eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.180
СКАНДАЛОЗНО: СРПСКА ДУХОВНА И ПОЛИТИЧКА ЕЛИТА ИЗДАЈУ НАЦИОНАЛНЕ ИНТЕРЕСЕ „РУКУ ПОД РУКУ“…
НИКОЛА ВРЗИЋ: ВИКИЛИКС ИЛИ КАКО СУ ТАДИЋ И АМБАСАДА САД РАДИЛИ НА СТВАРАЊУ ПРОЕВРОПСКЕ СПЦ
понедељак, 19 септембар 2011 15:29
Депеша у којој Полт тражи да му извор Иринеј Добријевић остане сакривен открива заверу дипломата, политичара и епископа против Цркве, државе и народа…
Мајкл Полт, тадашњи амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији, затражио је 2. јуна 2006. године од централе у Вашингтону да „стриктно и у потпуности“ заштити идентитет особе која је 26. маја разговарала са службеником његове амбасаде. Колико је напора централа уложила да би испунила амбасадоров захтев није нам познато, али од Џулијана Асанжа и његовог Викиликса Полтов извор није успела да заштити.
Па је захваљујући обелодањеним америчким дипломатским депешама откривено да се епископ аустралијско-новозеландски Иринеј Добријевић америчким дипломатама исповедао о односима у Српској православној цркви, објашњавао ко је то од црквених великодостојника са владом Војислава Коштунице радио на ућуткавању „умерених гласова“ у цркви поводом Косова, обећавао да ће деловати на стварању „реалистичне, практичне и аполитичне“ позиције СПЦ о Косову и „другим питањима од интереса за међународну заједницу“…
Сазнали смо захваљујући Викиликсу још и кудикамо више о упорним покушајима америчких чиновника да у Светом синоду СПЦ идентификују своје савезнике, о труду уложеном да се српска претвори у проевропску православну цркву, о председнику Србије Борису Тадићу, који „иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, у покушају да утиче на избор патријарховог наследника“. И то пуне три године пре смрти патријарха Павла; смрти коју је – како се из ових припрема да закључити – без сумње скрхан, дочекао речима: „Шта ћу сад да радим? На кога ћу да се ослоним?“ (09БЕЛГРАДЕ1512)…
Асанжов Викиликс помогао нам је, најзад, да се уверимо и да се америчко уплитање у религијске послове у Србији није ограничило само на Српску православну цркву већ и да су у расколу у исламској заједници у Србији имали свог фаворита, санџачког муфтију Муамера Зукорлића. Коме су – гле случајности! -подршку, захтевајући само да то не буде обелодањено у медијима, потом пружили и председник Србије Борис Тадић и његов министар одбране Драган Шутановац.
ВЛАДИКА ИЛИ ДОУШНИК Све у свему, узмемо ли у обзир и оно што је „Печат“ поводом Викиликса писао у последња два броја, откривајући како је актуелна власт у потаји постала саучесник у успостављању косовске државности, амерички рад на припреми Србије за сопствено комадање постаје још јаснији. Отимање Косова, које је било праћено подршком свим оним „умереним“, „конструктивним“, „проевропским“ и „реформаторским“ снагама на српској политичкој сцени – речју, свима који су, том умереношћу својих покушаја да одбране земљу, исказали спремност да зарад власти прихвате отцепљење наше јужне покрајине – било је праћено и „дубинским“ радом, у спрези с придобијеним политичарима, на сличном проевропском умеравању „убедљиво најпоштованије институције, у коју друштво има највеће поверење“ (09БЕЛГРАДЕ1512) – Српске православне цркве.
Поверљива депеша 06БЕЛГРАДЕ879 – она у којој амбасадор Полт тражи да му извор владика Иринеј Добријевић остане сакривен – понајбоље открива ову паклену заверу дипломата, политичара и црквених великодостојника против Цркве, државе и народа. „Премијер Коштуница наставља да сарађује с конзервативнијим црквеним великодостојницима како би онемогућио напоре умерених елемената на дефинисању балансираног и независног става СПЦ о статусу Косова. Наставићемо да проналазимо начине да ојачамо умерењаке у СПЦ“, стоји у сажетку ове депеше, тек наговештавајући сав ужас открића која ће уследити.
А оно што следи је поверљиви разговор са неуспешно заштићеним у том моменту свеже именованим владиком аустралијско-новозеландским, тим „умереним гласом у оквиру цркве“.
Својим умереним гласом, дакле, владика „поверава своју дубоку забринутост да премијер користи свој утицај у Цркви да обезбеди пуну подршку СПЦ владином ставу у преговорима о статусу Косова“. (Реч је, подсећамо, о сасвим јеретичком ставу да „нећемо само на речима одбити косовску независност; ми ћемо и деловати“, како је рекао тадашњи премијер Војислав Коштуница америчком изасланику Френку Визнеру.) Овај владика, елем, жали се свом америчком саговорнику да га је именовање за епископа аустралијско-новозеландског „удаљило од центра одлучивања СПЦ“, али „нас је уверио да ће настојати да остане ангажован око Косова и у Београду до коначног решења“.
Иринеј Добријевић указује Американцима на кога још могу да рачунају, осим на њега самог: „Он је епископа Теодосија назвао усамљеним гласом умерености“. Теодосије ће, изненађујуће ли случајности, у годинама које су уследиле постати епископ рашко-призренски уместо рашчињеног владике Артемија; Артемија, кога је Полт „убеђивао да блиско сарађује са својим умереним и прогресивним колегама – као што су епископи Теодосије и Григорије – на позитивном приступу који би охрабрио косовске Србе да допринесу праведном и трајном решењу“, али му је Артемије, на своју несрећу, јасно ставио до знања да „нема намеру да игра конструктивну улогу у процесу проналажења коначног решења“ (06БЕЛГРАДЕ1329).
Оне умерене гласове у Цркви, ипак, поверавао се Иринеј Добријевић, „маргинализовали су њихови претпостављени“ – епископи Иринеј бачки и Артемије и митрополит Амфилохије, а та је „тврда струја“ била додатно ојачана избором епископа милешевског Филарета и „босанских епископа“ у Синод.
Следи и шири, политички део приче. Говори Иринеј Добријевић: „Иринеј бачки покушао је да пронађе политички продор ка председнику Тадићу како би руководство СПЦ приближио лидерима ДС (као што је случај са ДСС ). Према Иринеју (Добријевићу), Тадић се извикао на Иринеја бачког, говорећи да ДС није заинтересована за такву врсту веза“. Примивши знању ту информацију, амбасада САД закључује како би „Тадићево одбијање да развије однос са Иринејем бачким могло да буде у вези са чињеницом да Тадић иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима у покушају да утиче на избор патријарховог наследника“.
Све у свему, коментарише Полт на крају ове своје депеше, „покушај оца Иринеја (Добријевића) да направи реалистичан, практичан и аполитичан став СПЦ о Косову (и осталим питањима од интереса за међународну заједницу) наилази на потешкоће. Његов рад у том смеру учинио је његов однос с премијером напетим и изазвао сумњу у његове мотиве код конзервативнијих вођа СПЦ“.
И крајем те 2006. године Мајкл Полт размишља о односу религије и политике у Србији. Поверљива депеша „Политичка улога Српске православне цркве“ од 26. децембра 2006. наводи да је СПЦ од пада Слободана Милошевића имала „важну политичку улогу све више сарађујући с конзервативним националистима“. Иако се изражава очекивање да ће у блиској будућности, „док статус Косова буде одређиван“, Црква остати „тврдокорна“, Американци виде и трачак (своје) наде. Ево у кога се уздају: „Умерени гласови у цркви могли би да дођу у први план ако реформисти буду предводили следећу коалициону владу“.
НИКОЛА ВРЗИЋ: ВИКИЛИКС ИЛИ КАКО СУ ТАДИЋ И АМБАСАДА САД РАДИЛИ НА СТВАРАЊУ ПРОЕВРОПСКЕ СПЦ
понедељак, 19 септембар 2011 15:29
Депеша у којој Полт тражи да му извор Иринеј Добријевић остане сакривен открива заверу дипломата, политичара и епископа против Цркве, државе и народа…
Мајкл Полт, тадашњи амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији, затражио је 2. јуна 2006. године од централе у Вашингтону да „стриктно и у потпуности“ заштити идентитет особе која је 26. маја разговарала са службеником његове амбасаде. Колико је напора централа уложила да би испунила амбасадоров захтев није нам познато, али од Џулијана Асанжа и његовог Викиликса Полтов извор није успела да заштити.
Па је захваљујући обелодањеним америчким дипломатским депешама откривено да се епископ аустралијско-новозеландски Иринеј Добријевић америчким дипломатама исповедао о односима у Српској православној цркви, објашњавао ко је то од црквених великодостојника са владом Војислава Коштунице радио на ућуткавању „умерених гласова“ у цркви поводом Косова, обећавао да ће деловати на стварању „реалистичне, практичне и аполитичне“ позиције СПЦ о Косову и „другим питањима од интереса за међународну заједницу“…
Сазнали смо захваљујући Викиликсу још и кудикамо више о упорним покушајима америчких чиновника да у Светом синоду СПЦ идентификују своје савезнике, о труду уложеном да се српска претвори у проевропску православну цркву, о председнику Србије Борису Тадићу, који „иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, у покушају да утиче на избор патријарховог наследника“. И то пуне три године пре смрти патријарха Павла; смрти коју је – како се из ових припрема да закључити – без сумње скрхан, дочекао речима: „Шта ћу сад да радим? На кога ћу да се ослоним?“ (09БЕЛГРАДЕ1512)…
Асанжов Викиликс помогао нам је, најзад, да се уверимо и да се америчко уплитање у религијске послове у Србији није ограничило само на Српску православну цркву већ и да су у расколу у исламској заједници у Србији имали свог фаворита, санџачког муфтију Муамера Зукорлића. Коме су – гле случајности! -подршку, захтевајући само да то не буде обелодањено у медијима, потом пружили и председник Србије Борис Тадић и његов министар одбране Драган Шутановац.
ВЛАДИКА ИЛИ ДОУШНИК Све у свему, узмемо ли у обзир и оно што је „Печат“ поводом Викиликса писао у последња два броја, откривајући како је актуелна власт у потаји постала саучесник у успостављању косовске државности, амерички рад на припреми Србије за сопствено комадање постаје још јаснији. Отимање Косова, које је било праћено подршком свим оним „умереним“, „конструктивним“, „проевропским“ и „реформаторским“ снагама на српској политичкој сцени – речју, свима који су, том умереношћу својих покушаја да одбране земљу, исказали спремност да зарад власти прихвате отцепљење наше јужне покрајине – било је праћено и „дубинским“ радом, у спрези с придобијеним политичарима, на сличном проевропском умеравању „убедљиво најпоштованије институције, у коју друштво има највеће поверење“ (09БЕЛГРАДЕ1512) – Српске православне цркве.
Поверљива депеша 06БЕЛГРАДЕ879 – она у којој амбасадор Полт тражи да му извор владика Иринеј Добријевић остане сакривен – понајбоље открива ову паклену заверу дипломата, политичара и црквених великодостојника против Цркве, државе и народа. „Премијер Коштуница наставља да сарађује с конзервативнијим црквеним великодостојницима како би онемогућио напоре умерених елемената на дефинисању балансираног и независног става СПЦ о статусу Косова. Наставићемо да проналазимо начине да ојачамо умерењаке у СПЦ“, стоји у сажетку ове депеше, тек наговештавајући сав ужас открића која ће уследити.
А оно што следи је поверљиви разговор са неуспешно заштићеним у том моменту свеже именованим владиком аустралијско-новозеландским, тим „умереним гласом у оквиру цркве“.
Својим умереним гласом, дакле, владика „поверава своју дубоку забринутост да премијер користи свој утицај у Цркви да обезбеди пуну подршку СПЦ владином ставу у преговорима о статусу Косова“. (Реч је, подсећамо, о сасвим јеретичком ставу да „нећемо само на речима одбити косовску независност; ми ћемо и деловати“, како је рекао тадашњи премијер Војислав Коштуница америчком изасланику Френку Визнеру.) Овај владика, елем, жали се свом америчком саговорнику да га је именовање за епископа аустралијско-новозеландског „удаљило од центра одлучивања СПЦ“, али „нас је уверио да ће настојати да остане ангажован око Косова и у Београду до коначног решења“.
Иринеј Добријевић указује Американцима на кога још могу да рачунају, осим на њега самог: „Он је епископа Теодосија назвао усамљеним гласом умерености“. Теодосије ће, изненађујуће ли случајности, у годинама које су уследиле постати епископ рашко-призренски уместо рашчињеног владике Артемија; Артемија, кога је Полт „убеђивао да блиско сарађује са својим умереним и прогресивним колегама – као што су епископи Теодосије и Григорије – на позитивном приступу који би охрабрио косовске Србе да допринесу праведном и трајном решењу“, али му је Артемије, на своју несрећу, јасно ставио до знања да „нема намеру да игра конструктивну улогу у процесу проналажења коначног решења“ (06БЕЛГРАДЕ1329).
Оне умерене гласове у Цркви, ипак, поверавао се Иринеј Добријевић, „маргинализовали су њихови претпостављени“ – епископи Иринеј бачки и Артемије и митрополит Амфилохије, а та је „тврда струја“ била додатно ојачана избором епископа милешевског Филарета и „босанских епископа“ у Синод.
Следи и шири, политички део приче. Говори Иринеј Добријевић: „Иринеј бачки покушао је да пронађе политички продор ка председнику Тадићу како би руководство СПЦ приближио лидерима ДС (као што је случај са ДСС ). Према Иринеју (Добријевићу), Тадић се извикао на Иринеја бачког, говорећи да ДС није заинтересована за такву врсту веза“. Примивши знању ту информацију, амбасада САД закључује како би „Тадићево одбијање да развије однос са Иринејем бачким могло да буде у вези са чињеницом да Тадић иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима у покушају да утиче на избор патријарховог наследника“.
Све у свему, коментарише Полт на крају ове своје депеше, „покушај оца Иринеја (Добријевића) да направи реалистичан, практичан и аполитичан став СПЦ о Косову (и осталим питањима од интереса за међународну заједницу) наилази на потешкоће. Његов рад у том смеру учинио је његов однос с премијером напетим и изазвао сумњу у његове мотиве код конзервативнијих вођа СПЦ“.
И крајем те 2006. године Мајкл Полт размишља о односу религије и политике у Србији. Поверљива депеша „Политичка улога Српске православне цркве“ од 26. децембра 2006. наводи да је СПЦ од пада Слободана Милошевића имала „важну политичку улогу све више сарађујући с конзервативним националистима“. Иако се изражава очекивање да ће у блиској будућности, „док статус Косова буде одређиван“, Црква остати „тврдокорна“, Американци виде и трачак (своје) наде. Ево у кога се уздају: „Умерени гласови у цркви могли би да дођу у први план ако реформисти буду предводили следећу коалициону владу“.
./.