Odlomci knjiga koje volimo

Sto me veceras ne sretne sreca
bas k'o nesreca sto me obozava
verovatno bih u ovom tvom vrtu cveca
bio bar trava

pozdrav
Dzo

PS
Moze li jedan stih
slavnog Fransoa Vijona
moli cu lepa damo
za ovog tipa;
sto grli flasu
slatkog burbona

Hvala, negde sam to procitao ako se ne varam...
Pozdrav divlja. Blago onom ko te pripitomi, ima ce prijatelja za navek.....

:wink:

"Da l' ima zivota drazeg od ovog?
Al' tama ga krije, zavijen je maglom.
I zato svim srcem volim ovaj
sto ovde na zemlji svetloscu sija,
jer za drugi zivot niko jos ne zna,
nit' dokaza ima za srecu pod zemljom,
no prazne nas price navode na to."


8-)

" - Nego, covek je kao i drvo. Sto bi on vise u vasionu i u svetlost, tim jace naginju njegove zile k zemlji, na nize, u pomrcinu, u dubinu, - u zlo."

Neverni smeh prelece ti preko ochiju kada dodjem k tebi da ti kazem: zbogom!
Cinio sam to tako chesto da mislish da cu se vratiti.
Priznacu ti, istu sumnju osecam i ja.
Jer prolecni dani idu; pun mesec uzima zbogom i ponovo dolazi; behar se ponovo vraca i rumeni na granama iz godine u godinu, tako da se ja mozda rastah od tebe da se opet vratim.
Ali chuvaj tu varljivu sliku neko vreme; ne goni je neljubaznom zurbom.
Pa kada kazem: ostavljam te zauvek, primi to za istinu, i pusti bar za trenutak da magla suza pojacha mrachni okvir tvojih ochiju.
A kada se ponovo vratim, osmehni se lukavo, kako ti je drago.

Nekada, ako se dobro sećam, moj život bio je gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla.
Jedne večeri posadio sam Lepotu na kolena.
- I našao sam da je gorka. – I izružio sam je.
Naoružao sam se protiv pravde.
Utekao sam.O veštice, o bedo, o mržnjo, vama je moje blago bilo
povereno!
Tako sam postigao da iz mog duha iščili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim.
Zvao sam dželate da bih, ginući, grizao kundake njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u pesku, u krvi. Nesreća je bila moj bog. Bio sam opružen u blatu. Sušio sam se na vazduhu zločina. I dobro sam izigrao ludost.
A proleće mi je donelo užasan smeh idiota.
Naposletku, kada sam gotovo zakovrnuo, dokonah da opet nađem ključ nekadašnje svečanosti koja bi mi možda vratila apetit.
Taj ključ je milosrđe. – Ovo nadahnuće dokazuje da sam sanjao !
I dalje ćeš biti hijena ... uzvikuje zloduh koji me počastio tako ljupkim tlapnjama.
Umri sa svim svojim apetitima, sa svojim sebičnjaštvom i sa svim smrtnim gresima.
Ah ! dogustilo mi je: - Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdražujte toliko zenicu ! Očekujući neke male zadocnele podlosti, vama, koji kod pisca volite odsutnost svake sklonosti za opisivanje ili poučavanje, otkidam iz svoje beležnice prokletog ovih nekoliko ružnih listića.

Rastko Petrovic

Sa svetlim poljupcem na usnama

To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!
Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli, ovo disanje;
Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me livada -
Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje;
Zar i zato umreti i nigde više ne živeti!
Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove drukčije Cveti!
Teško krilo!... Nikada više ne živeti, nikada.
Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se...

Čudne reči devojke, dobre nevezane reči,
Srce, pametno srce moje, zaboravi!
Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne dok ječi,
Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga;
Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi!
Il pogledaj još jednom to divno veče što pada;
Pre no što pođeš smrti,
Da ne živiš više nikada, nikada.

Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti,
Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti;
Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti:
O, kako čudno i divno to dođe!
Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori,
Kao da njina opojna mladost tek prođe...
Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori!

Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u beskraju;
Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju
Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza mene.
Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna smrti penje
Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene.
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje...
U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada.
Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada.

To, to! Odjednom oči otvoriti!...

Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, -
Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? -
Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću
I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana
Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po dubravi
Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća:
Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne ljubavi,
Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito putujuća;
Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu, nenadmašno u glasu,
I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna ovom Času!

I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao,
Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi...
Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao,
Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi!
Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan,
I rasvetli se naglo ko a bi sunce da vrati;
Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati
Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san...

Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno,
Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama,
Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno:
O tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja,
Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem na usnama.

Ako baš ne možeš od svog života da učiniš ono
što hoćeš,
pokušaj da postigneš
ono što možeš: ne unižavaj ga
prečestim druženjem sa svetom,
silnim izlascima i razgovorima.

Ne unižavaj ga razbacivanjem,
čestim razvlačenjem i izlaganjem
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta
da ne postane dosadan kao da je tudj.

Konstantin Kavafi

STA ZAMISLJAS KO SI

Pismo Ane Karenjine Tolstoju

Lave Nikolajevicu, nosi se u qurac, zivot si mi upropastio. Ne razumes, bacuska, zensku dusu, zasto si se onda u nju petljao, zasto nisi pisao o muskarcima? Posvetiti roman prevarenom muzu koga situacija yebe spolja i iznutra, to bi bila prava knjiga za Ruse, a i za ostali deo pravoslavnog sveta. Drama prevarenog muza mnogo je strasnija od zene koja ljubi. U ustima je ukus kiselih krastavaca, kolena se tresu, misli se spoticu, jer udaraju jedna u drugu, neko kao da je ustinuo i zavrnuo mozak. Sve ispada iz ruku, krv pocinje da se mesa sa mokracom. A ti kao da o tome nista ne znas, ti neodoljivi Lave Nikolajevicu vec se bavis zaljubljenom zenom i njenim nemirnim snovima. Hoces da kazes da strahotu preljube nikad nisi osetio na svojoj kozi. Daj, molim te, sta uobrazavas, pogledaj se u ogledalo. Vidis li taj baburasti nos, oci pokislog dabra i pajalicu umesto brade.
Znam sta ces da mi kazes. Da si neodoljiv, jer si genije, da zene padaju na tvoj talenat i na tvoju pamet. A to nije bas tako. Mogao si da pitas neku zenu koja ljubi, na primer mene. Kad muskarac i zena zele da se potucaju, onda je potpuno svejedno da li si lekar, pekar ili apotekar, sto bi rekao jedan rok pesnik iz bratske nam pravoslavne Srbije. Mani se ti opisivanja zenskog srca nego se pozabavi prevarenim muzevima. Njima rastu rogovi irvasa. Pa da vidimo kako to oni pate kad ih tucaju u glavu sa svih strana.

divlja u srcu:

STA ZAMISLJAS KO SI

Pismo Ane Karenjine Tolstoju

Lave Nikolajevicu, nosi se u qurac, zivot si mi upropastio. Ne razumes, bacuska, zensku dusu, zasto si se onda u nju petljao, zasto nisi pisao o muskarcima? Posvetiti roman prevarenom muzu koga situacija yebe spolja i iznutra, to bi bila prava knjiga za Ruse, a i za ostali deo pravoslavnog sveta. Drama prevarenog muza mnogo je strasnija od zene koja ljubi. U ustima je ukus kiselih krastavaca, kolena se tresu, misli se spoticu, jer udaraju jedna u drugu, neko kao da je ustinuo i zavrnuo mozak. Sve ispada iz ruku, krv pocinje da se mesa sa mokracom. A ti kao da o tome nista ne znas, ti neodoljivi Lave Nikolajevicu vec se bavis zaljubljenom zenom i njenim nemirnim snovima. Hoces da kazes da strahotu preljube nikad nisi osetio na svojoj kozi. Daj, molim te, sta uobrazavas, pogledaj se u ogledalo. Vidis li taj baburasti nos, oci pokislog dabra i pajalicu umesto brade.
Znam sta ces da mi kazes. Da si neodoljiv, jer si genije, da zene padaju na tvoj talenat i na tvoju pamet. A to nije bas tako. Mogao si da pitas neku zenu koja ljubi, na primer mene. Kad muskarac i zena zele da se potucaju, onda je potpuno svejedno da li si lekar, pekar ili apotekar, sto bi rekao jedan rok pesnik iz bratske nam pravoslavne Srbije. Mani se ti opisivanja zenskog srca nego se pozabavi prevarenim muzevima. Njima rastu rogovi irvasa. Pa da vidimo kako to oni pate kad ih tucaju u glavu sa svih strana.

Kliknite za proširenje...

Haha,bravo Ana,ja sam odusevljen,oh Boze,xaxaxaxaxaxaxaxaxa...

Hm, koliko sam ja shvatila forumi su visesvrsni ako se tako moze reci Sluze da kazemo svoje misljenje, postiramo nesto sto bismo u nekom trenutku nekome rekli/procitalui/napisali a ne znamo kome,...divlja je divna slazem se i prija mi ovo beskonacno prepisivanje...svako malo naucim sto-sta...svaka izgovorena i napisana rec je mnogo znacajnija nego ona sebicno zadrzana za sebe...hvala piscima, hvala novinarima, hvala svim bezimenim umetnicima sto podelise svoje misli i saznanja...hvala na nesebicosti

Ajde:

Hm, koliko sam ja shvatila forumi su visesvrsni ako se tako moze reci Sluze da kazemo svoje misljenje, postiramo nesto sto bismo u nekom trenutku nekome rekli/procitalui/napisali a ne znamo kome,...divlja je divna slazem se i prija mi ovo beskonacno prepisivanje...svako malo naucim sto-sta...svaka izgovorena i napisana rec je mnogo znacajnija nego ona sebicno zadrzana za sebe...hvala piscima, hvala novinarima, hvala svim bezimenim umetnicima sto podelise svoje misli i saznanja...hvala na nesebicosti

Kliknite za proširenje...

Ma,sve je ok,slazem se...Nema potrebe da je ti branis...Pozdrav i tebi

Blago meni sa vama. :-)

Ja volim kad meni neko prica price, a volim i ja da pricam. :wink:

Evo jedne za vas dve, meni je neko "ispricao" juce!


PRICA


- E, sad, rece Vanja i stavi svesku na sto - hajde da pisemo pricu.
- Hajde, rece Lenocka i sede na stolicu.
Vanja uze olovku i napisa "Bio jednom jedan kralj". Onda se zamisli i
zagleda u tavanicu. Lenocka pogleda u svesku i procita sto je Vanja
napisao.
- Vec postoji takva prica - rece Lenocka.
- Otkud znas, upita Vanja.
- Znam jer sam citala - rece Lenocka.
- Kako ide? - upita Vanja.
_ Kralj je jeo kompot od jabuka kada mu nesto zape u grlu; kraljica ga
udari po ledjima kako bi mu izbila parce jabuke, ali kralj pomisli kako
ona hoce da se bije pa je tresnu casom po glavi. Kraljica se razjari i
tresnu kralja tanjirom. Kralj lupi kraljicu cinijom. Kraljica udari
kralja
stolicom. Kralj skoci i udari kraljicu stolom. Kraljica srusi orman na
kralja. Ali kralj ispuza ispod ormana i tresnu kraljicu svojom krunom.
Onda kraljica dohvati kralja za kosu i zavitla ga kroz prozor. Ali
kralj
se dotetura natrag u sobu kroz drugi prozor, zgrabi kraljicu i gurnu je
u
pec. Medjutim, kraljica se provuce kroz dimnjak na krov, spusti se niz
gromobran u bastu, i vrati se u sobu kroz prozor. Kralj zapali vatru u
peci da spali kraljicu. Kraljuca se dosunja iza njega i gurnu ga. Kralj
upoade u pec i izgore. To je kraj price - rece Lenocka.
- Vrlo glupa prica,rece Vanja. Ja sam hteo da napisem jednu sasvim
drugu.
- Hjade onda napisi, rece Lenocka.
Vanja uze olovku i napisa: "Bio jednom jedan razbojnik."
- Cekaj malo! uzviknu Lenocka. - Vec postoji jedna takva prica.
- Nisam znao, rece Vanja.
- Kako da ne, rece Lenocka. - Razbojnik je pokusao da pobegne od cuvara
i skocio na konja, ali je skocio prejako, preleteo na drugu stranu i pao.
Razbojnik onda opsova i skoci ponovo na konja, ali opet pade na drugu
stranu jer nije dobro procenio svoj skok. Razbojnik se podize, zapreti
pesnicom, skoci opet na konja prejako i pade. Onda razbojnik izvuce iz
opasaca pistolj, opali u vazduh i ponovo skoci na konja, ali sa takvom
silinom da prelete preko njega i tresnu na zemlju. Onda zgrabi kapu s
glave, zavitla je na zemlju, izgazi je i opet skoci na konja, i ponovo
predaleko pa pade i slomi nogu. Konj otkasa malo dalje. Razbojnik
dosepa
do konja i tresnu ga pesnicom po glavi. Konj pobeze. Cuvari dojahase i
bacise razbojnika u zatvor.
- Ali ja necu da pisem o razbojniku - rece Vanja.
- Pa o cemu hoces da pises? - upita Lenocka.
- Hocu da pisem pricu o kovacu. - rece Vanja.
Vanja napisa: "Bio jednom jedan kovac".
- Postoji vec jedna slicna prica! - uzviknu Lenocka.
- Stvarno? - rece Vanja i ostavi olovku.
- Naravno - rece Lenocka. Bio jednom jedan kovac. I, jednoga dana,
kovao
on potkovicu i toliko je jako zamahnuo cekicem da je glava cekica
poletela
sa drske, odletela kroz prozor, ubila cetiri goluba, udarila u
vatrogasnu
kulu, odbila se na drugu stranu, razbila prozor na kuci komandira
vatrogasne brigade, preletela preko stola za kojim su sedeli komandir
vatrogasne brigade i njegova zena, probila zid kuce komandira
vatrogasne
brigade i izletela na ulicu. Tamo je zveknula u jednu banderu, okrznula
nogu sladoleddzije i pogodila Karla Ivanovica Sustergina u glavu. Bas u
tom trenutku on je skinuo svoj sesir da rashladi glavu. Posto je
pogodila
u glavu Karla Ivanovica Sustergina, glava cekica je poletela nazad,
ponovo
okrznula sladoledziju po nozi, udarila dva macora koji su se borili na
krovu, tresnula jednu kravu, ubila cetiri vrapca, opet uletela u
kovacnicu
i vratila se na drsku koju je kovac jos drzao zamahnutu u svojoj desnoj
ruci. Sve se to desilo tako brzo da kovac nista nije primetio, pa je
nastavio da kuje potkovicu.
- Znam da je prica o kovacu vec napisana, ali ja hocu da napisem pricu
o
sebi - rece Vanja i napisa: "Bio jednom jedan decak i zvcao se Vanja".
- Vec postoji takva prica - rece Lenocka. - Bio jednom jedan decak i
zvao
se Vanja i on podje...
- Cekaj malo - rece Vanja - ja sam hteo da napisem jednu pricu o sebi.
- Vec je napisana jedna prica o tebi - rece Lenocka.
- To je nemoguce - rece Vanja.
- Kazem Ti vec je napisana - rece Lenocka.
Gde je napisana? - upita Vanja zapanjeno.
- U knjizi "Takmicenje", a napisao je Danil Harms.


Danil Harms

Ta borba izmedju sila cednosti i ljubavi- jer to je u stvari po sredi- kako se ona zavrsava? Ona se naizgled zavrsava pobedom cednosti. Strah, pristojnost, cedno gnusanje, drhtava potreba za cistotom, sve to potiskuje ljubav, drzi je sputanu u mraku, dopusta njenim konfuznim zahtevima da samo delimice, ali ni izdaleka ne u svom mnostvu i snazi, dodju do svesti i izrazaja. Ali ta pobeda cednosti samo je prividna, samo Pirova pobeda, jer zaposvest ljubavi ne moze se zagusiti, nad njom se ne moze izvrsiti nasilje, potisnuta ljubav nije mrtva, ona zivi, u mracnim dubinama svoje tajne ona i dalje tezi da se ispuni, ona probija magijski krug cednosti i izbija ponovo, iako u preobrazenom, sasvim izmenjenom obliku...A kakav je oblik, kakva maska pod kojom se opet javlja odgurnuta i potisnuta ljubav?















U obliku bolesti!