Odlomci knjiga koje volimo

divlja u srcu:

Ta borba izmedju sila cednosti i ljubavi- jer to je u stvari po sredi- kako se ona zavrsava? Ona se naizgled zavrsava pobedom cednosti. Strah, pristojnost, cedno gnusanje, drhtava potreba za cistotom, sve to potiskuje ljubav, drzi je sputanu u mraku, dopusta njenim konfuznim zahtevima da samo delimice, ali ni izdaleka ne u svom mnostvu i snazi, dodju do svesti i izrazaja. Ali ta pobeda cednosti samo je prividna, samo Pirova pobeda, jer zaposvest ljubavi ne moze se zagusiti, nad njom se ne moze izvrsiti nasilje, potisnuta ljubav nije mrtva, ona zivi, u mracnim dubinama svoje tajne ona i dalje tezi da se ispuni, ona probija magijski krug cednosti i izbija ponovo, iako u preobrazenom, sasvim izmenjenom obliku...A kakav je oblik, kakva maska pod kojom se opet javlja odgurnuta i potisnuta ljubav?















U obliku bolesti!

Kliknite za proširenje...

Sve vise volim tvoje citate... ;-) :-)

"Poezija zblizava i sjedinjuje neraskidivim vezama sve duse koje je vole. Mada one uostalom u svom zivotu traze najrazlicitije stvari, neke potpuno preziruci ono sto je za druge svetinja, i mada ne cene niti primecuju jedna drugu, ostajuci vecno tudje, u ovoj sferi one su ipak sjedinjene i uspokojene visom carobnom moci. Jedna muza trazi i nalazi drugu, a svi potoci poezije se slivaju u veliko zajednicko more.
Razum je jedan jedini, i to isti kod svih; ali kako svaki covek ima svoju sopstvenu prirodu i svoju sopstvenu ljubav, tako svako u sebi nosi i svoju poeziju."


Razgovor o poeziji, Fridrih Slegel

"molim decu da mi oproste sto sam ovu knjigu posvetio odrasloj osobi.Imam jedno ozbiljno izvinjenje:ta odrasla osoba je najbolji prijatelj koga imam na svetu.Imam i drugo izvinjenje:ta odrasla osoba u stanju je sve da razume,cak i knjige za decu.Imam i trece izvinjenje:ta odrasla osoba zivi u Francuskoj,ona je gladna i njoj je zima.Potrebno je da je neko utesi.Ako sva ta izvinjenja nisu dovoljna,rado cu posvetiti ovu knjigu detetu koje je nekad bila ta odrasla osoba.Sve odrasle osobe su najpre bile deca(al se malo njih toga seca).Ispravljam dakle svoju posvetu:
Leonu Vertu kad je bio mali decak"

/20/ Umetnik je svako kome su cilj i srediste zivota da obrazuje njegov smisao.

/28/ Covek je stvaralacki osvrt na samog sebe.

/43/ Ono sto su ljudi medju drugim stvorenjima na Zemlji, to su umetnici medju ljudima.

/45/ Umetnik je neko ko svoj centar ima u sebi samome. Kome to nedostaje, taj mora izabrati izvan sebe odredjenog vodju i posrednika, naravno ne zauvek, nego samo za prvi mah. Jer bez zivog centra covek ne moze postojati, a ako ga jos nema u sebi, sme da ga trazi samo u nekom coveku, i samo covek i njegov centar mogu taj njegov centar da podstreknu i pobude.

/51/ Necemo znati sta je covek dok iz sustine covecanstva ne pojmimo zasto postoje ljudi koji imaju um i duh, i drugi koji ih nemaju.

/60/ Upravo je individualnost ono izvorno i vecno u coveku; personalnost nije toliko vazna. Baviti se obrazovanjem i razvojem te individualnostikao najvisim pozivom bio bi bozanski egoizam.


8-)

Lepo, lepo.
To je moja sestrica.

Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono sto se perom pise,
Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noc i sve sto ona ozivi,
Pozivam za svjedoka mjesec kad najedra i zoru kad zabjeli,
Pozivam za svjedoka sudnji dan,i dusu sto sama sebe kori,
Pozivam za svjedoka vrijeme,pocetak i svrsetak svega
-da je svaki covjek uvijek na gubitku.
"Dervis i smrt"-M.Selimovic

O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobijedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! Srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.

O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Čuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube ječe i zastave se viju,
Za tebe vijenci, cvijeće, i ljudi što se stizu
Na mol hrpimice. Slušaj! To tebi željno kliču.
O kapetane! Oče!
Ko u snu nekom gledam
U naručju mi ovdje ležiš
Mrtav i ledan.

Usne su mu blijede, mirne, kapetan samo šuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne ćuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- sjetan i bijedan
Palubom šetam, gdje leži kapetan,
Mrtav i ledan.

8-)

She Walks In Beauty


She walks in beauty, like the night
Of cloudless climes and starry skies;
And all that's best of dark and bright
Meet in her aspect and her eyes:
Thus mellow'd to that tender light
Which heaven to gaudy day denies.

One shade the more, one ray the less,
Had half impair'd the nameless grace
Which waves in every raven tress,
Or softly lightens o'er her face;
Where thoughts serenely sweet express
How pure, how dear, their dwelling-place.

And on that cheek, and o'er that brow,
So soft, so calm, yet eloquent,
The smiles that win, the tints that glow,
But tell of days in goodness spent,
A mind at peace with all below,
A heart whose love is innocent!)

Iz bistrog zraka
kada utesna rosa
na zemlju vec pada,
nevidljivo i necujno,
- laku obucu jer nosi
ta rosa, tesiteljska, poput blagih uteha-
secas li se onda, secas, plameno srce,
kako si negda zedno bilo
nebesnih suza i rosnih kapi,
kako si zedjalo, umorno i sprzeno,
dok su po zutim stazama travnim
opaki zraci sunca u sutonu
vitlali oko tebe kroz crno drvece,
jarki zraci, zaslepljujuci, zlokobni.
- Ti zenik istine? - rugali su se.
Ne! Ti si samo pesnik,
zverka, lukava, grabljiva, pritvorna,
osudjena da vara,
da vara uceno i hotice,
pohlepna plena,
maskirana razlicno,
u sebe samu,
maskirana u vlastiti plen.
To da je - zenik istine?...
Luda jedino! Pesnik!
Samo sareno pricalo,
pod maskama lude o svemu i svacemu,
leprsajuci po varljivim parovima reci,
po dugama-varkama
izmedju laznih nebesa,
sunjajuci se i svrljajuci naokolo -
jedino luda! pesnik jedino!
I to je - zenik istine?...
Ne miran, ukocen, gladak, hladan,
u kip pretvoren,
u sveti stub,
ne smesten pred hramove,
vrata nekog boga:
ne! nego dusman takvih kipova vrline,
divljini, zavicaju, blizi nego hramovima,
pun macje obesti
kroz svaki prozor iskacuci
hop! u svakakvi udes;
svaku prasumu nanjusivsi
da bi u prasumama
medju sarolikum zverima grabljivim
ti poput greha zdrav, lep i saren vitlao,
sladostrasnih usana,
opijen rugom, paklom krvozedno,
loveci plen, krisom, trcao obmanjujuci...
Ili orlu slican koji dugo
dugo nepomicno u bezdane gleda,
u svoje bezdane...
- Oh, kako se oni sunovracuju tu,
nanize, sve dublje,
u sve dublje dubine obrusavaju! -
I zatim se,
naglo,
okomito strmoglavi,
strelovito sjuri medju jagnjad,
svirepo ih zeljan,
sav obuzet gladju
I mahnit za dusama jagnjecim,
srdit i jarostan prema svemu
sto izgleda samo dobrostivo,
poput ovce kudravo,
blesasto, blagonaklono od jagnjeceg mleka...
Eto takve su,
orlovske, panterske,
pesnikove ceznje, takve su
tvoje ceznje ispod hiljadu maski,
ti ludo! Pesnice!...
Ti koji si coveka gledao
kao boga i kao jagnje, -
rastrgnut boga u coveku,
kao i ovce u coveku
i smejati se raztrzuci -
to je, to je tvoja blazenost,
blazenost orla i pantera,
blazenost pesnika i lude!...
U bistrom zraku
kada se srp mesecev
zelen medju purpurnom rumeni
i zavidan vec prikrada -
i, dusmanin danu,
svakim svojim korakom potajno
kosi vreze ruza,
sve dok ne padnu nazad,
blede, u senu noci:
tako padoh i ja sam negde,
iz ludila moga za istinom,
iz bezumnih mojih ceznji za velikim danom,
umoran od dana, bolan od svetla,
- padoh dole, u suton, u senku,
istinom Jednom
spaljen i zedan nje
- secas li se jos, secas, plameno srce,
kako si nekad zedno bilo? -
Bas ja izgnan da budem
od svake istine!
Luda sam i nista drugo!
PESNIK jedino!


Neces jos dugo biti zedno, plameno srce!
Obecanje je u zraku, sapucu mi ga nepoznata usta:
- velika svezini dolazi ...
U podne je moje sunce peklo nada mnom:
pozdravljam vas sto dolazite,
vi - iznenadni vetrovi,
vi - svezi duhovi popodneva!
Nailazi zrak tudj i cist.
Ne merka li me,
zavodnicki,
preteci pogled noci?
Ostani jako, srce moje neustrasivo!
I ne pitaj: zasto?

ESTRAGON: Ne dotici me!
VLADIMIR: Hoces li da odem? Gogo! Tukli su te? Gogo! Gdje si proveo noc?
ESTRAGON: Ne dotici me! Nista ne pitaj! Nista ne govori! Ostani uz mene!
VLADIMIR: Zar sam te ikada ostavio samog?
ESTRAGON: Dopustio si da odem.
VLADIMIR: Pogledaj me!
(... drscuci idu sve blize jedan drugom, a tada se naglo zagrle...)
VLADIMIR: Ja cu igrati Luckya, a ti Pozza.
(... Estragon ga gleda zaprepasteno...)
ESRAGON: Sto da radim?
VLADIMIR: Deri se na mene!
ESTRAGON: Gade jedan!
VLADIMIR: Jace!
ESTRAGON: Djubre! Vucibatino!
VLADIMIR: Kazi mi da mislim.
ESTRAGON: Kako to?
VLADIMIR: Kazi: misli, svinjo!
ESTRAGON: Misli, svinjo!
(...tisina...)
VLADIMIR: Ne mogu!
ESTRAGON: Prestani!
VLADIMIR: Reci mi da plesem.
ESTRAGON: Idem ja.
VLADIMIR: Plesi, prase!
(...estragon pobegne...)

WHEN WE TWO PARTED



(by Byron )



When we two parted

In silence and tears,

Half broken-hearted

To sever for years,

Pale grew thy cheek and cold,

Colder thy kiss;

Truly that hour foretold

Sorrow to this.



The dew of the morning

Sunk chill on my brow--

It felt like the warning

Of what I feel now.

Thy vows are all broken,

And light is thy fame:

I hear thy name spoken,

And share in its shame.



They name thee before me,

A knell to mine ear;

A shudder comes o'er me--

Why wert thou so dear?

They know not I knew thee,

Who knew thee too well:

Lond, long shall I rue thee,

Too deeply to tell.



I secret we met--

I silence I grieve,

That thy heart could forget,

Thy spirit deceive.

If I should meet thee

After long years,

How should I greet thee?

With silence and tears.



:wink:

HVALA,SRCE

Božur

Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,
S topole, 'rasta, bagrema i duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesustastvena mesečina. Sada,

Nad livadama gde trava miriše,
U rascvetanim granama, svrh njiva
Koje se crne posle bujne kiše,
Velika duša mesečeva sniva.

Sve mirno. tajac. Ćuti polje ravno
Gde nekad pade za četama četa...
- Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven i plav, Kosovom božur cveta...

-Milan Rakic

Ajmo ljudi........

Nemoj da zuris, zivot i onako brzo tece.

Njegova ruznoca bila je legendarna.

~~Naročito imaj na umu da ne možeš nikom sudija biti. Jer niko na zemlji ne može biti sudija zločincu pre nego što i on sam, sudija, ne shvati da je i on isto onakac zločinac kao i onaj što stoji pred njim, i da je on možda više nego iko drugi kriv za zločin toga što stoji pred njim. Kad postigne to, onda će moći postati i sudija.
Ma kako to izgledalo bezumno, istinito je jer, kad bih ja bio pravedan, tada možda ne bi bilo ni zločina ~~

~~Pakao, to je patnja i teret kada više ne možeš voleti~~

~~Šta je on po vašem mišljenju: Budala, pajac?
O ne, ima ljudi koji duboko osećaju, ali kao da ih sve nešto pritiskuje. Njihove su budalaštine kao neka zlobna ironija protivu onih kojima oni ne smeju u oči da kažu istinu, usled dugotrajnog straha od njih~~

~~Kad jedared poletim u bezdan, onda letim pravce, strmoglavce, i sa stopalima naviše, i čak sam zadovoljan što baš u takvom ponižavajućem položaju padam, i smatram to za sebe kao nešto lepo~~

~~Duša je njegova burna. Um mu je zarobljen. U njemu je misao velika i nedokučiva. On je od onih kojima ne trebaju milioni, nego im je potrebno da misao razjasne~~

~~Izbegavaj te i gadljivost, i prema drugima i prema sebi... Ono što vam se u vama čini gadno, čisti se već samim tim što ste to opazili u sebi~~

~~To pozleđivanju bolu i to uživanje u njemu bili su mi pojmljivi: to je uživanje mnogih opniženih i uvređenih, sudinom pregaženih, koji su svesni njene nepravičnosti~~

~~~ Nas dvoje smo kao sunce i mesec, kao more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, vec da spoznamo jedan drugog i da jedan drugog naučimo da vidimo i poštujemo što taj drugi jeste: Naša suprotnost i dopuna~~

~~~Through its nostrils it exhales the horror of the lonely places of the earth~~~

~~~Skovana sam od zastrašujućih stvari! Moje srce je otrov, moj um su vatra i rima. Moje meso je smrt sama ...~~~

Oro gnijezdo vrh timora vije, jer slobode u ravnici nije!

Petar Petrovic Njegos

Samo cega se setim, mnooogo je toga.


Ono sto ja ne budem uradio, nece ni biti uradjeno.

U tome lezi snaga vode: nju nikad ne moze slomiti cekic niti raniti bodez. I najmocniji mac na svetu nesposoban je da ostavi oziljak na njenoj povrsini.
Voda jedne reke prilagodjava se putu koji je moguc, ne zaboravljajuci svoj cilj: more.

Najbedniji su oni koji ravnodusno posmatraju tudju bedu.

Nikad se ne bori s nekim ko ne zasluzuje cast borbe.

Kad covek nesto zaista zeli, cela mu Vaseljena pomaze da to I ostvari.

On je rob svog sna, ali koraci su mu slobodni.

Covek se ne davi zato sto upadne u vodu, vec zato sto ostaje ispod nje.

Ponovljena iskustva imaju jedan jedini cilj: da ga nauce onome sto nije hteo da nauci.

Ako pozelis tudje, omrznuces svoje, I oboje ces izgubiti.

I najgori covek se tri puta u zivotu mora setiti Boga:
- Kad vidi pravednika da strada zbog njegove krivice;
- Kad on sam strada zbog tudje krivice, I
- Kad mu doje cas smrti.
Tri puta u zivotu mora se zaplakati I najtvrdji gresnik:
- Kada ga, gonjena od ljudi kao divlju zver, pomiluje majcina ruka;
- Kada ga bolesna I osamljena poseti njegov protivnik, donoseci mu darove I oprostaj, I
- Kada mu na samrti svestenik kaze: ne boj se, Bozija milost je veca od tvojih grehova!
Tri puta covek lici sam sebi na Boga:
- Kada mu se rodi sin,
- Kada shvati I usvoji Hrista, I
- Kada se pomiri sa svojim stradanjem za pravdu.

O ti predmeta se ne zuri govoriti:
- O Bogu – dok ne utvrdis veru u njega,
- O tudjem grehu – dok se ne setis svoga, I
- O sutrasnjem danu – dok ne svane.

Oci zbore sto im veli srce.

Strah zivotu kalja obraz cesto.

Iza tuce vedrije je nebo,
Iza tuge bistrija je dusa,
Iza placa veselije pojes.

Casu meda jost niko ne popi,
Sto je casom zuci ne zagrci;
Casa zuci iste casu meda,
Smijesane najlakse se piju.

Cudno je, kako je malo potrebno da budemo srecni I jos cudnije: kako cesto nam bas to malo nedostaje.

Budi hrabra, duso, strpljiva u samoci I stalna u kolebanju strasti.

Svejedno je koja je vasa istina, glavno je pronesite je kroz zivot kao svetinju I ne iznevjerite dusu svoju nikad.



Prirucnik za ratnika svetlosti – P. Koeljo
Misli o dobru I zlu – Vladika N. Velimirovic
Gorski vijenac – P. P. Njegos
Ex ponto – I. Andric

@them, BRAVO

Ljudi sve je ok samo pre ili posle teksta navedite pisca i delo(doticni @them)........za neke koji ne znaju..........

Zvjar

...Ko na brdo ak' i malo stoji
Vise vidi no onaj pod brdom...

P.P.Njegos

"Pustite me da sanjam.
Ako je taj san moj zivot-ne budite me"
Miguel de Unamyno

Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude. ''Kao pseto!'' reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti.