1. Каменаровићи

Племићки грб породице Красојевић-Каменаровић
Паво, Божа Видова Каменаровић-Красојевић (1821-1908) је потомак фојничких Красојевића, српских племића династије Котроманића, о чему свједочи и племићки грб Красојевић-Каменаровић
Одлучити се данас, те објавити дио историјских истина о Србима католицима из Боке, или којег другог поширег штокавског простора: Дубровника, Далмације, Босне, Крајине или Славоније, значи прихватити опасност да вам те историјске артефакте искомадају фашистоидни националисти и фалсификатори, потирачи историје и трајања. Због увријеженог и већ «озакоњеног» стрмоглава историје двадесетог вијека, говорићемо изворним документима, полемикама, пером и ријечју признатих и познатих глава, истинољубаца, патриота и бораца за српска национална права, били они православни или католици.

Тај стамени свијет није била захватила лихварска интернационала, групација «билдербергер», католичка свјетска завјера, нити је био «изникао» Збигњев Бжежински.

Па пустимо тај наш сој нека нам говори!

Паво Божа Видова Каменаровић–Красојевић (1821-1908) је потомак фојничких Красојевића, српских племића династије Котроманића, о чему свједочи и племићки грб Красојевић-Каменаровић, који се чува у породичној архиви Павовог праунука, архитекте Владимира Каменаровића из Београда.

Паво Каменаровић је по струци поморски капетан дуге пловидбе. Ишчитавајући породичне списе дознајемо како је Каменаровић рано баталио поморство, те се латио запуштене националне њиве гдје је открио себе, при чему се у многоме угледао на своје врле претходнике Стефана Митрова Љубишу, Сима Матавуља и многе друге, колико му је друштвени положај једног Србина-католика дозвољавао, а јесте, јер су његов ентузијазам и прегалаштво из Боке сјактили попут звијезде Св. Серафима Саровског што је хришћане приводио Духу Светоме. Зрачио је из Боке тај угледник на сво Српство, оно под туђином и оно у матици.

Али, пустимо историју да искаже своје судове.

Приликом Павовог избора у бечко «Царевинско вијеће», многи га поздрављају, а најупечатљивији је телеграм са 134 потписа познатих Дубровчана:

«Дубровник 1895 12/9

Заступник Паво Каменаровић

КОТОР

Твојијем избором, Бока својијема непријатељима и клеветницима каже: Бока је Српска, а тај глас радосно одјекује у цијелој Србадији. Живио дични старино до којега не допире луда предрасуда, да је вјера и народност једно те исто, већ католик си и дични Србин.

Честитамо теби, Боки и Србадији. Живио!

Матија Сарић, Др. Матијовић, Бошковић, Др. Антун Пуглиеси, Др. Јеро Пуглиеси, Докторанд Банац, Перо Банац, Мато граф Поза, Харловић, Андрија Свилокос, Вук Бојанић, Слава Марић, Марко Марић, Ристо Иванчевић, Лујо Грамовић, Гркевац, Трипо Перуцина, Јосеф Мичић, Лука Цилић, Лујо Бизаро, Натали, Ђуро Ковачевић, Божо Грачић, Младушић, Путица, Стјепан Јелачић, Цуковић, Нико Девчић, Ковељ, Лазар Лучић, Вицко Свилокос, Калођера, Мароси Петар, Капица, Крсто Лучић, Јозо Дилео, Иван Драгутиновић, Влахо Калафатић, Белоти, Лесе Влахо, Докторанд Кнежевић, Мусладин Балдо, Драгичевић Франо, Томо Бранђолија Бучин, С. Берберовић, Ђорђо Алексић, Јарак Мато, Стјепо Томашевић, Поп Фицовић, Михо Медар, Петар Кнежевић, Баришић Нико, Марић Милош, Матеј Јуришин, Франо Бибица, Ђурашић, Мишковић Балдо, Петар Опујић, Тошовић, Кнежевић Милан, Ђуро Савиновић, Јокановић, Паско Цаско, Иван Суберт, Паво Катичић, Трива, Никола Марић, Иво Сарака, Спиро Герум, Томашевић Рико, Нико Цеско, Антун Цеско, Буранић Иво, Арсете Франо, Никола Дилео, Луптало, Талаја Лујо, Сукор, Ђорђо Бабић, Јозо Ксић, Лука Перавић, Матија Грачић, Др. Гради, Врчевић, Паскоје Јоб, Вукасовић, Мијатовић Перо, Ј. Кнежевић, Миће Милишић, Крекић Антун, Перо Матијевић, Пилато, Цвјетко Перовић, Радулић, Бердовић, Јефтановић, Целовић, Цантони Ангјел, Јосип Скрато, Лука Милишић, Балзани, Радославић Урош, Марић, Драшковић, Ђорђо, Богдан Беберовић, Меко Томашевић, Глиго Берберовић, Марић Јово, Цулић, Пасарић Антун, Мјерко Нгуини, Зипфел Антун, Гаљуф Антоније, Јоб Бенвенуто, Безо Марати, Влахо Лонза, Андро Цар, Нино Савић.»

Због упорног националног дјеловања доживљавао је честе увреде и понижења из кругова блиских туђину и «Конгрегацији за пропаганду вјере», о чему ће се опширније говорити у наставку овог малог историјског штива.

2. Стефан Митров Љубиша
Журио је да уреди и поспреми српске ствари у Боки као да је наслућивао да неће бити довољно времена, те утиче да се страдалницима у Бокешкој побуни обезбиједи помоћ за срушене и попаљене домове и отвори прва српска поморска школа у Србини новској

Стефан Митров Љубиша
Сматрали смо да би савремени читалац био у много чему ускраћен или половично информисан ако би га лишили кратког исказа о једном другом народном трибуну, о православном Србину-Бокељу, Стефану Митрову Љубиши, коме су већ давно мимо његове воље придодали и нову нацију. Е, тај угледник и позната историјска личност о свему је другачије говорио и писао од онога што му се данас лажно умеће и атрибуише. Јер он је борац, био и остао, за народна, посебно српска национална права, која су била укидана од туђина и Хрвата, таман као данас што чине монтањари доклеански. А неће то моћи тако, ако смо Љубишиног соја и памети.

Он је у много тежим условима дјеловао смјело, отресито и увијек часно, почевши од 1861. године, када је изабран у Задарски сабор и нешто касније у Царевинско вијеће. Разумијевајући се у суптилне политичке игре Загреба, успоравао је или оспоравао присаједињење Далмације Хрватској, јер му је била позната хрватска политика да из јавног живота истисне Италијане и Србе, као што је у ранијим раздобљима истиснула Грке и Романе, па и Мађаре. И ето, коначно се геноцидном политиком (у два наврата) отарасила и Срба.

Љубиша је отворени противник дуалистичке угарско-хрватске краљевине и њених претензија на Јадрану, па каже:

«Уважив да у поменутим краљевинским одборима није ни било заступника Краљевине далматинске, о судбини којом се располагало, и да дотична нагодба није била никад предложена на одобрење Сабора далматинскога, ни Царевинског вијећа, као заинтересованих страна.

Уважив да и кад би се могле краљевина Хрвацка и Славонија, опозвати на сторична права, неколико вијека страга, свеђе та права не би се могла протезати никако на земљишта дубровачко и которско, која нијесу никад припадала такозваној Троједној краљевини (Хрватска – Славонија – Далмација), но су дошла у властитост Аустрији у смислу чл. 93 и 94 европског уговора год. 1815. као особине повијесно неодвисне од Краљевине Далмације, као што су укључиво и признали горепоменути краљевски одборници кад уговорише утјеловљење данашње, а не Старе Далмације.»


Епископ Герасим Петрановић
Неоспорним ауторитетом утицао је на одлуке Сабора и Царевинског вијећа, спашавајући провинцију Далмацију, посебно Боку и Дубровник од погибељног дјеловања банске Хрватске. Налазио је да ће се народни интереси успјешније штитити под бечком влашћу и далекосежно процјењивао какви би се процеси јавили кад би се којим случајем Бока придружила Далмацији, а што је недвосмислено истицао на Прчањској скупштини 1848. г. Журио је да уреди и поспреми српске ствари у Боки као да је наслућивао да неће бити довољно времена, те утиче да се страдалницима у Бокешкој побуни обезбиједи помоћ за срушене и попаљене домове и отвори прва српска поморска школа у Србини новској. Лично је упливисао код аустријског цара да се што прије именује бококоторски епископ.

У истој историјској идеји и контексту ваља разумјети и горе поменуту Прчањску скупштину Бокеља, кад су ти наши преци «отпоздравили» бану Јелачићу оним познатим «НЕ», иако је тај имао подршку и са мјеста ван Боке, да се човјеку дигне коса на глави. Тако ће и данашњи Бокељи рећи свакоме ко их жели одвојити од матице. Поновиће се Прчањска скупштина!

Љубиша је имао у Сабору плебисцитарну подршку Хрвата за неке акције које је водио, посебно код афирмације српско-хрватског (народног) језика и истискивања италијанског из школа и администрације. Но, кад се и то постигло, хрватски представници се ангажују да га што прије елиминишу из јавног живота. Прорачунато и темељито подривају његов јавни углед у Сабору и матичној Боки, ослањајући се на сој невољника, однарођене ругобе, који су увијек мотали туђе бандијере – наследнике оних који су са ратног брода Бокешке морнарице, топовским салвама докусуривали темеље Зетске епископије на Кртољској превлаци.


Бискуп Франо Ућелини
И коначно, 1876. г. оствари се душманска намјера: Љубиша је од својих Бокеља по трећи пут изабран у задарски сабор, а кривошијски главари поручише: «Слиједи пут којим слиједиш, на злотворе твоје и наше немој главу обраћати.» Али у саборници, код овјере мандата, бива срамотно уклоњен. Тада Стефан одржа ватрени патриотски говор, поздрављен бурним овацијама. И настави: «Ја знам што ви мене не трпите, јер сам Срб народношћу и православном вјером...»

И да није прегалаца попут Љубише, Петра Ћеловића, Пава, Рада Бајковића, Саве Накићеновића, Лаза Костића, Марка Цара, Мирка Комненовића, Љубибратића, Ућелинија, грбаљских кнежева, братства тршћанских Срба, паштровског племства – српском народу ових крајева затро би се сваки траг.

3. Неугасива српска искра

Манастир Михољска Превлака
код Тивта
Иако је доказано да прелазом у латински обред није се потпуно, у свакоме и свуда, угасила српска искра, опет је она само у појединим тињала, као неко нејасно осјећање; али до «Српског Гласа», то осјећање није се никад до јасне свијести развило, ни до културног начела оличеног у читавој једној странци
Каменаровић се не осврће на пријетње, већ се у «Српском гласнику» бр. 9 из 1890. године јавља подужом расправом «О Србима католицима».

«Не може бити залудан посао оцијенити ову појаву, која је заиста најзнаменитија у читавом народном покрету у Далмацији.

Ко не посматра ствар са уског становишта једне политичке странке, већ са високог гледишта културног развитка народа, нема никаква узрока да збрка народна са политичким питањима, ни да сужује културне појмове у границе једног страначког програма. Срби и Хрвати нијесу двије политичке странке: то би они тек онда били, кад би се подијелили на либералце и клерикалце, на радикалце и конзервативце итд., те кад би примили дотични назив, али као Срби и Хрвати, они су двије културне струје у једном народу. Ни Хрвати не одричу природну чињеницу, да су један народ са Србима; само тврде, да имају своју засебну културу, која их дијели од Срба, те да је културни дуализам њихова тежња; док Срби католици, одбијајући културни дуализам, као штетан за народни развитак, истичу културно јединство, које и Хрвати признају, као нужан увјет народном опстанку у вјечитој борби за живот против јачих културних народа који нас опкољавају. И ако је «Српски Глас» («Српски Лист»), својим постањем, пружио прилику католицима либералцима да могу остати Славенима, а да и не жртвују своја либерална начела, опет у томе не стоји значај овога листа