KONJ MILOŠA OBILIĆA
Ždralin, konj Miloša Obilica, bio je junak kao i njegov gospodar. Cak je s njim zajedno i poginuo. To je jedini legendarni srpski konj, koji je poginuo u boju. A pratila ga je slava, jednako kao i njegovog gospodara. O Ždralinu ima malo podataka i prica, a to je možda, zbog toga što je njegov dorpinos u Miloševom delu ogroman, a o velikim i svetim stvarima se ne govori mnogo.
Poznato je da je Ždralin bio visok konj. To istice i narodni pevac i to ne bez jakog razloga. Kažu da je Ždralin bio toliko visok da je medu drugim konjima izgledao kao džin. I plašili su ga se. Zato je Miloš imao malo dvoboja.
VISOKI ŽDRALIN
I ni jedan se ne pamti, nije ih zabeležila prica i pesma, jer su svi Miloševi dvoboji trajali kratko: niko nije imao priliku da se duže bori protiv takvog konja i junaka.
Ždralinu su pripisane sve velike i znacajne osobine legendarnih konja, osim moci letenja. To mu valjda nije trebalo, jer je sve konje nadmašivao svojom velicinom i snagom. Njegov gospodar je bio oklopnik, sav u panciru i gvoždu, pa je pancire stavljao i svome konju. Kažu da je u dvobojima i bitkama Ždralin bio sav u gvoždu. Nikad nije bio ni ogreban, a kamoli ranjen. On je jednostavno svojom ogromnošcu rušio sve pred sobom, pa je Miloš na njemu bio nedostižan za svoje protivnike.
Ždralin nije iz carske ergele, iako je Miloš Obilic bio dvorski covek. Mogao je da za sebe i svoje oklopnike, kao komandant pogranicnih jedinica, bira konje u carskoj konjušnici. Ali on to nije cinio. Imao je sam svoju ergelu, kao visoki oficir i plemic. Bila je to mala ergela, ali dovoljno velika da zadovolji potrebe i ukus jednog viteza i vojskovode. Miloš je u njoj sam vršio selekciju konja. Tu mu se oždrebio i Ždralin. Letopisi kažu da se Miloševa konjušnica nalazila na severnoj padini planine Cer, na mestu gde je pre toga u vreme cara Trajana, bio rimski logor, a koje se i danas zove Konjuša. Cak, legenda dalje kaže da se i Miloš rodio ispod Cera, u selu Dvorištu, i da je vanbracni sin Cara Dušana.
U vreme Kosovske bitke Miloš Obilic je imao cetrdeset, a Ždralin deset godina. Obojica, dakle u najboljim godinama. Delo koje su izvršili ostace upamceno po svom istorijskom znacaju i nacinu na koji je izvršeno. Laž je, kažu najnoviji arhivski podaci, da se Miloš približio caru Muratu na prevaru, glumeci predaju, jer caru nije mogao prici niko naoružan, a najmanje jedan prebeg iz protivnicke vojske. Miloš je došao do Murata na svome Ždralinu, probivši se kroz tursku ordiju sa svojim oklopnicima. Miloševu predaju izmislili su Turci jer od sramote nisu mogli priznati da se neko uspeo probiti do njihovog cara. Hteli su na taj nacin da umanje podvig Miloša i njegovih vitezova. Pa i Ždralina. To cudo od konja i junaka zaprepastilo je Turke i njihove konje, pa je tu trenutnu tursku zabunu i strah Miloš iskoristio i došao do Murata. Ždralin je sve ispred sebe gazio, dok je Miloš sve oko sebe sekao. Gaženje i seca trajali su dugo, pa su se covek i konj umorili, ali su, ipak, uspeli doci do agarjanskog vladara i rasporiti mu utrobu.
I Ždralin i Miloš su poginuli na istom mestu. Na najslavnijem mestu u zemlji Srbiji. Na Gazimestanu. Hiljde turskih konja i junaka navalilo je na njih dvojicu, koji padoše, boreci se, obojica, do zadnjeg daha. Ždralin je poginuo kao covek, viteški. I zaslužio je da mu se ime nade u spisku kosovskih vitezova. Nije važno što je konj: Smrt mu je bila ljudska, junacka.
