Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
Постоје учестали, у последње време учесталији покушаји да се ралативизује воља (већине) народа, оличена у парламентарној демократији. Тако се тврди, на овом форуму и уопште у јавности како већина “ништа не значи”, “није мерило квалитета” или “није мерило ничега осим сама себе”. Они који тако тврде често и сами заступају став да су они елита, или то заступају њихови истомишљеници, а овима то упадљиво не смета, па чак и бране такве ставове у разним дискусијама. Као илустрацију оваквог начина мишљења цитираћу оно што је тврдио извесни Владан на форуму Б-92:
Tacno je da je "nas" malo; da li 1%-2% ili 5% ili 10 %, zaista ne znam. Medjutim, elita i avangarda jednog drustva nikada nije ni bila masovna. Srbija, ili ima mogucnosti da delom nas sledi u politickim stavovima i krene iz kloake i mulja u kome se nalazi, ili da poslusa "zov krvi i tla", demagoge, populiste i soviniste i potone jos dublje - ako je to uopste moguce. Ni ova druga varijanta ne bi trebalo da bude sasvim iskljucena - ne bi Srbi bili ni prvi ni jedini narod koji je kao manje vredan nestao. Ako ih i takva sudbina zadesi, i to ce biti izraz njihovih nacionalnih sposobnosti (ili nesposobnosti).
Medjutim, pre nego sto se to desi i da se ne bi desilo, vredi po nekada poslusati ponovo "Ako Srbija stane". Vladan
Овакви ставови међутим нису ништа ново. Они се своде на ограничења суверенитета, и то не само националног суверенитета, који је настао у XIX веку, и кога процеси глобализације увелико обесмишљавају, већ и народног суверенитета, који је дефинисан нешто раније и који му претходи. Основна идеја народног суверенитета је да народ има суверено право да одлучи ко ће га заступати, ко ће водити јавне послове, ко ће, како неки воле да кажу, владати. Уместо тога, као парадигма се намеће неки модел домаће “елите” невладиних организација који ће водити процесе реформи, транзиције, евроатланских интеграција под субординацијом бирократије међународних организација, које често финансирају и одређују ставове ових невладиних организација. Реч је дакле о систему који измешта одлучивање изван институција парламентарне демократије.
Теорија ограниченог суверенитета била је лансирана у некадашњем комунистичком лагеру. ЦК КПСС је одређивао политику братских компартија, које су као авангарда друштва имале монопол у комунистичким земљама. Тако се о свему одлучивало у Москви. Био је то систем какав је цветао у источној Европи, док се у Азији НР Кина успешно супротставила ширењу таквог модела.
Са пропашћу комунизма чврсте везе западних савезника губе смисао. Како је до разлаза, односно довођења у питање права Америке, као најјаче од њих, дошло тек пре пар година – дакле много касније? Осим чисто економских проблема, јер свака саомсталност кошта, томе је допринела и примена теорије ограниченог суверенитета на западу. Њени творци, људи који су је преузели са истока, су иначе стратези “плишаних револуција” и идејни творци Новог светског поретка. Најпонатији су Хенри Кисинџер и Збигњев Бжежински.
Оно што је лансирано из Америке, прихватила је здушно европска бирократија. Теоретски Хавијер Солана би требало да одговара грађанима Европе или бар Шпаније која га је делегирала на високе функције. У суштини, у Шпанији се променило неколико влада, односи снага између партија се мењају у европским земљама и европском парламенту, а Солана је изгледа вечан. Могућност да га грађани, одоздо, смене је само теоретска.
Слична само много гора је ситуација код нас са колонијалним управитељима какав је овај Педи Ешдаун, иначе маргиналан лик у Уједињеном Краљевству, или плејада ликова која је продефиловала на Космету. А неки и даље жале што у Србији није наметнут такав протекторат. Постоји висока корелација између жеље за страним протекторатом и самопроглашавања “елитом”. Изгледа да неки једва чекају да постану гаулајтери неке стране власти. Наводно, тада ће целом “друштву” (појам народ они не воле, исувише је традиционалан) тада бити боље.
Тако је, поводом све бучнијих активности ЛДФ-а (иначе непостојеће фракције) постављено питање зашто они не изађу на изборе и измере се на политичком тржишту. Па да видимо колико народ подржава њихове модерне идеје. Питање је прерасло у дискусију коју треба посматрати независно од целе ове “инсајдерске приче”, јер та прича је уствари обухваћена и питањем које је разматрано у дискусији, коју можете видети овде:
http://forum.dsomladina.org.yu/viewtopic.php?t=2759&sid=5eff8db4a21482ae0ad76f4952de35c3
Ово су, по мени, питања која превазилазе значај налаза Бебе Поповића. Зато вам препоручујем да пажљиво погледате дискусију.
Додао бих још да ја јесам био на граници пристојности. То је зато што сам иронично постављао питања егзактности критеријума који је Стеван изнео као:
Po kriterijumima razumevanja uzajamnih dejstava i velikog broja faktora i kombinacija koje oni daju, a koji definisu okruzenje jednog drustva, okvire i mogucnosti vremena, kao i dinamiku promene tih faktora i njihovih kombinacija kao uslov za stratesko upravljanje drustvom.
Мислим да не морам да понављам, али због максималне коректности рећи ћу да критеријум парламентарне демократије је тривијално једноставан: Сваки пунолетни грађанин одлучује једним гласом на изборима. Слични критеријуми постоје или су постојали у олигархијсим системима. Ови критријуми које је Стеван изнео ми делују некако растегљиво. Сви ми знамо да саставимо владу или репрезентацију. А када се ограничава суверенитет, онда растегљивост лако прелази у злоупотребу.
Tacno je da je "nas" malo; da li 1%-2% ili 5% ili 10 %, zaista ne znam. Medjutim, elita i avangarda jednog drustva nikada nije ni bila masovna. Srbija, ili ima mogucnosti da delom nas sledi u politickim stavovima i krene iz kloake i mulja u kome se nalazi, ili da poslusa "zov krvi i tla", demagoge, populiste i soviniste i potone jos dublje - ako je to uopste moguce. Ni ova druga varijanta ne bi trebalo da bude sasvim iskljucena - ne bi Srbi bili ni prvi ni jedini narod koji je kao manje vredan nestao. Ako ih i takva sudbina zadesi, i to ce biti izraz njihovih nacionalnih sposobnosti (ili nesposobnosti).
Medjutim, pre nego sto se to desi i da se ne bi desilo, vredi po nekada poslusati ponovo "Ako Srbija stane". Vladan
Овакви ставови међутим нису ништа ново. Они се своде на ограничења суверенитета, и то не само националног суверенитета, који је настао у XIX веку, и кога процеси глобализације увелико обесмишљавају, већ и народног суверенитета, који је дефинисан нешто раније и који му претходи. Основна идеја народног суверенитета је да народ има суверено право да одлучи ко ће га заступати, ко ће водити јавне послове, ко ће, како неки воле да кажу, владати. Уместо тога, као парадигма се намеће неки модел домаће “елите” невладиних организација који ће водити процесе реформи, транзиције, евроатланских интеграција под субординацијом бирократије међународних организација, које често финансирају и одређују ставове ових невладиних организација. Реч је дакле о систему који измешта одлучивање изван институција парламентарне демократије.
Теорија ограниченог суверенитета била је лансирана у некадашњем комунистичком лагеру. ЦК КПСС је одређивао политику братских компартија, које су као авангарда друштва имале монопол у комунистичким земљама. Тако се о свему одлучивало у Москви. Био је то систем какав је цветао у источној Европи, док се у Азији НР Кина успешно супротставила ширењу таквог модела.
Са пропашћу комунизма чврсте везе западних савезника губе смисао. Како је до разлаза, односно довођења у питање права Америке, као најјаче од њих, дошло тек пре пар година – дакле много касније? Осим чисто економских проблема, јер свака саомсталност кошта, томе је допринела и примена теорије ограниченог суверенитета на западу. Њени творци, људи који су је преузели са истока, су иначе стратези “плишаних револуција” и идејни творци Новог светског поретка. Најпонатији су Хенри Кисинџер и Збигњев Бжежински.
Оно што је лансирано из Америке, прихватила је здушно европска бирократија. Теоретски Хавијер Солана би требало да одговара грађанима Европе или бар Шпаније која га је делегирала на високе функције. У суштини, у Шпанији се променило неколико влада, односи снага између партија се мењају у европским земљама и европском парламенту, а Солана је изгледа вечан. Могућност да га грађани, одоздо, смене је само теоретска.
Слична само много гора је ситуација код нас са колонијалним управитељима какав је овај Педи Ешдаун, иначе маргиналан лик у Уједињеном Краљевству, или плејада ликова која је продефиловала на Космету. А неки и даље жале што у Србији није наметнут такав протекторат. Постоји висока корелација између жеље за страним протекторатом и самопроглашавања “елитом”. Изгледа да неки једва чекају да постану гаулајтери неке стране власти. Наводно, тада ће целом “друштву” (појам народ они не воле, исувише је традиционалан) тада бити боље.
Тако је, поводом све бучнијих активности ЛДФ-а (иначе непостојеће фракције) постављено питање зашто они не изађу на изборе и измере се на политичком тржишту. Па да видимо колико народ подржава њихове модерне идеје. Питање је прерасло у дискусију коју треба посматрати независно од целе ове “инсајдерске приче”, јер та прича је уствари обухваћена и питањем које је разматрано у дискусији, коју можете видети овде:
http://forum.dsomladina.org.yu/viewtopic.php?t=2759&sid=5eff8db4a21482ae0ad76f4952de35c3
Ово су, по мени, питања која превазилазе значај налаза Бебе Поповића. Зато вам препоручујем да пажљиво погледате дискусију.
Додао бих још да ја јесам био на граници пристојности. То је зато што сам иронично постављао питања егзактности критеријума који је Стеван изнео као:
Po kriterijumima razumevanja uzajamnih dejstava i velikog broja faktora i kombinacija koje oni daju, a koji definisu okruzenje jednog drustva, okvire i mogucnosti vremena, kao i dinamiku promene tih faktora i njihovih kombinacija kao uslov za stratesko upravljanje drustvom.
Мислим да не морам да понављам, али због максималне коректности рећи ћу да критеријум парламентарне демократије је тривијално једноставан: Сваки пунолетни грађанин одлучује једним гласом на изборима. Слични критеријуми постоје или су постојали у олигархијсим системима. Ови критријуми које је Стеван изнео ми делују некако растегљиво. Сви ми знамо да саставимо владу или репрезентацију. А када се ограничава суверенитет, онда растегљивост лако прелази у злоупотребу.
