Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.


DOK LEŽIM SA GLAVOM U TVOM KRILU, CAMERADO


Dok ležim sa glavom u tvom krilu, kamerado,
Ponavljam svoje priznanje, ponavljam šta sam
rekao tebi i slobodnom prostoru,
Znam da sam nespokojan i da činim da to i drugi
bivaju,
Znam da su reči moje oružja puna opasnosti, puna
smrti,
Jer ja se suprotstavljam miru, bezbednosti i svim
zakonima ustaljenim, da bi ih poremetio,
Pošto su me svi porekli, odlučniji sam nego bih
ikad bio da su me svi prihvatili,
Ne hajem i nikada hajao nisam ni za iskustvo,
oprez, većine, niti za podsmeh,
I pretnja onog što se naziva paklom jedva da mi
išta znači;
I primamljivost onog što se naziva rajem jedva da
mi išta znači;
Dragi camerado! Priznajem da sam te nagovarao
da kreneš sa mnom napred, i još te nagovaram,
a predstave nemam gde nam je odredište,
Niti da li pobeda nas čeka, ili ćemo biti potpuno
savladani i poraženi.

8)
 
“...vise volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura. Tada u meni gori divlja zalja za snaznim osecanjima, za dozivljajima, gori srdzba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom i sterilizovanom zivotu i besomucni prohtev da nesto razbijem u paramparcad, kao na primer neku veliku trgovacku kucu, ili katedralu, ili samog sebe; da pocinim neku smelu glupost, da nekim postovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovnicke djake snabdem kartom za Hanburg, da zavedem neku devojcicu ili da nekolicini predstavnika gradjanskog poretka u svetu zavrnem siju. Jer ipak od svega sam najvise mrzeo, najvise se gnusao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam gradjanina, to obilno i uspesno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosecnog.”

8)
 
BANDIT ili PESNIK

Da li ce mi buducnost oprostiti za nejasne jeroglife
na devicanskoj hartiji,
Za ovo veliko moje banditsko srce pesnika?
-The! pa i ako me osudi...i onako sve sam izgubio...
Zasitim li se poezije, ubicu se! grozno umrljanih
ociju od svirepe jave.
Casna rec! iz krvotoka jednoga dana i onako pasce
poslednja mutna kap kise.


A onda?
Verujte, tako na mom dlanu pise.


Makar me i ubili u pristanistima kao kleptomana
koji krade krvave kosulje okeanskih Zora,
Blagoslovljena budi pesmo moja blagim oticanjem
limfaticnih zlezda!

Uzasno je nebo sa mojih prozora...
Ili je jos uvek katastrofalna noc zbrisala
sve vidike?
Eto: punih 27 godina se davim u odvratnom okeanu
poezije:

Da li ovako place lokomotiva na peronu,
Kisa u saksofonu,
Ptica u Salvadoru?...

I zoru tu balkansku za kakvo dobro, zakljucanu
u kuferu, nosim covecanstvu?
Kad bi se bar jela moja poezija bio bih najslavniji
kuvar ovoga sveta!
Ovako...zavijen u komad platna, nosim od stanice
do stanice
Neisplakan bol vecitog deteta.
Pa slab sam kad padaju kise;
Samoubilacki se plasim samoce i sebe;-
Ima u meni dve morbidne duge pruge najocajnije tuge!

Zar ne osecas koliko me lirika razorila?
Ah! lazni princ od crvenog kartona...
Ustrelicu skitnicko srce svoje prezrive pijanice
kao zeleni balon!

 
evo za divlju

Spirits of the Dead

Thy soul shall find itself alone
'Mid dark thoughts of the grey tomb-stone;
Not one, of all the crowd, to pry
Into thine hour of secrecy.

Be silent in that solitude,
Which is not loneliness- for then
The spirits of the dead, who stood
In life before thee, are again
In death around thee, and their will
Shall overshadow thee; be still.

The night, though clear, shall frown,
And the stars shall not look down
From their high thrones in the Heaven
With light like hope to mortals given,
But their red orbs, without beam,
To thy weariness shall seem
As a burning and a fever
Which would cling to thee for ever.

Now are thoughts thou shalt not banish,
Now are visions ne'er to vanish;
From thy spirit shall they pass
No more, like dew-drop from the grass.

The breeze, the breath of God, is still,
And the mist upon the hill
Shadowy, shadowy, yet unbroken,
Is a symbol and a token.
How it hangs upon the trees,
A mystery of mysteries!

E. A. Poe
 
“Moja dusa je device koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao sto se umivam svakog jutra kao sto se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju rec neko je vec izgovorio negde gore pre mene, moja rec samo sledi svoj nedostizni uzor. I ja zudim da se pesmom priblizim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uci o svojoj drugoj, nevidljivoj bozanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja rec i moj glas samo polovina Reci i polovina Pesme i uci me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer , Duh dise kad hoce i na koga hoce. Inace, zasto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuca. Zasto je covek sredom glup i za utornik , a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni vise nije citljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine . Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog zivota ostadose samo brkovi o koje mozes da ocistis zube.
Zato ja trazim Onog ko ce mi umesto mene procitati i tumaciti knjigu moje sudbine. Ko ce mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao sto nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode ( jer ovde su sve takva bica sto imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne moze imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao sto oci gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj racun. Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo sto ovde postoji i moze se spoznati na ovom svetu) ucim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takodje simbol i ucim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duse. Moj nebeski ljubavnik meri: sta su drugi nama nazao ucinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: sta smo mi drugima nazao ucinili. Ako me ka nebu vuce moj nebeski ljubavnik kojeg naslucujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj zivot, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duse, knez oblasti nocne, ubica mog glasa, koji ce se neminovno jednom pojaviti da me odvuce u podzemlje, u cutanje i smrt. Zato sam zelela da nadjem onog prvog pre no sto me nadje drugi.”

8)
 

"Da, neki put se najdrskija misao, misao na prvi pogled nemogucna, toliko jako ucvrsti u glavi da je covek najzad smatra kao nesto ostvarljivo...I ne samo to: ako je ta ideja u vezi s nekom jakom, strasnom zeljom, onda je covek, bogami, smatra, na kraju krajeva, kao nesto fatalno, neizbezno, unapred odredjeno, kao nesto sto nikako ne moze da ne bude, sto se mora dogoditi. Moze biti da je u vezi sa tim jos nesto, nekakva kombinacija predosecanja, neko neobicno naprezanje volje, samootrovanje svojom sopstvenom mastom; ili mozda jos nesto drugo, ne znam..." 8)
 
"Vi znate sta je to sto je mene progutalo. I posto nema nikakve nade , a u vasim ocima sam nula, zato i govorim otvoreno: svuda vidim samo vas, a sve ostalo mi je svejedno. Zasto i kako vas volim- ne znam. Znate, vi mozda uopste i niste lepi? Zamislite , ja uopste i ne znam da li ste vi lepi ili ne? Cak ni u licu? Srce vam, sigurno, nije dobro, a da vam um nije plemenit- i to je vrlo verovatno. (...)
Znate li da cu vas jednog dana ubiti? Necu vas ubiti zbog toga sto cu prestati da vas volim, ni iz ljubomore, nego onako, prosto cu vas ubiti jer me neki put nesto vuce da vas pojedem."

"A znate li da je, osim toga, i opasno da nas dvoje sami setamo. Mene je vec mnogo puta neodoljivo vuklo da vas pretucem, unakazim, udavim. I mislite li da do toga nece doci? Vi cete me dovesti do bunila. Tek valjda necu od skandala prezati? Ili od vaseg gneva? Sta se mene tice vas gnev? Ja volim bez nade i znam da cu vas posle toga jos hiljadu puta vise voleti. Ako vas ikad budem ubio, moracu, naravno, i sebe da ubijem; a ja sebe koliko je god moguce duze necu ubijati , kako bih taj neizdrzljivi bol da budem bez vas osecao sto duze. I znate li jos jednu neverovatnu stvar: ja vas svakim danom volim sve vise, a to je takoreci nemoguce."
 
''Razum nas žestoko odvraća od ruba ponora i baš zato mu se neodoljivo primičemo. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast onoga koji, strepeći na rubu ponora, snatri tako o vratolomnom skoku. Prepustimo li se i na tren razmišljanju, neminovno smo propali, jer premišljanje nas tera da se obuzdamo, a upravo zato, kažem ne možemo razmišljati. Ako u blizini nema prijateljske ruke da nas zadrži, ili ako ne uspemo u nenadanom pokušaju da se bacimo nauznak na zemlju , skočit ćemo u dubinu i zaglaviti.''
 
Ako ljubav zavisi od nase slobodne volje, zasto ne prestanu da vole oni koji bi htjeli da prestanu? Naprotiv, placu od bola i robuju ljubavi, cak i oni ponosni ljudi koji inace smatraju ropstvo za najvece zlo; rado se lisavaju zbog ljubavi neceg cega se inace nikad nisu htjeli odreci; i nose svoju ljubav kao bolest ili okov; i zive u strahu da ne izgube samo onog koga vole. (Jovan Ducic)
 
Ponovo sam uhvatio sebe da bih zeleo da stvaram ko zna sta i ko zna zbog cega. Treba li da sam ohol zbog toga ili zastidjen? Lezem na travu i odmah vidim celo jezero pod sobom; svako ribarsko seoce kao upola potopljen cvet. Izmedju dve travke, ili izmedju mojih prstiju pred ocima plove barke po vodi. Izgleda kao da je dovoljno da uputim njima svoj dah pa da im pomognem da odmicu po toj povrsini, za sta je inace nuzan toliki napor majusnih veslaca. Ili da ih , sastavljajuci iznenada prste, zarobim kao insekte. Osecam se ogroman, jer sam srediste svoga posmatranja i svoje misli, a sve to drugo, iako zivot kao i ja, ostaje sicusno oko mene do u beskraj. Medjutim sve je igra i zabluda licnosti; perspektive se uredjuju oko mene a ja nisam gospodar cak ni njih. Nisam gospodar nicega, nicega, cak ni sebe. Primicem i razmicem prste i barke nastavljaju da plove u jednom neosetljivom azuru.
 
Svoje sopstveno, voljno i slobodno htenje, svoj vlastiti, makar i najapsurdniji kapris, svoja fantazija, ponekad raspaljena do ludila- sve to upravo i jeste ona izostavljena, najkorisnija korist, koja se ne uklapa ni u kakvu klasifikaciju, i od koje svi sistemi i teorije vecito idu dodjavola. I otkud samo takva misao tim mudracima da je coveku potrebno razumno i korisno htenje? Coveku treba samo jedno: samostalna volja, pa ma koliko ga ta samostalnost kostala i ma cemu vodila . A i ta volja...djavo bi je znao... 8)


6.gif
 
I ko zna (niko ne moze garantovati) , mozda se na ovoj zemlji sav cilj kome covecanstvo tezi sastoji jedino u toj neprekidnosti procesa postizanja tog cilja, drugacije receno- u samom zivotu, a ne, u stvari, u cilju koji, naravno, ne moze biti drugo nego dva puta dva su cetiri, to jest formula, a dva puta dva je cetiri, gospodo, nije vise zivot, vec pocetak smrti.Covek se, u najmanju ruku, uvek plasio tog dva puta dva je cetiri, a ja ga se i sad bojim... :?
 
"Nekoliko godina sam sistematski pokušavao da izbegnem snažna osećanja zato što sam suviše propatio od tiranije ljubavi. Nikada ne osetiti divljenje; uživati ne dajući suviše važnosti samom ushićenju; biti ravnodušan prema ljudskim stvarima, mnoge i prezirati, ali nikog ne mrzeti - to je bila osnova moje filozofije.
Nisam nameravao da više ikoga volim, niti sam se nadao da će mene neko zavoleti.
Ti si razvejala sve moje odluke. Biću možda i srećan u tvojoj ljubavi, ali spokojan nikad više.

Pre nego što sam tebe upoznao, bio sam spokojan, takav sam bio postao. Išao sam po pravoj liniji jednog naročitog sistema udešenog za jedan poseban slučaj. Razumeo sam sve u sebi, razdvojio i postavio na pravo mesto, tako da dotle u mom životu nije bilo ni jedno vreme kad sam bio tako spokojan, mada su svi mislili da me upravo sada treba žaliti.
Ti si došla da vrhom prsta uzmutiš sve to. Strai talog je opet iskipeo, jezero moje duše je uzdrhtalo. Ali je za okean bura stvorena. Iz bara, kada se uzmute, dižu se samo nezdravi zadasi...''
 
Ako vec jedan covek pristupa prosirenju uobrazene celine svog ja u dvostruko bice, onda je bezmalo genije, ili u svakom slucaju , redak i zanimljiv izuzetak! U stvari nijedno ja, pa ni najnaivnije nije celina, vec mnogostruk svet, zvezdano nebo u malom, haos oblika, koji se sastoji od oblika, koji se sastoji od stepena i stanja, od nasledjenog i od raznih mogucnosti. Sto se svaki pojedinac trudi da ovaj haos posmatra kao celinu i sto se svome ja govori kao da je to jednostavna, cvrsto oblikovana, jasno obelezena pojava- to je kod svih ljudi (pa i najvecih) uobicajena obmana- verovatno je neka potreba, neki zahtev zivota, kao sto su disanje i uzimanje hrane.
 
...Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremeceni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doci duboko iznutra, i nicim ne moze da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod - to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki zacetak osecanja dovrsi sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvnom razumu nedokucivom, i sa dubokom skrusenoscu i strpljenjem sacekati cas rodjenja jedne nove svetlosti: jedino to znaci umetnicki ziveti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne vazi godina, i deset godina nisu nista.Biti umetnik znaci: ne racunati i ne brojati; sazrevati kao sto sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolecnih bura, bez straha da posle njih moze i da ne dodje leto. Ono ce ipak doci. Ali dolazi samo strpljivima, koji zive kao da je vecnost pred njima, tako bezbrizno mirni i neizmerni.Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve !
 

“Na postelji svojoj nocu
trazih onoga koga ljubi dusa moja,
trazih ga, ali ga ne nadjoh.
Sada cu ustati, pa idem po gradu ,
po trgovima i po ulicama
trazicu onoga koga ljubi dusa moja.
Trazih ga , ali ga ne nadjoh.
Nadjose me strazari, koji obilaze po gradu.
Vidjeste li onoga koga ljubi dusa moja?
Malo ih zaminuh, i nadjoh onoga
koga ljubi dusa moja; i uhvatih ga,
i necu ga pustiti dokle ga ne odvedem
u kucu matere svoje
i u loznicu roditeljke svoje.
Zaklinjem vas, kceri Jerusalimske,
srnama i kosutama poljskim,
ne budite ljubavi moje,
ne budite je, dok joj ne bude volja.”
 
Jer, po recima Tvojim nastaje sve
i bez tebe nicega nema.
Sve ti saznadoh iz uma Tvoga,
jer mi otkri usi za cudesne tajne.
A ja sam stvor od gline
i vodom umesen,
osnova sramote i izvor necisti,
vrelo prestupa i gradja greha,
duh koji luta i obesno gresi bez razuma.
I prestravljen od pravednog suda-
sta cu govoriti, a sto nije znano
i kazivati sto nije ispricano?
Sve je
zapisano pred Tobom pisaljkom secanja
za sva vremena vecita.
 
Bila je jedna reka i magle u njenim predvecerjima i suncev odsjaj na njenim sirinama. Mislio sam da sam zaboravio, ali nista se izgleda ne zaboravlja, sve se vraca iz zakljucanih pretinaca, iz mraka toboznjeg zaborava. Sve je nase sto smo mislili da je vec nicije, ne treba nam , a stoji tu pred nama, podsecajuci nas i ranjavajuci. Kasno je secanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utehe, podsecanja na nesto sto je moglo da bude, jer, sto nije bilo, nije ni moglo da bude. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, ali varka koju ne mogu i ne zelim da oteram jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Atomic™
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
263
Black_star
Black_star
Nina
Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?
Odgovora
5
Pregleda
280
quentin
quentin
Baudrillard
Teror razonode Nova knjiga Aleksandra Ćukovića
Odgovora
0
Pregleda
96
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top