Владислав Петковић - ДИС
Prikazujem rezultate 1 do 21 od 21

Tema: Владислав Петковић - ДИС

  1. #1
    Veoma poznat diretore (avatar)
    Učlanjen
    18.07.2003.
    Pol
    muški
    Lokacija
    38:54:18N 77:00:58W
    Poruke
    12.957
    Reputaciona moć
    182

    Podrazumevano Владислав Петковић - ДИС

    ТАМНИЦА
    *
    То је онај живот, где сам пао и ја
    С невиних даљина, са очима звезда
    И са сузом мојом, што несвесно сија
    И жали, ко тица оборена гнезда.
    То је онај живот, где сам пао и ја.
    *
    Са нимало знања и без моје воље,
    Непознат говору и невољи ружној.
    И ја плаках тада. Не беше ми боље.
    И остадох тако у колевци тужној
    Са нимало знања и без моје воље.
    *
    И не знадох да ми крв струји и тече,
    И да носим облик што се мирно мења;
    И да носим облик, сан лепоте, вече
    И тишину благу ко дах откровења.
    И не знадох да ми крв струји и тече,
    *
    И да беже звезде из мојих очију,
    Да се ствара небо и свод овај сада
    И простор, трајање за ред ствари свију,
    И да моја глава рађа сав свет јада,
    И да беже звезде из мојих очију.
    *
    Али беже звезде; остављају боје
    Места и даљине и визију јаве;
    И сад тако живе као биће моје,
    Невино везане за сан моје главе.
    Ал' бегају звезде, остављају боје.
    *
    При бежању звезда земља је остала
    За ход мојих ногу и за живот речи:
    И тако је снага у мени постала,
    Снага која боли, снага која лечи.
    При бегању звезда земља је остала.
    *
    И ту земљу данас познао сам и ја
    Са невиним срцем, ал' без мојих звезда,
    И са сузом мојом, што ми и сад сија
    И жали, ко тица оборена гнезда.
    И ту земљу данас познао сам и ја.
    *
    Као стара тајна ја почех да живим,
    Закован за земљу што животу служи,
    Да окрећем очи даљинама сивим.
    Док ми венац снова моју главу кружи.
    Као стара тајна ја почех да живим.
    *
    Да осећам себе у погледу трава
    И ноћи, и вода; и да слушам биће
    И дух мој у свему како моћно спава
    Ко једина песма, једино откриће;
    Да осећам себе у погледу трава.
    *
    И очију, што их види моја снага,
    Очију, што зову као глас тишина,
    Као говор шума, као дивна драга
    Изгубљених снова, заспалих висина,
    И очију, што их види моја снага.

    Владислав ПЕТКОВИЋ-ДИС



  2. #2
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    06.02.2005.
    Poruke
    180
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano

    MOZDA SPAVA

    Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
    Kao da je pesma bila sreca moja sva.
    Da je cujem uzalud sam danas kusao;
    Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao
    Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

    U snu svome nisam znao za budjenja moc,
    Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
    Da u danu gube zvezde bele odore;
    I da zemlji treba sunca,jutra i zore;
    U snu svome nisam znao za budjenja moc.

    Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
    Staru pesmu,stare zvezde,neki stari dan.
    Neko lice,neznam kakvo,mozda decije,
    I u jemu oci neke,nebo necije.
    Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

    Ne secam se niceg vise,ni ociju tih:
    Ni arije,ni sveg drugog,sto ja nocas snih!
    Il,te oci da su dusa moja van mene;
    Kao da je san mi ceo bio od pene,
    Ne secam se niceg vise,ni ociju tih.

    Ali slutim,a slutiti jos jedino znam:
    U snu dodju da me vide sta li radim sam...
    Sto me cudno po zivotu vode i gone:
    Ja sad slutim za te oci da su bas one
    Ali slutim,al slutiti jos jedino znam:

    Da me vide,dodju oci,i ja vidoh tad:
    U snu vidim ali ne znam sto ne vidim sad
    Njene oci ,njeno lice,njeno prolece
    I te oci,i tu lubav,i taj put srece;
    Da me vide,dodju oci,i ja vidoh tad:

    Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
    Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
    Sto me gleda sto mi kaze da me oseca,
    I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
    Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

    Ja sad nemam svoju dragu,i njen ne znam glas;
    Mozda spava i grob tuzno neguje joj stas.
    Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
    Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
    Ja sad nemam svoju dragu,i njen ne znam glas,

    Mozda spava sa ocima izvan svakog zla,
    Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
    I s` njom spava ,nevidjena,njena lepota;
    Izvan stvari,iluzija,izvan zivota,
    Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.


    V. Petkovic Dis

    ...interesantno,i sa smislom...[/b]

  3. #3
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    06.02.2005.
    Poruke
    180
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano

    Najbolji srpski pesnik moderne,hvala bogu te je `pao` sa svoje zvezde i podario nam svoje `snove`...

  4. #4
    Domaćin
    Učlanjen
    21.02.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    4.131
    Reputaciona moć
    92

    Podrazumevano Nirvana

    Noćas su me pohodili mrtvi,
    nova groblja i vekovi stari;
    prilazili k meni kao žrtvi,
    kao boji prolaznosti stvari.

    Noćas su me pohodila mora,
    sva usahla, bez vala i pene,
    mrtav vetar duvao je s gora,
    trudio se svemir da pokrene.

    Noćas me je pohodila sreća
    mrtvih duša, i san mrtve ruže,
    noćas bila sva mrtva proleća:
    i mirisi mrtvi svuda kruže.

    Noćas ljubav dolazila k meni,
    mrtva ljubav iz sviju vremena,
    zaljubljeni, smrću zagrljeni,
    pod poljupcem mrtvih uspomena.

    I sve što je postojalo ikad,
    svoju senku sve što imađaše,
    sve što više javiti se nikad,
    nikad neće - k meni dohođaše.

    Tu su bili umrli oblaci,
    mrtvo vreme s istorijom dana,
    tu su bili poginuli zraci;
    svu selenu pritisnu nirvana.

    I nirvana imala je tada
    pogled koji nema ljudsko oko:
    bez oblika, bez sreće, bez jada,
    pogled mrtav i prazan duboko.

    I taj pogled, k'o kam da je neki,
    padao je na mene i snove,
    na budućnost, na prostor daleki,
    na ideje, i sve misli nove.

    Noćas su me pohodili mrtvi,
    nova groblja i vekovi stari;
    prilazili k meni kao žrtvi,
    kao boji prolaznosti stvari.

  5. #5
    Domaćin
    Učlanjen
    21.02.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    4.131
    Reputaciona moć
    92

    Podrazumevano Sedam mrtvih pesnika - DIS

    O moje sunčano poreklo, ta potonula krv
    Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica
    Neka se zemlja razvenča sa suncem
    Žica od vode, prodenuta kroz uši, bolja je nego crv
    Otišao
    Izašao na vrata kojih nema
    U svim vodama, zeleni psi me traže
    Ovde niko ne dolazi, odavde niko ne odlazi,
    tople laži poljubaca zakopa u pesak ova pustinja
    gde se sprema krvožedna tišina
    koju svojom ljubavlju hraniti treba
    u ovom izobličenom prostoru čija smo polomljena rebra
    iz čijeg ramena čudovišne ptice vire
    Ruko, ispružena prema drugoj obali, kloni
    Ako smo pali, bili smo padu skloni

    Ovde je noć što se životu opire

    Branko Miljković

  6. #6
    Veoma poznat diretore (avatar)
    Učlanjen
    18.07.2003.
    Pol
    muški
    Lokacija
    38:54:18N 77:00:58W
    Poruke
    12.957
    Reputaciona moć
    182

    Podrazumevano

    Omen
    hvala za "Nirvanu", jako lijepa pjesma
    a i za Branka Miljkovica

  7. #7
    Domaćin
    Učlanjen
    21.02.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    4.131
    Reputaciona moć
    92

    Podrazumevano Oni IZUZETNI - i stvaraju i potiču na stvaranje!

    Citat Original postavio diretore
    Omen
    hvala za "Nirvanu", jako lijepa pjesma
    a i za Branka Miljkovica
    Zadovoljstvo je moje.
    Pa...eto, samo kao podsećanje, ne samo da je bio tvorac vanserijske poezije, Dis je bio i nadahnuće za poetsko stvaranje.
    Evo, našem legendarnom Branku, recimo.

  8. #8
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    06.02.2005.
    Poruke
    180
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano

    Imate li neki komentar na pesmu koju sam postavio ...ajde razmislite...

  9. #9
    Domaćin
    Učlanjen
    21.02.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    4.131
    Reputaciona moć
    92

    Podrazumevano Zašto to radiš Disu?

    Da je komentarišemo ovako pretumbanu ili...šta!?

  10. #10
    Poznat divlja-u-srcu (avatar)
    Učlanjen
    16.02.2004.
    Poruke
    8.390
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano


    Odi. Ostavi sve sto je za nama.
    Neka nas susret pokrije minute,
    Velike misli po kojima cute,
    Gde zivot ide ko jesen granama.

    Ponoc i sunce odjek su menama.
    Zavoli sebe kroz nesrece krute
    I mene s njima. Nek lepoti pute
    Pokaze mladost dok je jos sa nama.

    Osmehom dusu i rane zakloni.
    Zapali cula. Neka srce tako
    Predje u usne ko vetar u zvuke.

    Nek trenut ovaj i bol sto nas goni
    Rasklopi nebo i utuli pako:
    Poljubac, ko smrt, ne vidi jauke.

    :wink:

  11. #11
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    06.02.2005.
    Poruke
    180
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Zašto to radiš Disu?

    Citat Original postavio Omen
    Da je komentarišemo ovako pretumbanu ili...šta!?
    Ne,ne...naime interesantno je da pesma tako "pretumbana" ne gubi smisao!Pročitaj,prostudiraj,pa ćeš skapirati.Jeste pesma malo teža,ali ko je kapira,lako će uočiti da uopšte ne gubi smisao tim "okretanjem"...

    P.S.Nisam ja to provalio,pročitao sam u nekoj literaturi,da ne bude da se pravim pametan :wink:

  12. #12
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    06.02.2005.
    Poruke
    180
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano

    Zamolio bih ,ako neko ima negde,ili već ako zna napamet ,da napiše pesmu "Medju svojima".Hvala unapred.

  13. #13
    Poznat divlja-u-srcu (avatar)
    Učlanjen
    16.02.2004.
    Poruke
    8.390
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    Medju svojima

    U mom srcu ponoc. U njoj katkad tinja
    Misao da jos zivis, moj predele mladi.
    Moja lepa zvezda, majka i robinja,
    Boze! sta li danas u Srbiji radi?

    Kod vas je prolece. Dosle su vam laste.
    Ozivele vode, djurdjevak i ruze.
    I mirise zemlja, koja stalno raste
    U grob i tisinu, moj daleki druze.

    Jedno tvoje vece. Ides kuci sporo
    Ulicama straha, i dusa ti jeca.
    Tvoje gladne oci, moja divna zoro,
    Hrani ljubav majke: "Neka zive deca."

    Ulazis u sobu. Suze te vec guse.
    A dva nasa cveta iz cetiri rata
    U tvome su krilu, obraze ti suse:
    " Mama, zasto places? Jel' pisao tata?"

    U velike patnje, nevino pitanje
    Dubi dublju ranu: plac ti trese grudi...
    Na polju je vidno, kao pred svitanje.
    Ko da ce se dici grobovi i ljudi.

    Skupila si suze u kose detinje.
    Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
    Lice ti se vedri: to dusa svetinje
    Ljubi tvoje celo, moj sjajni zivote.

  14. #14
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    06.02.2005.
    Poruke
    180
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano

    Hvala puuunooo!!!!Tuzna pesma ,zar ne? ....kao i uopste Disova sudbina..

  15. #15
    Zainteresovan član sublimacija (avatar)
    Učlanjen
    18.02.2005.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    AR
    Poruke
    344
    Reputaciona moć
    50

    Podrazumevano

    Citat Original postavio JoeOK
    MOZDA SPAVA

    Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
    Kao da je pesma bila sreca moja sva.
    Da je cujem uzalud sam danas kusao;
    Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao
    Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

    U snu svome nisam znao za budjenja moc,
    Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
    Da u danu gube zvezde bele odore;
    I da zemlji treba sunca,jutra i zore;
    U snu svome nisam znao za budjenja moc.

    Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
    Staru pesmu,stare zvezde,neki stari dan.
    Neko lice,neznam kakvo,mozda decije,
    I u jemu oci neke,nebo necije.
    Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

    Ne secam se niceg vise,ni ociju tih:
    Ni arije,ni sveg drugog,sto ja nocas snih!
    Il,te oci da su dusa moja van mene;
    Kao da je san mi ceo bio od pene,
    Ne secam se niceg vise,ni ociju tih.

    Ali slutim,a slutiti jos jedino znam:
    U snu dodju da me vide sta li radim sam...
    Sto me cudno po zivotu vode i gone:
    Ja sad slutim za te oci da su bas one
    Ali slutim,al slutiti jos jedino znam:

    Da me vide,dodju oci,i ja vidoh tad:
    U snu vidim ali ne znam sto ne vidim sad
    Njene oci ,njeno lice,njeno prolece
    I te oci,i tu lubav,i taj put srece;
    Da me vide,dodju oci,i ja vidoh tad:

    Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
    Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
    Sto me gleda sto mi kaze da me oseca,
    I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
    Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

    Ja sad nemam svoju dragu,i njen ne znam glas;
    Mozda spava i grob tuzno neguje joj stas.
    Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
    Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
    Ja sad nemam svoju dragu,i njen ne znam glas,

    Mozda spava sa ocima izvan svakog zla,
    Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
    I s` njom spava ,nevidjena,njena lepota;
    Izvan stvari,iluzija,izvan zivota,
    Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.


    V. Petkovic Dis

    ...interesantno,i sa smislom...[/b]
    Pozdrav svima Na prvi pogled mi ovako deluje vedrije, ima srecan kraj. Nada ostaje i ljubav s njom, kao najstrpljivje.

  16. #16
    Veoma poznat diretore (avatar)
    Učlanjen
    18.07.2003.
    Pol
    muški
    Lokacija
    38:54:18N 77:00:58W
    Poruke
    12.957
    Reputaciona moć
    182

    Podrazumevano

    evo jos jedna
    posto su prethodnu izbrisali

    ПРВИ ЗАГРЉАЈ

    Загрљена лепотом, и умна,
    Бледа као туга, месечина,
    Изразе божанства разумна
    И дубоког као помрчина,
    С крилима полутаме,
    Крај клавира
    Седи и свира
    Комаде осаме.

    Свирала је несрећу сонета
    И свих срдаца куцала што су икада,
    И свих срдаца којима планета
    Љубављу сијала није никада.

    Свирала је: венац снова,
    И висине,
    Немир срца и маглине,
    Што поничу из болова

    Од колевки до гробова
    Свију душа и векова.
    А из венца, а из снова,
    Мелодија и звукова
    Забрујаше песме цвећа,
    Песме сунца и облака
    И анђела и јунака
    И младости и пролећа:
    То је била песма страха
    И падања и уздаха.
    То је била песма јака,
    Клик орлова, цвркут шева:
    И у нама све запева,
    Све запева, све заплака.
    А из цвећа, а из снова,
    Мелодије и звукова
    Оживеше земље, мора,
    Цвет непознат белих гора,
    Ново небо, страни врти,
    Стара љубав, млада нада,
    Коло мисли, игра јада,
    Замисао глуве смрти.

    Свирала је. И таласи звука
    Продираху тамом и животом:
    Пробуди се свет рођених мука
    И болова; потом

    Душе наше
    Заплакаше
    За срећом сиротом.

    Душе наше
    Заплакаше
    И плакаше
    Да ли дуго? За век цео?
    За рођење? Покров бео? -
    Нисмо знали.
    Нисмо знали

    Из те слике
    Са очима пуним сјаја,
    Пуним суза и музике,
    Ни када смо, када пали
    Сред великог загрљаја.

  17. #17
    Početnik
    Učlanjen
    09.07.2004.
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    47
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    I ja obozavam Disa! On je divan i bio je boem
    Samo hocu reci da mi je drago sto ima ljudi koji ga postuju!

  18. #18
    Aktivan član kalliope (avatar)
    Učlanjen
    25.12.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    1.133
    Reputaciona moć
    59

    Podrazumevano

    Volim "medju svojima"...
    Radili smo je na srpskom, i od tada mi je stvarno draga.

  19. #19
    Veoma poznat diretore (avatar)
    Učlanjen
    18.07.2003.
    Pol
    muški
    Lokacija
    38:54:18N 77:00:58W
    Poruke
    12.957
    Reputaciona moć
    182

    Podrazumevano

    pa da nastavimo

    ПЕСМА

    У нехату и немару дани иду и пролазе,
    И лагано све се губи, изумире и пропада,
    И никаквих немам жеља, да ми приђу, да долазе;
    По сумраку сањарија пустош спава, мир свуд влада.

    Покидани, растурени сви листови из живота:
    Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука;
    Још ја стојим, кржљав израз свих болова и страхота,
    Живи сведок силних страсти, неуспеха и јаука.

    Луч невоља стално букти и будућност пламен лиже,
    Дим загушљив, мутан, труо, небо ми је заклонио,
    И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже,
    И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.

    Подиго сам своју руку с обарача вечна мрака,
    Нема смисла реметити бесмисленост у свом току;
    Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака,
    Да однесе све што имам у дубину у дубину.

    У тренутку када човек сам са собом разговара,
    И занесен смело иде у пределе својих снова,
    И разгледа доживљаје и измишља, срећу ствара.
    И моја се мисо буди, ал' ко мисо песникова.

    Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана,
    И спуштам се, дуго идем, кроз редове успомена,
    Кроз сва места из живота заборавом претрпана;
    Ту застајем, одмарам се под покровом од времена.

    И погледом већ уморним преживела гледам доба
    И све што је некад било, и све што је око мене;
    И чудна се слика ствара: неко море од пепела,
    Над њим ваздух, паран криком, као да је смех сирене.

    То је песма коју рађа мисо моја и сећање,
    То је песма мојих дана и часова и прошлости,
    То је песма стара, тешка, једнолика ко кукање,
    То је песма са згаришта идеала и младости.

  20. #20
    Veoma poznat diretore (avatar)
    Učlanjen
    18.07.2003.
    Pol
    muški
    Lokacija
    38:54:18N 77:00:58W
    Poruke
    12.957
    Reputaciona moć
    182

    Podrazumevano

    da nastavimo sa drugom

    Utopljene duše

    Još jednom samo o da mi je dići
    Ispod života svet umrlih nada;
    Još jednom samo o da mi je ići
    prostorom snova pod vidikom jada.

    Potajna slabost i žudnja ka sreći,
    Skrivene misli u boji ljubavi,
    Njen pogled nekad sve što znade reći,
    Još jednom samo da je da se javi.

    U harmoniji svetlosti i tame,
    Lik duše trajno gde se od nas krije,
    Gde svesti nema već ideje same,
    Otkud bol sleće, da osećaj svije.

    U meni o njoj, o lepoti, cveću,
    I o mladosti - o još jednom samo,
    Da mi je da se moje misli kreću,
    Da mi je da sam još jedanput tamo.

    Da mi je da sam u predelima onim,
    Gde su mi mladost, san i uspomene,
    Kod negda svojih da je da se sklonim
    S lepotom njenom što ko miris vene.

    Il da je groblja, senki, vetra, zvuka
    I igre mrtvih, avetinja kolo,
    Da je bolova, sećanja, jauka -
    Znamenja, da sam nekad i ja volo.

    Al nije. Ja znam svi ti dani stari,
    I želje, njena tuga i lepota,
    I nežne veze osmeha i čari
    Nemaju više za mene života.

    Nemaju više života ni za nju
    Sva njena ljubav i moja stradanja:
    Dremež i suton i noću i danju.
    Nama se spava. Nama se ne sanja.

    Gube se redom, trunu pod životom
    Aleje bola i podneblja plava,
    I moja lira sa njenom lepotom,
    Tugom i srećom... Da je da se spava.

    I samo katkad, al to retko biva,
    Nju kada vidim posred ovih zala,
    Prilazi meni neka magla siva,
    nagovest bleda dalekih obala.

    Gledeći dugo taj magleni veo,
    Kamo se dani moji razasuše,
    Širi se pokrov velik, prostran, beo,
    Pod kojim leže utopljene duše.

  21. #21
    Veoma poznat diretore (avatar)
    Učlanjen
    18.07.2003.
    Pol
    muški
    Lokacija
    38:54:18N 77:00:58W
    Poruke
    12.957
    Reputaciona moć
    182

    Podrazumevano

    Jutarnja idila

    Mihailu Petkoviću, mome bratu

    Imao sam i ja veselih časova,
    Nije meni uvek bilo kao sada;
    Imao sam i ja sate bez bolova,
    Osmejaka vedrih i radosti, mada

    To je davno bilo... Na grudi sam ruke
    Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
    Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
    Po zidu se penje u čudnim slikama:

    Ko ljubavna čežnja, kao tuga znana
    Preko mrtve drage, preko groba lednog;
    I nasuprot tami iz ranijih dana,
    Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

    Ustao sam rano, preko običaja;
    Otvorio prozor. Izgledaše kao
    U prirodi da je bilo okršaja
    Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

    Neba nigde nema. Možda je propalo.
    Elementi strasti negde se još bore.
    Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
    Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

    Oblaci se sivi uplašeno nagli
    Ispred moga oka, i kao da mole
    Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
    Od nečije ruke što ih tera dole.

    Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
    Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
    Videh da se gasi i svetlost i pako,
    Neku mutnu utvar da maše i kosi.

    U trenutku jednom ne znam šta se desi...
    Kada se probudih, udarahu zvona,
    Uz očajni ropac umirahu gresi,
    Kupljeni životom: to mre vasiona,

    Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
    S njima duše ljudi i grobovi njini;
    Sazrevahu zvezde, al da ih opoje
    Ne ostade niko, ni noć u crnini.

    I nesta planeta i životu traga;
    Izumire i smrt. Više nema ljudi;
    Sa mene se poče da otkida snaga,
    Svi udovi, redom, i pogled što bludi.

    Minu sve što beše, htede biti ikad.
    Tama se uvuče u ideju snova:
    Raskošnije smrti nisam gledao nikad.
    Imao sam i ja veselih časova.

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •