Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
SLOBODAN ANTONIĆ
Deo ovdašnje inteligencije (uglavnom okupljen oko listova Danas, Helsinška povelja i Republika), prema sopstvenom narodu odnose se kao nekadašnji misionari prema urođeničkom plemenu. Oni veruju da je narod u Srbiji ne samo primitivan, već i kolektivno oboleo od nacionalizma i da je zato najbolji lek “sila, primoravanje, dakle uslobljavanje”. Ja sam se pobunio protiv takvih poziva na represiju zato što verujem u deokratiju i ljudska prava. Ti pozivi su mi se učinili naročito opasnim baš zbog toga što je u tom trenutku već uveliko funkcionisala koalicija “misionara” ideologa i “montanjara” političara. Montanjari su, u ime reformi i modernizacije glajšhaltovali javnost, krivotvorili glasanje u skupštini, oduzimali poslaničke mandate, ućutkivali štampu, sužavali nezavisnost sudstva… A misionari su, u ime reformi i modernizacije, tome burno aplaudirali, opravdavajući sve mere protiv “izdajica 5. Oktobra”.
Pošto je želela da poveća nestabilnu većinu u skupštini od samo šest poslaničkih glasova, vlada se poslužila najneparlamentarnijim odredbama izbornog zakona preostalog iz doba Miloševića. Tako je, 12. Juna 2002, DSS-u oduzet 21 poslanički mandat. Ali, umesto horske osude ovakvog antiparlamentarnog udara, u našoj proreformskoj javnosti (kojoj misionarska inteligencij daje ton) čuo se – horski aplauz!
“Ako ova mera vodi ka afirmaciji budućeg parlamentarizma i nastanku procesa demokratskih promena, u tom slučaju je opravdana. A ako ne vodi tome, to će se veoma brzo pokazati”. (Nebojša Popov, Blic News 31.juli 2002.) Dakle, po Popovu, krađa mandata nije po sebi bila ni dobra ni loša, već je to zavisilo od posledica.
Ali, pošto su im ideolozi-modernizatori dali zeleno svetlo za akciju “moj mandat – tvoj mandat”, naši političari-modernizatori su poželeli da budu još veći reformatori i modernizatori. Jer zašto bi DSS-u modernizovali samo 21 mandat, kad mogu svih 45? I tako su 29.jula oduzeli sve mandate DSS-u i proglasili još jednu reformsku pobedu. Aleksandra Joksimović na zvaničnoj konferenciji za štampu Demokratske stranke, obznanila je kako je oduzimanjem svih mandata DSS-u zapravo “potvrđena izborna volja građana Srbije” i “otvoren put za nesmetano sprovođeno reformi i izgradnju nove moderne Srbije”. Nažalost, zaostali narod nije umeo da ceni sve ove modernizacijske divote, pa je na predsedničkim izborima, 13.oktobra 2002, Koštunica dobio dvostruko više glasova od vladinog kandidata (1 991 947 prema 921 094). To je poslužilo kao povod nekim zapadnim birokratama da ustvrde kako Skupština bez Koštunice navodno nema legitimitet. Pritisli su vladu, pa su mandati 4.novembra 2002 ipak morali biti vraćeni. Eh, kakva šteta – gde bi nam danas bio kraj sa tako reformskim sastavom Skupštine?
Zločin nad Zoranom Đinđićem i snaga kriminalnih struktura koje su ugrožavale poredak u Srbiji učinili su da vanredno stanje postane neophodnost. Ali, onakvo vanredno stanje kakvo je u Srbiji proglašeno i sprovođeno tog žalosnog proleća jednostavno malo toga je moglo da opravda.
Već sam akt proglašenja vanrednog stanja, koji je 12. Marta pročitala Nataša Mičić, kao i njen prateći predsednički ukaz, predstavljali su najgrublje kršenje Ustava i zakona, kao i glavnih međunarodnih povelja o ljudskim pravima. Vanredno stanje je, naime, proglašeno tako da su iz ustavnih i zakonskih odredbi o vanrednom i ratnom stanju uzete najrepresivinje odredbe, spojene u jednu još repesivniju celinu i nazvane “vanredno stanje”.
(Recimo, vanredno stanje nije moglo da se proglasi na celoj teritoriji Srbije – to može samo kada se proglašava ratno stanje. Zato je takva odredba uzeta iz propisa koji regulišu ratno stanje. Ali, u ratnom stanju skupštinska većina ne može da menja Ustav i donosi sistemske zakone. Tako su uzete odgovarajuće uredbe iz propisa o vanrednom stanju, itd.)
12. marta ukinuta su i ona ljudska prava koja nije bilo moguće suspendovati, čak ni u ratnom stanju – recimo, pravo uhapšenika da se obrati sudu radi ispitivanja zakonitosti svog hapšenja, ili pravo uhapšenika da postupak njegovog hapšenja bude uređen ustavom i zakonom. Zapravo, ukinuta su neka prava koja su sam temelj ideje o ljudskim pravima (habeas corpus).
Već iz tog početnog kršenja ljudskih prava bilo je jasno u šta će se izroditi vanredno stanje. Verovatno još od 1944 godine u Srbiji nije bilo tako masovnog hapšenja, kao tokom proleća 2003 godine. Iako se neprestano pričalo kako se hapse samo kriminalci, mađu 11000 pritvorenih našlo se i previše drugog sveta: novinari, političari, sudije, advokati, folk pevači, pa je čak uhapšen i – direktor beogradskog zoo vta! I ko zna šta bi se još dešavalo i koliko bi hiljada ljudi bilo uhapšeno, da se nije umešala već ranije pominjana “grupa ambasadora na čelu sa Montgomerijem”. Jer, još 11.aprila, na brifingu u Vladi Srbije najavljeno je kako je “operacija Sablja ušla u najdelikatniju fazu: otkrivanje inspiratora, podstrekača i finansijera atentata na Zorana Đinđića”, a da je “okruženje Vojislava Koštunice bilo dugo i do guše umešano u prljave operacije ‘Crvenih beretki”. Javnost je pripremana da svakog trenutka i Koštunica može biti priveden na razgovor u policiju. Branislav Lečić, ministar kulture i informisanja, najavljivao je obrazovanje posebne komisije koja će tek ispitivati sva kritička pisanja o vladi i utvrditi “koji su to mehanizmi medije doveli u dominantno crno stanje svesti”, a ministar pravde Vladan Batić je za učestvovanje u “kriminalnoj zaveri” direktno optužio i “jedan deo nezavisnih medija”. Onda su Montgomeri i ostali pritisli vladu, i već nakon nekoliko dana (22. April) vanredno stanje je ukinuto.
Kako se u toj borbi postavila naša “reformska inteligencija”? Još! Još! Još! Čak su i čelnici NVO za ljudska prava koji su nas navikli za svoj izraziti senzibilitet makar i za namrgođeni pogled nekog Miloševićevog policajca, sada su išli od medija do medija i ubeđivali javnost da je sve potaman. “Mislim da se od vanrednog stanja, ili iz neznanja ili iz opake namere, stvara jedan bau-bau, jedan bauk koji se onda lako ubija. Ja sam čitao odluku na osnovu koje je uvedeno vanredno stanje i ne vidim da je ograničeno nijedno pravo koje se ne sme ograničiti. Jednostano, ovo je vanredno stanje koje je uvela demokratska vlast. Vojin Dimitrijević, Kažiprst, B92, 17.mart 2003.
Otuda, kao što se od nacionalističkih snaga često traži da se, žele li da dobiju demokratsku licencu, odrede prema sopstvenom delovanju u prošlosti, tako bi se i “reformatorsko-modernizacijske” snage svakako trebalo da pokažu da su svesne sopstvenih grešaka i da ih neće više ponavljati. Ali, ako one to srdito odbijaju, ako svaku kritiku odbijaju kao “nacionalno-konzervtivnu paškvilu”, ako čak i u najdobronamernijim kritikama nalaze samo političku i stranačku pozadinu, onda nazivi kojima sam se poslužio da ih opišem – montanjari i misionari – prestaju biti samo zgodna istorijska analogija. Ti nazivi postaju gorka stvarnost. A sa takvim modrnizatorima i reformatorima, onda neka nam je Bog u pomoći.
Deo ovdašnje inteligencije (uglavnom okupljen oko listova Danas, Helsinška povelja i Republika), prema sopstvenom narodu odnose se kao nekadašnji misionari prema urođeničkom plemenu. Oni veruju da je narod u Srbiji ne samo primitivan, već i kolektivno oboleo od nacionalizma i da je zato najbolji lek “sila, primoravanje, dakle uslobljavanje”. Ja sam se pobunio protiv takvih poziva na represiju zato što verujem u deokratiju i ljudska prava. Ti pozivi su mi se učinili naročito opasnim baš zbog toga što je u tom trenutku već uveliko funkcionisala koalicija “misionara” ideologa i “montanjara” političara. Montanjari su, u ime reformi i modernizacije glajšhaltovali javnost, krivotvorili glasanje u skupštini, oduzimali poslaničke mandate, ućutkivali štampu, sužavali nezavisnost sudstva… A misionari su, u ime reformi i modernizacije, tome burno aplaudirali, opravdavajući sve mere protiv “izdajica 5. Oktobra”.
Pošto je želela da poveća nestabilnu većinu u skupštini od samo šest poslaničkih glasova, vlada se poslužila najneparlamentarnijim odredbama izbornog zakona preostalog iz doba Miloševića. Tako je, 12. Juna 2002, DSS-u oduzet 21 poslanički mandat. Ali, umesto horske osude ovakvog antiparlamentarnog udara, u našoj proreformskoj javnosti (kojoj misionarska inteligencij daje ton) čuo se – horski aplauz!
“Ako ova mera vodi ka afirmaciji budućeg parlamentarizma i nastanku procesa demokratskih promena, u tom slučaju je opravdana. A ako ne vodi tome, to će se veoma brzo pokazati”. (Nebojša Popov, Blic News 31.juli 2002.) Dakle, po Popovu, krađa mandata nije po sebi bila ni dobra ni loša, već je to zavisilo od posledica.
Ali, pošto su im ideolozi-modernizatori dali zeleno svetlo za akciju “moj mandat – tvoj mandat”, naši političari-modernizatori su poželeli da budu još veći reformatori i modernizatori. Jer zašto bi DSS-u modernizovali samo 21 mandat, kad mogu svih 45? I tako su 29.jula oduzeli sve mandate DSS-u i proglasili još jednu reformsku pobedu. Aleksandra Joksimović na zvaničnoj konferenciji za štampu Demokratske stranke, obznanila je kako je oduzimanjem svih mandata DSS-u zapravo “potvrđena izborna volja građana Srbije” i “otvoren put za nesmetano sprovođeno reformi i izgradnju nove moderne Srbije”. Nažalost, zaostali narod nije umeo da ceni sve ove modernizacijske divote, pa je na predsedničkim izborima, 13.oktobra 2002, Koštunica dobio dvostruko više glasova od vladinog kandidata (1 991 947 prema 921 094). To je poslužilo kao povod nekim zapadnim birokratama da ustvrde kako Skupština bez Koštunice navodno nema legitimitet. Pritisli su vladu, pa su mandati 4.novembra 2002 ipak morali biti vraćeni. Eh, kakva šteta – gde bi nam danas bio kraj sa tako reformskim sastavom Skupštine?
Zločin nad Zoranom Đinđićem i snaga kriminalnih struktura koje su ugrožavale poredak u Srbiji učinili su da vanredno stanje postane neophodnost. Ali, onakvo vanredno stanje kakvo je u Srbiji proglašeno i sprovođeno tog žalosnog proleća jednostavno malo toga je moglo da opravda.
Već sam akt proglašenja vanrednog stanja, koji je 12. Marta pročitala Nataša Mičić, kao i njen prateći predsednički ukaz, predstavljali su najgrublje kršenje Ustava i zakona, kao i glavnih međunarodnih povelja o ljudskim pravima. Vanredno stanje je, naime, proglašeno tako da su iz ustavnih i zakonskih odredbi o vanrednom i ratnom stanju uzete najrepresivinje odredbe, spojene u jednu još repesivniju celinu i nazvane “vanredno stanje”.
(Recimo, vanredno stanje nije moglo da se proglasi na celoj teritoriji Srbije – to može samo kada se proglašava ratno stanje. Zato je takva odredba uzeta iz propisa koji regulišu ratno stanje. Ali, u ratnom stanju skupštinska većina ne može da menja Ustav i donosi sistemske zakone. Tako su uzete odgovarajuće uredbe iz propisa o vanrednom stanju, itd.)
12. marta ukinuta su i ona ljudska prava koja nije bilo moguće suspendovati, čak ni u ratnom stanju – recimo, pravo uhapšenika da se obrati sudu radi ispitivanja zakonitosti svog hapšenja, ili pravo uhapšenika da postupak njegovog hapšenja bude uređen ustavom i zakonom. Zapravo, ukinuta su neka prava koja su sam temelj ideje o ljudskim pravima (habeas corpus).
Već iz tog početnog kršenja ljudskih prava bilo je jasno u šta će se izroditi vanredno stanje. Verovatno još od 1944 godine u Srbiji nije bilo tako masovnog hapšenja, kao tokom proleća 2003 godine. Iako se neprestano pričalo kako se hapse samo kriminalci, mađu 11000 pritvorenih našlo se i previše drugog sveta: novinari, političari, sudije, advokati, folk pevači, pa je čak uhapšen i – direktor beogradskog zoo vta! I ko zna šta bi se još dešavalo i koliko bi hiljada ljudi bilo uhapšeno, da se nije umešala već ranije pominjana “grupa ambasadora na čelu sa Montgomerijem”. Jer, još 11.aprila, na brifingu u Vladi Srbije najavljeno je kako je “operacija Sablja ušla u najdelikatniju fazu: otkrivanje inspiratora, podstrekača i finansijera atentata na Zorana Đinđića”, a da je “okruženje Vojislava Koštunice bilo dugo i do guše umešano u prljave operacije ‘Crvenih beretki”. Javnost je pripremana da svakog trenutka i Koštunica može biti priveden na razgovor u policiju. Branislav Lečić, ministar kulture i informisanja, najavljivao je obrazovanje posebne komisije koja će tek ispitivati sva kritička pisanja o vladi i utvrditi “koji su to mehanizmi medije doveli u dominantno crno stanje svesti”, a ministar pravde Vladan Batić je za učestvovanje u “kriminalnoj zaveri” direktno optužio i “jedan deo nezavisnih medija”. Onda su Montgomeri i ostali pritisli vladu, i već nakon nekoliko dana (22. April) vanredno stanje je ukinuto.
Kako se u toj borbi postavila naša “reformska inteligencija”? Još! Još! Još! Čak su i čelnici NVO za ljudska prava koji su nas navikli za svoj izraziti senzibilitet makar i za namrgođeni pogled nekog Miloševićevog policajca, sada su išli od medija do medija i ubeđivali javnost da je sve potaman. “Mislim da se od vanrednog stanja, ili iz neznanja ili iz opake namere, stvara jedan bau-bau, jedan bauk koji se onda lako ubija. Ja sam čitao odluku na osnovu koje je uvedeno vanredno stanje i ne vidim da je ograničeno nijedno pravo koje se ne sme ograničiti. Jednostano, ovo je vanredno stanje koje je uvela demokratska vlast. Vojin Dimitrijević, Kažiprst, B92, 17.mart 2003.
Otuda, kao što se od nacionalističkih snaga često traži da se, žele li da dobiju demokratsku licencu, odrede prema sopstvenom delovanju u prošlosti, tako bi se i “reformatorsko-modernizacijske” snage svakako trebalo da pokažu da su svesne sopstvenih grešaka i da ih neće više ponavljati. Ali, ako one to srdito odbijaju, ako svaku kritiku odbijaju kao “nacionalno-konzervtivnu paškvilu”, ako čak i u najdobronamernijim kritikama nalaze samo političku i stranačku pozadinu, onda nazivi kojima sam se poslužio da ih opišem – montanjari i misionari – prestaju biti samo zgodna istorijska analogija. Ti nazivi postaju gorka stvarnost. A sa takvim modrnizatorima i reformatorima, onda neka nam je Bog u pomoći.
