Odlomci knjiga koje volimo

Jevanđelje je jedno, život je nešto drugo. U jevanđelju svi ljudi imaju mesta pod suncem, u životu su jedni korov, drugi cveće. Pravednik, hrišćanin, pristojan čovek hoće da bude poštovan i voljen, da njegov uzorni život smesta bude nagrađen ovde na zemlji. Za zlikovca je mač, ptice grabljivice da mu razvlače drob dok leži u jaruzi, sam, rasporen, bespomoćan u gnjiloj truleži i smradu.
Nema ničega tako uskogrudog i isključivog kao što je lepo uređeni vrt pravednika. Ničeg tako nepodnošljivo sebičnog. Sve tu ima svoj red, svaka biljčica svoje mesto, ni senka u senci senke ne prebiva tu bezrazložno i slučajno. Nema ni najmanje nedoumice šta valja ostaviti, a šta iščupati.
Jevanđelje ne dopire do njihovog uma, ono im se čini kao smutnja koja ih zbunjuje. Jer šta znači ono: ''Ako volite one koji vas vole, kakvu ćete platu imati? Ako jedino svoju braću pozdravljate, šta izvanredno činite?'' A naročito: ''Ljubite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone kako biste postali sinovi svoga Oca nebeskog, koji čini da njegovo sunce izlazi nad zlima i dobrima, i da kiša pada pravednima i nepravednima.''
Ne, to ne staje u vrt pravednika. Sunce Tvorčevo i njegove kiše su za njihov bosiljak, ali ne i za drač, a ako drač raste, isplevimo ga, braćo moja, isplevimo ga. Isplevimo sve pod nebom što ne godi našem nosu.
Uzalud je siromašni stolar iz Nazareta svojom upaljenom zubljom rasterivao tamu. Njegova svetlost nije dopirala do tamnih predela ljudske ogorčenosti. Jer, glupost je stesnila, suzila ovaj svet, posejala ga ogradama i bedemima, izdelila ga, izukrštala ga poprečnim i uzdužnim jarcima, te u njemu sapeti čovek tumara, udarajući u tami čas u jednu, čas u drugu prepreku.

Dorotej, Dobrilo Nenadić

Piši mi odmah da li je novac stigao. Ako se izgubio, poslaću drugi, pa ako se i taj izgubi, poslaću opet drugi, i tako dalje, dok više ne budemo imali ništa i onda će sve biti u potpunom redu.

Franc Kafka, „Pisma Mileni”

"Nebo je bilo mračno. Jesenja kiša šibala je okna. Na trenutke, prazna postelja ličila mi je na grob. Bilo me je strah."
"Dama s'kamelijama"- Aleksandar Dima Junior

''Doktor je odista zgodna stvar. Isplaziš mu jezik, naplati ti tri dinara; zavuče ti dršku od kašike u usta, uzme ti pet dinara; pipne te za ruku, uzme ti deset dinara, i to gleda na sat da ne bi duže držao ruku no koliko treba za deset dinara;
Ako ti nasloni uvo na leđa, uzme ti petnaest dinara, a ako napiše dve-tri reči, koje niko pod bogom ne može pročitati, on ti uzme dvadeset dinara.
I onda, što je glavno, ako bolesnik ozdravi, on veli: ozdravio od njegovih medecina, a ako umre, on veli: umro od prirodne smrti.''
Branislav Nušić – Autobiografija

R. C-ov stanar je svojim dolaskom u grad odmah izazvao prezir društvene zajednice, tim više što je bio nesvakidašnje bučan. Starosedeoci su govorili vidi
koliki je, može konju rep da iščupa, a došao kod nas da se sakrije. Oni ratoborniji su pitali zašto ne brani svoje ognjište, zašto ne čuva svoju rodnu grudu? Kada je
spominjan, a sve češće se to događalo, u glasu se osećala mešavina ljutine i gorčine što i takve osobe pripadaju njihovom rodu. Pošto mu niko nije znao kršteno ime,
koristilo se onaj što može konju rep da iščupa... I, to mu je postalo ime. A kako devojke i žene obično vole onoga koga njihovi očevi, muževi i mladići preziru,
Možekonjurepdaiščupa je postao veoma tražen u ženskom svetu. O njegovim seksualnim podvizima, o njegovom trošenju novca na devojke i mlade žene
ispredane su priče koje su se neprekidno prepričavale i nadograđivale, te je on bivao sve omraženiji na jednoj i sve poželjniji na drugoj strani. Muškarci su želeli
da mu u mračnoj ulici prospu zube, a žene da ga u toj istoj ulici iskoriste na što više načina. Možekonjurepdaiščupa je ženskoj populaciji rado udovoljavao.
Možda bi i muškarcima izašao u susret, ali oni nisu smeli da zametnu kavgu s njim, nadaleko je bila čuvena njegova preteča pjesmica: Koga moja ćakija ubode, ne
treba mu ni soli ni vode. Možekonjurepdaiščupa je tako, skroz neometano, sakupljao ženske gaćice i razbacivao suvo zlato i mrske devize. Hteo – ne hteo,
grad se saživeo s njim.
Fabrika ženskog veša uvela je i treću smenu jer je na tržištu primećena nestašica gaćica, pogotovu crnih, čipkanih. Zašto je on odabrao da stanuje u R. C-ovoj
bednoj sobici kad je bio situiran, nije se moglo dokučiti. Možda mu je periferija grada odgovarala zbog mira i tišine, a možda iz nekog sasvim drugog razloga.

Vladan Matijević - R. C. Neminovno

Ovde je more, tu možemo zaboraviti grad. Istina, još zvone zvona "Ave Marija" - taj svečani i glupi ali staki zvuk na spoju između dana i noći - potrajaće još samo tren!
Sada sve ćuti. Tamo leži okean bled i sjajan: on nije kadar da govori. Nebo blista sa večno nemim večernjim nijansama crvene, žute i zelene: ono nije kadro da govori. Male vrleti i stene koje uranjaju u more, kao da svaka od njih nastoji da pronađe mesto najdublje usamljenosti - sve one nisu kadre da govore.
Lepa je i strašna, zaista, ova velika tišina koja nas tako iznenada obuzima i nadima našu dušu.
Eh, kakve prevare i laži u ovoj glupoj lepoti! Koliko bi dobrog, a i zlog mogla govoriti samo kada bi to htela! Njen svezan jezik i njeno tašto lice - sve ovo je samo pakosna poruga mojoj naklonosti: pa neka je tako! Ne stidim se da budem igračka tih sila!
Ipak, žalim te o, prirodo, jer ti moraš da ćutiš, iako je samo pakost ta što ti vezuje jezik: šta više. Žalim te zvog tvoje pakosti!
Eh, tišina se produbljuje i opet moje srce kipi u meni: iznenađeno je potonjom istinom, ni ono nije kadro da govori; ono se isto tako ruga ustima kada viknu nešto ka ovoj lepoti; ono takođe uživa u slatkoj pakosti svog ćutanja.
Počinjem da mrzim govor, pa čak i svaku misao. Zar iza svake reči ne čujem kako odzvanja eho greške, mašte i iluzije? Ne smem li se smejati svom sažaljenju, ne smem li se rugati svojoj poruzi?
O more, o večeri; vi ste loši učitelji! Učite čoveka kako da prestane da bude čovek. Da li on da se preda vama? Hoće li postati kao vi sada bled, sjajan, glup, beskrajan, miran nad samim sobom? Uzvišen iznad sebe?

Posledica satanskog fijaska jeste da nije preporučljivo da ja zatvaram svoj život, nego da ga otvorim. Dakle, postavljanje pitanja
da li je život privatno vlasništvo, ili nije – besmisleno je. Čim položim ruku na bilo koji momenat svoga života, on se smesta preokrene
i potone, ali na taj način što ono ništa, u kojem nestaje bez traga, uzvraća udarac i zauzima mesto žuđenog poseda. Zbog toga ako
bi život mogao da postane privatno vlasništvo, značilo bi da je život, istina, zatvoren, ali potpuno prazan.

Bela Hamvaš - Magia sutra

Маја је санскритска реч и значи чаролију. Метафизика каже да је целокупан видљиви свет чаролија, маја, јер ништа од онога што човек искуси својим чулима није стварност. Ако је биће будно, неће бити опсењено, само ако је спаваћиво. Зато чулни свет, који изгледа стваран, није ништа друго до опсена спаваћивог бића. Објективне стварности нема. Све оно што изгледа спољње, чаролија је небудног бића. Свет није место, него стање. То стање је чаролија, маја.

Бела Хамваш: Маја

На данашњи дан, 30 децембра 1905. рођен је руски писац Данил Хармс:

1.Cilj svakog ljudskog života jeste jedan: besmrtnost.
1 -a. Cilj svakog ljudskog života jeste jedan: postizanje besmrtnosti.
2.Jedan stremi besmrtnosti produžetkom svog roda, drugi čini velika zemaljska dela kako bi obesmrtio svoje ime. I samo treći vodi pravedan i svet život, kako bi postigao besmrtnost kao večni život.
3. Čovek ima samo dva interesovanja: zemaljsko – hrana, piće, toplota, žena i odmor, i nebesko – besmrtnost.
4. Sve zemaljsko svedoči o smrti.
5. Postoji jedna prava linija na kojoj leži sve zemaljsko. I samo ono što nije na toj liniji, može svedočiti o besmrtnosti. Govor.
6. I zato čovek traži odstupanje od te zemaljske linije i naziva ga lepim ili genijalnim.

Бела Хамваш je неодољив писац. Патам je најпажљивије организована збирка есеја; композиција књиге би
се лако могла мерити с неким романом, чак с песмом. Није уопште тешко замислити да Патам следи структуру
сонета, на пример. Патам I тада представља два катрена, следи златни пресек, заокрет, Патам II je први терцет, док
je Патам III други и рекапитулација у поенти. Чак би се с овог становишта могао прилично поуздано анализира-
ти распоред сваког есеја унутар збирке: „сонет” се разраста, успостављају се аналошке везе и поклапања, осцилације
узлета и опадања се смењују... Треба такође запазити, с истог композиционог становишта, смењивање тема, крупних
проблема, великих питања и малених, ситних запажања која служе за предах („Директни морал и лоша савест”,
Лонтваријев велики кедар”, ,,’Теорија’ и теорија”, „Хуманизам” „Немачкарство”, „Ајнпрен супа”...). И тако даље.
И кад расправља о најтежим и најкомпликованијим питањима, Хамваш остаје неодољив писац. Он просто увлачи
читаоца у расправу, пажљиво дозира доказе, али остаје писац који ни једног тренутка не жели да буде досадан:
уступак читаоцу je сам начин излагања, облик есејистичког „приповедања”, али других попуста нема; Хамваш ће
читаоца освојити и довести га до краја есеја, без патетике ће му саопштити своју мисао о свету.

Сава Бабић - Границе ишчезавају, зар не?

"Dunja se probudi, otvori oči, i zbog tog našeg položaja oči su joj tačno ispred mojih. Gleda me dete u oči i kaže mi- Volim te. To mi kaže i gleda me nekako čudno, kao da zna da je razumem Gledam i ja nju, i uzdahnem, a mislim se - Volim i ja tebe bombonice. - I kunem vam se svime što mi je sveto, znam da me je razumela."

("Pas", Ivan Tokin)

"Ponekad mislim da su melanholici oni ljudi koji su nekad, u svojoj mladosti, najviše očekivali od života.
Oni koji su imali višak iluzija i osećali u sebi nesvakidašnju snagu da se bore za njih, da lete, da dosegnu nedostupno.

U početku i lete, zaista, i snagom volje ostvare štošta što prosečnom čoveku deluje nemoguće,
ali malo-pomalo, Zemljina teža i centripetalne sile epohe koja im je rođenjem zapala, vuku ih dole, ka središtu.
Jednog dana samo tresnu o zemlju, da bi u prvoj barici spoznali svoj izmenjen lik – oprljeni, ugruvani, očerupani.
Slomljenih krila, nikad više neće moći da lete i, noseći one visine u pamćenju, samo bauljaju po ravnini, ispunjeni nostalgijom.

Melanholik je bivši idealista, letač koji se nevoljno prizemljio, biće koje ne živi u svom prirodnom ambijentu:
umesto razređenog vazduha rizika i visine, on udiše gusti smog svakodnevnice, za koji naprosto nema organ."

Gordana Ćirjanic – „Ono što ste oduvek želeli“

Nije se moguće rije­šiti onoga što je potisnuto, prognano iz pristojnog govora i proglašeno sramnim, ako to čini
neraskidiv dio kulture. Ono opstaje, privremeno ućutkano, u podzemlju civilizacije, ili teži da sebi da oduška u
iskrivljenom izrazu. Viktorijanski maniri nisu uspjeli da zabrane seks, a Bog nije u mislima ljudi zauvijek sahranjen
pod hrpama knjiga posvećenih teologiji ο smrti boga i sličnim disciplinama.

Lešek Kolakovski - Užas metafizike

„ Prvo boje.
Potom ljudi.
Tako obično vidim stvari.
Ili bar pokušavam.

Xxxxx

Suvišno je i reći, odmaram se malo po malo. U bojama.
Ipak, možda ćete se zapitati: šta će njoj uopšte odmor? Od čega joj to treba odvraćati pažnju? Što me dovodi do sledeće tačke.
Preostali ljudi. Preživeli.
Njih ne mogu da gledam, iako u mnogim slučajevima ipak omanem. Namerno tražim boje kako ne bih mislila o njima, ali tu i tamo, primetim one koji su ostali, zgureni pod teretom shvatanja, očajanja i iznenađenja. Njima su probodena srca. Njima su zgromljene grudi.“

Markus Zusak – „Kradljivica knjiga“

U planinama postoje dva pravca. Gore i dole, a dole vodi samo ka putu i fašističkim gradovima." "Da li nekad idete u Segoviju?" "Que va. S ovim
licem? Ovo lice je poznato. Kako bi ti se sviđialo da budeš ružna, lepotice moja?" reče ona Mariji. "Ti nisi ružna." "Vamos, ja nisam ružna. Ja sam rođena ružna. Čitavog svog života bila sam ružna. Znaš li ti kako se oseća ružna žena? Znaš li šta to znači biti ružan, a celog života osećati u sebi da si lep? To je vrlo čudno" ona stavi drugu nogu u potok, onda je izvuče. "Bože, kako je hladna. Gledaj plisku" reče ona i pokaza na pticu koja je kao siva lopta skakala goredole pored kamena uz potok. "Te ne vrede nizašta. Niti pevaju, niti su za jelo. Jedino da mašu repom. Daj mi cigaretu, Ingles" reče ona i uzevši je, pripali je upaljačem
napravljenim od kresiva i čelika, koji je nosila u džepu na košulji. Ona povuče dim i pogleda Mariju i Roberta Džordana. "Zivot je vrlo čudan" reče ona i pusti dim na nos. "Bila bih odličan čovek, ali ja sam sva
žena i sva ružna. Ipak me je mnogo Ijudi volelo i ja sam volela mnogo Ijudi. To je čudno. Slušaj, Ingles, to je zanimljivo. Pogledaj me. Ovako ružna kakva sam. Pogledaj me dobro, Ingles." "Nisi ti ružna." "Que no?
Nemoj ti meni lagati. Ili" ona se nasmeja dubokim smehom. "Deluje li već na tebe? Ne. To je šala. Ne. Pogledaj ružnoću. Pa ipak čovek ima neko osećanje u sebi koje zaslepljuje čoveka koji te voli. Ti s tim osećanjem zaslepiš njega i zaslepiš sebe. Onda jednoga dana bez ikakvog razloga on te vidi ružnu kakva si stvarno, i nije više slep, i ti sebe vidiš, vidiš da si ružna, kao što te i on vidi, gubiš i svog čoveka i osećanje. Razumeš li, guapa?" Ona potapša devojku po ramenu. "Ne" reče Marija, "jer ti nisi ružna." "Pokušaj da se koristiš svojom glavom, a ne svojim srcem i slušaj" reče Pilar. "Pričam vam stvari koje su vrlo zanimljive. Zar te ne interesuju, Ingles?" "Da. Ali treba da idemo." "Que va, idi. Meni je ovde vrlo dobro. Onda" produži ona obraćajući se Robertu Džordanu kao da govori u razredu gotovo kao da drži predavanje. "Posle izvesnog vremena, ako si ružan kao ja, ružan kako žene mogu da budu, onda, kažem, posle nekog vremena osećanje, glupo osećanje da si lep, ponovo počne u tebi da se razvija. Raste kao kupus. Kad je osećanje poraslo, vidi te drugi čovek i misli da si lepa i onda sve počinje iznova. Mislim da sam sad to prošla, ali ono još može da naiđe. Ti si srećna, guapa, što nisi ruzna."

E.Hemingvej Za kim zvona zvone

Van den Eden primeti Spinozino zamisljeno.mozda zahvalno.klimanje glavom i nastavi - "Ako ne pisete o poslu,mladicu,o cemu pisete?
"Prosto o onome sto vidim kroz izlog radnje."
Van den Eden se okrenu kako bi pratio Bentov pogled ka ulici.
" Pogledajte.Svi su u pokretu.Jurcaju napred - nazad po citav dan,celog zivota.Koja je svrha? Bogatstvo? Slava? Zadovoljavanje apetita? Te svrhe svakako predstavljaju pogresna skretanja."
"Zasto?"
Bento je rekao sve sto je zeleo da kaze.ali ohrabren musterijinim pitanjem,ipak nastavi - " Takvi ciljevi su izazivaci.Svaki put kada se postigne cilj,on prosto izaziva dodatne potrebe.Jos jurnjave,potrage,ad infinitum.Put do neprolazne srece sigurno lezi na drugom mestu.O tome razmisljam i piskaram."


Irvin Jalom - "Problem Spinoza"

“Svoje najlepse trenutke covek zaboravlja najbrze. Posle magnovenja vrhunske ostvarenosti, orgazma ili opcinjujuceg sna, dolazi zaborav, amnezija, brisanje secanja. Jer u casu najlepsih snova, u casu vrhunskog stvaralackog cina, zaceca deteta, ljudsko bice se na lestvici zivota penje za tren na nekoliko stepena iznad sebe, ali tu ne moze dugo da ostane i pri padu u javu mora brzo da zaboravi te casove prosvetljenosti. Tokom zivota cesto smo u raju, ali od toga pamtimo samo izgon.”

Milorad Pavic: Erotske price

Gušila me je ta činjenica i s knedlom u grlu išao sam naokolo nedeljama. Da je odbijem nisam hteo, jer bi me onda svi
proglasili arogantnim i tvrdili bi da patim od kompleksa veličine; a možda su i u pravu, možda, zaista, i patim od kompleksa
veličine i možda, zaista, i jesam arogantan, ali za kritičko preispitivanje samog sebe nisam bio sposoban. Ma kako da me
je gušila pomisao da moram da uđem u ministarstvo i preuzmem Malu državnu nagradu, tešila me je činjenica da je i ta Mala
državna nagrada povezana s premijom, i to s premijom u iznosu od dvadeset pet hiljada tadašnjih šilinga kojisu mi budući
da sam bio u dugovima do guše, bili više nego neophodni. Upravo na te dugove mislio je moj brat kad je sebi dopustio
neverovatan potez da moj roman Mraz preda na pisamicu ministarstva. Otud sam, priznajem, pri pomisli na premiju od
dvadeset pet hiljada, bio saglasan da nagradu prihvatim kao i sve ono gnusno i odvratno što je s nagradom bilo u vezi; sve
dok ne bih mislio na dvadeset pet hiljada šilinga - prezirao sam nagradu, a sve dok sam mislio na dvadeset pet hiljada
šilinga - prepuštao sam se svojoj sudbini. Imati dvadeset pet hiljada ili ih nemati, razmišljao sam sve vreme, a uostalom,
moj brat je i bio u pravu kad je tvrdio da nagradu treba da primim bez mnogo buke, bez ikakvog komentara. U sebi sam
mislio kako žiri sebi, a u vezi sa mnom, dopušta neverovatnu drskost dodeljujući mi Malu državnu nagradu, a ja sam se, ako
uopšte i jesam, što se i tada dovodilo u pitanje, osećao, naravno, dostojnim isključivo Velike državne nagrade, a ne takozvane
Male, te da mojim književnim neprijateljima u žiriju pričinjava đavolsko zadovoljstvo što me uvredom u vidu Male nagrade, koju
su mi šljusnuli u lice, zapravo zbacuju s pijedestala. Da li oni, znajući me, zaista iskreno veruju, pitao sam se, da bih se ja lično
prijavio za Malu nagradu, te se širom otvorenih očiju predao njihovom diletantskom ukusu? Mora da su verovali kako sam lično
ja i predao Mraz na pisarnicu ministarstva. Biće da je tako, oni su bili baš takvi i nisu umeli da razmišljaju dmgačije. Svi koji su
se zanimali za nagradu mislili su, naravno, da sam primio Veliku državnu nagradu i svaki put bio bih izložen neprijatnosti da im
objašnjavam da se, naime, radi o Maloj nagradi, koju je već primio svaki mamlaz koji piše.

Tomas Bernhard - Moje nagrade

META
Kažu mi da sam promašila metu oni koji ne znaju u šta sam gađala. Možda je moj promašaj centar tvoje zablude da me poznaješ.
Brankica Damjanović - Rukopis moga brata

Zato je širenje fenomena agresivnosti proporcionalno usavršavanju uslova života u tehnološkom univerzumu. Dakle, u pitanju je međuzavisan odnos.
Agresivnost je rebelski odgovor nepripitomljene ljudske prirode na neprirodne uslove života u hibrisu. Taj tehnološki hibris, koji pričinja nasilje nad ljudskom
prirodom, sadrži upravo i svet ideja protiv agresivnosti. Po Cioranu su Freudove teorije, koje su poslužile kao osnova nizu savremenih interpretacija fenomena
agresivnosti, počinile veća razaranja nego sve agresije u istoriji Zapada: »Mileniji ratova i katastrofa konsolidovali su Zapad – jedan vek psihoanalize bio je dovoljan
da ga sruši.«
Agresivnost pogoduje razvoju i usavršavanju sadržaja tehnološkog univerzuma. Dve osnovne i »noseće« naučne discipline druge polovinedvadesetog veka,
kibernetika i moderna biologija, od kojih mnogi očekuju i rešenje problema agresivnosti, rođene su kao »nuzproizvod« drugog svetskog rata. Ti paradoksi pokazuju
da je fenomen agresivnosti mnogo složeniji nego što pretpostavljaju distinkcije »zle« i »dobre« agresivnosti. U principu, agresivnost nije ni »zla« ni »dobra«, jer je
puko sredstvo delotvornosti i postojanja. A često je uslov opstanka određenog sistema upravo ekspanzija, te je tu »ofanzivna agresivnost« u funkciji »odbrane«.
U pogledu individualnih manifestacija agresivnosti u urbanim aglomeratima tehnološkog univerzuma treba istaći da, uprkos njihovu porastu, one čine bednu manjinu
u masi pasivnog prepuštanja agresijama sistema opresije Zapada. Sa stanovišta razvoja čoveka, izgleda da otklanjanje agresivnosti nije preporučljivo. Sve dok je
čovek sposoban da oseti agresivnost i da odgovori – budućnost čoveka je otvorena.

Dragoš Kalajić - Smak sveta

— Istina je, u krajnjoj liniji ti si u pravu — složih se ja pomirljivo — ali eto, svi smo se našli na istoj
galiji, veslamo iz sve snage, ne možeš mi reći da nije tako! Na ekserima sedimo i opet sve mi vučemo! A
šta imamo od toga? Ništa! Samo batine, nevolje, laži i kojekakve pokvarenjakluke. Radimo! — vele oni.
A to ti je još i najsmrdljivija stvar, taj njihov rad! Mi smo dole u utrobi broda, dahćemo, smrdimo, cede
nam se jaja i dabome! A gore na palubi, u hladovini, sede gazde i baš ih briga, s lepim, ružičastim i
namirisanim ženama u krilu. I tako ti oni stave cilindar na glavu i zaurlaju na nas iz sve snage: »Mrcine,
rat je!« — tako vele. »Krenućemo na one bitange iz domovine br. 2 i porazbijati im tintare! Hajde! Hitro!
Na brodu imamo sve što treba! Sloški svi! Dede, prvo da čujemo da se sve zatrese: »Živela domovina br.
1!« Da se izdaleka čuje. Onaj najglasniji dobiće medalju i prominclu slatkog Isusa! Bogamu! A oni koji
ne budu hteli da crknu na moru, mogu da crknu i na kopnu, tamo ti biva još mnogo brže nego ovde!«

Luj-Ferdinand Selin - Putovanje nakraj noći

- Rekao si da zelis da im pokazes.Da pokazes kome,Alfrede?
- Svima koji su me ismevali.U komsiluku,u skoli,na Politehnickom institutu,svuda.
- Kako ces im pokazati,Alfrede?
- Ne znam.Nekako cu ih naterati da me primete.
- Ako te primete,hoces li tada biti kod kuce?
- Kuca ne postoji.Da li to pokusavas da mi kazes?
- Nemam unapred osmisljen plan,ali sada imam ideju.U pitanju je nagadjanje,ali pitam se da li uopste mozes biti kod kuce,zbog toga sto dom nije mesto - vec stanje uma.
Da bi covek zaista bio kod kuce,mora se u svojoj kozi osecati kao kod kuce.Alfrede,meni se cini da se ti ne osecas kao kod kuce u svojoj kozi.
Mozda se nikad nisi tako osecao.Mozda citavog zivota trazis dom na pogresnom mestu.

Irvin Jalom - Problem Spinoza

Sunce

Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna.

Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po cijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.

To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša...

Dučić, 1925.

Dobiti Malu državnu nagradu posle tridesete predstavlja bezobrazluk, a kako ja imam skoro četrdeset, u tom slučaju, posre-
di je bezobrazluk neverovatnih razmera. I dodao sam da se zaklinjem da ću s tim bezobrazlukom neverovatnih razmera izaći
na kraj, te da i ne pomišljam da se tog neverovatnog bezobrazluka lišim. Nisam voljan da se lišim dvadeset pet hiljada šilinga,
rekoh, pohlepan sam kad je novac u pitanju, beskarakteran sam, svinja sam. Ljudi nisu popuštali i bušili bi i dalje. Znali su
tačno gde treba da gađaju da bi me izludeli. Sretali bi me ujutro i čestitali mi nagradu i govorili da je bilo krajnje vreme da se
meni dodeli Državna nagrada za književnost, pri čemu bi napravili značajnu pauzu. Morao bih da objašnjavam da je u mom
slučaju reč o.Maloj državnoj nagradi, o bezobrazluku, dakle, a ne o časti.
Ali nijedna nagrada ne predstavlja čast, rekao bih potom, čast je perverzija, časti nema na čitavom svetu. Ljudi, rekao bih,
pričaju o časti, a reč je, zapravo, o bezobrazluku, svejedno o kakvoj časti je reč. Država, rekao bih, svoje radno sposobne
građane obasipa počastima, a u stvamosti zasipa ih pervezijama i bezobrazlukom. Tetka je imala veoma visoko mišljenje o
našoj državi i uopšte o državi kao takvoj; njen muž je bio visoki državni službenik, a ona je smatrala, pošto je u novinama
pročitala da mi je dodeljena Državna nagrada, da mi je time ukazana, zaista, velika čast. I njoj sam morao da objašnjavam
da je posredi Mala državna nagrada, a ne Velika nagrada i opet sam pokušao precizno da ukažem na razlike između te dve
nagrade, i na kraju svog izlaganja rekao sam da mi ni Mala, a ni Velika nagrada ništa ne znače, da obe nagrade predstavljaju
bezobrazluk, te da je ponižavajuće prihvatiti bilo koju od njih, ali da sam ja dovoljno beskarakteran da nagradu prihvatim, jer
želim da primim dvadeset pet hiljada šilinga. Tetka je bila mnome razočarana; imala je previsoko mišljenje o meni. Ne bih smeo
da prihvatim nagradu, rekla je, ako mislim to što mislim. Da, rekoh joj, mislim to što govorim i prihvatiću nagradu uprkos tome.
Prihvatiću novac, jer državi koja godišnje traći ne samo milione, već milijarde, treba uzeti svaku moguću paru; građanin ima prava
na to, a ja nisam budala.

Tomas Bernhard - Moje nagrade