Агарта
Poznat
- Poruka
- 8.355
Из мог есеја Сексуалност и размножавање
У есеју си и фусноте везане за овај део текста
Уживање као смисао живота
Много је тога речено о смислу живота. Смисао живота се може посматрати из перспективе науке, филозофије, религије или популарне културе . И док потписник ових редова сматра најзанимљивијим посматрање смисла живота из угла Монти Пајтона, овде ћемо се превасходно бавити биолошким смислом живота и насупрот томе смислом живота како га виде они „модерни“.
Смисао живота би се најједноставније могао објаснити као продужење самог живота. Конкретније, биолози су се сложили да ако постоји примарна функција живота, то је даља репликација ДНК и опстанак гена јединке.
Овакво виђење не искључује само по себи било какву „вишу сврху“, мада је у фусноти поменути Ричард Докинс велики део свог животног опуса посветио побијању једне од виших сврха. Штавише, опстанак бисмо могли пренети на сферу културе, било да је посматрамо као нешто органско или као конструкт. Да би се нешто развијало, мора прво опстати, преживети. То не значи да било које културолошке појаве морају по сваку цену опстати, да их људи морају одржавати угрожавајући неке друге циљеве. Управо супротно томе, ако нешто не може опстати долази у питање његов смисао постојања. Што не значи да се од сваке битке за опстанак познатих нам вредности треба унапред одустати. Јер битка која је унапред предана је најпоузданије изгубљена. То је баланс између конзервативизма и флексибилности који појединци и групе људи стално успостављају. У сваком случају, опстанак једног погледа на живот није могућ ако нема биолошког опстанка људи који га подржавају. А овог опстанка нема без продужавања културних вредности кроз потомство.
Биолошки опстанак није само неминовност опстанка било чега другог, sine qua non, то је и могућност вечности која се нуди свим људима. Не слажем се са хришћанским мислиоцима који говоре како нема смисла ако Христос није победио смрт, како само хришћанство нуди победу над смрћу. У биолошком смислу свако ко остави потомство је већ победио смрт. Он не мора бити хришћанин, не мора бити чак ни верник. Не мора бити ни човек, заправо животиње и биљке стално побеђују смрт, а да тога нису свесне. Наравно, овакво виђење нуди само биолошку победу над смрти. Индивидуални страх појединца пред анхилацијом свести, пред „неоткривеном земљом из које се нико није вратио“ , остаје и даље. У принципу такав индивидуалан страх најбоље може да залечи неки од облика духовности или религије.
И поред јасних чињеница постоји (пост)модерно виђење света које одбија сваки смисао живота, свако помињање вечности, везано оно за религију или не. Да би се избегло расплињавање осврнућу се на мишљење Мариа Копића, иначе редовног филозофа на страницама „Пешчаника“. Овај преводилац и делимични следбеник Фридриха Ничеа одбија чак и материјалистичко виђење бесмртности, како је горе изнето. Бесмртност или вечност за њега је фикција коју треба одбацити. Ако сам добро разумео Марио Копић под појмом „бесмртност“ подразумева било шта што надилази појединачни живот, и покушаћу да полемишем са таквим ставом. Не негирам да је све што постоји смртно, у смислу гомилања ентропије. Кроз многе еоне ће се и атоми распасти у универзум престати да постоји, али кроз многе еоне и смрт може умрети.
Позивајући се на феноменологију Копић каже како „бесмртност као негација смртности, ствари саме, кад је реч о човеку, није ствар сама“. Даље, „човек као смртно биће нипошто није и не може да буде бесмртно биће, ни у буквалном ни у пренесеном значењу“. Дакле, човек се не наставља ни кроз потомство, то ваљда не постоји. У његовом тексту следи опчињеност у 19. веку (материјалистичком) бесмртношћу (Дарвин? Маркс?) да би се, сасвим логично, завршило првом половином 20. века када је опчињеност постала опијеност и „носитељица убилачких и самоубилачких идеологија“ (Хитлер аргумент).
Насупрот томе, човек треба да се помири са коначношћу свог бивствовања, те радости и љубави „у људском значењу те речи“. Уз позивање на Достојевског тражи се љубав (према коме? слици себе? самом себи? тренутним ужицима?!) „сад и овде“. Мада се позива на љубав без рачуна, одбацивањем свега што надилази садашњи тренутак и индивидуални живот оваква мисао страховито вуче на егоцентризам и површност. Речима самог Копића: „Живимо ли с весељем спрам живота, не треба нам прихваћати, узимати живот као некакав задатак“. С тим у вези треба изнети неке ствари.
Прво и пре свега, човек као биће постоји од кад је свестан властите смртности и покушава да је превазиђе. Како смо видели, смрт несвесно превазилазе и животиње и биљке. Али како у роману „Изопачене животиње“ француски писац Веркор доказује човек је једино биће које има метафизичке (или религијске) представе о свету, то је заједничко за све људе и карактеристично само за људе. Нема таквог виђења, нема човека. Дакле човек је homo religiosus и то је његова differentia specifica. Ако у будућности човек одустане од било каквог (религијског или не) веровања у превазилажење властите смртности, онда ћемо моћи да говоримо о некој другој врсти – као што је рецимо описано у роману „Врли нови свет“.
Друго што је занимљиво је фраза „сад и овде“ која је тако честа код представника New Age погледа на свет. Став да постоји само „сад и овде“ је пренет из источњачких религија. Уочимо, међутим, да мудраци Јапана, Кине и Индије у општем случају не размишљају да „сад и овде“ представља испуњење хирова себичне јединке, евентуално на неки софистицирани начин, како су то мислили још антички хедонисти – што је, иначе, најпопуларније схватање у овом тренутку декадентне западњачке културе. Не, управо је свој его, појединац, релативизован – „не постоји ЈА“, или се оно своди на тзв. слаби субјекат. Човек не треба да поглед на свет из своје перспективе сматра за једини могући.
Човек који исправно дела у садашњем тренутку не ради ништа насупрот будућности, он заправо дела за будући тренутак, иако не размишља о томе да ли ће његово делање бити награђено успехом. Он је једноставно урадио шта је требало. То је основа филозофије самураја, и касније камиказа. То је делање „правог човека“ како га описује Књига Промена. То је становиште које износи Бхагавад Гита, и које неки сматрају основом хиндуизма. У том делу, иначе, Кришна објашњава Арјуни његове дужности као ратника и принца и отклања му моралне дилеме пре него што у рату побије своје рођаке. То је, дакле, делање исправног појединца чији живот итекако јесте задатак, мада је он ослобођен брига да ли ће сам видети резултате таквог задатка; да ли ће уопште бити неког резултата, јер урадио је све што мисли да је било исправно урадити.
Колико смо одлутали од теме и колико је то лутање било корисно? Уверења сам да живот свакако има сврху, и да је његова основна сврха продужење живота, и то не било каквог него властитог облика живота. Све остало је надградња. То су задаци које пред човека поставља вечност, схваћена она у преносном смислу или не. То не значи да не треба уживати у животу, најзад уживајмо у исправном делању, у резултатима ако се они покажу. То што треба уживати у животу не значи да је уживање једина сврха живота. То што треба уживати у сексу, не значи да је уживање једина сврха секса.
У есеју си и фусноте везане за овај део текста
Уживање као смисао живота
Много је тога речено о смислу живота. Смисао живота се може посматрати из перспективе науке, филозофије, религије или популарне културе . И док потписник ових редова сматра најзанимљивијим посматрање смисла живота из угла Монти Пајтона, овде ћемо се превасходно бавити биолошким смислом живота и насупрот томе смислом живота како га виде они „модерни“.
Смисао живота би се најједноставније могао објаснити као продужење самог живота. Конкретније, биолози су се сложили да ако постоји примарна функција живота, то је даља репликација ДНК и опстанак гена јединке.
Овакво виђење не искључује само по себи било какву „вишу сврху“, мада је у фусноти поменути Ричард Докинс велики део свог животног опуса посветио побијању једне од виших сврха. Штавише, опстанак бисмо могли пренети на сферу културе, било да је посматрамо као нешто органско или као конструкт. Да би се нешто развијало, мора прво опстати, преживети. То не значи да било које културолошке појаве морају по сваку цену опстати, да их људи морају одржавати угрожавајући неке друге циљеве. Управо супротно томе, ако нешто не може опстати долази у питање његов смисао постојања. Што не значи да се од сваке битке за опстанак познатих нам вредности треба унапред одустати. Јер битка која је унапред предана је најпоузданије изгубљена. То је баланс између конзервативизма и флексибилности који појединци и групе људи стално успостављају. У сваком случају, опстанак једног погледа на живот није могућ ако нема биолошког опстанка људи који га подржавају. А овог опстанка нема без продужавања културних вредности кроз потомство.
Биолошки опстанак није само неминовност опстанка било чега другог, sine qua non, то је и могућност вечности која се нуди свим људима. Не слажем се са хришћанским мислиоцима који говоре како нема смисла ако Христос није победио смрт, како само хришћанство нуди победу над смрћу. У биолошком смислу свако ко остави потомство је већ победио смрт. Он не мора бити хришћанин, не мора бити чак ни верник. Не мора бити ни човек, заправо животиње и биљке стално побеђују смрт, а да тога нису свесне. Наравно, овакво виђење нуди само биолошку победу над смрти. Индивидуални страх појединца пред анхилацијом свести, пред „неоткривеном земљом из које се нико није вратио“ , остаје и даље. У принципу такав индивидуалан страх најбоље може да залечи неки од облика духовности или религије.
И поред јасних чињеница постоји (пост)модерно виђење света које одбија сваки смисао живота, свако помињање вечности, везано оно за религију или не. Да би се избегло расплињавање осврнућу се на мишљење Мариа Копића, иначе редовног филозофа на страницама „Пешчаника“. Овај преводилац и делимични следбеник Фридриха Ничеа одбија чак и материјалистичко виђење бесмртности, како је горе изнето. Бесмртност или вечност за њега је фикција коју треба одбацити. Ако сам добро разумео Марио Копић под појмом „бесмртност“ подразумева било шта што надилази појединачни живот, и покушаћу да полемишем са таквим ставом. Не негирам да је све што постоји смртно, у смислу гомилања ентропије. Кроз многе еоне ће се и атоми распасти у универзум престати да постоји, али кроз многе еоне и смрт може умрети.
Позивајући се на феноменологију Копић каже како „бесмртност као негација смртности, ствари саме, кад је реч о човеку, није ствар сама“. Даље, „човек као смртно биће нипошто није и не може да буде бесмртно биће, ни у буквалном ни у пренесеном значењу“. Дакле, човек се не наставља ни кроз потомство, то ваљда не постоји. У његовом тексту следи опчињеност у 19. веку (материјалистичком) бесмртношћу (Дарвин? Маркс?) да би се, сасвим логично, завршило првом половином 20. века када је опчињеност постала опијеност и „носитељица убилачких и самоубилачких идеологија“ (Хитлер аргумент).
Насупрот томе, човек треба да се помири са коначношћу свог бивствовања, те радости и љубави „у људском значењу те речи“. Уз позивање на Достојевског тражи се љубав (према коме? слици себе? самом себи? тренутним ужицима?!) „сад и овде“. Мада се позива на љубав без рачуна, одбацивањем свега што надилази садашњи тренутак и индивидуални живот оваква мисао страховито вуче на егоцентризам и површност. Речима самог Копића: „Живимо ли с весељем спрам живота, не треба нам прихваћати, узимати живот као некакав задатак“. С тим у вези треба изнети неке ствари.
Прво и пре свега, човек као биће постоји од кад је свестан властите смртности и покушава да је превазиђе. Како смо видели, смрт несвесно превазилазе и животиње и биљке. Али како у роману „Изопачене животиње“ француски писац Веркор доказује човек је једино биће које има метафизичке (или религијске) представе о свету, то је заједничко за све људе и карактеристично само за људе. Нема таквог виђења, нема човека. Дакле човек је homo religiosus и то је његова differentia specifica. Ако у будућности човек одустане од било каквог (религијског или не) веровања у превазилажење властите смртности, онда ћемо моћи да говоримо о некој другој врсти – као што је рецимо описано у роману „Врли нови свет“.
Друго што је занимљиво је фраза „сад и овде“ која је тако честа код представника New Age погледа на свет. Став да постоји само „сад и овде“ је пренет из источњачких религија. Уочимо, међутим, да мудраци Јапана, Кине и Индије у општем случају не размишљају да „сад и овде“ представља испуњење хирова себичне јединке, евентуално на неки софистицирани начин, како су то мислили још антички хедонисти – што је, иначе, најпопуларније схватање у овом тренутку декадентне западњачке културе. Не, управо је свој его, појединац, релативизован – „не постоји ЈА“, или се оно своди на тзв. слаби субјекат. Човек не треба да поглед на свет из своје перспективе сматра за једини могући.
Човек који исправно дела у садашњем тренутку не ради ништа насупрот будућности, он заправо дела за будући тренутак, иако не размишља о томе да ли ће његово делање бити награђено успехом. Он је једноставно урадио шта је требало. То је основа филозофије самураја, и касније камиказа. То је делање „правог човека“ како га описује Књига Промена. То је становиште које износи Бхагавад Гита, и које неки сматрају основом хиндуизма. У том делу, иначе, Кришна објашњава Арјуни његове дужности као ратника и принца и отклања му моралне дилеме пре него што у рату побије своје рођаке. То је, дакле, делање исправног појединца чији живот итекако јесте задатак, мада је он ослобођен брига да ли ће сам видети резултате таквог задатка; да ли ће уопште бити неког резултата, јер урадио је све што мисли да је било исправно урадити.
Колико смо одлутали од теме и колико је то лутање било корисно? Уверења сам да живот свакако има сврху, и да је његова основна сврха продужење живота, и то не било каквог него властитог облика живота. Све остало је надградња. То су задаци које пред човека поставља вечност, схваћена она у преносном смислу или не. То не значи да не треба уживати у животу, најзад уживајмо у исправном делању, у резултатима ако се они покажу. То што треба уживати у животу не значи да је уживање једина сврха живота. То што треба уживати у сексу, не значи да је уживање једина сврха секса.