Odlomci knjiga koje volimo

"Ali ja nemam drugog puta, nikome ne mogu da kažem osim sebi i hartiji. Zato sam nastavio da povlačim nezaustavne redove, s desna na lijevo, od provalije do provalije ruba, od provalije do provalije misli, u dugim nizovima koji ostaju kao svjedočanstvo, ili optužba. Čija optužba, veliki Bože, što si me ostavio najvećoj ljudskoj muci, da se zabavim o sebi, čija? protiv koga? Protiv mene ili protiv drugih? Ali više nema spasa, ovo pisanje je neminovnost, kao življenje, ili kao umiranje. Biće ono što mora, a moja je krivica da sam ono što sam, ako je krivica. Čini mi se da se sve stubokom mijenja, sve se u meni trese u samom temelju, i svijet se ljulja sa mnom, jer je i on bez reda ako je nered u meni, a opet, i ovo što se dešava, i ono što je bilo, iz istog je razloga: što hoću i moram sebe da poštujem. Bez toga ne bih imao snage da živim kao čovjek. Smiješno je možda, bio sam čovjek s onim od juče, i hoću da budem čovjek s ovim od danas, drukčijim, možda i suprotnim, ali me to ne buni, jer čovjek je promjena, a zlo je ako ne poslušamo savjest kad se javi."

.....

"Imala je samo tijelo, sve drugo je njime potisnuto. Nije u meni probudila želju, ne bih to sebi dopustio, udavio bih je u samom začetku, stidom, mišlju o godinama i zvanju, sviješću o opasnosti kojoj bih se izvrgao, strahom od nemira koji može da bude teži od bolesti, navikom da vladam sobom. Ali nisam mogao da sakrijem od sebe da je gledam sa zadovoljstvom, sa dubokim i mirnim uživanjem kojim se gleda tiha rijeka, nebo u predvečerje, mjesec u ponoć, procvjetalo drvo, jezero moga djetinjstva u zoru. Bez želje da se ima, bez mogućnosti da se potpuno doživi, bez snage da se ode. Ugodno je bilo gledati kako se love njene žive ruke, kako se zaboravljaju u igri, ugodno je bilo slušati je kako govori, ne, nije trebalo ništa da govori, dovoljno je bilo da postoji."

M. Selimovic

Ali na K.-ov grkljan polozise se ruke jednoga od gospode a onaj drugi zari mu noz duboko u srce i dvaput ga okrete. Ocima koje su se gasile K. vide jos kako gospoda tik pred njegovim licem,priljubivsi obraz uz obraz,posmatraju izvrsenje presude. "Kao pseto "rece on ,i cinilo se da ce ga stid nadziveti. Kafka

Devojka koja place

O kako te se spomenem...

Stani na najvisu stepenicu stubista-
Nasloni se na bastensku urnu-
Utkaj, utkaj sunca sjaj u svoju kosu-
Privi cvece na grudi u bolnom shoku-
Tresni ga o zemlji i idi
S prolaznom mrznjom u oku:
Al' utkaj, utkaj sunca sjaj u svoju kosu.


Zeleo bih, znaci, da on ode,
Znaci zeleo bih da nju patnja bode,
Da ode on, da ode,
Kao sto dusa odlazi od tela ranjenog i bolnog,
Kao sto duh odlazi od tela iskoriscenog.
Nasao bih
Neki nacin neuporedivo lak i vest,
Lak za obostrano shvatanje,
Lak i bezveran kao osmeh, kao rukovanje.

Otisla je, ali je jesen kao sen
Robi mi mastu dane i dane,
Mnoge dane i mnoge case:
Njene kose preko ruku, njene ruke- zive vaze.

I pitam se kako su mogli skupa!
Trebalo je da se lisim pokreta i poze.
Katkad ove bludnje uznemire
Nemirnu ponoc i podnevni mir.

"Mi sanjamo o putovanjima kroz svemir; zar svemir nije u nama? Mi ne poznajemo dubine naseg duha. Unutra vodi tajanstveni put. U nama je ili negde nije, vecnost da svojim svetovima, proslost i buducnost."


Novalis

Nakuc*o se casa napjevo pesama napio se raja sa mednih usana gde je nas*o slasti tu joj nije prasto sad gori*l mu dusa al* barem znade zasto Djura Jaksic.

Ja mislim da je to epitaf na Hafisovom grobu.
Mozda gresim davno sam " Nabasao" na tu strofu.
Pozdrav !

Nekad sam stanovao u Skadarliji na mojoj zgradi je stajala tabla sa tim stihovima potpisana sa Djura Jaksic.

Najvise volim drvo koje govori,samo ono donosi dvostruki rod i moze se na njemu razlikovati tisina od cutanja.
Jer covek sa srcem punim cutanja i covek sa srcem punim tisine ne mogu biti isti.
Milorad Pavic-Predeo slikan cajem

A zar ne bi bilo lepse kad citirate nekog da napisete delo koje ste citirali i ime pisca, neki nisu ni pisca koga su citirali napisali-to nema smisla.A i krse se autorska prava.

@kako hocu
SVAKA TI CAST za Remboa!

BAR NA KRATKO

Nežno, sivi trotoar se kvasio
I plakali su svi od tuge.
Zašto, zašto je sve skupa moralo
Da ispadne baš tako:
Da je on taj koji je svoj otrov popio,
A pojma nije imao o tom?

Sam si kriv, prijatelju moj,
Sam si kriv...

Sam si kriv za sve što se dogodilo,
Za igre iza scene.
Tvoje tužno oko malo se uvredilo
I ti si se naljutio na sve.

Ja i ti,

Mi smo život glumili.
Ja i ti.


Zvono, poziv poslednji za ovaj let.
"Pa, drago mi je bilo".

Bar na kratko, ja sam opet progovorio,
I gotovo je, moramo na put.


OBOLENJCE



Možda ja stvarno imam obolenjce?
Ma, ništa strašno, samo se malo smejem.
Ja i moj televizor u stanu,
Juče je bio na ekranu
Jedan što ima pare za hranu.

Ponekad se sunčam na terasi,
Herojski, hrabro prkosim ozonskoj rupi.
Pa, ja sam pobedio i NATO pakt,
Odbranio svoj kontejner i šaht,
Civilni objekat.

Redovno njupnem lekić za smirenjce,
Moram da kažem - osećam se bolje.
Nisam gladan, nije mi hladno,
Možda je malkice dosadno,

Al’ *******, ne može sve

S tabletom il' dve.

A možda ja stvarno imam obolenjce,
Moj televizor je počeo da bunca.
Retko ga zalivam, fali mu sunca,

Retko ga zalivam, fali mu sunca,
A i veštačko dubre.

Obolenjce,
Tako mu tepam,
Jer od njega ću da krepam.


Nikola Vranjkovic (Blok out)

NE VREDI BEŽATI OD SVOJIH DEMONA, JER TE, U TOM SLUČAJU JOŠ UPORNIJE I SUROVIJE PRATE - ne znam čija je mudrost, ali sam se uverila u nju, na sopstvenoj koži i duši

Armatura II

Ti želiš da ne zaboraviš san koji plaši te,
A nemaš reči da opišeš njegove zvuke,
A čuju se.


Nisu k'o zemlja kad drhti

Na sekund pre smrti,
Ni vetar kad nosi tek umrlo lišće što truli
I miriše...


Na topli miris što cedi ti suze iz očiju,
Oči mu svetle,

Strah trči od srca do kostiju,
I vrištiš.

Crn je taj ogromni pas,
Skače, napada, braniš se rukama;
Nema ti spasa, probudi se,
Oteraj svog đavola iz sna.



Nikola Vranjkovic (block out)

PAZI DA NE POGREŠIŠ

Juče je
jedna ruka
skliznula u moj džep
Grešno sam joj dlan
obeležila
žarom cigarete
Ko će mi oprostiti
Ruka je samo htela
da zagreje moje prste

Да не бисмо били неправични према српској средњевековној поезији, ево две занимљиве стварчице:

Непознати писац
ПЕСМА СМРТИ

Ја данас умирем,
прахом се застирем.
Безгрлну одежду обукох
и на дрвеног коња уседох.
Без прозорца ми дом саздаше,
„Пођи, у њега седи“, рекоше.
Радујте се рођењу,
плачите отхођењу,
ридај, ти која рађаш,
радуј се ти која узимаш!
Мати ме родила,
земља ме прождрла.

Са дахом к вама дођох,
без издисаја изиђох,
ја, дакле, о друзи, одлазим,
к вама више не долазим.
Очекивах остарети
и са вама се порадовати,
али смрт не гледа на милост,
нити чека на нашу старост,
јер она даре не прима,
нити ичије грехе одузима,
јер она не гледа цареве због царства,
нити богате због богатства,
јер она мајке уцвељује
и младима срца повређује,
јер сироте не воли,
него свакога присили ...


Теодор Љубавић
ЗАПИС

... И где да се скријемо
или одбегнемо?
Земља и небо,
сунце и месец,
звезде и море,
реке и бездани
вапију на ме ...

"Slusaj me dobro, slusaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao sto si me sad zavoleo. Bice ti lakse, tvome srcu bice lakse i milije, a sacuvaces sebe od ljutoga neprijatelja, a steci ces sebi neznu sestricu. Dolazicu kod tebe, kad hoces, milovacu te, i necu se stideti sto sam te poznala. Bila sam vec dva dana s tobom kad si lezao u zloj bolesti! Primi me kao sestru. Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru neces vise steci. Ceo svet ces obici, pod nebo otici- neces naci bolje ljube, ako bas tvoje srce ljubu zeli. Zavolecu te vatreno, volecu te uvek kao sada, i volecu te zato, sto ti je dusa cista, svetla, sva providna; zato sto sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost kuce moje, dugo ocekivani gost, i da nisi slucajno na nas naisao; volecu te zato, sto, kada gledam, tvoje oci vole i o tvome srcu pricaju, a kada nesto kazu, odmah saznam sve sto je u tebi, i zato bih i zivot mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu, zato sto bih slatko bila i robinja onome, cije sam srce poznala...ali zivot moj nije vise moj, vec tudji, a volja mi je vezana! Zato primi sestricu, i budi mi brat, i primni me svom srcu, kad me opet spopadnu tuga i teska nemoc; samo ucini to tako, da mogu kod tebe da dodjem, i celu noc kao sad s tobom da presedim, a da se toga ne stidim. Da li si me cuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo sta sam ti govorila?"

Who is Now reading this?


Who is now reading this?
May-be one is now reading this who knows some wrong-doing of my past life,
Or may-be a sranger is reading this who has secretly loved me,
Or may-be one who mets all my grand assumptions and egotisms with
derision,
Or may-be one who is puzzled at me.
As if I were not puzzled at my selfe!
Or as if I never deride myself!
Or as if I do not secretly love srangers!
Or as if I did not see, perfectly well, interior in myself, the stuff of wrong-
doing
Or as if it could cease transpiring from me until it must cease

Whitman, Walt

Divlja uzeo sam Vitmana( sve pesme), zainteresovan stavovima bitnika o njemu.
Da li ti se svidja?

Obozavam ga!

PESMA - Jacques Prevert

Koji je danas dan
Danas su svi dani
Moja prijateljice
Danas je celi zivot
Moja ljubavi
Mi se volimo i mi zivimo
Mi zivimo i mi se volimo
I mi ne znamo sta je to zivot
I mi ne znamo sta je to dan
I mi ne znamo sta je to ljubav.

Vito Nikolić

Dan

Ni u kakav dnevnik ovaj dan ne može,
ovo ruglo danje, malodušno, sivo,
ni kiše da se pokisne do kože,
ni vjetra, ni sunca - ničeg živog.

I to tako tinja - izvan ljudi, mlako,
niko tim ne živi. Vičem srdit vani:
Dane, djubre jedno, ne sviće se tako,
gubi se natrag pa pristojno svani...

Drumovi će poželjet ludaka

Drumovi će poželjet ludaka,
a ludaka više biti neće,
vjekovima za njima će plakat
ojađeno nebo i drveće.

Na gradove udariće trava
i zavesti svoju strahovladu,
svi cvjetovi ostaće bez glava
da bi bili sa travom u skladu.

Neće biti toga ko će smjeti
da posumnja u sve ko do sada,
poput teške omorine ljeti
svijetom će vladati dosada.

I ljudi će poći u povratak,
opčinjeni minulim stoljećem...
Drumovi će poželet ludaka,
a ludaka više biti neće

“ Taj je utisak potpuno jednak onome koji osecam kad ulazim u Komediji Fransez ili u poozoriste Pale Roajal: ovo je svet drangulija, propadalista, ruku i poprsja ili navostenih podova, stubova za svetiljke i ljudi u oklopu, kipova bez ociju i ljubavnih pisama koja leze pod staklom. Nesto se desava ali bez ikakvog smisla: to je kao ispijanje poluprazne boce Kalvadosa, zato sto nema mesta u torbama.”

Miler, Henri “ Rakova obratnica’

“Stvar ima samo jednu dobru stranu” kaze Dzo. “ ti ces mozda dobiti njegovo mesto. Ali ako budes imao srece, mozda ces pasti kroz okno lifta i slomiti vrat. Kupicemo ti krasan venac, obecavam ti”

Isto

MUZIKA



Muzika me često ponese ko more!
Prema bledoj zvezdi
Ispod mutnog svoda, kroz širne prostore
Jedrenjak moj jezdi;
Pluća se napune, i grudi se moje
Napnu, ko jedrila,
Penjem se na leđa valova, koje
Noć je prekrila;
Kao brod u kome sve žice drhture
Bez sna i odmora,
Ljuškaju me vetrovi i grčevi bure
Iznad ponora
Katkad: površ gde se ništa ne događa
Sem moga beznađa!

Hese, Srecan je ko ume da voli
"
Jednoj zeni

Nedostojan ja sam, nedostojan svake ljubavi,
od nje izgaram ali za nju ne znam.
Ja sam blesak, munja, vatra iz oblaka,
ja sa vetar, oluja, ja sam melodija...

Ja samo uzimam ljubav
i upijam njenu slast
Suze me vecno prate
ja veran nisam nikom nit' imom pripadam

Odan sam samo svojoj zvezdi
koja me na unistenje priziva,
koja moj uzitak u mucenje pretvara
a koja moje srce ipak voli i slabi.

Carobnjak i zavodnik, to je moja sudbina !
Sejem gorka zadovoljstva sto traju tek tren.
Gospod moj i moj vodja je smrt. "

u nasu diskusiju usuljala figura Vitmana, jedna krupna usamljena figura koju je Amerika proizvela u toku svog kratkog zivota. U vitnanu ozivljava cela americka scena, njena proslost i buducnost, rodjenje i smrt. Sta god je vredno u Americi, Vitman je izrazio, i nista se vise ne moze reci. Buducnost pripada masinama, robotima. Prvi i poslednji pesnik. On je danas gotovo necitak, spomenik prekriven grubim hijeroglifima za koje nema kljuca. Cudno je i spomenuti njegovo ime ovde preko. U evropskim jezicima nema ekvivalenta za duh koji je on ucinio besmrtnim. Evropa je prezasicena umetnoscu i njeno tlo je puno mrtvih kostiju, njeni muzeji su prekrcani opljackanim blagom, ali Evropa nikad nije imala slobodan zdrav duh onoga sto mozemo nazvati covekom. Gete je bio tome najblize, ali Gete je u poredjenju s njim samo ustogljeni pedant, Gete je bio ugladjeni gradjanin, pedant, gnjavator, univerzalni duh, ali na njemu je bio opsednut nemacki zastitni znak s dvostrukim orlom. Geteova vrlina, mirni olimpijski stav nije nista drugo nego pospana tupost kakvog nemackog burzujskog bozanstva. Gete je kraj necega, a Vitman posetak.

Miler, Henri “ Rakova obratnica’

Crossing Brooklyn Ferry

1
Flood-tide below me! I see you face to face!
Clouds of west-sun there half an hour high-I see you also face to face.

Crowds of men and women attired in the usual costumes, how curious you
Are to me!
On the ferry-boats the hundreds and hundreds to cross, returning home, are
More curious to me then you suppose,
And you that shall cross from shore to shore years hence and more and more to me, and
More in my meditations, then you might suppose.

2

The impalpable sustenance of me from all things at all hours of the day,
The simple, compact, well-join’d scheme, myself disintegrated, every one
Disintegrated yet part of the scheme,
The similitude’s of the past and those of the future,
The glories strung like breads on my smallest sights and hearings, on the walk
In the street and the passage over the river,
The current rushing so swiftly and swimming with me far away,
The others that are to follow me, the ties between me and them,
The certainty of others, the life, love, sight, hearing of others

Others will enter the gates of the ferry and cross from shore to shore,
Others will watch the run of the flood-tide,
Others will see the shipping of Manhattan north and west, and the heights of
Brooklyn to see the south end east,
Others will see the islands large and small;
Fifty years hence, or ever so many hundred years hence, others will see
Them,
Will enjoy the sunset, the pouring-in of the flood-tide, the falling-back to the
Sea of the ebb-tide.


Nastavice se