином сину јављају да су у једном замку пронађена платна чији би аутор могао бити његов отац...
На изложби која траје у Будимпешти приказан је још један вид Мухиног рада који није излаган за Мухиног живота – његови пастели. У Америци је, пошто су изложени, брзо успело да их види преко 600.000 људи. Ово су радови сублимне лепоте, где се плаве и љубичасте сенке погнуто моле, са челима дубоко уроњеним у белину, која би могла бити облак или снег.
После Другог светског рата, Мухина породица је у немилости. Пет година се његов син налази у затвору и породица не зна ни да ли је жив. Мухине слике се нигде не приказују. Те дубоке, провидне очи, наге груди и светли бокови, наруквице око сјајних зглавака, сматрају се смртним непријатељима социјализма. Па ипак, млада публика проналази стан у коме живе Мухини потомци и ту редовно ходочасти. Долазили су сваког дана. "Треба нам мало лепоте, мало приватности, мало стила, мало слободног ваздуха", говорили су посетиоци Мухиној снахи и сате проводили испред огледала у којима се некада огледала славна Бернар или седели на саговима где су се одмарали наги Мухини модели, под жижом париских уличних светиљки, сагорелих зеница.
Изложба у Будимпешти, коју посећују туристи из читавог света, наговештава и нешто друго – Муха као уметник још увек није демистификован нити одгонетнут. Без познавања његових пастела, Словенског циклуса, њега проглашавају само врхунским графичарем, иако је био много више од тога. Његов тајанствени окултизам, склоност ка оностраном, наднаравном, масонерији, симболизму, покушаји да наслика паганска обележја националног духа, да Истоку пренесе прагматизам Запада, а Западу фрагилну душу Истока, породили су жиле куцавице ових слика.
Када замислимо начас Алфонса Муху, немогуће је не помислити на сликара који је преко океана, у Америку, увек носио и обожавани хармонијум и свирао док су таласи ударали о бокове брода.
Sanja Domazet - Politika, 7.7.2009.

alphonse_mucha_sarah_bernhardt_posters_1894_1896-r6257c04312b3448fb775642cfd72d530_q3j_400.jpg
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nina
Pop Art & Endi Vorhol
Odgovora
0
Pregleda
114
Nina
Nina

Back
Top