Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
Дана 2. фебруара на портирницу НИН-а, у коверти на којој је писало само име једног НИН-овог новинара, остављен је текст насловљен као “службена белешка”, који би, судећи према садржају, требало да буде исказ Јовице Станишића дат полицији 13. марта 2003 (“на околности” убиства председника владе Зорана Ђинђића).
А Станишић је, према овом “документу”, Владимира Поповића описивао као вишестрану личност: од сарадника врбоваог од стране обавештајне службе Велике Британије, преко особе опседнуте литературом о мафији (нарочито Ал Капонеом), која учи из књига како да се постави као “бос мафије” (наведене су и остале вође “картела”), до имплицирања “високог степена вероватноће” његове повезаности са убиством самог премијера, јер се Поповићева веза с Ђинђићем заснивала “само интересно са високим криминалним аспирацијама, а настојање Ђинђића да организовани криминал доведе под контролу сигурно му је представљало велику препреку.”
Логика службене белешке иде ка томе да је Станишић наводно тврдио да би се, када би се Владимимр Поповић полицијски “правилно обрадио”, решила највећа и најсложенија дела организованог криминала извршена последњих година.
Ниједан од контаката, службених, полуслужбених и неслужбених, које је НИН имао са лицима која су повезана са оваквим документом (ако он заиста постоји) или надлежна за њега, није био спреман да потврди аутентичност. Али, нико није ни негирао, нити је изјавио да је садржај, такав какав је, немогућ. Закључци су, отприлике, били следећи: Владимир Поповић тада полицији није био сумњив у вези с атентатом, а исказ Јовице Станишића инје узиман озбиљно јер је, на основу претходних искустава, процењено да нема или да неће ништа спектакуларно да каже.
Оно што је изван сумње, то је да је оно што је стигло на папиру нипошто није цео документ (сам Поповић је помињао десет страна!) Наводна Станишићева изјава је, додуше, имала и друге “јунаке”, попут Радета Марковића (али и Љубише Бухе, као и Милорада Брацановића), који такође нису славно окарактерисани, а Легију је шеф, наравно, знао као човека борбено способног, али “скромнијих интелектуалних могућности”, повезаног са “земунцима”, о чему он “нема конкретних сазнања”.
А Станишић је, према овом “документу”, Владимира Поповића описивао као вишестрану личност: од сарадника врбоваог од стране обавештајне службе Велике Британије, преко особе опседнуте литературом о мафији (нарочито Ал Капонеом), која учи из књига како да се постави као “бос мафије” (наведене су и остале вође “картела”), до имплицирања “високог степена вероватноће” његове повезаности са убиством самог премијера, јер се Поповићева веза с Ђинђићем заснивала “само интересно са високим криминалним аспирацијама, а настојање Ђинђића да организовани криминал доведе под контролу сигурно му је представљало велику препреку.”
Логика службене белешке иде ка томе да је Станишић наводно тврдио да би се, када би се Владимимр Поповић полицијски “правилно обрадио”, решила највећа и најсложенија дела организованог криминала извршена последњих година.
Ниједан од контаката, службених, полуслужбених и неслужбених, које је НИН имао са лицима која су повезана са оваквим документом (ако он заиста постоји) или надлежна за њега, није био спреман да потврди аутентичност. Али, нико није ни негирао, нити је изјавио да је садржај, такав какав је, немогућ. Закључци су, отприлике, били следећи: Владимир Поповић тада полицији није био сумњив у вези с атентатом, а исказ Јовице Станишића инје узиман озбиљно јер је, на основу претходних искустава, процењено да нема или да неће ништа спектакуларно да каже.
Оно што је изван сумње, то је да је оно што је стигло на папиру нипошто није цео документ (сам Поповић је помињао десет страна!) Наводна Станишићева изјава је, додуше, имала и друге “јунаке”, попут Радета Марковића (али и Љубише Бухе, као и Милорада Брацановића), који такође нису славно окарактерисани, а Легију је шеф, наравно, знао као човека борбено способног, али “скромнијих интелектуалних могућности”, повезаног са “земунцима”, о чему он “нема конкретних сазнања”.
