Odlomci knjiga koje volimo

„Gospodin Valeno je mesnim bakalinima na neki način rekao:
"Dajte mi dvojicu koji su najgluplji među vama“;
Sudijama: „Pokažite mi dve najveće neznalice“;
Lekarima: „Imenujte mi dva najveća šarlatana.“
A kad je skupio najbestidnije iz svakog poziva, rekao im je:
"Vladajmo zajedno.“

Stendal - Crveno i crno

(proslost- sadasnjist- buducnost... Ispitivanje granica sopstvene moći i jasno čitanje i razumevanje sveta oduvek je ono što plaši velike igrače u svetskom balu taštine i pokvarenosti.)

Mnogi od onih za koje mislimo da nas nisu hteli, u stvari (nas) samo nisu smeli...

Brankica Damjanovic

Tanja Luna Lukic:

Mnogi od onih za koje mislimo da nas nisu hteli, u stvari (nas) samo nisu smeli...

Brankica Damjanovic

Kliknite za proširenje...

Tacno. Cesto nikada i ne saznamo.

Svoju krunu nosim u srcu,a ne na glavi,nije pokrivena dijamantima,nevidljiva je i zato je ja zovem zadovoljstvo.To je kruna,koja je kraljevima,retko kada data.

Sekspir

Ništa nije tako snažno kao blagost. Ništa nije tako nežno kao stvarna snaga.

Sen Fransis de Sal

Kad volim ne umem to valjano ni da kazem, al' umem da pokazem. I svakog koga volim volim kao majku, jer mi je to zauvek ostao etalon za ljubav. Kad ne volim cutim. Kad sam ravnodusna opet cutim. Nikom nista. Lako. Ali kad (za)volim, moj Boze, kad zavolim onda volim i glasno i necujno, rukama, srcem i stomakom, usrdno, jako i polako, da traje bar koliko trajem i ja, a mozda i malo duze, jer mi smo tu kratko, a ljubav je, znaju to dobro oni koji vole - vecna.

Brankica Damjanovic

Nauči da stvari
gledaš
po tome kako dišu,
i ne slušaj
šta govore,
već traži
šta su nam prećutale.
Nauči da stvari
ljubiš tamo gde im
je srce,
a ne gde su im
spojevi usana,
i tek tada će te se dotaći
skroz.
Nauči da grliš
ramenima
a ne šakama.
Ramenima se
više obuhvata.
Zaboravi svoje
ime i prezime.
Ti se zoveš onako
kako te zovu
ljudi koji te vole.

Ratko Petrovic

Kako je lepo imati nekog ko ti kaže: "Ako ti bilo šta treba, tu sam, to znaš." To je onaj trenutak kad osetim da mi zaista ne treba (više) ništa. I onda, dodatno, shvatim da nam je od svih potreba danas najpotrebniji Čovek. Našla sam ga. Ne svećom, srcem.

Brankica Damjanovic

"Skratili ste kosu", više kao konstataciju nego kao pitanje uputila mi je komšinica. "Jesam!", rekoh radosno, praveći se da ne primećujem prekor u njenom glasu. Nije odustajala: "To je, IPAK, prekratko!" U odnosu na šta, pitala sam se, dok se udaljavala. U odnosu na njen ideal dužine kose jedne žene. I uvek je tako. Sa svim stvarima i pojavama je tako. Procene: prekratko i predugačko, premalo i preveliko, prenisko i previsoko..., uglavnom nisu odraz objektivne stvarnosti, već subjektivni doživljaj drugog bića. Preširoko je sve što u preuske okvire ne može da stane. I ne vredi napor. Cipelu neće boleti ako na silu pokušamo da je obujemo, a čak i ako uspemo, dobićemo bolne žuljeve. Zato, kratite kosu, suknju i sopstvene muke, kad god osetite potrebu za tim. Svetu niko nije ugodio, osim onih koji su ugodili sebi, pa tako rasterećeni, rasteretili svet za jedno lčno nezadovoljstvo.

Rukopis moga brata - Brankica Damjanovic

Beloved by Toni Morrison

“What were you praying for, Ma’am?”

“Not for anything. I don’t pray anymore. I just talk.”

“What were you talking about?”

“You won’t understand, baby.”

“Yes, I will.”

“I was talking about time. It’s so hard for me to believe in it. Some things go. Pass on. Some things just stay. I used to think it was my rememory. You know. Some things you forget. Other things you never do. But it’s not. Places, places are still there. If a house burns down, it’s gone, but the place - the picture of it - stays, and not just in my rememory, but out there, in the world. What I remember is a picture floating around out there outside my head. I mean, even if I don’t think it, even if I die, the picture of what I did, or knew, or saw is still out there. Right in the place where it happened.”

“Can other people see it?” asked Denver.

“Oh yes. Oh, yes, yes, yes. Someday you be walking down the road and you hear something or see something going on. So clear. And you think it’s you thinking it up. A thought picture. But no. It’s when you bump into a rememory that belongs to somebody else. Where I was before I came here, that place is real. It’s never going away... So, Denver, you can’t never go there. Never. Because even though it’s all over - over and done with - it’s going to always be there waiting for you. That’s how come I had to get all my children out. No matter what.”

Denver picked at her fingernails. “If it’s still there, waiting, that must mean that nothing ever dies.”

Sethe looked right in Denver’s face. “Nothing ever does,” she said.

“Ova žena je ćudljiva, vječiti april, vesela je pa tmurna, pričljiva pa malorjeka, svakog jutra ustaje i na lijevu i na desnu nogu pa je ne određuje dan već trenutak, slučajno je ovdje, kivna kad se sjeti da je mogla biti na drugom mjestu, razdragana kad pomisli da će biti. Obična je samo kad zaboravi.”

Meša Selimović, Magla i mjesečina

Ono što nas očarava, istovremeno nas vodi i štiti. Strasna predanost bilo čemu što volimo rađa lavinu čarobnih sila koje osvjetljavaju put u budućnost, pojednostavljaju pravila, omekšavaju prepreke, stišavaju negodovanja, nose nas preko provalija, strahova i sumnji.
Želja je uvijek praćena snagom da se pretvori u stvarnost.

Ricard Bah – Most preko večnosti

Ako možete učiti od jakih udaraca, možete učiti i od blagih dodira.

Carolyn Kenmore

Koliko uistinu otkrivam sebe pred drugima, i sve sto mogu da kazem je da to radim jako malo.
Zalosno je kolika pukotina postoji izmedju naseg javnog i privatnog "ja", i da je to mozda najusamljenija nicija zemlja na celom svetu.

Ona ne zeli da robuje nikakvim pravilima, ne zeli da zivi kao svi drugi, sa svojim sitnim ambicijama i lepom odecom. U rutini koja umrtvljuje.

Kada sam ga prvi put videla osetila sam strah, zato sto neki ljudi mogu da promene tvoj zivot zauvek.

Dzonatan Hal - Izgubiti Juliju

Za razumevanje (bilo cega) je potrebno sagledati siru sliku, celinu. Za nerazumevanje je dovoljno uhvatiti se mrvice. Razumevanje je veliko, nerazumevanje je sitno, malo. Malo u veliko moze stati, ali veliko u malo nikako, ni na silu. Ne cudi sto onda dodje do pucanja.

Brankica Damjanovic

Ja nisam bio antiperonist jer sam se htio zalagati zapovlastice, nego stoga što nisam podnosio despotizam i
izbacivanje učitelja i profesora koji se nisu pokoravali vladinim direktivama. U tom je pokretu postojala
opravdana želja za pravdom i dostojanstvom u hladnom i sebičnom društvu koje je izrabljivalo siromašne na
najbezočniji način, učinivši ih robovima na plantažama mate čaja i quebracha, koje su pretvorene u prave
koncentracijske logore. A mnogi su intelektualci, umjesto da odgovore na nesreću tih ljudi, slijedili samo svoje
vlastite pohlepne interese. Sve je te bespomoćne, kako ih je nazivala Evita, koja se istinski i hrabro borila za njih,
Peron znao pokrenuti. Pola stoljeća kasnije izblijedjele fotografije Evite i dalje imaju počasno mjesto uz
Bogorodicu u najsiromašnijim domovima u zemlji, pokazujući njihovu privrženost i zahvalnost za one
izuzetne godine blagostanja i poštenog odnosa prema najbjednijima. Pogreške su nam svima znane, ali valja reći
da su u pokretu bili i tako časni ljudi poput Scalabrinija i Jauretchea, koji su bili moji prijatelji.

Ernesto Sabato - Prije kraja

"Reči ne dolaze iz mehurića sapunice, nego iz duše svakog onog koji ih piše. Kakve reči - takva duša, kakvi koraci - takva i dela."

... Treba biti obazriv ako se sminkas efemernoscu. To se najteze otire. Hrabrost je: umeti poceti.
Jos veca: umeti prestati.
Ne svrstavaj se u one koji sa oka ne skidaju estradne koprene vida. I smeskaju se oblikom,
a ne ukusom usana.

Mika Antic

Mi ni ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. Ni ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti.

Ivo Andric - Aska i vuk

Najvaznije stvari je najteze reci. To su stvari kojih se sramimo jer ih reci umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se cinile
neogranicenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na obicnu, zivotnu velicinu. Ali, ima tu još nešto, zar ne? Najvaznije stvari su preblizu
mestu gde je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku
tajnu, a da nas ljudi cudno gledaju ne shvacajuci što smo uopste rekli
ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zakljucana ne zato
što nije ispricana, nego zato što je niko nije razumeo.

S.King - Cetiri godišnja doba

Kako se postaje dobar čovek? Ne postaje se. Dobar čovek se u svakom od nas oslobađa. Sistemom eliminacije. Nije neophodno učiniti herojsko delo, otići daleko, potrošiti mnogo novaca, zasaditi drvo... To dolazi posle. I nekako bez napora, s lakoćom. Prvo čovek strpljivo otresa nepotreban teret. Prestaje sa sarkazmom, odustaje od ciničnih komentara, ne okreće se za bogaljem već se pomoli za njega; kad bi da kritikuje, on pokuša da razume; kad bi opsovao, on umesto da opsuje Boga ili sunce, pomene miša ili peršun, a kasnije ni to. Oseti li potrebu da se sveti, još jednom se preispita i shvati da osveta povređuje ono najfinije u njemu samom. Tada oprosti. I zaboravi. Nema oproštaja bez zaborava. Umesto da likuje: “Jesam li ti rekao?!”, on kaže: “Kako mogu da pomognem?”. Poželi li nešto više da ima, on zahvali na onome što već poseduje, a vremenom uviđa da ono najvrednije nije oko njega već u njemu samom. I tad, usmerivši pogled ka unutra, učiniće mu se da je ugledao svetlosni zrak nečega što bi mogao biti Dobar Čovek. I sa još više elana nastavi da sa sebe zbacuje samar ispunjen mržnjom, ljubomorom, pohlepom, neznanjem... Dobar čovek se ne postaje činjenjem dobrog dela. Dobar čovek je najbolje delo koje za života od sebe možemo napraviti.

Brankica Damjanović - Ne bih ovo mogla bez tebe

U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo. Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije. Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, vec su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan nacin, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!
Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja.Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će da budu, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuduje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje.

Ernesto Sabato - Otpor

Znaš šta bih volela? Volela bih da ne možeš da proceniš da li sam bogata ili siromašna, jesam li obrazovana ili nisam; volela bih da ne možeš da zaključiš da li sam pravoslavna hrišćanka, budista ili ateista; volela bih kad ne bi smeo da se zakuneš živim li sama ili u punoj kući, na selu, u gradu ili u brvnari daleko od buke sveta... Volela bih samo da kad me sretneš, bilo gde i bilo kad, uživo ili se samo rečju mojom podupreš, osetiš blagost i bliskost, razvučeš usne u osmeh, zavrtiš glavom u blagoj neverici ali ipak srećan što postoji neko tako sličan tebi, neko ko izgovara ono što bi i ti, da si se prepustio rečima, da si imao vremena i malo kuraži... Tada, kad se to desi, ja ću znati, jer u tom času ja ću biti još više ja i ti ćeš biti još više ti i srešćemo se dušama, istim onim koje nas pozivaju da se setimo ko smo i odakle smo. Eto, to bih volela...

Brankica Damjanovic - ''Ne bih ovo mogla bez tebe''

Razgovor nastaje iz nekog nedostatka u čoveku, da bi ga ukinuo, potreban je drugi čovek, koji se od njega
razlikuje. Zato sve što nisam ja, za mene ima osobito značenje, jer se od mene razlikuje. Sve što u životu
činimo u stvari su pokušaji da sebe dopunimo i popunimo, da postanemo celovite ličnosti. Razgovor sa drugim
ovde nije u službi nekog spoljašnjeg cilja, već u ulozi razvoja ličnosti... Ko nije kadar da razgovara, taj
nije sposoban za razvoj: Odustati od razgovora sa drugim, znači odustati od sebe. Jer kada dobro upoznate
nekog drugog, sebe ste proširili za još jedan život. Ma ko bio taj drugi, on je drugo mene samog, moja
suprotnost i moja dopuna. Jedan čovek, ako stvarno deuje na drugog čoveka, postaje deo njegove sudbine.
Bez drugog ne možemo razumeti sebe.

Đuro Šušnjić - Dijalog i tolerancija

Volja je stvar jakih, zelja stvar slabih.

Vladan Desnica