Хетити

Овде треба да постујемо све што знамо о овом древном народу,неправедно запостављеном.

Тек у задњих 10 година почела је да се открива њихова култура,владари,градови.

Били су на свом врхунцу најјача цивилизација старог света,велики такмац Старог Египта и Асирске краљевине.

Да кренемо од увек непоуздане википедије.

Хетити су први индоевропски народ на тлу Мале Азије. О њима се зна изузетно мало. Прва сазнања о Хетитском царству била су посредством Библије. Док археологија није установљена као наука Хетити су сматрани минорним племеном предње Азије. Од 18.века почиње истраживање Хетитске државе да би у 19. веку почело да се базира на научним методама.Археолози Винклер и Макриди били су почетком 20. века ископали у Богазкалеу, у северној Турској стари хетитски град Хатушаш. Пронашли су архив са 20 000 докумената писаних клинастим писмом, мећу којима је и мировни споразум Хатушилиша III и Рамзеса II, који се чува у истамбулском музеју.

Хетитско царство (црвено) на врхунцу своје моћи 1290. п. н. е., граничи се са Египатским царством (зелено)

Поред руина хетитских градова и остатака материјалне културе, постоје и многобројни извори писаног карактера. Они су углавном писани клинастим писмом који су Хетити преузели од асирских трговаца и прилагодили свом језику. Постоји и део извора писан лувијско варијантом хијероглифа. Најважинији су владарски натписи Аните, Телепина, анали Муршилиса II, хетитски законик из 14. века п. н. е. који се састоји из 2 дела написана у различитим временима, документарни извори о даривању земљишта, катастарски записи, уговори хетитских владара са владарима суседних области и држава, религијско магијски текстови, вавилонско - хетитски речници, вавилонски натписи и асирска документа. Архив египатског фараона Ехнатона у Тел Ел Амарни садржи корпус текстова који осветљавају односе Египта и хетитске државе у време експанзије под Шупилулијумом I, најмоћнијим хетитским владарем.

Историја
У 3. миленијуму п. н. е. простор Анадолије (Мале Азије) насељавала су два племена која су имала одлике Јафетске групе. То су били Прото Хети (Хати) и Палајци. Оштро су се разликовали од племена Неситских Хета и Лувијаца, која су се доселила на тај простор почетком 2. миленијума п. н. е. а која су припадала Индо-европској групи народа. Та разлика је најочигледнија у језику који је код јафетских староседелаца аглутинативан, док су досељеници говорили индо-европским језиком. Постоје и две претпоставке одакле су дошли: по једној, у почетку су насељавали простор око Каспијског језера и дошли су преко Кавказа, а по другој су дошли преко Балкана.
Хатуша, код данашњег Богазкалеа (Boğazköy) у средишњој Турској, постаје престоница око 1650. п. н. е., у време владавине Хатушилија I.
Организована држава се појавила око 1800. п. н. е. под краљем (Сунцем) Анитом. Хетити су 1594. п. н. е. заузели Вавилон и проузроковали пад Хамурабијеве династије. Године 1593. п. н. е. Касити су освојили Вавилон. Држава доживљава врхунац за време Шупилулијуме I, a у бици код Кадеша одбијају египатски напад. Хетитска држава се простире од Егејског мора (око 1300. п. н. е. Хетити заузимају Ефес) до близу Библоса.
Око 1200. п. н. е. хетитску државу, која је пре пола века била на још на врхунцу, а сада ослабљену устанцима и проблемима са разбојницима, уништава најезда „морских народа“, народа коме етнички састав и порекло нису утврђени. Још пола миленијума ће постојати мале хетитске државе, државе „хијероглифских Хетита“. Године 717. п. н. е. Асирци под краљем Шарукином (Саргоном II) освајају последњу велику Хетитску државу Кархемиш. Наредних векова Хетити се посемићују и примају језик семитских Јермена. Име Хетита убрзо после тога коначно ишчезава из историје.

Асирске дамкарске колоније и формирање државе

Природна богатства хетске државе која се пре свега огледају у великим количинама металних руда (сребро, олово, гвожђе) потребних за занатске производе привлаче становнике околних области, посебно Асирце из Ашура који на овом простору оснивају трговачке (дамкарске) колоније. Регион је претежно пашњачког карактера и богат ситном рогатом стоком. Асирци су имали извесну аутономију у трговини подржани од локалне аристократије која је добро зарађивала тргујући са њима. Обично становништво је услед њихове зеленашке праксе сиромашило и подизало устанке. Постоји предање о интервенцији Саргона (владара сумерско-акадског царства) који је упао у Анадолију позван да заштити асирске дамкаре у Канешу од Бурушханда. Колоније су осниване у сливу реке Халис (Казил Ирмак). Локално становништво је разједињено услег отежане комуникације због географских одлика. Анадолија је висораван без доминантног воденог тока где би се образовало наводњавање, па је интегративни процес био спорији.
U III миленијуму п. н. е. асирска трговачка колонија Канес (Ганис) експлоатише становништво које је расцепкано услед географских одлика територије. Хетити се у том периоду налазе у распадању родовско-племенске заједнице. Постепено се образују први племенски савези који су били ембрионални облици Хетитских дршава. Издавајају се центри у Хатушашу, Неши, Залпуви и Кушару. Уједињавањем племена Прото Хетита (Хата), Палајаца, Неситских Хетита и Лувијаца, свако племе и даље задржава свој идентитет и свој аристократски слој, вероватно у некој мери и језик и писмо (лувијски хјероглифи су се одржали и после пада царства у XII веку п. н. е.).
U XIX веку п. н. е. настаје једна од првих хетитских држава. Хетско-неситски владар Анита, син Пухтане из Кушара, побеђује Пијушта из Хатушаша, руши градове Хатушаш и Залпуви и ставља своју престоницу у Неши.

Старо хетитско царство 1680. - 1500. године п. н. е.

U XVII веку п. н. е. почиње јачање хетитске државе. Табарна (велики цар) из Кушара покорава низ области Кападокије – долине близу Тауруса. Сматран је оснивачем хетитске државе. Његово име постаје синоним за владарску титулу. Крајем XVII века престоница се премешта у Хатушаш. Табарна узима име Хатушилиш I (човек из Хатушаша). Устанак робова после смрти Хатушилиша I је вероватно био последица претеране експлоатације и угњетавања. Судећи по законику који је пронађен у клинописној верзији из XIV века п. н. е., односи господара према робовима су били сурови. Робови су сматрани обичним оруђем, и штета која је причињена евентуалним убиством роба је, уствари, била штета према имовини.
Крајем XVII века п. н. е. поновно проширење Хетитске државе под Муршилијем I који уједињује области Мале Азије. Осваја Алепо (Халпу) и наставља ка Еуфрату. Године 1595. године п. н. е. упада у Вавилон – пљачка и свгава Шамшудитану последњег аморитског цара, што је отворило пут Каситима који 1593. заузимају Вавилон и оснивају своју династију. Крајем владе Муршилија I почињу крупни устанци и дезинтеграција земље. Муршили I гине у дворској завери. Немири су потресали државу која је била ограничена на територију северно од Тауруса.
U XVI веку држава се консолидује под царем Телепином. Он утврђује сениоратско наследство престола, по коме престо наслеђује најстарији син. Одређује компетенције Панка (гомила, мноштво) – аристократског већа које је реликт старинског родовско племенског савета.
U прво време он је представљао скуп војника града Кушара, да би касније када органи војне демократије губе значај прерастао у орган врховног савета владајуће класе. У његов састав су улазили владареви рођаци, пријатељи и војсковође. Телепин је Панку доделио права да може ограничавати царску власт, преиспитивати царске судске одлуке које се односе на чланове царске породице. Чак је тај савет могао и да суди цару. Примена ових овлашћења није позната из извора, али је јасно да је јачањем царске власти у каснијем периоду овај савет потпуно изгубио значај.
Поред Панка у ово време је постоја још један државни орган, савет старешина, назван Тулија, који је такође био установљен ради ограничавања царске власти.

Телепин је на свом натпису оставио инструкције својим наследницима "Ти не треба да говориш - ...хоћу да је поштедим.-Ти не треба да прашташ, већ пре да увећаваш!".

Средње хетитско царство 1500. - 1400. године п. н. е.

Овај период се слободно може назвати и хетитски мрачни, средњи век, обзиром да је изворима најнеосветљенији. Свакако је очигледно слабљење царства унутрашњим немирима, а сматра се да је управа прешла на владаре области Ханигалбат који су били у савезу са Египтом. У овом периоду долази до развоја царства Митани на истоку у рејону гоњег Еуфрата. Митански владари су анексирали област Кисвадну на југоистоку Анадолије, касније познату као Киликија, Алепо и Алалах. После губитка освојених сиријских области због ратничких похода Тутмеса III, склапају пријатељство и савез са његовим наследницима Тутмесом IV и Аменхотепом III, што је био аларм Хетитима да размисле о свом положају.

Ново хетитско царство 1400. - 1180. године п. н. е.

У XV веку п. н. е. предњом Азијом доминира хуритско царство Митани, чије се језгро налазило на реци Хабур, левој притоци Еуфрата. Митанско царство је успело да се прошири од Алепа и Алалаха на западу, до Нузи који се налазио источно од Еуфрата обухватајући Асирију. Шауштатар, митански цар, је освојио Ашур и из њега однео златна и сребрна врата у Вашукану, митанску престоницу.
Египат је за време Тутмеса III проширио границе на рачун Митана (цар је био тада Баратарна), до северне Сирије и Кархемиша, али се за владавине његових наследника такво стање није одржало. Већ за владе Тутмеса IV и Аменхотепа III долази до династичких бракова између Египта и Митани због јачања Асирије и Хетитске државе. Војна моћ Египта слаби. Аменхотеп III је био потпуно војно неактиван, а Аменхотеп IV сувише заузет верском реформом и борбом са Амоновим свештенством у Теби. Египат је потресала социјална криза.
Крајем XV века п. н. е. Асирија се изборила за независност од Митани које су потресали дворски нереди око преузимања престола. Египат је био у опадању, а на Хетитски двор је дошао способни и енергични цар Шупилулиума, који је знао дипломатијом и оружјем да издигне Хетите, као претенденте на хегемонију у региону. Први походи Шупилулиjуме су били усмерени на припајање области Кисвадне која се раније налазила у оквиру митанског царства. Кисвадна је прикључена хетитском царству и постала је њена почасна покрајина. У натписима стоји да је ослобођена ропства Хурита. Користећи се сукобима Асирије и Митани, Шупилулиjума је потчинио низ кнежевина на северном Тигру, међу њима и Алзу. У кнежевинама су владали људи блиски цару који су били потпуно под његовом контролом. Митани су потресани немирима око преузимања престола. Јављало се више претендената, тако да нису обраћали пажњу на освајање северне Сирије, земље Амуру. Шупилулиjума је стигао до ливанских планина потчинивши себи Кархемиш и Алепо у којима су владали његови синови. Немогућност египатских владара, да због унутрашњих борби, одбране сиријске поседе, изазвало је прилазак савеза сиријских кнежева, који су били опозиција египатској власти, Шупилулиjуми. Хетски цар је умео добро да искористи њихову огорченост на велике намете које су плаћали Египћанима и нахушка их да за њега освајају области продирући до Палестине и освајајући Катну и Библос, који је од вајкада био бастион египатске власти у том подручју. Савез сиријских кнежева је био под вођством Азируа, кнеза Кадеша. После смрти Тутанкамона, Шупилулијума је чак покушао да дипломатским путем анексира Египат уговарајући брак Тутанкамонове удовице са својим сином. Према неким сазнањима хетитски принц је кренуо у Египат, али је у Сирији убијен. Сумња се да га је убио Хоремхеб, војни командант који је преузео престо и основао XIX династију. Дворски сукоби у Митани су ескалирали и један од претендената, Мативаза, је морао да побегне у Кардуниаш(Вавилон) где је потражио заштиту каситског цара. Међутим, он је ту наишао на хладан пријем и плашећи се да га не изруче Асирцима, побегао је у Хатушаш Шупилулијуми. Наравно, такво нешто је била изванредна прилика за потчињавање царства на горњем Еуфрату и Шупилулијума је послао војску која је заузела Вашукану, митанску престоницу, одбила Асирце на исток и уздигла на престо Мативазу, који је био вазалан Хетитима. Тако је стврено велико Ново хетитско царство које је за време Шупилулијуме било у зениту. Велики освајач Шупилулијума, као и његов наследник Аруванда II, је умро од куге, која је беснела тим подручјем.
Муршилиш II, син Шупиулиуме, морао је да ратује са Газгејским племенима која су се спустила са Понтијских планина и почела да преплављују хетитске области. Ахијава, грчка насеобина на западу, је такође била активна и борбена, а Киликија и Јерменија су имале сепаратистичке тенденције које је требало сузбити. Он је кугу сматрао као казну богова за грехе свог оца и писао је молитве да их услиши. У то време се консолидује Египат под XIX династијом, која упркос многим тешкоћама покушава поново да потчини Сирију и Палестину. То успева за време Сетија I и Рамзеса II, који командују знатним трупама усмереним у правцу земље Амуру.
Муватали је морао да премести престоницу из Хатушаша јужније, у Даташ, јужно од Халиса, ближе ратним поприштима. Египћани су надирали кроз долину Оронта заузимајући области. До сукоба је дошло код града Кадеша 1285. године п. н. е. где је Рамзес II интелигентно намамљен у клопку и разбијен од стране Муваталија. Хетитски извори говоре o великој победи као и египатски, с тим што у египатским постоји један битан моменат спасавања Рамзеса II од Амона. Губитак код Кадеша није деморалисао Египћане који су широко користили слабљење Хетитиског царства изазваног дворском сукобима између наследника Муваталија, Хатушилиша III и Урхетишуба. Урхетишуб је био протеран на Кипар – Алашје, затим је побегао на египатски двор, а Хатушилиш III се попео на престо који се тада тресао нападима Асирије која је заузимала области Митана. То га је натерало да склопи мир са Рамзесом II који је већ стигао до Кадеша у свом другом сиријском походу. Мир је одговарао и Рамзесу, јер су у Египту тада почели да се јављају проблеми са либијским досељеницима и народима са мора, који ће одражавати одлике наредног периода. Дипломатски споразум је склопљен 1276. п. н. е. и подразумевао је војни савез против непријатеља и прогон политичких заробљеника, што се односило на Урхетишуба коме се од тада губе трагови. Хатушилиш III је покушавао да прошири свој утицај на Кардуниаш, где је владао слаби Кадашман Тарг, каситски владар. Лобирао је и безуспешно нахушкавао Вавилон на сукоб са Асиријом. Асирија је освојила Митанску територију и показивала претензије на запад.
Тутхалија IV, Муваталијев брат од стрица, морао је да ратује на више страна. Повео је један поморски поход на Кипар, али страх од Асирије на истоку и Ахијаве на западу није јењавао. Хетите је потресала глад, па се у египатским изворима може пронаћи да је наследник Рамзеса II Меремптах, слао Хетитима жито.
Последњи владар Шупилулијума II, син Тутхалије IV, је остао без 30000 војника када их је заробио Асирац Тукултининурта, што је утицало на Хетите да наговоре своје сиријске савезнике да прекину односе са Асиријом. На западу је Ахијава постајала прилично ратоборна. Освојила је три хетитска савезинка. Тамошње области хетитског царства су се одцепљивале. "Народи са мора" су преплавили читав регион. Срушили су Хатушаш и царство се распало на низ ситних кнежевина. Асирци су са истока такође утицали на пад Хетита и брзо потчинили расцепкане кнежевине. Становништво се убрзо асимиловало. Ипак неке кнежевине су одолевале, Кархемиш је заузет тек у VII веку од стране Саргона II Асирског.

Достигнућа

Претпоставља се да на хетитском „heth“ значи сребро. Они су били познати као изузетне занатлије, поготово у раду са металима. Рукотворине хетитских занатлија и данас изгледају одлично. Занимљиви су церемонијални сребрни пехари у облику животиња, које су симболизовале божанства. Ипак, најважније је достигнуће обрада гвожђа, које им је донело превласт на бојним пољима. Прво гвоздено оружје је израдио хетитски занатлија. Ипак, није им само гвожђе донело превласт, него и усавршене бојне кочије, које су чиниле основу хетитске војске, а и погодовали су биткама у пустињама (на жалост, кочије им нису могле донети превласт у планинским областима). Те кочије су биле лакше од свих других, боље направљене, и имале су трочлану посаду: кочијаша, штитоношу и стрелца. Код кочија других харода, стрелци су сами морали да се бране.

Језик и писма

Први покушаји проучавања хетитских писаних споменика учињени су тек у 19. веку. Француз Тескје је посетио Богазкеју (Хатушаш) и издао споменике које је тамо нашао. Крајем 19. века почело се са првим археолошким ископавањима, Гијом и Перо су 1862. године спровели прву археолошку експедицију у Богазкеји и издали споменике које су пронашли. Почетком 20. века Винклер и Макриди - Беја су предузели обимније радове на ископавању старог Хатушаша. Током различитих ископавања у Кападокији су пронађени бројни натписи на клинопису, преузетом од асираца, и хијероглифима, који су били аутохтоно писмо, који нису одмах дешифровани. Чешки теолог и семитолог Бежик Хрозни се 1915. заинтересовао за хетитске споменике. Прва претпоставка је била да су Хетити семитског порекла, јер се у текстовим сусрео са неким семитским речима које су преузете, што је отежавало дешифровање, касније је схватио да су индоевропљани. Текст уз помоћ кога је дешифровао хетитски клинопис гласи : ...и хлеб ћете јести и воду ћете пити... 1916. је издао монографију о хетитском језику. Нешто касније успео је да прочита и хјероглифске натписе.

Религија
На религију Хетита јако је утицало наслеђе Прото Хетита, односно Хата, од којих су преузели празнике, култне предстве. Језик Хата је био литургијски језик Хетита. Религија је изразито политеистичког карактера. Пантеон је бројао преко стотину божанстава. Многа божанства су била последица синкретизма са вавилонским, хуритским и кананским божанствима. Хијероглифи су коришћени у религиозне сврхе. У време јаке царске власти, за време новохетитског царства, једно од главних светилишта је било у Јазиликаји, ту је Тутхалија 4 подигао храм посвећен за 12 богова. Друга битна светилишта била су Арина (Арина је била богиња сунца) и Нерик. Често су преузимали божанства и култове побеђених народа.
Божанства су углавном била антропоморфна мада је имало и зооморфних. Имала су више функција. Нека су представљана хермафродитно у хаљинама и са крилима, попут анђела. Није постојало врховно божанство, а злим божанствима су приношене највеће жртве. Хетити су били изузетно сујеверан народ, прорицање будућности су предузели од Вавилонаца (прорицање по лету птица, по сновима, из утробе животиња). Бавили су се магијом. Најпоштованији је био бог олује и грома Тешуб, који је био божанство Хатушаша. Већи градови су имали своја божанства. Жена Тешуба била је богиња сунца Хепат. Бог вегетације, вавилонског порекла (принцип Тамуза или египатског Озириса) био је Телепин. Агниш је био бог ватре и огња. Апулунаш је био бог одбране кога су стари Грци вероватно касније преузели као Аполона. Аполон у Хомеровој Илијади брани Тројанце који су често били савезници Хетитима. Инрар је био бог мушке снаге. Рупаш, богиња лова. Јајас је био бог ходочасника кога је Хрозни покушавао да повеже са јеврејским богом Јахве. Постојала су мања божанства мора, неба, облака, планина, хладноће, ветра, река, житарица, воћа... По први пут у историји се сусреће формулација греха према божанству, повезана са ритуалом очишћења. Од 14. века п.н.е. владар се идентификује са божанством. Он је био врховни свештеник, а двор пројекција света богова на земљи.

Владари
Напомена: Све су године п. н. е.

око 1800: Анита
око 1740: Тутхалија I
око 1710: Пушарума
око 1670: Табарна
око 1650: Хатушили I
око 1610: Муршили I
око 1590: Хантили I;Зиданта I
око 1545: Амуна;Хузија I
око 1520: Телепину
око 1490: Алувамна;Хантили II;Зиданта II;Хузија II
око 1460: Тутхалија II
око 1440: Арнуванда I
око 1420: Хатушили II
око 1400: Тутхалија III
око 1385: Арнуванда II
око 1375: Шупилулијума I
око 1335: Арнуванда III
око 1334: Муршили II
1306: Муватали
1282: Муршили III
око 1275: Хатушили III
око 1260: Тутхалија IV
око 1230: Арнуванда IV
око 1200: Шупилулијума II
1190: пропаст хетитске државе

Карте Хититског краљевства,из 1340 п.н.е. и Херодова карта.

Лавља капија у Хатуши, данашња Турска и Ослобођење Шупилулијуме II, последњег познатог владара Хетитске империје.

Hetiti (eng. "Hittites") su indoevropski narod za koje se predpostavlja da se doselio u predeo Anadolije (danasnja Turska) iz Evrope oko 2000. godine p.n.e. Dalje se predpostavlja da su do 1900. godine p.n.e. asimilirali anadolske starosedeoce, Hatije. Posto im je center bio grad Hatusas i posto su nastavili da svoju drzavu nazivaju "Zemljom Hatija" dobili su ime Hetiti. Svoj jezik su zvali nesitski (eng. "Nesite") po imenu grada Nese, prvog mesta gde se pojavljuju Hititi u Anadoliji. Nesitski jezik koristio je klinasto pismo. Kasnije se javlja jezik poznat pod imenom luvinski (Luwian) formiran tako sto je nesitski poprimio odlike lokalnih, uglavnom semitskih, jezika. Za pisanje luvinskog koristili su se hieroglifi.

Hetiti su poprimili dosta toga od mesopotamijske civilizacije, ukljucujuci i vavilonski zakonik. Takodje je interesantno da se kao simbol Hetitske drzave javlja dvoglavi orao. Religijski sistem im je takodje bio vrlo fleskibilan, jer su prakticno sve moguce bogove smatrali verodostojnim tako da su imali ogroman panteon pun sopstvenih, egipatskih, akadskih itd. bogova i bozanstava.

Hetitska drzava bila je pod kontrolom Velikog Kralja a postojao je i sabor plemstva zvani "pankus". Ekonomija im je bila zasnovana na zemljoradnji, medjutim Hetiti su bili vicni kovaci a i postoji mogucnost da su oni prvi koristili gvozdje. Hetitsko carstvo bilo je jedno od najmocnijih vojnih sila svoga doba, verovatno prvo koje je koristilo narouzane lake kocijase (postojale su dve vrste: 1) vozac i dva ratnika-kopljanika 2) vozac i strelac narouzan bronzanim strelama). Bili su glavni rivali mocnom Egipatskom carstvu (ono sto su bili SAD i SSSR ili Engleska i Francuska su tada bili Hetiti i Egipat). Bitka kod Kadesha (1294. g.p.n.e izmedju faraona Ramzesa II - Ramzesa Velikog - i hetitskog kralja Mutavilisa II) je prva istorijska bitka o kojoj imamo detaljni takticki opis.

Evo nekih reljefa Hititiskih vladara i Bogova.

Jos reljefa.

Reljefi se nalaze u danasnjoj Turskoj.

Ovaj se nalazi u muzeju u Egiptu.

Evo zanimljivog linka

Mitologija i religija Hetita - Miodraga Sijakovica
http://www.scribd.com/doc/14842190/...tologiju-i-religiju-Hetita-Miodraga-Sijakovia

Занимљив је однос који су Хетити имали и са Тројанцима,иначе Троју(Илион) они називају Виљуша.Не знам да ли је неко читао Ника Жупанића - Тројанци и Аријевци.

Evo bitke kod Kadesa sa nekog hrvatskog sajta.

Hetiti, bitka kod Kadeša


Još za faraona Setija I. i hetitskog kralja Muršilija II., zbog sukoba interesa, na hetitsko – egipatskim granicama dolazilo je do čestih sukoba, a njihovi sinovi Ramzes II. i Muvatali vode odlučnu bitku koja završava neodlučeno i rezultira ugovorom o vječnom miru i prijateljstvu.

Bitka kod Kadeša predstavljala je zadnje suočavanje Egipćana i Hetita, koji su dominirali Bliskim istokom 300 do 400 godina. Za Egipat je to bio vrhunac nastojanja da se vrati prevlast nad Sirijom, koja je u 15. st. pr. Kr. bila egipatska provincija.[1]

Još od vremena Šupilulijuminih osvajanja, Hetiti su smatrali gradove Amuru i Kadeš za svojim vlasništvom. No, faraoni 19. dinastije su htjeli ponovno zavladati Sirijom i otjerati Hetite što sjevernije. Uspješnom vojnom kampanjom Setija I. (1318.-1304.) Amuru prekida ugovor o poslušnosti s Hetitima, a Egipćani stižu do Kadeša, te je tako samo dio Sirije ostao pod hetitskom vlašću.[2]

Muvatali je tada kratko bio na vlasti, no ipak je brzo odreagirao i poslao Ramzesu II. poruku o poslušnosti Hetita faraonima, iako je zapravo imao drugačije planove: okupljao je vojsku i spremao se za rat. Kada se Ramzes II., u svojim ratovanjima, približio Bejrutu i Biblosu, Muvatali je prihvatio izazov.[3]

Ramzes II., napadač, okupio je vojsku od 20 000 ljudi (podijeljenih na 4 zbora nazvanih po bogovima – Amon, Ra, Ptah i Suteh) te je u proljeće 1296. (navode se i 1294. godina te 1286./5. i 1300.; bitka se vodila u petoj godini vladanja Ramzesa II.[4]) godine prije Krista napao Hetite s namjerom da zaustavi njihovu ekspanziju. Cilj mu je bio najveća hetitska tvrđava u Siriji – Kadeš. Kao pomoćnike, osim naroda Šerden, Ramzes II. je imao i Libijce (iz plemena Kehek i Mašuaš), te Nubijce – svi su najvjerojatnije bili zarobljenici, sada su u službi Ramzesa II.[5] Muvatali je također, sklapanjem ratnih saveza s kraljevima i knezovima Arzave, Naharine, Karkemiša, Halpe i Kadeša i unajmljivanjem plaćenika, uspio skupiti vojsku od 20 000 ljudi (od kojih samo deset tisuća pješaka, ostalih deset tisuća su bile prateće trupe)[6], čiju su okosnicu činila tročlana bojna kola (vozač, strijelac i štitonoša, dok su egipatska bojna kola bila dvočlana[7]). Uobičajeno naoružanje egipatskih pješaka (u vojsci je bilo i oko 200 bojnih kola[8]) su bile sjekire, mačevi, koplja i lukovi.[9] Ramzes II. je sâm napravio neke preinake u vojsci da bi se ubrzao napad: svaka divizija vojnika se sastojala od tri korpusa pješaštva i odreda bojnih kola; ukupno pet tisuća ljudi po diviziji, od kojih dvije tisuće Egipćana i tri tisuće stranaca. Iako je broj bojnih kola bio mnogo manji nego hetitski (kojih je bilo tri i po tisuće[10]), odlikovali su se velikom moblinošću i okretnošću. Prednost egipatske vojske je bila i homogenost.[11]

Hetitska vojska je najvjerojatnije bila profesionalna (pogotovo bojna kola), a kralj je vjerojatno vojne usluge plaćao u zemlji. Pješaštvo je također tvorilo stalnu vojsku, a postojala je i kraljeva osobna straža. Vojnici su prolazili kroz ceremoniju polaganja zakletve vjernosti.[12]

Egipatska vojska se, krenuvši iz baze u Palestini – grada Rafija, marširajući mjesec dana sjeverno, našla na kanaanskom području, zatim su nastavili dolinom rijeke Oront prema Kadešu.[13] Ramzes II. je predvodio Amonovu vojsku, 2 kilometra za njom je bila bila Raova vojska, a na 7 i 10 kilometara su bile Ptahova i Sutehova vojska.

Nedaleko od Kadeša, poslije prelaska Oronta i podizanja logora, izviđači Amonove vojske su uspjeli uhvatiti nekoliko hetitskih bjegunaca – dezertera koji su izjavili da je hetitska vojska uzmakla na sjever (“od straha prema velikom kralju”)[14]. Ramzes II. nasjeda! Otkriveno je da je “povlačenje na sjever” samo ratno lukavstvo; Ramzes II. šalje glasnike Raovoj vojsci, no već je bilo prekasno. Muvatali je zaobišao Amonovu vojsku i jednim napadom (bojnih kola) uništio vojsku boga Ra, još u maršu prema Amonovoj vojsci i nespremnu za borbu.[15] Nakon toga Muvatali napada neutvrđen Amonov logor i pobija većinu vojske. Jedino je Ramzes II. pružio otpor – s osobnom stražom se probio kroz redove Hetita i krenuo prema moru. Na obali je zatekao jedan odred egipatske vojske s kojom je potom iznenadio Hetite. Uskoro se pridružila i Ptahova vojska.[16]

Egipatska vojska je doživjela velike gubitke te s mrakom Ramzes II. odstupa od Kadeša. Hetiti su odbili napad Egipćana.[17] Po tradiciji, Hetiti su bili nadmoćniji većinom zbog upotrebe željeza, za razliku od egipatske bronce.[18]

Nakon bitke kod Kadeša, Ramzes II. je odustao od planova da uništi hetitsku državu, te je s Muvatalijevim nasljednikom Hatušilijem III. 1269. sklopio mirovni ugovor. To je možda prvi mirovni ugovor koji je potpisan u starom vijeku.[19] Po tom ugovoru su Egipćani ograničili svoj interes na južnu Siriju (Palestinu), te je dogovoreno međusobno pomaganje ako budu napadnuti od treće strane. Trinaestak godina kasnije, Hatušilijeva kći vjenčala se s Ramzesom II.[20] Iako sama bitka kod Kadeša nije završila konačnim rješenjem na bojnom polju niti rješenjem hetitsko – egipatskih odnosa po pitanju Sirije, dugoročno gledano su ta dva dana borbe imala učinka.

Bitka kod Kadeša je poznata samo po izvorima s egipatske strane, tako da ih treba uzeti cum grano salis. Na zidovima Ramesseuma u Tebi nalaze se prikazi iz bitke: s lijeve strane su prikazane egipatske kočije u napadu (svaka s dva čovjeka – jedan baca strijelu, drugi drži štit, dok su uzde pričvršćene za kola), s desne strane hetitska vojska je u rasulu – konji i ljudi padaju pogođeni egipatskim strijelama.[21]

Reljef u Abydosu također prikazuje bitku kod Kadeša (prikaz je to egipatskog pješaštva i hetitskih kola) a napravljen je vrlo brzo nakon bitke.[22]

Reljef u Luxoru prikazuje predstavnike glavnih saveznika Hetita, njih dvanaest od devetnaest, koliko ih je zapisao Ramzes II., no nisu imenovani.[23]

O bitci kod Kadeša detaljno piše egipatski pjesnik Pentaur (“Pentaurova poema”, iako nije sigurno je li Pentaur pravi autor). Poznato je i jedno kraće djelo, “Buletin”, koje se bavi događajima prije same bitke.[24] Ramzes II. je dao ugravirati ugovor na zid velikog hrama u Karnaku.[25] Druga egipatska “kopija” ugovora nalazi se u Ramesseumu (danas sačuvano samo desetak redova zapisa). Ugovor na hetitskom jeziku je djelomično sačuvan na dvije glinene pločice.[26]

Sâm ugovor se može podijeliti na pet dijelova:
uvod, u kojemu se piše o bitci kod Kadeša i prijašnjim ugovorima između Hetita i Egipćana
ugovor o međusobnom nenapadanju
dogovor o međusobnoj pomoći u slučaju napada treće strane
ugovor o izručivanju izbjeglica i političkih emigranata, te garancija da će biti pomilovani po vraćanju u domovinu
zakletva bogovima[27]

Egipatski pisari su zapisali, danas veoma važne, popise hetitskih saveznika. Po njima, Muvatali je “skupio sve zemlje od kraja mora do zemlje Kheta”. Redom, ti saveznici jesu:
Drdny – smatra se da su to Dardanoi, odnosno Trojanci
Ms – smatra se da je to Maša, odnosno Meiones ili Maiones, što je staro ime za Lidiju; ili su Maiones narod koji je napao Lidiju u ranom željeznom dobu
Pds – smatra se da je to Pitaša, grad u zapadnoj Anatoliji, poznat Hetitima; u klasično doba postojala je Pedasa blizu Mileta; Homer je znao za Pedasos na rijeci Satnioeis; Strabon spominje grad Pedasos nasuprot Lezbu,
‘Irwn – smatra se da je to Aravana, što se identificira s hetitskim gradom Arinom
Krqš ili Klqš – smatra se da je to Karkiša ili Karija (CARIA)
Rk ili Lk – smatra se da su to Lukka, spominjana u hetitskim analima kao nemirno područje u zapadnoj Anatoliji; no Lk se spominje kod Egipćana kao kasnija Likija
Nhrn – smatra se da je to narod Mitani
‘IrTw – smatra se da je to Arzava, zapadnoanatolijsko kraljevstvo[28]
QDwn – Kizzuwadna
Krkmš – grad Karkemiš
‘IkrT – grad Ugarit
Qd – grad ¢alba
Nwgs – grad Nuxaš
MwšAnt – nije poznato što predstavlja
Qdš – grad Kinza, tj. Kadeš[29]

Egipćanima su pomoć pružili Šrdn (Šerden), plaćenici koji su spomenuti u pismu iz Amarne oko 1375. god. pr. Kr.; postoje i tumačenja da je Šerden samo oblik imenice šerdu, tj. sluga, onaj koji je na usluzi.[30] Također se spominju i u egipatskim zapisima, kao osobna straža Ramzesa II.: “… ratnici mora, Šerden bez vlasnika, kojima se nitko ne može suprotstaviti…”.[31] Šerden je najvjerojatnije narod s egejskih otoka ili maloazijske obale, kasnije se naseljavaju na Sardiniji, koja je po njima i dobila ime. Vjerojatno su se bavili gusarenjem, te ih zarobljavaju Egipćani, u čijoj službi ostaju neko vrijeme.[32]

[1] Sandars, 1987, 30
[2] Goetze, 1980, 252
[3] Goetze, 1980, 252
[4] Sandars, 1987, 29
[5] Cimmino, 1994, 97
[6] Cimmino, 1994, 100
[7] Sandars, 1987, 29
[8] Cimmino, 1994, 99
[9] Zamarovsky, 1965, 266
[10] Cimmino, 1994, 100
[11] Cimmino, 1994, 97 – 100
[12] Sandars, 1987, 32
[13] Cimmino, 1994, 99
[14] Cimmino, 1994, 102
[15] Cimmino, 1994, 104
[16] Zamarovsky, 1965, 268-275
[17] Zamarovsky, 1965, 276
[18] Mulhy, 1985, 67
[19] Uranić, 2002, 156
[20] Sandars, 1897, 32
[21] Sandars, 1987, 29
[22] Sandars, 1987, 30
[23] Sandars, 1987, 35
[24] Cimmino, 1994, 102
[25] Gurney, 1954, 2
[26] Cimmino, 1994, 120-121
[27] Cimmino, 129
[28] Barnett, 1980, 360-362
[29] Goetze, 1980, 253
[30] Barnett, 1980, 360
[31] Cimmino, 1994, 95
[32] Cimmino, 1994, 96

Evo jedne zanimljivosti:
Egipćani i Hetiti su potpisali 1. poznati mirovni sporazum, oko 1300. godine p.n.e. kod Kadeša.
Zanimljiva tema, napokon nešto iz starog veka.

Lekizan:

Организована држава се појавила око 1800. п. н. е. под краљем (Сунцем) Анитом.

Kliknite za proširenje...

Lekizan:

Асирске дамкарске колоније и формирање државе

Природна богатства хетске државе која се пре свега огледају у великим количинама металних руда (сребро, олово, гвожђе) потребних за занатске производе привлаче становнике околних области, посебно Асирце из Ашура који на овом простору оснивају трговачке (дамкарске) колоније. Регион је претежно пашњачког карактера и богат ситном рогатом стоком. Асирци су имали извесну аутономију у трговини подржани од локалне аристократије која је добро зарађивала тргујући са њима. Обично становништво је услед њихове зеленашке праксе сиромашило и подизало устанке. Постоји предање о интервенцији Саргона (владара сумерско-акадског царства) који је упао у Анадолију позван да заштити асирске дамкаре у Канешу од Бурушханда. Колоније су осниване у сливу реке Халис (Казил Ирмак). Локално становништво је разједињено услег отежане комуникације због географских одлика. Анадолија је висораван без доминантног воденог тока где би се образовало наводњавање, па је интегративни процес био спорији.
U III миленијуму п. н. е. асирска трговачка колонија Канес (Ганис) експлоатише становништво које је расцепкано услед географских одлика територије. Хетити се у том периоду налазе у распадању родовско-племенске заједнице. Постепено се образују први племенски савези који су били ембрионални облици Хетитских дршава. Издавајају се центри у Хатушашу, Неши, Залпуви и Кушару. Уједињавањем племена Прото Хетита (Хата), Палајаца, Неситских Хетита и Лувијаца, свако племе и даље задржава свој идентитет и свој аристократски слој, вероватно у некој мери и језик и писмо (лувијски хјероглифи су се одржали и после пада царства у XII веку п. н. е.).
U XIX веку п. н. е. настаје једна од првих хетитских држава. Хетско-неситски владар Анита, син Пухтане из Кушара, побеђује Пијушта из Хатушаша, руши градове Хатушаш и Залпуви и ставља своју престоницу у Неши.

Kliknite za proširenje...

U među-periodu poslije staro-asirske dominacije, od 1800. do 1650. godine prije nove ere, raznorazne državice su postojale u Maloj Aziji. Purušhatum, iliti Purushanda (današnji Karakujuk kod Konije u današnjoj Turskoj). Njime je vladao veliki knez koji je nesumnjivo imao neku vrstu vrhovništva nad nekim oblikom federacije anadolskih gradova.
Podatke o početku istorije Hetita pronalazimo u Anitiom tekstu. Tzv. 'Anitin tekst' je do sada pronađen u tri primjerka, jednog potpunog na hetitskom, jednog fragmetarnog prijevoda na akadski i jednog fragmentarnog, ali iz čak perioda 1650-1500. god. stare ere, kada je vrlo moguće on i nastao. Ovako glasi natpis:

Анита, син Питане, краља града Кушара, говори овако:
Он беше миљеник бога олује с небеса и беше миљеник бога олује, [...] краља Неше краља Кушара [...]
Краљ Кушара [дође] из града са великом силом, и по ноћи силом освоји град Несу. Он зароби краља Неше али становницима Неше он не почини никаква зла никоме, [већ] учини [њих] мајкама (и) очевима.
После свог оца Питане, ја исте године угуших побуну. Која год се земља побунила, ја сам их поразио уз (помоћ) Сијуа (бога).
(II. 13-32 редак, тешки за реконструкцију, извештавају о заузимању неколико градова)
Ове речи на таблици на мојој капији [...] Убудуће нико неће уништити ов[у таблицу]! Ко год је уни[шти], би[ће] непријатељ [Неш]е! Други пут д[ође] Пијусти, краљ Хатија, и његови помоћници које собом доведе, [Ја...] их недалеко од Салам[пе]. Све земље Залпуве усред мора [...]. Једном давно Уна, краљ Залпуве, однео је (статуу) нашег бога Сијуа из Неше у Залпуву; али [после] тога ја, Анита, велики краљ, донесох [статуу] нашег бога Сијуа из Залпуве натраг у Несу. Али Хузију, краља Залпуве, ја доведох жи[вог] у Несу. Али град Хатуша [.............] ја отидох. Али после тога, кад он (тј. град) беше погођен глађу, мој бог Сију га предаде богињи на престолу, Халмасуит, и по ноћи га заузех на силу; на његово место по[сејах] биљку грбаштицу.
Ко год постане краљ после мене и поново насели Хатушу, нека га бог олује са небеса згроми!
Окренух лице своје према граду Салативарију. Али град Салативари поведе своју војску изван града [...] против (мене), а ја их доведох у Несу.
А у Неси утврдих град. После (утврђивања) града, ја саградих храм богу олује с небеса и храм богу Сијуу.
Храм за Халмасуит, храм за бога временских прилика, мога господара, и град за нашег бога Сијуа саградих. Шта год донесог са својих похода, тиме обдарих [њих].
И онда изрекох заклетву и изрекох клетву. У исти дан донесох 2 лава, 70 (дивљих) свиња, 9 свиња које живе у тршчаном густишу, 120 дивљих животиња (?), били они леопарди, били они лавови, били они јелени, били они бикови, били они [...] у Несу, у град свој.
Опет у истој години кренух у поход против [... Салатива]ре. Човек из Салативаре устаде заједно са својим синовима и крете против [...]; он напусти своју земљу и град, и заузе реку Хулану.
Из Не[ше ...] избегох [га] и запалих његов град, и [...] ме[ђу] војском која окруживаше (?) град (беше) 1400 пешадинаца и 40 тимова коња ср[ебра] (и) злата он понесе (са) собом, и отиде. Кад ја [...] кренух у битку, човек из Пурушанде [донесе] ми дарове, а донесе ми и престоље гвоздено и скиптар гвоздени као дарове. Али кад се вратих у Несу, ја поведох човека из Пурушанде са собом. Чим буде ушао у (престону) одају, он ће седети преда мном на десној страни.

Kliknite za proširenje...

Ovaj gornji tekst, najstariji natpis na hetitskom jeziku, a stoga i najstariji kompaktni indo-evropski pisani dokument, svjedoči o uspjesima kralja Kušara Pitana, koji je osvojio Nesu (Kaneš - danas tursko Kiltepe), te uspjehe Pitaninog nasljednika Anite.

Kaneš je nastao kao karum, iliti poveće asirsko trgovačko naselje (za razliku od manjih, vabartuma); gore je već bilo objašnjeno da je asirska civilizacija imala ogromnu ulogu u razvoju gradova Anadolije. Nesa je njegov hetitski naziv; Hetitima je 'k' postalo nemo, slično kao danas u engleskom jeziku npr. tako da je od 'Kaneš' na kraju postalo 'Nesa'.

Anitin tekst, najstariji primjerak (iz vremena vlade možda Hatušilija I, kažu pretpostavke):



Na lokalitetu Nese, na humci jedne citadele, pronađen je lični bodež novog 'velikog kneza' centralne Anadolije - Anite.



Na bodežu je urezan hetitski natpis, Palata kneza Anite. Pojava riječi 'kralj' predstavlja u dokumentu neologizam; anadolskim 'državama' u ovom periodu (matum) su vladali 'kneževi' (rubaju), izuzev samo dvjema prema Siriji koje su zaista imale 'kraljeve' (šaru).

Ovaj obračun za prevlast u Anadoliji počinje oko 1830. god. stare ere; direktan rezultat jeste bilo uspostavljanje moćne hetitske države, koja počivao na ovom 'savezu gradova' koji je postojao do XVIII st. stare ere, sličnom drugim takvim primjerima po Starom istoku. Nesa je, zbog svog značaja kao jednog od tri najveća grada-države Anadolije (pored Purušhatuma i Vahšušane), postala prestonica nove države.
Važno je istaći da su se Hetiti vezivali za Nesu; svoj jezik su zvali nesitskim jezikom, odnosno 'jezikom grada Kaneša', a svoju zemlju Hati. Mi ih nazivamo 'Hetitima', po Svetom pismu, kako bismo ih razlikovali od naroda Hata, ne-indoevropske civilizacije koja je davno prije postojala otprilike na istom području, a koja je ime i dala zemlji Hetita (tj. 'indoevropskim, novim Hatima').

Lekizan:

Занимљив је однос који су Хетити имали и са Тројанцима,иначе Троју(Илион) они називају Виљуша.

Kliknite za proširenje...

Grci su vremenom izostavljali slovo 'v' iz naziva gradova; tako se i razvilo 'Ilios' od 'Vilusa' - Vilusa jeste zapravo vjerovatno originalni, izvorni naziv Troade.
Pogotovo su zanimljiva najnovija saznanja; koja ukazuju na to da je Troja/Ilion pripadao mnogo više anadolskoj civilizaciji, nego li mikenskoj; grad je po svemu tipično hetitski; nesumnjivo je da su Trojanci bili etnički srodni Hetitima; zapravo, neki bi išli čak dotle da ga proglase hetitskim gradom, s tim što je bio možda 'maloazijska Venecija'; nezavisan od uprave hetitskih vladara. Međutim, trebalo bi naglasiti; Vilušani jesu zaista često slali Hetitima vojnu pomoć, kada im je bila neophodna.

Ovo mi dođe gotovo fascinantno; sjećam se samo prije jedne decenije kako sam čitao stariju literaturu, koja se rukovodila i dalje starim, očigledno pogrešnim uvjerenjima, da su Trojanci bili Grci...

Много се мало зна о њима, а огромно је царство било.
Гледала сам немачку археолошку емисију о распаду односно напуштању прве престонице Хатуше...град је иначе саграђен на неприступачном месту и са непремостивим дуплим зидинама..био је потпуно неосвојив. Закључак научника је да су се из неког разлога сами иселили---јер нема трагова борбе нити остататак мртвих, а још су и све своје са собом понели, укључујући и посуђе..Права енигма..

Имали су богату књижевност и током дугог периода неколико врста писама. Дешифровао их је Чех Беджих Грозни

Bedřich Hrozný

http://www.radio.cz/en/section/czec...age/pictures/osobnosti/hrozny_bedrich.jpg#pic

Вера им је била везана за Сунце...

Једна фина мапа:
http://upload.wikimedia.org/wikiped...-východ.png/800px-Starověký-Blízký-východ.png

yokai:

Evo jedne zanimljivosti:
Egipćani i Hetiti su potpisali 1. poznati mirovni sporazum, oko 1300. godine p.n.e. kod Kadeša.
Zanimljiva tema, napokon nešto iz starog veka.

Kliknite za proširenje...

Da to je tacno,a bitka kod Kadesa prva bitka za koju znamo kako se vodila jer je Ramzes vodio pisara.Naravno on je bitku predstavio kao svoju pobedu ali je to demantovano kasnije pronalaskom mirovnog sporazuma.

Kada smo kod toga gledao sam onog egiptologa Havasa u emisiji o Ramzesu,i on na zidovima Luksora pokazuje bitku kod Kadesa prikazanu kao pobedu na jednom zidu,a na suprotnoj strani Luksora ista bitka prikazana kao neresen rezultat.Ni on nije znao da objasni kako se to desilo.