Majstori prelaza svesti
Prikazujem rezultate 1 do 7 od 7

Tema: Majstori prelaza svesti

  1. #1
    Neproveren član
    Učlanjen
    16.02.2005.
    Lokacija
    Zvornik
    Poruke
    12
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Majstori prelaza svesti

    Текст је написан у постмодернистичком духу,
    Тежак је за читање. Настојао сам да објединим
    Неке углове Борхесовог књижевног лавиринта.
    Овде има философије, мистике, а највише поезије.
    Мој ум је тражио једну једину књигу овог света.
    Онај који је то написао, нескромно речено, пун духа и знања у увидима, желео би да му се обрате они који трагају за неком сличном духовношћу у уметности и било којој унутрашњој причи. Енергија душе вапи да буде исказана поруком - кроз речи.



    Majstori prelaza svesti

    С А Д Р Ж А Ј


    КЊИГА СНА............................................ .................................................. ................ 3

    Лаоргон - СВЕТЛЕ ПОУКЕ........................................ ...................................... 34

    Критика Лаоргоновог наука........................................ .............................................. 86

    Новус - АФОРИЗМИ.................................. .................................................. ...... 9о

    ПЕЛИНА И ПОРНОГРАФИЈА.......................... .................................................. .... 94

    Неколико Потомејевих прича........................................ ........................................... 97

    Кленов запис о држави...................................... .................................................. ...... 1о4

    Домор - КРАТКА ДРАМА СВАКОДНЕВИЦЕ.......................... .................... 1о7

    АДЕСПОТА.................................. .................................................. ........................... 11о



  2. #2
    Neproveren član
    Učlanjen
    16.02.2005.
    Lokacija
    Zvornik
    Poruke
    12
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    КЊИГА СНА


    Детаљно проучивши Коментаре* осмелили смо се да изнесемо на светлост дана неке изводе, свакако недовољне, из оних књига које се до сада нису спознале или су се тек дале наслутити проницљивим умовима или осетити широко раскриљеним срцима, али су поврх свега остајале необјављене, што ће бити, тврдимо, и убудуће. Није сувишно споменути да су врата којима се отвара граница, како вели песник Лаоргон**, птице отвориле пре човека. И наше претече су, поштујући давнину чак и до љувавног нивоа, упозоравале на последице те заблуделости тумача. Круг који се описивао беше тумарање у пределима таме. У вези овога, филозоф и поборник сваке делатности, тачније укротитељ царева и како га прогласише «демон свакодневице», учитељ Потомеј***, поучаваше да се одрекнемо тумачења због врлине делатности у празнини.


    * Коментари су библиотека са непрегледним лавиринтом. Са становишта ових књига чије странице расветлише наше нејаке моћи ума, Коментари се своде на искривљене истине Свете књиге која још увек телесно присуствује у овом свету.

    ** Лаоргон је песник из првог времена. Прича се да потиче од Огњеног Оца који је обљубио вештицу Лотрику намамивши је да уступи магију мушкој полној власти. Лаоргон углавном пева о животињском свету, симболично и духовито.

    *** О Потомеју ће бити речи и доцније. Постоје приче да је био варалица.




    Наше побуде нису часне иако би се дало приговорити да ништа занавек не сме остати скривено. У овој објави није реч о томе да се нешто истисне, не само стога што срце трајно жуди за тајном, него смо присиљени снивањем Књиге божанства* да дотакнемо други предео времена, и нечасно се уздигнемо као они који моћ граде без свести о уделу дара. На овом месту пожељно је нешто рећи о критикама**.


    * Кажу да само онај који је сањао Књигу божанства може добити те способности да чита и друге књиге из оностраног. Овај сан нема своје садржине, он је тек виђење књиге и светлости. Један од нас, вичан да се духом бави до исцрпљивања, беше уснио некакву блештећу књигу коју ћемо доцније, у заједници посвећеника књижевности и читања, назвати можда и вишезначним именом Књига божанства. Формулација је сувише нечињенична, али нисмо могли због логичког расуђивања да је назовемо Књигом сна. Касније се то испоставило сврсисходним. Бранећи логику, сви ми који смо уснили Књигу, доживели смо и виђење другачије књиге, праве Књиге сна. Тако смо били поучени да оно што захтевају правила логике којима се не иде у свеобухватност или се бар сужава значење, одводи и до истинитог доживљаја и подударности сна и живота.

    ** Критике су саставни део Коментара.




    Песник Лаоргон вели: они који не сањају умешни су критиковању. Заиста, немогуће је искоренити тумаче али није, вреди ли напомињати, све благо у њима. Критике су изван онога што доживесмо, те би било шаљиво језиком говорити о крилима светова наших књига. Чини нам се да човеков филозоф*, чије име нећемо наводити јер нам би заповеђено да не улазимо у чудо историје, рече да некада неке говоре морамо означити као брбљање.


    * Најпре о заповести. Она вели: истину дубоких сневања гајите ви који сте верни речима. Пре тога, у историји се запиташе: шта је истина? Дубоко сневање нема разлога да на такав начин прилази проблему. Другачије речено, дубоко сневање нема границе. Оно је празнина и за оно што је дохватило и празнина за оно што није досегнуло. Стога је историја забуна енергије и речитости, али не и верност речима. Човеков филозоф је сваки филозоф људског времена који напрегнуто настоји успоставити ред у човековом хаосу. Исто тако и Потомеј се варао (или је варао), када је мислио да делатност и њен закон који се састоји у обожавању исте, води ка дубоком сневању. На тренутак ћемо отворити Књигу оностраних делатности: делатност је анђео и његов замах крила. Потомеј је вероватно тиме и био надахнут. И још, у оквирима филозофије, рецимо да су речи наудиле стварности (Лаоргон рецитује: речи су чиниле од стварности камен).

    Почећемо првим изводом, али пре тога вредно је и поучно, што ћемо чинити код сваке књиге, испричати како је један од нас дознао или дохватио књигу. Тај човек спаваше на деведесет деветом спрату стаклене зграде* у оно време када је свет већ био увелико убрзан. Био је боем склон да повремено записује стихове. Његова вештина беше се толико усавршила да је писао песме само на корицама хлеба. Наш пријатељ је причао да из новинских чланака који су обиловали открићима и упутствима, беше нагнан да тражи јестиви материјал за речи, а хлеб је свакако био погодан, и у симболичном и у чисто практичном смислу, за запис. Пријатељ се жалио због неупотребљивости алкохола за наведену радњу. И када се нахранио али не и заситио, он заспа ошамућен мастилом. Човек је осетио да сан почиње од стомака**, да некаква светлосна стрелица стиже на сасвим малој удаљености од бубрега и креће ка уму који ће будно сањати.



    * Зграде су објекти са наменом за становање. Градиле су се у почетку од иловаче и посећивале су их змије, доносећи лудост. Затим су неимари смислили зграде за настанак обичаја. Бетон је још увек присутан у свету, њиме се прелази од растојања до растојања. Данас се граде зграде од стакла, у складу са идејом светла и у унутрашњем.


    ** Ова техника је спонтаног карактера. Треба претходно живети на изузетан начин, опробати се у духовности, бити прожет божанским до немерљивости, и чудити се, изнутра и дубоко, стварности. Стомак преузима од срца усијање.

    А онда се отворише очи иако је човек још сањао (или је започињао сан). Гледао је дете, тачније мушкарчића, како излази из слике и приступа постељи. Дечачић је имао буцмасте образе, носић из којег је цурила слина, и носио је панталонице и белу кошуљицу са некаквим круговима у пределу срца, док је намигивао и бленуо ка свом, рекли би, хипнотисаном* објекту. Он рече: дошао сам да ишчупам књигу из тебе или да је створим уколико је немаш. Био је то глас одраслог** и рука му се увећа, прст је постао величине човека. Песник се, како веле други песници, никада не уплаши, зато што је непрестано застрашен, те је пријатељ успео да у исти мах прочита оно што је написао, своје дело, књигу на хлебу, и да осети сенку велике шаке. Можда би било мудро утврдити да застрашење доноси потпуну спознају смрти. Све је, затим, стало да се смањује***.


    * Злонамерни тврде да су наши снови настали у хипнотичким стањима. Казаћемо да нисмо стицали вољни однос према сањању, снови су производ несвесног или ирационалност награђена спознајом, и нико нас није успавао, чак ни божанство, да би видели.

    ** Деца су једина бића којима се свет чини онаквим какав заиста јесте. Детиња душа је срећа и спознаја, укратко живот.

    *** Визуелни трик или халуцинација је неретка појава света у коме живимо. До другачијег виђења магови су долазили помоћу биљака, али је и град огромна, халуциногена биљка за индивидуе. Овде је реч о песнику, о човеку коме је својствено да буде на ивици. Не знамо одакле је стих, из које критике, који ћемо навести: не тугуј ако се нађеш својим половинама и на небу и на земљи.

    У књизи којој смо дали име, донекле болно, дакле у Списима далеких суђења, човек је прочитао и своју пресуду*. Али, ни наша заједница не познаје све реченице тих оностраних стварања**. Мислимо да је најближи био чувени правник и ерудита Клен***, једним изврсним тумачењем законских коментара, суштини онога што је боем сневао. Коментари су религиозна удубљивања или повезивања небеског поретка са земаљским потребама.


    * Пресудом се онај човек који дође до знања о судбини осуђује на доживотно немање очију у другом (свету). Посебна олакшица се односи на стање, тако да ни прелаз није мучан, и овамо и онамо. Гатари нису осуђени ако не знају потпуну судбину, али гледање судбине није исто што и читање Списа далеких суђења. Члан наше заједнице је вишеструко кажњен. Он након сна не може учинити исто дело или што би Клен означио грешком, иако је сласно читати виђење књиге, а пресуда обавезује онога који угледа песму закона да уништи властито биће сачињено од поседовања. Клен коментарише: виђење добра кроз закон значи одрицање онога што чисти или људски закон поставља у друштву. Тако да онај који је видео бива избачен из друштва постајући неосетан за закон.

    ** Рекли смо «стварање», дакле не употребивши појам дела, форму. То су књиге енергија а не мисаона обликовања мастилом или оловом.

    *** Клен је тумачио закон позивајући да се доследном применом искорени сумња, одстани слобода воље, оваплоти воља закона престанком правила. Клен је био маг који је на јуристички начин призивао дух у свему. Али, друштво без закона и посве прожето духом стигло би до Списа далеких суђења или усмртило се. «Излазак на суд десиће се без времена».

    Рецимо да је човечанство дуго тумарало у устима судбине. Пријатељ је причао: религија је судбина а сан је слободна воља. Но, позабавимо се књигом. Списи далеких суђења се састоје од душа. Сан се не изражава у бројевима јер једна душа је божанство којим се осећа целовито*. Судбина је делић целине и везана је за материју. Познато је по коментаторима да су у свету могућни тело и душа. Списи далеких суђења су као и све књиге од мисаоних нити, златастих влакана која су била намештена у виду престола**. Ни наш пријатељ није стигао до тог царства. Сатиричар Новус*** вели: ако хоћеш иза завесе знај да те тамо чека луткино оружје.


    * Целина је изван реченица. Целина је душа, јестива и сањива, одатле и сан или читање нашег члана.

    ** Престо се градио у времену без времена. Архитекте су смислиле да снагом исконске мисли створе идеју даљине којој све прилази. Престо је закриљен завесом и душе ту долазе да би се одсликале као на огледалу. Или, како описује пријатељ , престо је очима неприступачно огледало јер се не може доћи и видети али је више него виђен, јер осећање доживљава целину. Души ништа не смета да осети другу душу и да наслути престо. Слућење је душа душиних осећаја.

    *** Сатиричар Новус је познат по козјем лику који се цери над умом читаоца.


    Мислимо да су писци и превише нападани у времену слике. Не желимо да још више заклонимо заслепљене, они су на нивоу свести и маште, и бранили би песнике, филозофе и нараторе, како вели Лаоргон: јер нам душа стреми смрти. Али, постоје исцрпљивања у кружници, и ход њеном ивицом замара. С нама је у друштву био и један који не беше од наше крви или бар склоности*. Чудан човек, обичан и истовремен са оним што је познато у свету. Он се на улици обратио замишљеном брату говорећи: зашто када их толико гледаш не купиш новине. Члан наше заједнице, узвишени припадник реда, склопивши очи рече: нема нигде изненађења. Да ли је био мудар, али човек каза: у њима има много вести**.

  3. #3
    Neproveren član
    Učlanjen
    16.02.2005.
    Lokacija
    Zvornik
    Poruke
    12
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    * Не кажимо одакле та склоност да се уђе у наш ред. Заједница је оформљена у близини једног брда с којег силази сунце. Обожаваоци светлости се лако проналазе и приљубљују сунцу. Неко се двоумио да ли треба више волети читање него сунце, али све је разрешено након сањања Књиге сунца и таме. Тамо стоји: у мени, сунцу, јесте слово. Сувишно је коментарисати овај фрагмент.

    ** Вест је све оно што одушевљава друштвеног роба. Слобода о којој се толико збори у вестима само је догма просвећенијих робова. Појмовник идеалног друштва дефинише људску заједницу: сврставање у целину које даје оквир души и узима од ње божанско јесте вечити процес или заједница.

    Наново и наново би нас удивљавао тај човек. Мислили смо да знамо језике* света и да држимо у памћењу светску библиотеку, али је човек говорио непознатим језиком и учио нас дивоти свакодневног**.


    * Долазимо до имена. Он је Абвгд, и како рече: олахасма туби (у преводу, његовом: обични, несрећни земљанин). Много се у то време писало о неземљанима, чак су их хватали да би сликом потврдили постојање и некакву божанску моћ технике. Абвгд је понављао причу о обичној земљи, земаљском пореклу свега. Његова изрека је: све је настало на земљи и ништа не може отићи са земље. Радо смо га прихватили у наш ред јер је био обичан и истовремен, живео је у свом и нашем сада. Уосталом, велика је ствар за мистике када се друже са човеком од крви и меса. Абвгд је нарочито волео месо и жалио се на настраности неких нељуди који су га прогањали да би му испитали крв.

    ** Свакодневица је космичка посуда, лонац збивања. Јутарње буђење, кафа или доручак, заузетости, посао, лутање по граду, смирај уз слику, ноћне љубави, хронике и смрти или недела у њима, поплава немира, тумбање, учествовање, живот високог стила, неправде, муке и невоље, рађања, болести, умор и смех, све непрегледно, све појавно, земаљско, вођено нечим што је изван и у томе, смрт и смрт, нестајања... Постоје господари свакодневице, они који тела проносе кроз њу, свесни и разумни, али таквих је све мање. Ово је живот, дрхтање, надимање, живот који пропада и који се узалудно надима.

    Тај човек је на необичан начин усменим казивањима описивао стварност. Били смо свесни да је то реално. Када би наше уметничке душе запазиле одсјај, преливања боја, душине изразе на лицу, он би само констатовао: на њему је сако или дан је данас облачан или зашто се мучи итд. Такви искази* само су нам правили невоље, јер нико** од нас није сањао књигу стварности упућену од неба, кроз снове, до ума. Питали смо се какав је то одраз небеског у психи да би могла тако слободно опстојати психа и њени предмети. Није било незгодно замислити узрочника, али је слобода форме била спорна.


    * На тренутак би и божански сневачи, оно што смо били ми, преобразили се у драгуљ свести која, на сву срећу, још увек кружи светом. Али, нешто је мутило интелигенцију која се напрезала да смести у исти облик сањани дух и испуњеност свакодневним. Било је примамљиво отварати ладице духа, час за сан, час за какав бетон, аутомобил, градског човека или продавачицу сладоледа. Лаоргон о томе пева: сиђох са неба да бих потонуо у земљу. Човек, наш пријатељ, је био сасвим на земљи, и чудили смо се, иако добро познајемо уметност, зашто су тумачи толико записали реченица попут ове: сребрно језеро беше иза његових широких плећа посутих власима косе црне као гавраново око... када је човек говорио: он стоји покрај језера... и тај исти човек се сасвим лепо осећао иако није читао књиге, ни оне тумача или небеске, као ми.

    ** У то време смо тако мислили. Доцније, показаће се да је и сан процес.

    Књига Из светлосних речи је сањана на један сасвим опасан начин, из чега смо извукли закључак да се сну мора жртвовати и физички живот, између осталог. Онај који је сањао не беше обузет читањем, до тада, нити је био увучен у било какву игру речи. Поштовани пријатељ се бавио банкарством и као службеник беше уредан и прецизан у обавезама. Посао и папири*, нешто више посвећености рачунару, повремени изласци са еманципованим женама, то је живот који Потомеј назива «усклађеност са одсутним»**.


    * Хијерархија папира је одлика модерних друштава. Стари песник, од кога је и Лаоргон учио, пева: папир је дрво израсло у мом срцу. Хронике о пореклу хартије бележе: морали смо да убијамо магарце и друге животиње како би наше речи могли негде, из здравог разума изашле, сачувати. Ова књига о којој сада говоримо, на сличан начин, даје значење новца: новац је једино добро или мисао којим је Сотона купио од Господа земљу. Тумачи или покварењаци су видели у новцу светлосну реч историје (или времена). Тако се дошло чак и до става: у Господу је унапред постојала идеја фабрике папира и (зло)употребе онога дрвета са јабуком. Ми смо сневачи или читачи сна и осећамо да у сну нема греха. Мислимо да би могла бити бесконачна спорења о значењу речи новац у књизи Из светлосних речи. Прича о папиру је сувишна чак и ако је уметност на њему.

    ** Одсутност је опседала оца тог банкара. Истина, отац је волео да му син снева али је био строг према захтеву да се искорачи из његове маште. Семе којим се оплођава одсутно је маштовита мушкост писца.
    Отац је учинио сина одсутним јер је одузео значење, али и синови се побуне и долазе до сна на наш начин.

    Банкар се наједном, једнога дана, затекао на страшном, имагинарном месту, у изнајмљеном стану и није му донет доручак којим га је газдарица опслуживала. Потом су га окружили непознати људи и почело је испитивање. Човек се бранио аргументима, правом на стварни свет али је осуђен упркос или у складу са правдом*. Место извршења злочина или смртне казне био је његов сан**.


    * О праведном не говоре Клен и Потомеј. Неки тумачи су стога узимали примере из живота, не упуштајући се у теоретисања или писања закона, показујући колико има духа закона, правде у живом. У нашим сновима у којима је живо само оно што је умрло, и тражећи да буде жива мртва слика маште, ми смо праведност видели као једнакост својстава мртвих.

    ** «Како је лепо умирати у сну или је сан најлепше умирање или нема сна. Али, смрт је највећа спознаја и без сна нема смрти. Анђео који одваја душу од тела је непознати човек до тада. Окружени сада стварним оним што је било маштовито, суочавамо се са изазовом, вечно дрхтати пред сагледањем учињеног или се ослободити и полетети» - тако је беседио мистик некима од нас пре него што смо сањали. Како смо прочитали и Потомеј је саобразно поучавао: делатност у стварности увек је покретана празнином или жељом да се прибегне једнакости у празнини. За Потомеја су сви цареви и силници, уколико нису делатни у циљу светлосног обожења, бедници и нарушитељи слободе склада. Тумачи исто веле: било да је реч о телесном покрету, неспутаној акцији, о маштању или мисли у машти, човек који то чини налази се на прелазу и поштује закон јер је вољен.

    Морало се десити то прелажење или како веле нови посвећеници: «виртуелно(ст)»*. Бајка која је добила окове стварности била је душа са повременим памћењем**. Човек је изашао из оног света јер се роман није завршио. Домор***, врсни познавалац техничке стране смрти, мудро запажа: стварали смо средства за прелазе а оно што смо начинили само је тужна демонстрација бекства. У ствари, тражила се реч, тражило се одговарајуће именовање, да сто буде сто, књига да буде књига, али су гладни духови стремили ка господству и сили, херметичном, те су речи прескакале време и изговарале се без обуздања.


    * Виртуелно је зебња нових тумача. Људи су се уплашили од превласти слике над умом. Истраживачи су кренули у правцу измене света, можда чак и побољшања, а сликовитост је преплавила свет законом брзине или јакости одгонетнутог, пронађеног, ономе што радознали свет воли.

    ** Вежбали су памћење и умирали препаметни – то је тај живот борбе и тескобе.

    *** Домор је сличан Потомеју, али за практично он је навијен до максимума и понекада шегртима каже понеку теоријску мисао коју чека планета.

    Из књиге светлосних речи дознајемо да постоји она врста светлости која се људском разуму, осету или утиску, причињава као писање тихог простора* утробом неба. Лексикони времена и рспростирања су повезани**. Појмови се стварају из бића, суштине, светлости. Речи или оно што је тако названо је дух, празнина, испуњено енергијом***.


    * Говори се да су људи направили неке летелице и да круже око планета као између малих, сивих кугли у непрегледном. Тихи простор је догађај тако ситних честица, сударање облика финијих протежности него душа.

    ** Речи светлосне или речи преваљене преко уста и речи записане, све су то речи истог значења. Из светлосних речи је књига, инвентар којим располажемо на дохват срца. Каже се: душа. Каже се: подсвест. Речено је: Господ. Човек који није сањао морао би да доживи оне земаљске речи значајне за саображавање небеског. Али, банкар је отишао у другу крајност. Банка као гомила новца, као круг размене, доби значење демонске јазбине, обрта таме, злобе, искривљавања, смрти. И ту је душа која се покрену, ту је осећај да срце ствара другачији утисак, другу енергију, оно што не дотиче замах похлепног ега.

    *** Енергија је истовремено и ствар природе и ствар душе. Невидљива материја коју унутрашњост извлачи из прожимања светлосног и тамног – то је појам енергије.

    Дарована енергијом опстојава стварност која је мука мистицима* и свима намерним да изађу. Лепота природе и прожимање појавног јесу чудо вођено страстима. Две су врсте оних који се баве стварним: који спознају и који живе. Али, разлика иако очигледна није изнијансирана, биће живи и биће спознаје. Биће је човек који пролази улицама или како би рекао Клен: биће је особа подвргнута закону**. Ми се пак питамо, ко је онај који би сањао свакодневицу на другачији начин. Наш члан најпре беше рудар, у окнима*** живеше то биће. И само такво лице, угљенисано, болно, могло је да изађе и душом учини чудо у стварном.

    * Мистици се баве очима неба. Мистик је превише невидљиво биће. Налази се на било ком мосту лепе земље, слуша хук реке, шири руке ка обалама и спаја, кроз душу, земљу и воду. Мистик је најсвеснији ваздуха, чувајући ватру (изазивајући је), доприноси спасењу енергије и светлости.

    ** Личност учествује у закону. И земља је личност као што је и лав личност. Огањ око земље доказује колико је закон строг. Топљење овостраног у тишинама тумачења, када закон дејствује, јесте час личности пред небеском публиком, анђелима и честицама, збивање коментара или свести.

    *** Окна су црна и ликови у њима су црни. Излази се на дан црн и посуђују се хемијска средства за очишћење.

    Говори човек: изашао сам на светлост, тамо где су биле ствари, и радознало пођох да дохватим један шлем али запех о даску, окренух јој лице, и згазих мрава, беше то тако свирепо да ми срце задрхта и научих се души, ономе што је живо у мени, па се тргох и побојах, а иза мене је било окно и мрак од кога беше зазебло моје тело, те се нађох на неком пољу посутом песком и птице су спржених крила лебделе изнад моје косе, и прса ми се надимаше јер сам био очаран страхом и ишчекивањима, пролазећи покрај непокретних прилика људи који су ме замарали и нагонили ка даљини, а онда се појавише псеће очи и добих да тугујем у њима, и јежећи се тонух ка неком дну иако ме је и тамо, слутим, чекало исто: ствари и прах... Говоримо ми: човек је сањао човека у себи а само такво биће је било пријемчиво за Књигу небеске свакодневице*.


    * Казивао је да види кухињу и да је спреман да справља јела и ђаконије. Потом је казивао да нема свести или осећаја за лопату и чекрк, да је «кобра» дуго и самотно дрхтала у дубоким ходницима и да је био принуђен да уништава гнезда ластавица... Очекивали смо да нам саопшти садржаје али он је прећуткивао, и схватисмо: сударају се каменчићи уметности и куглице неба у појавним облицима свести по васељени. Стога зајахасмо дубоким очима на крилатим коњима да јездимо до коби и решетке, гледајући белим очима стварносна ткива и слутећи да читамо Књигу небеске свакодневице, јер су и горе јели и пили и веселили се, тутњали су возови, димили се димњаци, ћарлијао је ветрић, и нека огледала пунила се значењем, водом и циркусом.

    Свакодневно би нам прилазио онај обични човек примећујући да смо се уљуљкали и «забранили» ка стварности. Боем би онако ленствено казао: ти имаш само хлеб* а ја имам књигу и хлеб. Банкар је, такође, одговарао на упитност и сумњичавост обичног човека: долазим из визуелног** и без бројања знам колико имаш новца јер ми је пресуђено. Рудар је трагао за светлошћу у његовим речима и одмахнуо би главом говорећи: тамо је мрак, обични... Онај који је био исцрпљен од духовности мудро је ћутао чекајући да се поклопе трен речи*** и трен стварности.


    * Хлеб је насушна супстанца. Чујемо да се већ ради на њеном преобликовању и мислимо да ће човечанство због таквог непоштовања умрети.

    ** О визуелном Лаоргон пева: и бејах у речима које су пролазиле неким одсјајима тмина и зачудних светлости... Клен се сећа једног закона у коме се визуелном додељује узвишено место мисије, избављења, те поручује: закон који је и затварао и отварао (не каже: ослобађао) човечанство, беше допуњен визуелним да би се стадо људи сагледавало... А Потомеј ће сасвим заборавити на очигледност визуелног јер се није десило у његово време.

    *** Коментари су дали толико врсних песника којима би својствена свечаност речи, да се неки прецизнији тумачи уплашише за судбину логике. Само је ова снага (речи) умела да заносу даде улогу водича. И беше то блиставо људство, заједница среће и разума.

    Често смо седели за трпезом, казује један од нас, и наслађивали се воћем из јужних земаља. Такође, често смо славили смех* и бајке**, јер се у првом налазило чудо душе а друго је прилазило нашим сновима, истина крхко и истина нежно. Осећали смо Лаоргонову сенку, како ступа у ово сабрање, песников дах и вечно у нереченом које му високи стихови докучише. Али, осећали смо да нам недостајаше жена***, еротичност пре свега, па расправљасмо о неписаним правилима реда**** и молисмо Господа да уступи сан жени.


    * Договарајући се како да заваде мудрост и стварање, демони су измислили смех за човека. Свет се толико одрекао озбиљности да данас у уметности драме нема никакве форме осим смешне трагедије.

    ** И летелицама и справама за очи, али не беше подесно да учини нешто другачије за очи – записује Лаоргон, мислећи на бајке. Чудновати људи, чудније звезде, нестварни коњи, дивови и виле, све се то налази у срцу маште које није заобишло ни путању сунца, није се препречило месечевој ноћној слици.

    *** Женско тело прати сенку времена. Она пролази заносно и изазива уздахе који ће напакостити суровом мушком принципу. Најлепша и најмудрија, драга као срна врх пропланка, богиња Пелина каже: узимајући телом дарове ја се сам се лепотом уобличила у уму.

    **** Правила реда су променљива колико и снови у менама космоса. Овде није реч о наметању, треба да се догоди помак царства, силазак до нове дубине, да би сан пронашао по промисли свој ред и предао захтев земаљским бићима да учине лепшом смрт и човечнијим боравак.

    Били смо на висини, скоро смо били у звездама. Заиста, чуло се како очајавамо, како су нам узнемирене мушке природе и дочекасмо финију, заводну светлост. И онај обични човек иако изузетак, наш члан без сна, беше ужарен јер га је као и нас похађала жудња. И угледасмо је: долазила је као лепотица на чије лице се наслања дах месечине, и уснама је стварала незнане речи као молбе за ватрене пољупце, и њихала се једрим боковима разгонећи сенке из наших очију, и отварала срце да знамо да је најчистији извор, и меко нам приближавала дојке да би чезнули и очистили биће – јер беше љубав*.


    * Несрећни су они који пишу о љубави. Свесни смо и својих несрећа у сновима када нема ње. Након што је ишчезла, питаћемо се шта су песници певали о љубави и видећемо да је то иста несрећа као и оно што замахну нашом дубином. Човек рече: лепа је. Расрдисмо се на брата и грајом хтедосмо да му сломимо ребра и срце, јер су речи, било какве речи, квариле доживљено. Чинило нам се да и снови трагају за нечим сличним. Ах, те несрећне душе песничке! Зашто човек мора да лута по овом свету, носи таштину и скупља прах у облик своје судбине, да би запазио, на крају живота да ли, лепоту и њену вечност, љубавно стање, непроменљивост, пуноћу, добио залогај од апсолутног и унесрећио се у спокоју. Изгледа да највише кажу о љубави следећи записи глумаца или женомрзаца: љубав је без лепоте, без склада, она је крвник сиромашног бића, краде и отима, не налази се као постојана мисао, много је болна, наказна је, потврђује смрт, доноси болести, разара домове... Али, Лаоргон је оправдао све, певајући: чиних многа мужевна дела и утапах се у безбројне облике, једина срећа ме запљусну свог када испуних срце њом.

    До тада смо били опчињени звездама и лутали смо астралним* на начин близак једино сазнању. Дух наш је кривудао и кажимо отворено: били смо несрећни. Пре се говорило да човеку преостаје устемљење ка божанству иначе је све бесмислено. Ипак, за нечим жуди душа, док се не испуни. Знали смо да носи женско** биће и књигу. На мах наслутисмо како морамо одредити чуваре за њено тело јер би неко могао заблудети и посегнути ка чарима. Узалуд очекивасмо да нешто каже, а изгледало је да би речи поквариле наше очи. И држасмо напрегнутим душе, јер зажелеше да она прохода кроз њих***.


    * У техничком смислу, астрал се састоји од боја. Домор пише: астрал, то су обојене тачкице које не примају тело. Како их видети, како бити у томе, Домор поучава: у души су и крила осим осећаја и није нека тешкоћа да се душа отисне, али и за тај подухват потребна је припрема, освешћење, спознаја самога себе. Ми смо на мучан начин тражили дух и из те потраге изникла су души крила за астрал. Новус каже: уздрмах се да бих одбацио тело и космосу поклоних своје лепо лице.

    ** Прича се да еротично настаде на острву богатом биљем. Данашњи млади човек негде записује графит: тамо где је «трава» тамо је и женско. Иначе, време има покретача који је по ученима означен као принцип.

    *** Жудња да женственост испуни душу је, по Клену, застрањење.

    Пелина је стајала на доњем степенику док смо предосећали да ће бити господарица*. Њена ружичаста хаљина се заносила у правцу огледала са леве стране. Рука јој беше бела као млеко које је Новус испијао на баханалијама ругајући се скаредностима и благом дејству опијата. Неко испружи руку, господски али без душе, и тада, уз наш узвик, из њених недара излети змија Ноа** те прелетевши преко наших глава поче говорити свакоме његове стидне мисли: ја желим спавати са Пелином или лепа јој је и крупна дојка или каква женствена бедра... А када беше издекламовала еротске садржаје тих недозрелих мистичних унутрашњости, Ноа се сави на глави обичног човека и рече оно што је Абвгд мислио: то је жена.


    * Заједница није имала вођу. На њеном челу је стајао сан који нас је предводио кроз бестелсни предео, вечним простором. Сада се чудимо зашто смо били толико неопрезни, јер како вели Клен, власт жене је увек деспотска. Али, за доласке на престо постоји припрема и околност изражена у спремности да се прихвати надмоћан дух и да му се покори. У ствари, из нас је проистекла телесна жеља чија је манифестација слабост духа, провидно тело и расплинут мозак.

    ** Ноа је змија црних људи коју су нека племена гајила хиљадама година. Онај ко скрије Ноу у недра, каже легенда, откриће тајне помисли других. Обред «бацања змије у туђе мисли» упражњавали су звездотачци раније и данас га спроводе техничари слике, тзв. магови прашине у мозгу. Наравно, обред је игра или илузија, па ипак, доказано је да су свести сасвим верно забележиле исказе психа.

    Настао је мир грозног тренутка. Пелина као дама из седме бајке*, пређе на други степеник и један од нас паде са лествице**. Обични човек беше обавијен светлосном ауром чији се зраци гомилаше брзином песничког вранца што у подножју планине хита ка ружичњаку где вила несмотрено доји заморчиће и хрте из још увек непознатих прича***. А онда је завукла руку ка најстиднијем месту и оданде извукла документ**** док смо се згражавали. Пелина је читала: измислили су слова да би удовољили жени и бројке да би измерили своје ружне мушкости, и измислили су точак и стрелу да би освајали тврђаве где лепотице лица подешавају језерској води, и мудровали су да би били у опсенама јер се из њих лови женско срце...

    * У седмој бајци се надмећу прва жена и Пелина, која ће пре добити поуку од змије Ное. Победила је она које беше најстварнија.

    ** Лествице су појам духа, достигнути степен, сви могући прилази обожењу.

    *** Приче су, прича се, сасвим познате. Умни језик их преноси са колена на колено, а баке их задржавају у собичцима да се не би преобразиле у ветар. Стога се може рећи да се непознате приче налазе у ветру.

    **** Документ је акт разумних напрезања. До слова се дошло уз зној. Документи се, иначе, усаглашавају и исписују као наставци заврзламе потекле од ујдурме коју је извео Сотона на својој висини.

    Након што се завршило срицање осуде и срама, скрушено смо избегавали погледе између нас и ње. Чекала се реч, али ко је могао први изговорити нешто вично изласку из неугодности када су нам душе окусиле поквареност, да не кажемо зло*. Напокон, умни брат каза: срећан сам што чујем своје мисли, и рећи ћу, драга и узвишена Пелина, могућа господарице, да јеси узор болести сна и изазивач свакојаког немира без сврхе, плашиш нас. Дама покривена плаветним огртачем са хиљаду рубина на златастим рубовима, ћуташе (верујемо да је скупљала** енергију).


    * То није грех о коме религија вековима збори. Зло које се окусило само је несрећа сну – вели Потомеј. Грех или зло је исувише људска реч, означавање стања проклетства, губитка љубави. Али, то је реч која није у том стању! Када би постојали упоредо стање и реч онда би савест учинила довољно преближивши се покајању и тиме избављењу. Грех је противан сну а сан се једначи са осећањем истинског блаженства. Клен записује: грех је најјача и највиднија свест, непоштовање доживљаја сна. Тако да Клен види у греху заметак говора, осуде. Само је она свест која на наопак начин доживљава могла да проговори о себи као о кривици, блудњи, застањењу.

    ** Усредсређивање психе је техника оних који жуде за моћима на земљи. Благонаклоно је пустити рибу свести у туђу воду, гласи Новусов афоризам.

    Подигли смо главе и достојно мистичне особине запутили се ка врху остављајући упражњено место на степенику, разлици између нас и Пелине. И уплашени и горди и малаксали од еротског обиља, тако смо сачували лествицу. Не споримо ни данас да је Пелина божанство, али било је неупутно позиву, посвећености, играти се у њеним чарима*. Па ипак, трагови** су неизбрисиви и онај обични човек је дуго носио *** на глави склупчану змију и опомињао нас да мисли било којег трена могу бити прочитане, разоткривене.


    * Неки мистици управо нагињу или узимају за тачку ослонца обожавање жене. Кажемо да су то настраности и путеви без повратка. Лаоргон пева: и ти што ми јеси у сну не буди стварна за моје очи.

    ** Мисли остављају линије по духовном простору, стога се и верује да је земља обавијена пауковим нитима.

    *** Човек се ослободио отровног терета када смо се навикли на ту опасност. Док год смо мислили да ће Ноа скочити са његове главе ка дубинама наших психа, дотле се човек није досећао да храбро испружи руке ка темену и уклони опасницу. Потом смо се смејали и хвалили обичног човека наводећи Новусов афоризам: оно што не могу моћне мисли мистика сасвим је лако људским рукама.

    Тако успевајући да се не затрпамо у сили, господству* или обмани, негде смо се морали склонити од љубопитљивих људи**, одржати потребну чврстину заједнице и радити на сновима и бестелесном у себи. Духом осећајући блискост и изванредну сраслост братства у ред, ипак нас удаљеност у простору позиваше да нешто учинимо практично за ред. На то нас нарочито опомену дејство четвртог*** сна.


    * И рађајући се од беле крви и дајући печат заједници они ће, вели Клен, испуњавати закон. Услов за господство беше доживљај, сан. Машта је стварала време у коме смо обитавали, али снови не беху од маште. Неко је чак прорицао да ће доћи доба када ће бити господе само у књигама (што наравно, потцењује читаоце и писце).

    ** Људи су, заиста, радознали. Ширина радозналости превазилази границу космоса.

    *** То је тачно тај по редоследу сан. Иначе, бројеви су небитни и овде се број наводи само да би помогао читаоцу у сналажењу. Критике су и превише цитирале странице књига, давале изводе и разјашњавале их, али кажимо Лаоргоновим речима: срећни час уметности видећеш када душа и лепота створе варљиво.

    Он је био принц из племена које сагради куле на Кривој Планини* и тако у својој младости уместо девојака и пића од дароване зрелости гледаше патњи у очи. Незадовољство га проже и осећајући да се душа не смирује запути се из свог врлетног завичаја служећи неке врачеве и чудаке** што су обртали енергију по телу. Научио је да хода по води, да припитомљује звери и разбија стене***, али душа се не беше избавила и стајаше далеко од вечне среће.


    * Крива Планина је перивој богат мистицима и старцима који су од давнина гледали десето небо. Испод врха је висораван на којој су начињене куле одмах након даривања свести и ватре. Прича се да су ти људи спокојно засновали заједницу просторно најближу месецу, сунцу и звезди. Потомеј бележи: нису имали цртеже нити су хтели да саграде кулу до божанства, душа им је делатно радила у корист празнине.

    ** Чудаци се данас налазе по градовима и посвећени су свакаквим истраживањима у вези са духом. Баве се мистикама на крајње неодговоран и недисциплинован начин. Из њих, у неком знаку времена, исчили какав мистик беле крви и каже нешто човечанству. Новус за себе вели: дуго сам се дрогирао мистикама а онда нађох просветљење у дувану и поезији, ненадано.

    *** То је песница која ломи чврсте ствари, вади људска срца, разбија лобање и крши путеве ветрa.

    Не зна се ко је засадио дрво на ливадици и ко је приближио гљиву човековој смрти. Углавном, он дође на то место да седне* као што цвет, жут и орошен, стоји у мочварама. И би потрага по срцу, немилосрдна и дуга у болу душе, до излаза**. Тада је човек сагледавао ступњеве и свест је запажала све оно што дух може. У једном тренутку када рече себи да је уморан, и када капци падоше са лепих обрва, он дотаче сан и сан дотаче њега, сјединише се у случају. Он помисли: очи су ми стигле на границу***, сањам и улазим. И тако сможден, онај који је укротио глад за животом, сањаше Књигу празног неба****.


    * Први услов да се приступи духу јесте положај руку и ногу. Седећи положај се препоручује за утишавање жудње кретњи, преласка из једне тачке у другу. Али, Лаоргон никада није седео, он је лежао и исцрпљујуће мислио оно што је доживео. Потомеј је пак, на неком двору замолио господара државе да му покаже игралиште на коме су пси и трагачи за пленом, са добошом у средини, спремали се да јурну ка шумским жртвама, и када се овај поносно хвалио лепотом витезова и поданика, Потомеј је засео на царску столицу и ускликнуо: свуда ево ме!

    ** И празан излаз и празан улаз, одвећ празна зграда света – каже Новус.

    *** Границе света су оивичења душе. Оно што прелази само је схватање да реч има значење и се уз реч може изаћи (прећи).

    **** Принц је након сна писао коментарске фрагменте и они су понуђени човечанству. Књига из сна се пренела на други начин, следбеницима, без тежње да поучи.

    У Књизи празног неба свака реч се састоји од празних, мисаоних слова, али је састав пун, препуњен свесношћу и снагом поништеног јаства*. Три су облика ове књиге: сан од душе у коме она живи јединствено, сан од бескрајног у коме се ништа не дотиче и не обавија и облик сна који је и ништавило и егзистенција**. Ова књига би се могла превести*** на људске речи, сажето, у изводу: и проходећи**** празнином сан дрхти и његови трептаји концентрично у круговима одлазе и долазе а да нису никуда кренули нити су на неком месту...


    * Јаство је психа која у тело пада као замрачена птица – пева Лаоргон.

    ** Егзистенција је ветровита, човечна и блуди у празнини. На путу, егзистенција служи да се уклони непомичност времена.

    *** Превођење је посао тумача. А речи из сна се преводе повратком у стварно када се душа присећа.

    **** Оно што је способно да проходи празнином то је већ празно, писао је принц. Овај извод је несмотрен, чак и бестидан, отворен покушај да се објасни неухватљиво. Потомејеве су речи: духован човек је увек дрзак према божанству јер хоће да дела у његовом телу.

  4. #4
    Neproveren član
    Učlanjen
    16.02.2005.
    Lokacija
    Zvornik
    Poruke
    12
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    Време је за резиме који ће, упркос намери да се избегне тумачење, показати како сневачи са различитим сновима сањају један једини сан*, суштину оностраног. Нејасно је зашто баш боему беше додељена улога да снева далека суђења. Смисао се налази, вероватно, у упозорењу да корак ка сну води и пресуди. Не желимо казати да ће душе изаћи на суд због сна, али како већ рекосмо, сан није грех, заправо жудња је исконска јер душа тражи да се уједини са царством и да плеше са Господом. Књига Из светлосних речи је значила именовање онога што је заумно. Тај брат се налазио с оне стране свакодневног живота. И када се појмило да следи карта сна која ће сневачу објаснити како мора повезати мистично биће са свакодневним, пожртвован у раду и у окну као у оквиру, рудару беше даровано да сања Књигу небеске свеконевице. Напокон, узвишен као члан свог реда и сврстан у дубине наших снова, принц нас је опоменуо да је све ипак празно, лебдеће**.


    * Кораци ка сну, то су приближавања – записали су мудраци. Фазе или постепености су одлика и духовности а не само материје. У начелу, један је облик, једно је свемогуће божанство, а када говоримо из описа и појава склони смо да делимо (Новус каже: карте бића...).

    ** И прах лебди у души и смрт лебди са прахом и душом – пева Лаоргон.




    лаоргон
    светле поуке

    1.

    И пре него што клонеш, чуј ме у ветру речи коју наследих одважан, како ти дарујем представу срца и огледало за ум, јер сам и ја клонуо од исушења или прелета, не појмим, надајући се мостовима душе, речи и твог читања, свакако удубљивања, ако и јаукања по мојим часовима свести објављења несвесног, не чекајући следбенике, ништа не чекајући осим Господа, ах варљивом врлином, и опет надањем високим кога дубина зна, још увек непрестан јер ме мисао не издаје, налазећи се и у мислима других, а твојој словесности као сунцу окренут, и читан и доживљен неодгонетнутим силама ума без природе спознате, тако ведар а сув, и тако стар а миран за смрт, опет прелетан, дубок, суштини драг, и миљеник бола који не раставља од света, па ни божанство не усељава посве, јер се једначи повисоким умом са звездом и анђелом, трајући, гневан изван стиха, и верује лажан у својој песми, који разара онога који чита духом отрова птице из значења излетеле, духом љубави сједињене у чедним потрагама по овом свету, у музикама празноглавих и сферама нечувственим, но тишинама након усијаних протицања кроз душе – и не бој се своје птице и своје лађе, тог клонућа, јер ће песма оправдати биће.




    2.

    Да ли ћу доћи до сродних, не сумњам, јер се тражисмо у овим шумама светским, без фењера што плам држи у нашем великом граду, али приупитани наклоношћу свеца пре свих нас ко је ум бића свеколиког, да ли човек такође сличан Богу, природи и сумњи постављеној у тврђаву стварности, неокован свитац душе који ће летети срцем, чаробњак који ће ценити оне без чуда, штоватељ закона и речи, и опијен, мени налик, с вером града свога, у пролазности, ткан временом, самлевен дешавањима, очитан на кули и у постојбини затрављен, очигледан а неухватљив, и опет узвишен, тако тражећи реч мога анђела, склони да истинама поверујемо и појавама насликамо дом кратког живота, залећемо се, као што и ја падах, и ти падни, али не понижењу, и летећемо мисаоним осећајући земљина својства, пределе прелепе оностраног и зелену погачу нашег неба, драго обасјање сунца врх планина, а у долинама огледала, а у себи бол, и мисао као мајку, рађајући се, јер нам се нађоше очи на истим местима, у собама градова, на табли времена давно започетој, у симболу, звездани и без гнева, поезији својствени, свему љубавни.




    3.

    Неке су нам сличности дате језиком материнства, капањем природних сокова, у облику тела, градње и кретње до црва, распада, одласка, да би се наставило, понело реком неуморног живота, принело небу и обновило у страсти, наказивало и уз сувишак наших речи, просипао се исти прах, невидљив а многозначан, густи прах смисла по мозговима, без одустајања, тврдо тело и клопка судбине за линију његову, као и звезда и дрво, пут некакав, различит пут сваком телу, истоимена идеја утиснута у речи загонетних слова, па пропаст, подизање прашине из стварног, проливање дечијих суза и указање јарости, па лахор, наранџасти цвет живота, доброта такође дата као и сличност, и материца силна, плавом бојом правећи од света једну главу, Господњи мозак, и земља као срце, и ветар, тај дах, обљубивање пространства речју, законито спајање мисли и материјалног облика, згуснути, хармонични сплет околности и свакодневних падања у психе, измождено, јогунасто и човечно, до првог и последњег смака, од почетка па до затварања врата, са јауком књиге давно написане и устима генерације рађањем другачијег, другог а истог, и онда наново, да тако подражавајући способности идеје никада не изађемо из круга и слабости – јер смо слични.




    4.

    А бити свој, издржати змије судбине, никада не улетети звери да не каже бесмислом како дан чили, то би могло спасити, да се подигне вода срца до мисаоних сплетова, језгра, наравно неког сасвим одрживог центра, поклоњене душе, у неким незапаженим птицама, језди до границе, слободно хвата празнине и простором заузима за себе град, све то уз муку, примећујући сумње и доказе, трага, подноси расчовечивања, неверства, јер навика пролази у Господу, заташкава буљавих очију виђење, и тутњи док лута, зановета, па бежи, одлази од искре и ноћ разастире лаганим небеским променама, чудовишним мишицама џиновим, лавом сребреним и снагом дечије безазлене одрживости, упоредо са космосом кога настањује лик закона, и бивајући свој мора да ме потражи, мене и реч, духове који су ме запљуснули, показујући црвима вредност човековог мишљења, дрхтањем побожних и ходом обичних, а биљка расте, разграњава се као мисао упућена храни, другој мисли, заграђена или посве неспутана, чудно неуочена, јака у жаришту одакле се покреће свет, све до звери и тих животиња небеских, гашења и губитка, да би рекао како нађе душу, доказао се, трајао па умро.

    5.

    Линије видим као жице, преплет по плаветнилу, и да ли је тамо смрт, да ли су тамо здравља душа и померања на земљи среће, обећање, видим и јаче нешто од плавети, ту ватру која се надумно разбуктава, поноћ сатире и тајну месечевог сјаја, из сржи сунца, као огњена земља, и мали живот на тврдом пространству њеном, али хоћу још твог духа, кутак за реч, твоју пристрасност за кораке умних по времену нерецивом, следбениково одустајање од сопства, урањање због истине бола, божанством доношење таквих својстава којим се дух уздиже свом творцу, да би ватри побегао и настанио се у спокоју, заджао време, боравио предан оној једноставној објави очигледности, као који сриче време, задржава моћи дара на тканини тајне космичке, плаче и наставља, одлази, враћа се, тихо или у бури трагедије, смешан, разуман чека, мења се, тихује и свира, чује и казује, онда под тим храстом након јунаштва, када је давно изашао из пећине, приступио води и створио себе са ватром маленом, јер се морало поновити небо, да би интелигенцији даље крочио, сликом се занео, муње одвикао, плабетнило не видео, жице опасао и умирао, роб одважан, слободи унет, ходајући оним што не видим, певајући моје виђење, зрачећи по мени и падајући са мном нигде до у смрт.




    6.

    Ходам тако осећајући како ме пратиш, док се твоја душа пробија, заправо почиње расти, душа која ми је извесна, струна најјаснија, трепти у том другом виђењу, разлива се и као вуна по ветровима ваља нематеријалним, затим пада, спотиче се, враћа телу да би обневидели и ти и ја, казивали оно што свако зна, промицали, стрепели, на кожу примали златне и другачије јасности, мислили, чували тело по пољима, поља постојана злоупотребљавали, и лагано венули младим светом, дотицали се, давали и узимали, били милостиви и били злом опчињени, тако осећајући твој ход док си још у поднебесју задржан као у чистилишту, преварен, слутим да ћеш читати, смоћи да понесеш делић снаге слова, појуначиш се као предак што је крв пролио негде на земљи прождрљивој, и пођеш даље и од мог увида, очишћен од страсти, пожњевених демона пред капијама оностраног примања у себе без себе, јер мораш волети да би то доживео, многоструко доживети да би волео, рекоше одрећи се, и умовати, најпосле осећати, опити се изнад материје од пића неких других очију, усмртити своје путеве, вољу, заклети се у плаву реч, бело и умно постојање, позвонивши ходом ка себи, унутра, новом пратиоцу, новим пробојима душе док је човековог раста, твоје и моје душе.






    7.

    Само они који излазе из љуштура, лептири недужни духовног проклетства, могу доспети до царства необичног, такође себичности, али на другој висини, у другом понору, својствени најфинијој енергији, ти путници сродни непрегледним особинама свеколике душе, на крилатих коња дражесним лебдењима, у бићу тајне, опет загонетни и сједињени са земљом, дисањем њеним, у једном облику, промислу вични и судбини под скутима, драже истопљена тела, оне руке и трупове који су још на тлу, а душа им у најдаљњем, шапућу као осматрачи испред сивих кула прошараних месечином, казују како је свет сенка свога божанства, запевају и цвиле док умиру, а Господ је још недокучив, и неко ће забележити како то изгледа, време првог сунца, указање радосног прелива по горама које ће настанити живи, булка снохватна из које долази безброј појава, реци да је обмана, и камен у њима а у камену бол, па занос скривени, и обљуба енергијом најживљег бића у његовом и нашем часу, призвани ерос кога чека изневерено дете праведне савести, и опет прљави трг градски са мноштвом уцрваних керова на плочницима, да би пала дечија суза на Господњу душу, расточио се бездан, крикнули и похрлили да утекнемо, клизили и шакама задржавали близу уста буђ по космичкој литици каљугавој, а онда ја певао и ти чуо, раскрилио латице твога сопства, и узео ме у наручје и рекао да ћеш бити срцолик слуга, а ја ти заповедио да свој будеш.


    8.

    Куда ли нежан да ступиш, којим поверењем у учитељеву спознајну драгост предаш дух, када си већ усмераван од закона чије слово стоји и пре човека, претходи природи, из радозналости купујући књиге уму, када си подучаван мислима идејних путева, намеран светлости или бар помаку жеље разума, примања жељеног света мудрости виших, позивања духовних у расветљењу, поклоном главе за несврховита исцрпљивања осим подношљивог искушења којим зрелост надолази, светлости до које се кроз бол, жесток бол, мора проћи, и упутити себе необјашњењу, нагомиланом искуству унутрашњем, побеснети због једне мале мисли, како рекох напред, клонути, раздањивати се, јер хоћеш будност и чир на мозгу, много гноја, сузом да гледаш, испитујеш срце, иако си, велим, нежан, те не знаш шта то треба наћи ако није најистинитија реч, космичка личност, сродник неспутан мрежама обманом ове стварности, или жалост да се неће наћи оно самозадовољно тело духом једноставним настањено, или ће се проузроковати снага ветра проклетог, збрка мисли, опијеност и ватра на челу, рањивост, па тумарање без умећа, несналажење на простиркама што носе човека у судби, и твоја нежност, страдање у одушевљењу неким речима, промашај, ако се не деси доброта у целини, ако сједињење не запазе све очи душе, али ћеш бити драг и поучаван да даље крочиш, духом и телом, певању као закону.

    9.

    Били су, слутим, неки исцелитељи таме из људи, заправо, тама је била и пре него што човек беше, али саобразно духу који ствара и ономе што је створено у њему, даде се на тржници многоструких озбиљења велика и несмирена ватра са простором сумњи човековој, рекао бих демон срцу, потврђујући увек оно што се различито означава, истим исцелитељским увидом који је, заиста, тамном послужио да прогута добрих душа умне светлице, казном печата и заслепљености или причине да јасност ума прозире супстанцу крајњу, а и ти беше, драго друго биће моје, залутао, јер силно тражећи ту реч заборави свакодневни дах тела свога, тугу и опомену по тим умирањима свакодневним, живот најпосле, и заче истраживача тајне а да ни назирао ниси колика опасност вреба путника у теби, пепео радосних идеја, костурница вијуга, пропадање дограбљене смелости, одважност која мути ум, и похрлио не више истини него исцељењу, иако су здравље духа и истина, рече, истозначни, као она туга када се прелије у радост, твоје ја нађе, излазећи, блискост са речју, све, затим затражи од мајке, родитељице, млечни искон, бајку утешитељицу, добије службу на земљи, пролази, показује се и падне, верујући у бездан или небо, исцељујући се, никада не зацеливши празнину бића, непотпуност наметнуту, а надајући се да је други свет, бар, пун љубави, сочан бескрајним.





    10.

    Тама их је звала непрестаним љубавним зовом, иако су носили светлост на облицима својих трајања, тлачећи једни друге, славећи глупост заробљавања у сенке митских славуја, одакле долази власт, и клицали да те нађу, о Господе, који се јави, отелотвори и васкрсе, а онда, страдајући, понесох се да да сам забележен избављењу рода, и не порекох да ће ићи за мном, а у мени се, заиста без чуда, згуснула тама, те падох, сам у своје отрове, одричући се пријатних дружељубивости на академији књигама поплочаној, неку завесу тобоже размичући, а закрили ме изазов таме, тако да ти казујем, немој чедо моје залетети душу у онострано, и не даји да сопство потамни сулудим хтењем смештања круга или сенке бићу, опет кажем, непопуњеном, јер је исправно и никако више када љубав као путовођа стремећи једном очисти биће, дарује дом души, празнину разбије и тајни приближи довољно појединачној моћи, да би био твога светла најмилији узрочник, иако клонем, већ напуштајући страст земну, обликујући се у вечну противност тами, казујући, дакако, наслепо, а дивном неизрецивошћу најсвесније дубине, колико одговорности у космосу примам за рад мисаоних руку по уму твом, склањајући тамно зрцало од хлеба, тебе од странпутице, иако ћеш са мном клонути, а себе од осуде, јер проповедам а вичан нисам, и осећам а љубав непрестана не могу бити.




    11.

    Хтео бих да се сетим оне љубавне спознаје којом се, спремни смо да поверујемо, пронађе тај божанствени кључ простора преплављеног временом речи, јер волим да завирујем у сазнање као заводник, и размећем се по ономе што ми се даје, чекајући Господа у људском схватању, бледог лица пред трпезом и уморан за свакодневне животе које ни описивати не смем, јер бих још више клонуо, а овако бивам дарован и снујем да би ме рана од отрова стварног заболела дубоко, прихватио се твог духа као платна за слику моје душе, и кочоперио се непоражен, иако видим како све одлази, и да сам с тобом у себи раскидан или обнажен, примајући да будем празан, док божанство скреће ближње, до достојанства најближег, до наше границе или немоћи, и потонућа у неспознато ништавило, клечећи верно због духа вечне уметности где бежим, склањам се, зборећи о тајни овога што ме прожима, сунцу хитећи речи и звездом се опијајући до зида могућности понете крилом те птице залазеће, и сећајући се, љубаван и јак, спознаје придошле која ће ме вратити колевкама човекових облика, пао и разбио се, након чега остају речи, моја прегршт не од овога света а љубавна и полетна до свршетка века.






    12.

    Не сетих се да ме сврха дира, поучити те, изазвати патњу након које се душа радосно отвара, тебе поученог токовима живих вода у теби и поред тела, јер си био сасвим несмотрен када радознало потражи овај извор огњених речи, велим скретања, рађања нове земље на земљи, сунца у тами за још гушћу таму, толико да је светлост јака, долазак киша уз које ће племена скрити обичаје своје, другог потопа пред чији крај се указује коњаник најдаљне звезде вођен не промислом него отварајући ах та немогућа савршенства, бестелесну објаву изузетних облика, али знај, након твоје и моје патње свет се не мења осим хода ка постепеној промени, склизнућа у испуњење пророкове речи, да се деси зло, завршница игре са човеком, и опет коњаник, онај пред сликама, благодаћу изван слике, побелео од снаге чекања правде, мрачан за очи мрачне јер им се не даде видети мач судије нашег, и светао за стрпљиве, тако да и од тебе тражим то трпљење верних, иако те ослобођам од ритуала надајући се да ћеш бити уметник у служби умној логосу милостивом свима који га траже, и да ћеш се сетити колико сродни имају живота, одакле је наша мисија и чему смо моћни створити слику умну света овог.

    13.

    Држим све своје часове на звездама, приносим пехаре умовима и падам кроз бескраје, идеје ме снаже, плаве краљице њихове, заточеници страсни из првих празноверица, олујно небо преплављено безбројним мисаоним облицима као потпора мом лету или узлету до тебе, ипак си изнад, јер настављаш, и очекујем једно признање да ће мисао полетети духом твог трагалаштва још могућем и даљем, јер ме обликоваше за краљевство овог времена да означим смерницу истраживачу будућем, деци покликнем као анђелима што демон ставља на плећа човеков изазов, сусретнем земљу једину испуњену умом и нечовештвом, још незрелу воћку у том винограду где сладострасници свеца жудећи снују у некаквим уметностима, и нико не препознаје реч, и гаси се мала ватра досадашњих мудраца, а ја мудар нисам нити ћеш ти бити спретан са логосом у срцу и смутњом која из ока твога магли предаје корак тела, чак неспремност за смрт, страх од месечеве птице, страх од знака појаве, зачуђеност бројевима и еросовим извирањима, и гледање у бело ништа, одсуство сазнања, пуки одлазак, прирастање на тело смрти и зла, савладане воље, кажем у безнађу, чађав и очајан, али пре тога, приповедаћу о часовима своје душе твом духу, нека ме упозна звезда којом ћеш победити судбину.


    14.

    Ти говориш да ме само бесплодна страст носи, умором оно што сенка у наслеђу сипа невештом уму, и још ме оспораваш тврдовратим душиним заузимањима за слободу, и кажеш, јер други јеси, он је сопствено играње мало, и сричеш да сам само на небу и унутра, како видим угаоне сафире, свирам подражавајући, истичем из плавети, кажњен заборавом, не и другачији, а застрањен по небесима, да ниједну лепоту појаве не уочавам, чак ни то како жубор недара и голубова поврх косе драге није објашњен, да се надимам и превише патим од непотпуности бића свога, халапљиво гутам избледеле идеје између корица као страна умног света, и бежим, исколачујем се на смирене, стрепећи да ме мудрост не уништи, те коначно, не делујући, не чинећи промену, дозволом да све остане запућено, јер песма не исправља, тако ми се пријатељу мој, успротивити сможе, а да се ни задубио ниси у посвећеничке елементе доживљаја мога, врлину речи и представе ове последње игре стиха, јер сведочим да се дух родити неће, по закону света, оне изузетности, величине осећања, увида и сазнања, док не потонем, кажем у себи да је дух вреднији од духовног записа, верујући да ме тражећи рече у себи.








    15.

    Већ јеси и небо се сребром и паперјем отвара души твога лика, а мене нема, и погледај да ме нема, књигом ћеш као ходником поћи, да снујеш, иако изнова записујем ту реч умор, али јеси, небо јесте, те птице и те беличасте хаљинице појава које наша и божанска свест држи центром ума свемоћног, и лик говори најједноставније да јесте, али све је узалуд без певања којим подражавамо Господње војске, физике и историје света, долазак земље и биља, живота, а у скрајнутим одајама још тамни кнез, као и мене, исушује духове, јарца на јагње нагони, печате одваљује, сумњу рађа, смрт као ветар душе покварене из суштине зла наказом створеном шаље, или се преображава, вене дрво плаво док га ум прелеће, и пада човеков дух не водећи сопству него проклетињи, и не моли да изађе, од вечног рањен, у појави маском преображен у јако стварно срце земље, пишти до мојих речи да бих пропатио његовим изазовом, а само ћу пасти, једна јабука на пустом пољу где црва није, падање злослутно усмерено теби и нади, позив силе ума да нестајући љубав призове, јер је човеков задатак још и у мени нерешен, а појмим да ћеш истом поћи, изазов је обујмити природу и небо мишљу осетљиве речи и бити пре него што се клоне, нада и љубав својих речи.


    16.

    Гледај ме како државу зла већ изродих, јер се демон дохвати моје слабашне воље, и ричући по свести стаде да намешта гласове нељудској сметњи у оних безброј дешавања, пламсајући и невидљиво гонећи водиче да себично застране путеве племена, и мене, певача његовог болесним заповестима некаквог закона срочи у том друштву, да упознам себе наопако, да се изразим криволико и проповедам како је зло стварније од лепоте првог станишта, иако тада већ бејах издајник јер пођох да харам песмама душе непросвећених и јуначих се након крви коју цар туђима проли, и ту жртву уочих у пробоју таме наше војске, и огубах се не узлетевши, подразивши магију црну карактера свога, те одох у стварања стварности окрутне, мислећи доконо колико ће овакав свет вековима бити чврст, и видећи нестварно, то сиво поље са костурима, те животиње о којима певах у другим песмама, копља усијана и очи несмирене, тела премазана блатом и блудне пупке округлих телеса, наше дивље косе и руке сасвим свирепе, како надиремо започињући да певамо земљи белегом злог часа, и не сачеках да молим Господа за поштеду, него и ја навалих да љубим пропаст рођених и смејах се уз рику преплашеног крупног звериња, и не дрхти, сине мој, него гледај.




    17.

    И носише нас наши коњи да јуримо исуканих ножева ту добру светлост, јер убијасмо свако добролико лице, сваку травку сасецасмо чији се мирис згади нашем злом срцу, и учисмо свет да држава зла пристиже крајевима људским и да нећемо заморити хитре сапи док огањ не поистоветимо са земљом, јер бранимо сумњине чаролије и право да се свашта чини на земљи, од постанка, јер тако записах да је цар од демона устоличен, да његов ум најстрашнијом вољом даје власт човековој данашњици, и помогох се војскама силним да отпевам јутро врло у коме жудно трагасмо за крвљу, померајући светове намерни да запоседнемо земљу и звезде, уништимо сунце и говоримо хаосом непрестано у ономе што Господ слободом отвори живим створовима, безобзирно, али, не саслушаше ме до краја, ти одважни ратници што мрачно саде по светлосним зракама, и бејах бачен у самоћу када цар збаци демонов печат са лица и као човек зажеле осим страдања и крвног пехара задовољство човеково, те се, уз самоћу, затече и јака стварност живота и власти, а ја, у пећини најдубљој сећајући се животиња које видех по небу, почех да записујем, дакако, опет веран демону и тами, и не могох умрети, јер ћеш ми мисао читати.



    18.

    Када написах злу књигу, дође ми до ума представа књиге светлосно драге, јер сањах чудећи се како поквареној души Господ такво виђење целивајући подари, и будећи се, спремих се да уништим грешно дело, али га и при спаљивању осетих неуништивим, и онда почех да плачем, јер сам био најгубавији, гнојем засут као сузама и помрачен, те до тада, наслутих, стремих само разарању привлачећи бићима смрт а себи улазак у пуно зло, и дижући се напрегох руке да отворе чаробне странице блаженим словима као птицама настањене, и упорно се преображвах умом, док је тама излазила из мене, док сам, након несвеног покајања, срицао речи и започињао умом цветати, здрављу душе учити сопство неукротиво, молећи се светлосним речима за другачије векове, да бих тако прочитао и прогледао у самоћи, опремајући разумом карактер слабовидни, и хтедох сићи народима али не знадох која ће ме птица понети, све користи срца твога, чедо моје, поуци опредељено.


    19.

    И рече ми: демонов сине, преобразих те милошћу онога који науми тобом певати реч своју, пригни главу и заплачи још више, јер ти је обећана истинска душа коју ни у сновима, ето, тражио ниси, да би ми дошло опет зло на очи, од чије навале се гнушах, причине оних нападача како бесне по земљи, у невиделу бића нагнани да тумарају и воде битку са космосом сијајућим, те стога падох у душу да посетим извируће добро и клоним се таме, бар за извесно време, самониклим суштинама очишћеног срца, и не знадох чему то, ако већ морам живети другачије, зашто толико тонем, узносим се и гледам себе распрснутог енергијама умним, с тобом, о плачу најмилији, потресом у души видим немоћ и казујем чудећи се како отрпех толики грех и милост твоју Господе, да би састављао душина својства обнажен у том виђењу, након кротких осећаја надимао се умом, јер ево, самујем, а племена жива уздишу не знајући колико ти, пресветли, кроз мене, одашиљеш љубави надумне и знам да ме присиљава жудња да се сјединим, али ћу још на кратко плакати, и заиста, почећу другачије да мислим, али ти не буди демонов, ни облик стварања мога, већ гледај и цветај одважно у самоћи.


    20.

    Видим да јеси земља, да те ваздух нежно или силно завија, и небо које неће пасти до окончања над тобом плавим лебди, а вода безбројних преко тебе тече док их врцаво живи створови посећују даноноћно, и видим да још нећеш умрети, јер твоја снага је праведност одрживог живота, благо рађања и умирања, непрестаност тешка и ослобођена, и видим звезде расејане и закачене на Господње груди, млечне косе и прашине непометене умом, јер никада нећеш моћи, о човече, бити на свим звездама, судбини исувише приближен и надмоћан управљању са висине, и видим те расцветали краје мог детињства, твоје неуништиво биље и мишице планина, када сам као дечак стрелу једну имао ја, а онда ме одврати пијанац насртљиви да лутам гајевима побеснелим и чезнем за домом, и не сећајући се драгих часова у невином усађених, и видим те граде јасновиди с кулама високим и мноштвом душа које си заробио у забораву, и хоћу да се надам да ћеш посрећити своје небројене несрећнике, јер чами служих као твом дару, и падах у мистике застрањен твојом снагом, и желех да те усмерим а ти ме, равнодушно, побаци и гурну завичају непримљеном у ме, тако уобразих да такав јеси, јер те поштујем.



    21.

    Ово певам, онај без огњишта, демонов син, јутарња принова противна сунцу, јагње најцрње звезде, шака пуна мрака, заколутали бисер уништитељ у свемиру, из гнезда оболеле птице, који ће јурнути на голубове и обичаје, смртан и пре рођења, завучен у кутије нерешиве, грудима брат непријатељу општем, душа зла проклетог семена човеку дате дивљине, и кажем, смрт је са мном и не подносим разнолики говор светлости и објаву живота, јер ткано расплићем и померам постепеношћу неумољивом космичка поља, раскидајући конце између земље и сунца, трпећи, без мислости, свој час зацрњени, иако слутим, и уз моја недра привијен је некакав живот, мој немир у том пространству неогонетнуте Господнње воље, где ме чуј војско, непобедиви нису овде, зло је умрло, добро издише, плачу бездани и чежње излазака сивих космичких тела, као туга човекова, памћење стиха о смрти и заборав оне душе од јуче, заборав вина у бићу које чини ништа више него промену, топи и вене, и опет певам надајући се да твоја душа јаук прима.

    22.

    Ово певам мислећи да не могу снити, јер мишљење није сањање лаким илузијама дато, борећи се за поредак честица у закону воље, начелу привржен као духу спасоносном, он, који је у мени, његово дете које се игра по мом уму, и раздире ме и умива соковима оностраним, јер хтедох, тако сам и болан, спознати кретњу овог малог тела и кретњу свеколиког, грешнији него што се чини просуђујућим, заводећи јакост дубине у запису, одељујући свест живота од дарованог, и дух свесни, светлосни, ужарен, од ума ка коме се иде, слутећи јединства у народима, покривања ноћна благословом, када долази јутро ново, дан вина, дан једнакости бар у застрашености оним што бива, дан другачијих тела, добош простора и лула времена, једног човека и једне звезде, умно и испуњено, јер ће доћи, спласнуло данас од ових живота, ове огромне земље и сасвим досадног обнављања истог, раст камена из срца себичног, јер кажем камен ће гурнути бездану земљу, терет непојмљиви, плећа милости и њене границе опет нежне, и чух човека у себи и наговор црног, и згазих песму немоћно мислећи, јер тражих да нађем, и ништа не нађох осим пучине непрегледних трагања, једну далеку искру у тишини како прозирна сунцу хита, и ти, плодоносан, док смо једно.



    23.

    Дрхти појава неспозната, лудо лелујава, мудро отпорна пропадању јер истрајава, и рекох да сања, божанствена и лака, и још казах, у држави је, демонова, надима се, пада и пролази кроз моје биће, и носи ме, моје срце са сунцем у реци, и дрхтање плодоносно, темељ спознаје, очи развића, лудост неподношљиву, носи ме та појава и то божанство из кога вапим вером и моралном крвљу уздишем, тако слеп, самоук и страствен, у одјекивањима, у одблесцима, и држим руку која свеобухватно ствара, шапућем филозофију и речи преко прага свих моћи, снујем јер сам лак, плачем од тежине, велим да сам у демону, лажним јесам које је реч, ослепљеним ништа, и опет срцем, јер су ходници упућени тамо где човек осећа, нит њених трагања, мајке наше, и божанства или анђела те појаве, заклањача, његових четири лица, равног поља душе му, расветљен у даљинама, и видим га али не видим њено лице бело, чујем како збори, развиђује месечеву страну и ватрене војске, шешире звезда и крунице златне, и одлази та појава, нестаје, нестајући присиљава ме да запишем, а када записујем знам да нисам спознао, али лудо јесам јер слутим колико је мудар анђео моје објаве, јер смо заједно једна појава.








    24.

    Кажем да ћеш сањати јер си војник, белина додирнута треном у чији облик насељава чувство неуништиво садржај неизрецивог, јер бих и ја да приметим твој сан глагољиви, успомену израза, три звездице на рамену, девојку распуклих усана која неће умовати, прелаз лабуда и састанак вила, твој рат, бљесак накострешених, и сањање непрегледних нежности у којима не памтиш судбину, а твоја лепота ствара ту истину најживље једноставности, пристанак на будно дрхтање бића у загрљају твоме Господе, јер јеси божанство ка коме стиже, приљуби се, буде једно с њим и када диже глас у свету, када се мири са ветром, пролазећи, једнак божанству, и ти га сањаш не знајући границу или разлику тела, сопства и бића, па опет пониреш, хваташ разумом неколико душиних залогаја, док капљу појаве, кажем Господ, и савест са своје двоје деце, и пролаз твојим духом тих људских или светлосних душа, и рат у коме јеси, да би чезнуо свршетком, одгонетао и телом венуо, јадао се и пио, снивао војску своје личности, демоне и анђеле прирасле животу, и живот у судбини, судбину у Господњој вољи, и чудо толиког обиља, свет у реци, логос природе, закон неба и земље, твоје место у поднебесју, и своју улицу где светиљка жари оно семење мрака и игру лептирова драгих.



    25.

    И пре него што стигнемо звезда и ја, поучио бих твој ум да пође ка оних неколико доживљаја за које демону одајемо похвалу, понору и драми бића где ће располућена душа крилом птице и дахом цвета бити на извору своје звезде, како рече воде живе, и запис свести појмити зрелим духом без гордости века, јер ће избављати душу од провале мрачних слика, скривати се у крлетку срца, певати у себи, ићи стамен са срцем јаким и бистрим оком, не желећи тајну вишу од Господњег закона, тако противан овој песми и блажен у сиромаштву свести и духа, јер ће преживети твоја душа и овај зов да клонеш, тај напад не чулни и не од овог света, али Господњег гласа и својствености јер у њему пева, и звезду коју обожавати забрањујемо моја песма и доживљај оностраног, и прекор да те не зовем природи и не зовем посве срцу, зовем те свему, жудњом слободном, орлом огњеним и понижењем у свету, са злим мислима и сузом освећеном покајаног срца, да би дрхтао и чудио се, жестоко био, спознавао и спотицао се, у држави и у свеобухватности, гневно расцепкан и смирено након клонућа ослобођен, јер смо звезда и ја само сан ума и немамо трајања осим починка у духу који живи исту песму.

    26.

    Кажем ти, чедо моје, бејах демонов син и кроз злу државу прођох, и ево ме, пред твоје душе простором у коме још, верујем, зла нема, јер у теби јесам, она уметност чији пут звезди води, бистринама јарким, изван одузетог бића, топла постељица семену идеје, оплодњи, зар не, најлепшој, таква је та искреност, вршак стреле коју запутих, једна реч за срце, и молба да се опрости гордим узношењима, када сам боговима замерао на висини њиховој, а сада празан и остављен, стар од светлости своје, зарастао казном у отрове суве душе, да бих ти упутио позив да не следиш то биће у огледалима изгубљено, а ипак прелетео, клонуо, разбио се, ојачао и саставио, јер је божанство заповедило суштином уметности смер сврховити, да би анђела подразили, ти и ја, државу добра занавек сместили у прах земљин која нам држи облике, и покрали
    од свирепог дар снаге, јунаштву људском, овде били, противили се и покајавали, мислећи да град потребује жар наших душа, љуту гују голубијег својства, да ће тежину и прошлост несебично прихватити, од заморене песме снити, и отровати се другом природом тих наметнутих небеса, тишинама уснити бодље искрених стихова.


    27.

    Нећу ти казати како живи град, празна држава, јер ниси видео како ме демон роди и не распозна војску ту плавим челиком вођену, као што немам намеру славити шумске мирове и славује у јутарњим треновима, ум имам и дубину, тајну дубоку, загонетку и ловца на њену лепоту, славим нерециво речју из пепела нерава и срца орошеног кајањем што човек јесте, и звезду приближавам оном дрвету плодоносном, сине мој, крошњи мисаоној, јер не дрхти твоје ја и није природа ум, и нема духа и неодлучног сазнања, када видим долазак човекове болести, маглу у свест и слику у крв, ужас који ће прослављати опијени многозначном игром бројке и маште демонове, без речи, без оних узлета радосних којим се филозоф рађао у Господу, прилазио извору и капао мисли у светлост човекову, и градио оно што ће, иако је знао, подивљати, разум хтео до сваке звезде донети, и разумно умирао, рекао како да живиш, поклонио град, о држави расправљао, учио са птицама како уметност зрачи, умећем служио, и рађао заборав демона, наједрао стварност, а са мном се, за тебе сине, роди и једна јабука, и нека те поезија искуша да би полетео.










    28.

    Иступи од дружбенице зла, понирем и лагано те водим духу сенке, наћи ће се, од жестине сунца увенуће прилика, чаробњак зна, али вапи и пада, јер то други свет јесте, видим да није земља, није завичај и град до тада јасновиди, да су друге птице испустиле неке чудне елементе, без четири облика, без мисли о коначном, чак се и сумња искезила јадницима самлевеним од новог зла, затирања по странама које би да одрже поретка клицу, и ја клонух, али то није време одакле изаћи нећу, и летим, сањам многе земље на звезданим местима, сенкине костуре, пробушено сунце, круг на месту непознате тачке, силазак змаја на тло слике, када нема плаветнила, док пршти све што је спознато, слуша гром из неког сасвим малог мрава, престрављује се у мозгу, и капље непрестано, јер демон гази хлебове, шапуће бол у животињу свеприсутну, цеди паклове на главе одсечене и поређане преко астралних даљина, и чека нас, прижељкује душин пристанак змијском оку, тамно посађује по плећима, градове износи у вирове и топи их необјашњиво, слама мисли, светлост прогони, док љубим и док се надам у лепоту своје песме и мудрост твоје душе, вечност нашу.





    29.

    До песме долази мала мисао, чује се реч са почетка стварања света, нежност ахђелове прве кретње и мир јављене мудрости, јер се распоред састави када Господ разасу из недара материју своју, да светлост љуби и ствара онај човеку неухватљиви облик, бездан појава, рађање сунца у стварима, неба у стварности, вука крвожедног као месечеве птице, сна са ветром до сржи свега, и туге у мисли немоћној, и још ћу ти рећи да тражиш другачију превару, јер одводи тело подсмеху та сигурност проживљена, и снује, тако рекавши, без песме, а знам да песма јесте, и дух тај удубљени, корен и камен на дну мора, и дама прелепа од чије власти мислилац потиштено зури у вољу дохвата, чији градови трепере, када певам након зла, јер велим, државу зла прођох, кроз мене се зло изобрта и чудо сазнања видех као играчицу на земљи причвршћеној по оку душе пресветле, и води је, мене и песму, твојим склоностима, ужареној пометњи, бисерјем духа до клонућа, тако падајући, тако славећи човекову реч, та мисао, то осећање које постаје сенком дубоко, и видим песму и њену мисао како обавија звезде по бескрају, извлачи суштине срца, чежњиво нагони другачији свет на пут човековог сазнања, јер ћемо стићи даље од огњеног мача, путниче и сине мој.






    30.

    Ово певам надахнуто, али ће и твоју светлицу патња стићи, заплакаћеш након објаве божанства у себи, светским јауком, болом свих, срцу каменом, јер си надахнут тек толико да мисао видиш духом ширине и могућности напрезања сновидног, па и то пада, од демонове присутности, неке смрти у овоме, уништитеља са пчелом неуморном на цвету времена, плава смрт која ће прогутати и плаво сунце и небеска тела, завичај Господњи, ситна судбина, онај занемарени живот, слаб вид чак и у божанству, људско семе и равнице плодоносне, градњ

  5. #5
    Neproveren član
    Učlanjen
    16.02.2005.
    Lokacija
    Zvornik
    Poruke
    12
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    , градњу ту, кажем да све клоне, и не веруј уздизању тврдоврате моћи, јер доносим, вели надахнут, град времена, доносим пегаве звезде, бацајући отров у биље, трудан од маште, језовит и сладак, када у очима те играчке дајем моћ загонетке за сироту судбину, из предодређености, сенком се напупио, разбио, жив у држави и рањен за белу празнину, када је мучио дух, вредновао и кршио глас савести, а надахнут преклињао песмом спасење у осећају и сазнању, тонуо са тих безбројним показивањима живота и куле златне, и заплакао, јер га уједоше а да ништа није записао.


    31.

    Говорих ти о пролазу кроз зло, потонућу једином, грешној свести музиних својстава, бајковитом прелазу у коме се деси страх од таме и страх од тишине, њеног срицања, када играх у свеобухватном јер сам се посветио, и писах књигу ужаса, и гледах отворено огледалом смрти како понижење даје у срце моје, сажегло на биљци човекове доброте, јер клонух а ипак угледах добро срце своје, и хтедох извући мисао и стрелицу држави праведној, а град и небо мене опчинише, те се преобразих и научих да не падам, но радости упућен, заривен и устремљен тлу човековог добра, позвах као анђео душу ка испуњењу, да тишину другачију саградим, светлост највишу у којој се загонетка воли, и пловим са лавовима својим ка бићу, препреку чиним надоласку зла, одводим племе жаришту искреном, и кажем да ћу чинити добро до судњег дана, јер трајање доживљавам, сине мој, као белу вољу најгласнијег срца јасности божанства и дубине душе ове.


    32.

    И почех да видим оно од чега ћу одвраћати очи твоје, и удар на свест доживех да бих саставио теби поруку како вреди пред смрћу бранити светлост своју, ратовати за време, служити тренутку човековом и добу света принети жртву душа разнородних, подизати дела и на врховима пазити како птице чуваркуће спремно прозиру плаву даљину звезданог праха, и трпети и ћутати док човек пева, или када се руше градови по сликама, у мутној машти човекове језе, дивљом крвљу преливени, као мала тела изгубљена на огњиштима, док коњи јуре на стену оног милостивог крста, и два принципа као застрашћени љубавници разлику пролазе одважно, а ја стојим у себи и пишем, надајући се смирењу након поуке, верујући у дух који те сачињава, и стрепећи повремено од омаме која самоћом долази човеку и тајни његовој, падајући у смрт не да би био смртан но учинио оно што и Господ чињаше, и руком узносио четири лица до небеске равнодушности, и опет творио идеју јер сам рад мислити да ће појмови одржати службу човекову на земљи, те и тебе молим, покај се и мисли, сине мој.



    33.

    Јер смрт творих не чудећи се што јесам живи камен државе и појаве, када живех са мислима опаким, па се ослободих и појмећи почетак ума зајахах звездане коње, дојку времена величајући, јер јесте живот мишљења дар одбране од бесмисла, а појмове као децу срочих, и падајући колико смем, бејах слобода и трн у небу, званичник поднебесне господе, сунце у звезди и звезда у човековом телу, обигравајући чудом трајање, тврдом државом певајући на малом путу њеном, и слаб, доспео до дна реке чије су пешчане кругове и звуке ослушнуле веселе птице, и захтевајући рајско пиће, тонући не у дубину ума, силазећи степеницама од праха и болести, и доживевши смрт као лудост, јер ништа не умире, потом се молећи, уз знак на дому, приклонити се првој звезди, и дами од светла шапутати мисаоно таме, повлачити се и нестајати, јер долази смрт овог света, када ће камен бити самлевен, живот ојачати од ветра уништитељског, појавити се бела појава која изузима појаву света, поједначити се правда, ова песма и безакоње.



    34.

    Свест о смрти имај, сине мој, кључ своје душе, улазећи у себе да не нађеш се празан на суду, да очи посведоче колико вреди тај труд милости, то срце очовечено, прво опијање јаством, умност несвикла на љуљашку, залогај горки времена у себи, присуство обоженог или преумљење сврховито даровању бестелесног времена, јер једначим душу и сан, када клонеш, чуј ме, путујући по тим круговима одакле се управља птицама и звездама, рећи ћу да достижеш врлину трајања, испираш злу крв, тонући и празнини у наручје, нерецивом логосу са наличјима свеобухватних градова и појава у њима, јер су држава и град исто, а Господ као светлост није појава моћи своје већ дах и ћутање у дисању многозначном, срце мудро и свеколико, небо растворено у једноставном, облик тих и завршен у промени вечног облика без смрти, са одласком, тихим нестанцима, и смрћу слични само пролазности, залажењу птица за сунце, падању земље у небо, говору самих и самим говорима, чудној смрти када смрти нема, јер неће бити, једнога дана, сине мој, те свести о смртном крају душе твоје, кажем, неће је бити.







    35.

    Гледах много празних домова и поучих се да бежим из празног срца, али међу људима, кажем, не нађох Господњу радост, те ни у себи целовитост оправдану појмом, јер се расипах и бејах доживљен и првом сузом и последњом сликом света, гледајући и оно што ме гледа, гледање и огледало, заборављајући шта душа види, и човека расцепканог и свет препуњен мојим нервима, и мозак без разума, слепу улицу а на њој несрећну змију, окна са тужним лицима која се смеју након речи о свечовеку, скитницу што пепео носи у утробу света, јер појмих, неће бити више ватре, и оно што ће изгорети није заслужило нашу ватру јер нема причу и не уме да дише, па и дојка беше празна, не нахрани ме, и лице потамне излазећи из брзих шума које прођоше земљом, а очи ми створише неуки прелаз преко маште, одрицах се и бејах дарован, када Господ миловаше поезију у мени, и рече ми да празан не будем иако неће утешити, већ се залетим или јурнем, понирући, и у празно и у божанство, достижем и умирем, рађам се, и вели, да ме птица носила тих неизбројаних садржаја времена, а ја гледах себе у празнини и вид ми не беше опустошен, но поучих се вођен вољом унутарњег ока да бих запевао.



    36.

    Јер ћу певати док земља не постане светлост своје светлости, обмана без изговора да се тражи та истина недокучива, песма земље од стиха сенке и ужаснутих срицања заблуделих, када чујем задовољство и бол, срце очајно, точак приспели кога покреће бесмисао, а и то јесте песма, и биће јесте, и не видех да зло неће бити садржај песме, и сликах помицање у страну или одступање умног крила у винограду, гневне очи, црни жар и потопе душа, кажем да кажњен беше, а то тело, једино, смртно мени, учини се живо од снаге куге својих стремљења, и стопи се са божанством оним из природних сила, и рекох како демон беше, стисну ми усне и развали утробу, те пиштах знајући да певам, јер не изгубих мисао о души, да проклет јесам у трагању, да узвишен постојим у муци и на казни висок, леп лицем у тврђави искушења, јер ћу сићи да кажем, и певаћу бол од кога ми створише нови мозак, и могох душом полетети да брижно сведочим, и реч ме не издаде, но се обратих чедима али таквога не нађох, те ме слушај и види, како песмом све јаснији и душевнији бивам.










    37.

    О нежности изгубљена, и ти просторе разливени ваздухом и бојама доброг неба, видим нестало тело, смрт своје поезије, тело твоје, сине, у другачијем, и творим време да бих вечни двор на земљи бранио, и слику уносим маштом и умом како бих анђелима из судбине налетелим у ове појаве непропадљивост заповедио да не одстране, јер је сила ума нежна кад природа врло још буја, и док учиш слеп нећеш бити, те помози, скини змију са ове главе, сенкин врх прегази, јер имаш планину у души, и нежан јеси, а они што очајно походе стићи ће пре нестанка, и не слути, заборављај, вежи слике за очи и тело изведи изван разума и благости опстанка, снивај и стварај поље баснословно, хлеб истинити, и не гледај како ме отрови растачу јер јесам слаб, а онда заћути, плачи да би ојачао, мисли да би од немоћи заплакао, и састављај те градове са душом, а онда их осећањем оплоди, и уморно умри, јер ћеш тек тада посве нежан бити, и то је та нежност која ће се даровањем наћи.




    38.

    Онај који се није десио, слути узалудност на путу, и онај који доживео није, враћа тело праху, без цвета, обману пред суд, јер је велик плави град нашег судије, умности су му неизмерне, ходници и записи на којима светлост анђели објављују даноноћно, и црнпураста, наказна лица, проклете очи из таме, а дешава се да заспе душе и лептир тај прошара њихов траг, и онда их Господ узме силом да чине, јер кажем, постој сине постојани, гледај и зачни ватру у себи, упиј свет, својством издахни, молитвом потражи дарове духу, мисао унеси дубоко језгру, страх завитлај да би најдаљње докучио првим часом душевног немира, крени у оно што ће се десити, јутро је спремно, нема новог сунца али ћеш мислити да је ново, и тужно признај, спор је живот, но тренутак смрти је одважно брз, и немој, не моли, већ хватај и уздиши, очи стреме, плаче душа, и на путу десиће се, јер кажем да узалудност није начело, и хоћу да душу покрету научим, да тело не буде сврха помицања телесног, јер читаш и клонеш, што радује моју душу.



    39.

    Доћи ће, говорим, црни гавранови и бели дани, и неће се прихватити снага линије дана судњег, и доћи ће утвара човекова у његов дух, оно заслепљено и понижено земљано тело, и твориће дан који није, дан белог сунца и суве, јаке мисли, јер ће прелетети, и клонуће, не да би био оправдан пред Господом, ни светлост бела, већ јад једнаких из крви и маште, опозив људског часа, на трпњи земљиној, под жаром сунца кога душа учини несносним, и неће волети, јер љубави нема, без плача, прелетан а прејак и судби и животу, он ће ти бити можда пријатељ, и не чекај да се тренутком и позивом својим осмехне, јер те учим како превари да избегнеш, црног гаврана устрелиш и душом створиш бели дан уметности своје, и патиш и подигнеш ум врху човековом, верујући да умно као дух у вечном обликује вољом сврху целовиту, и тако дахом и дубином на путу слово кажеш, јер ћеш учити да ум има својство и снагу за оно што ће доћи, и да песму ништа одстранити из божанства није моћно.



    40.

    Падају већ цареви, снаге света у огледалу мутном, клону идоли и мала мисао, пријатељица демонова, слави почетак смака, јер су царства уморна, поезија не узноси велике надумној степеници, а пада и мој дух, трпња дуга, некадашња свећа јутрења занесеног, руши се пирамида обасјана пешчаним златним капима доброг сунчевог оца, и закон трули као воћка коју су изјеле змије са странпутица човекових, и видим мртви град утварама насељен, видим клопку за благост и милосрђе, и знам да ће нестати, али говорим у име лепоте даме из најлепшег огња, казујем да ће очи изнети стварност света изван осуде или помора, јер демон мисли кроз њих, и то је, његово тело, загрејано, упаљено срце, бекство срца, празнина и у њој мисао свирепа, тај демон као мајка страха, навирући у тела, смрт која походи, и теби неће бити, затекнеш ли се, избављења, али клони и изађи, праг је твоја душа, видим је, молим да се напрегне и отвори, спуштам поуку на дно, надам се златној нити времена и крилима поезије дарујем улазак у себе, вечност непресушну, јер ћемо видети.


    41.

    Затроване стазе, чуј ме сине, немој походити, одмакни се од журбе и склони срце од слепих лица, јер ћеш бити једини који је клонуо као болест песме, а њихова пропаст већ бива осуђена немањем духа, и ствари које су затровали, пшенице расуте по небу, и обичаје искривљене у души, смогни да бојом речи васпоставиш гордо, јер траје мисао, има места за душу, чују се струне мисаоне, клепеће ум са дна зла непресушног, и овде Господ чини да пут ослободи кључа маште након логике, и сања умом, а тресе се и пада, уморна птица светлости тих одбеглих божанстава, јер осећа и моли, да стаза потамни, да нико не походи звуком космоса страсну звезду, чудо преспе у кутију, и стане у стварности чијим телом лута црв времена, или је само црв а није време, и походи, поклања се жаришту чежњом данашњег дамра, јер ће умрети, јаукаће па ће умрети, престрављени и радосни, јер нас ствара жарко доба, и падамо са земље на сунце, поезијом храбром, јер смо верни виду и сликама прошлим.

    42.

    Стојимо чедо, на крилима кула наших, а летели смо кроз сва времена, кажем да смо падали, али то беше дух, увид нејаки, свесно божанство у нама, тежња за свеколиким, да додирнемо прво и задње време, звезду помакнемо зиду или том срцу бескрајног, видимо суште појаве и облике њихове, измеримо земљина својства у гласу природе, дамо душу праху што увија космичке прилике, и спремност човекову за савршени град обасјамо мишљу узвишеном, јер смо стрепели од Господа и времена, врзмали се духом у сунцу бића, спотицали се о тамна камења пред завесама демоновим, и чекали да дажд мимоиђе човекову судбу, јер би цветало семење из земљине постеље, тишина изван објављених ствари, ред хаоса и ред помисли да ће божанство подупрети вољу за праведним светом, али ће доћи ватра на куле наше, сине мој, и време ће нас истиснути, а пад ћемо доживети коначним сједињењем поезије и божанства, у љубави, песмом и енергијом, цветом стихова у најживљем бићу, јер лепота траје као и Господ који јесте.


    43.

    Ми, који смо говорили о свему, уметници из плавих кутова са свећама усамљеним, осим што дражисмо јаство, не темељећи државу у светом вину зачету, доносимо бол и задовољство без крајње спознаје и даха свих, и учимо да трули град изаћи неће из стварања, јер су наге улице по којима човек тапка неизмерно, и та пића у диму, обични разговори од којих голубови беже, кренуће ка царству његовом, не да би све обухватили, већ били воља простора за драму таме, и били исцелитељи празних очију, даровали крупним главама бес и неразумност прву, дочекујући свог цара на плочницима са исцеђеним корама биља и воћака, и давили се, урликали, када не чују, јер су знали шта је смрт, али не разбистрише реку своју, и не приклонише се смерном, но снагу приче свакојаке у смешно обукоше, и рекоше да уметност жели излазити, чак и власт прозивајући у чедима пробудише, а ми плаву боју, као небо и цвет, себи у умове поклонисмо, јер смо, сине мој, иако безбожни, о Господу певали, истини из његовог бића славно давали име почетка, а борили се, мудро и човечно, осећајем и непоновљивошћу да ће Господ у нама, заувек, певати.



    44.

    Никуда осим ка срцу и нигде до у песму, јер се држава зла заборавља и књига њених белих страсности не бива читана пробуђеним умом, и дуг је тај пут да се изађе, душа изнад града, светлост верна слици душе, и кажем да је то пад, јер осећам, дах који је исто што и живот, осећам, дах који је исто што и живот, осећа, и реч о даху, реч жива са степенице, одбегла из демонових застрањења, бела реч сузе моје, и кажем да јесам човек који пева, немајући следбенике, но страст увида и божанству приклоњен колико то Господ хоће, и смрт најјаснија као сенка која извлачи тело из игре, смрт наших градова, ужасно стропоштовање материје ка злом усијању, и опет кажем да јесте живот, јер нисам вичан одржати стубове времена, али тонем пре свих, и говорим да песма означава жудњу за истином, поистовећујем се тренутком уметности са дамром живота, и кажем да су стих и дах исто, али носим печат смрти на свом срцу јер ме види и зло, и нигде не стижем непокренут, јер мир душе добијам одричући се воље, и књигу државе читам слутећи да та пролазност комедију ега наслепо представља у Господњој шаци, и будим ум, још увек га будим и подстичем да би срцу кренуо.


    45.

    Зла је душа која песме нема, и зло у мозгу мању тежину има од срца кварног, јер јесам тај преображај, то изроњено сунце из песме, божанство верно одсјају своје лепоте, болни дар самоће и стих јединства човека и поезије, иако видим како град језди на крилима маште до понора човечности у теби, и како пада гавран на кулу судбе коју дотиче крак звезде при месечини младој, али ће превазићи снагом смрти снагу те аждаје, снажни дах што моли за песму у свету, да се чује и затрује затрованим лицем душе, јер се дно испитује, а сања га мали лет песме моје, и пада како би доспео коначишту и лепоти, јер посве празан није моћан бити, ни роб на песку неизмерном, ни глас закона из свитка кога ум ведро и упорно слави као мудрост највишу, и тоне, кажем да пада, а бледило смерно и брижно клони од раскрснице, јер је чудо које се мења, и његова песма надахњује, а он мисли да црном путу или страдању измаћи неће, већ надом хита најбржем, мислима у Господу, јер чини дух и твори ствар са душом у бићу једином.


    46.

    Рећи ћеш да ниједна песма није душа, да су осећаји и животи, мисли кварне и светлосне, нешто више од поретка речи, да је закон исто тако реч, јер ти већ разазнајеш дух, у њему јеси, он те види и ти га видиш, и жив, оправдан у космичком и безмеран својим обликом, ево те у телу које није стих, ево те на прагу тајне, непрестано си ту, ево тебе и времена, мисао држиш као птицу чијим летом се можеш запутити по вољи духа свога, а та воља то је иста, тајинска енергија космоса, дружбеница стварања света, садашњости и свршетка, јер је човеково време измишљено, обману потхрањује, песму не види као време, јер је песма време када усхићењу и дару лепоте вечног саображава, говори вилинским срцем по свеобухватности, божански човечно, а не служи човековом времену, говори језиком смисла Господњег камена, трпи то расипање које се збива у држави о којој зборих, град један види а белине поучава градовима тим како се не би умирало у празном, и кажем, јер хоћу веровати, песма је дах и узлет душе, смрт је не дотиче буде ли спознала, сумњу заборавила да би се са светлим Господом поистоветила.





    47.

    Семење тих стихова не доноси тек, плодну самоћу, чедо, но ћилим речи на коме сунце кућицу има, носи човека души, али сам говорио о свеобухватном да би душа не само видела већ и доживела место свога праха у распореду звезда, и трајала, верна да о вечном мисли, макар и недодирљиво, јер ће служити Господу чак и када не схвата, такав је живот, и такво је то живо ткање стихова где лепоту држим умом да бих осетио како истини прилазим опрезно, иако сам борбен и љут на неке законе још необјављене, јер се птице нису огласиле, могу рећи да нас вино није опило семењем јасним, да смо још увек трули у гнездима на ивицама звезда, да чекамо позив снохватни од идеја из куле значења човекове, паука у души, да изађе, и помогне линијама небеским да творе лепоту земаљског хода, и нећемо бити сами, тугом белом певаћемо, каменом на уметност, јер правде није у људском срцу остало за умеће бића и његове душе по свету белом, и умрећемо, јер ће рећи да смо умрли, за празнину и за звук човекових пролазних речи, а ти ћеш знати, није празан дух који одржасмо, и благодат сушта његова храни нам часове надахнућа, када тонемо стиховима кроз душе своје ка неизрецивом.


    48.

    Нека се не учини души да само ја бејах, и нека сан прожме ум до краја, тако мислим слушајући хук големе силе сопства, и мислим да то није замка, јер воља ствара свет и ствара судбу тог живота који протиче, и пролаз по лавиринту закрива тигровом канџом, јер празнина седи у храму, и реч каже да воља твори дубину њену, срцем нечистим, а морам живети, и падати, сине мој, јер дете једнако анђелу бејах, а сада умујем и раздвајам себе на оно што ме држи, као да је лаж то моје биће недотакнуто свемогућим прожимањем, а јесте душа, и реч вели да није смрт, рекох да јесте, оно што је то, свитац из груди човекових, тешка земља која се непомичним задржава, казна за биће, мехур звездин, црна тачка на плавом небу, воља безбројна, снага биљке из које се разграњавају подивљала чеда зелена, и глас мрака, језик нечовеков, изван стварних стаза, јелени вични да разоре, звери смирене по угловима света, јер кажем да због воље тама може доћи, и молим за душу која ме неће изговарати, и бежим, клонух срећно на крила цвета, правде своје, и нађох поуку да не треба поучавати, но чинити душу целовитом, од бајке ка истини, истином унутар бајколиког, и бајком у истини.


    49.

    Стојим у мутном времену, сине мој, на оном путу који се не дешава у зеленој реци, јер је ужасан космос кога видех анђеловим својством, срце ми је облак ипак дражесно уман, стојим у лепоти свога обиља, ево муње и ево речи из муње, држим биће где су громови, и опет падам, јер је то грех од сазнања, од душе умне, и пут није виђен, он је тај размак од свакодневног, пут белих вода којима плови душа црна, напрегнуто језгро које прима таласаве појаве, вече успона и зора мрска дочеку истог, али ћу рећи да се радујем, јер нисам демонов син, а он ми рече да се поучим од огрешења, и летех душом да видим, не да стварам, да видим, и потом ћу пасти, сумња привлачи вољу жестоког жића, док остаје оно што умрети неће, космос и личност, облик мојих страна и распршења, а самоћа јесам, и певам да јесам, то само биће, унутра, оно што исплови, отисне мисао ближњем и далеком, јер касним и сумњам да ли сам створио време, дух створени који од свог пута беше вођен излази из осуде и заборава, и зато ћу туговати да ми вино не би опседнуло биће и ускратило немир, јер се стапају плаве и беле воде у души мојој која види.



    50.

    Твоји часови беху ми у души, тај облик који не стварах, јер и ти си самоћа и лет чаробно ватрен, игра умна која ће познати вољу дубоку, и мислим да је поезија вођење љубави иако нећу чути своје дете у теби, а једно нас држи као путнике скривене по белим увирањима у песме лепе, и видим да си тужан, видим твоју одбачену јасност, голуба што плаче на гробу мом, и птицу твоје душе која залази за умне даљине сродника наших, и бекство од умора, јер ово није Господњи дах опроштаја и одмора, тебе у граду, бес против државе зла, призив демона дакако несвесни, и трагање кроз црно усијање, чуђење доживљајем онога што превазилази путеве наших ближњих, а душа ми у сунцу и дух као месечева невеста, и ништа не сабирам и не љубим број и појаву, кажем да трајем и ћутим, неко божанство једино песмом објављено, јер вас учим, тебе сине и песника свог, као онај који казује, прелеће и пада, уман да сања и жељом Господа свог упућен да нежно срочи поуке светле.




    критика
    лаоргоновог наука

    «Био једном један човек на земљи који се није држао земље. У његовом уму беше и злочести дух и мисао да сазнаје небо...» Тако започиње приповест о Лаоргону неки филозоф и песников савременик. Такође, и други нису ништа похвално изрекли о, по нашем уверењу, значајном поети. У наше време објављен је чланак који Лаоргона проглашава луцидним болесником, наводећи из извора бројне психичке болести које је прележао. Чак се у енциклопедијама може наћи податак о болници у којој је песник боравио и да су га тамо присилно одвели, утамничили. Дакле, Лаоргон није био везан за земљу и боловао је разне врсте психичких мука. Свет се удаљава од сажаљења, из зависти пак, ничу презир и осуда. Речено је да Лаоргон углавном пева о животињском свету, а и то је спорно, јер су његови плави диносауруси са машницама и змије отровнице у хаљиницама боје меда већ нестали, њих нема за стварна ока. Ова песма која је објављена показује Лаоргонов основни став по коме је и душа животиња, и светлост је животиња... Црква неправедно расуђује када Лаоргону приписује богохуљење, код песника се све налази у симболу стварања и сазнања, што јесте, за њега, начело живота. Они који су сањали и доживели снове на начих претходно датих извода из заумних књига, кажу да Лаоргон заборавља једноставност и лакоћу сна. То је критика из које се види замерка било ком умном напору и одриче поезији право на истину у облику осећајног појма. Зашто нису никада угледале светлост дана Лаоргонове песме о птицама? Тврдимо да су свештеници у њима видели напад на своје одвећ људско, као што су се научници друштвених и филозофских наука уплашили да реч или знање не сме добити таква чудна крила, прећи рационално, поразити логику. Наравно, уметници су Лаоргона потценили из простог разлога што ту нема оног омамљивог даха језичког ритма и магије слике, јер се видело како душа пати и како се ум бори за очигледност. Песник је слутио поразе или био је онечовечен, да не би задржао спознаје морао је изразити стања духа. Један критичар примећује да је код Лаоргона најуочљивија слабост то да он и превише доживљава различите ствари духа и душе, а истина тежи ка ономе што је уравнотежено и једним за њу пријемчиво. Песма о паду, о позиву да се потоне у дубину себе и одатле до суштина света, води разбијању јединства личности, неуротичном и бескрајном ланцу лутања, заблуди. Покушај који је сироти Лаоргон извео не успева никога повући за собом, јер се та наелектрисана сажимања, тај јадни еклектицизам, не може подвести под школу и представити као ново учење. Енергија његове поезије је нешто што и најљући противници признају, али расплињавања и груба динамика без средишта, чини од Лаоргона лабуда на клизавој плочи певања. Свакако да је строго захтевати искључиви естетски облик и структуру прожету разумом, и да се ево извесно време покушава изаћи из шаблона естетике, али Лаоргон је сасвим свесно певао о рибама које удишу ваздух и шире, у потоцима плућа, човекову душу, и свесно правио антиестетику и алузивно, параболом и гротеском, измицао стварно од логоса речи, да је то забринуло академике и здања, играче књишких забава и граматичаре који су похрлили у дом његове психе или болести да би на основу меморијског талога наново означили кривотворено, оно што је одступило, преименовали и заумног Лаоргона свели на ум који сања. Заиста, са њим и са његовим делом очит је проблем разграничавања: или је то психа и створено од маште (где су речи само занатски компоноване у упитну лепоту), или је ту позадина, душа кроз коју је невешто проходао један умни живот. Међутим, Лаоргон се посветио сенкама и остао им веран јер је мислио да нема границе, али песник блуди по бескрајном натовареном сенком. Његов наук се може искритиковати и уз поставку да је оболели песник, жудан спокоја на небу, запоставио реални свет до неподношљивости. Уосталом, кажу критичари, чему толико неба, толико тих астралних идеја које свакодневног човека не занимају, оне су њему, штавише, измишљања и бунцања, маштовитости и изван сна, јер су снови, кажу ти људи, дражесни и лепи, искуствени, а идеје изазивају умор, досаду. Неко ће упитати, да ли оправдано, чему је поема научила ученика. То одвођење до друге стране не поучава ничему шта чинити на овим свакодневним земаљским пољима. Ако се и зна како функционише други свет, чему ако се не научи како делати из дана у дан у животу. Критичари стога, примећују да би вредело Лаоргонову метафизику допунити оном песмом срца из доживљеног у човековом дану, и веле, јесте, ноћ је слична или га подражава, Лаоргону, али овде не видимо умове и виле док се боримо за дах, тренутак своје среће на земљи. То песништво је свакако религиозно, па опет, оно је без система. У песми, Лаоргон умује, али то нису чисте мисли филозофа. Читав наук је подређен пропадању душе кроз светове, али нема узвишене поетике која би нас одушевила сликом оностраног предела и ритмом умног времена реченог у магији стиха. Један критичар запажа да ће Лаоргонов ученик излудети као и учитељ. Без обзира на све, његова поезија је заслужила читаоца и тумача. Живот Лаоргонове душе вапи да буде унет у нечије срце.




    новус
    АФОРИЗМИ

    - Чујем да је свет настао онда када сам ја очистио уши. –
    - Човекова историја је непрестано приближавање свих књига о историји једној пећини. –
    - Храбар човек је повео то немирно стадо или људство ка провалији, и тако стоје на ивици док он из оближње сигурности проповеда и умује. –
    - Прва племена су заратовала из безбрижности. Освајање земље је мања брига од освајања света. –
    - Могу рећи да је онај који је измислио писане речи, био на правом путу хаоса и заврзламе. –
    - Отимајући од празнине чудо примитивне среће, неко је створио балон и мисао о мисли. –
    - Када научим да свежем време у чвор можда ћу бити користан посади на броду. –
    - И цртеж чијим се трагом бавимо показује да су уметници склањали главе од дивљаштва. –
    - Не читајте те књиге од оних који су сањали, будите самостални, и томе погодују снови и сановници. –
    - Видео сам како ратују али то ме није дотицало јер сам осећао да ћу умрети природном смрћу. –
    - Газили су биљке и устројавали градове... Коњи су издржали а ми ћемо се побунити. –
    - Ако је леп закон лепе су и девојке које га примењују. –
    - Ово је женско друштво и ово је стварање жениним умом света по мери мушкарца. –
    - Трагедија је када се сукобе они који читају редове и они који читају између редова. -
    - Ја сам бранио свет до изнемоглости, а десило се да упаднем у нешто друго. –
    - И чудећи се зверкама што још нису покориле човека, завршавам своје године страха од животиња. –
    - Нећу бити изненађен када исцури пешчани сат времена, али ћу, будем ли се затекао, навити свој јевтини ручни сат. –
    - То је рокенрол моје мистике...
    - Видео сам историју и доживео да се прошуњам кроз капију надвремена. –
    - Немој престајати да волиш убицу своје маште. –
    - Путовасмо браћо, да будемо сами на крајевима. –
    - Непрестано се надимају и само мисле да су зајахали звездане коње. –
    - Постижем да ме его воли и сламам тренутке заборава. –
    - Не иди и не полази, црн је пут ка гаврану. –
    - Будем ли добар они ће ме сахранити. Нећу ни зло јер не желим упасти сам у јаму. –

    - Где су ти чувари државе који би могли да се обрачунају
    са мојом поезијом. И нећу певати о робовима, доста је тога. –
    - Ако је живот целина морао бих делићем да залечим зуб.–
    - Они који плачу не би смели да ме изоставе из срца. –
    - Ја сам јарац рођен у знаку сунца – упознајмо се. –
    - Нема тихих умова на модерним друмовима света. Сви смо просјаци. –
    - Постоји ли мислилац са жељом да постане бестелесан? –
    - Како су сироти сви покушаји да се ишчита једно најпуније значење неке речи. –
    - Када кажем да егзистирам нисам ли у некој дубокој празнини? –
    - Ја сам служио оне цареве о којима ми је отац причао све апсолутно и похвално. –
    - Узмите пролазност и узмите очај – добићете човека. –
    - Само стид који зрачи верујем да ће спасити човечанство.-
    - Дуги низ борби и усклађивања, живот... Сада сам рушевина. –
    - Не наслањај главу на демонов реп! –
    - Поучавам да је добро варити књиге и самовати – то је учење духа. –
    - Скријте се мушки од црвених женствености! –
    - Земља одлази у бездан а ја у продавницу. –
    - Шаптачи који обмањују и бука која дражи нерве, ето у чему ће умрети човек. –
    - Стаклене очи, много зноја... Неко је притиснуо типку.
    - Без лова на сенку он одморно чека смрт свега. –
    - Наждерах се хартија са словима и умножих помамно машту. –
    - Ћутањем одох на крај света. Али, ово рекох пре, јер тамо... –
    - Ноћи и ноћи и ероси... Ко то мисли да су ероси? –
    - Не помињите хлеб ни моја дела! Пригните главе, бандоглави.
    - Храбро увирем и доносим благословена јаја почетка. -
    - Стани на моју реч и притисни ми смешну душу! -











    ПЕЛИНА
    И ПОРНОГРАФИЈА



    Била је жена склона да оплођава ум. Била је светлост телесног које проходи високим здањима. Књигољубац и кафански усмерен човек, међутим, о њој пише: видео сам ту жену како потајно излази из библиотеке, ноћу, и како је чекају неки типови под липом а онда одводе иза гробља и с њом чине блуд. Пелина се пак, у издаваштву, представила сасвим солидном књигицом, зоолошког карактера, под насловом: Како ме је Ноа научила вођењу љубави. Пелина је тамо описала парење змија и објавила неколико провокативних фотографија о савијању тела приликом сексуалног односа. Пелинине стидне длачице су змијице које врцају у ритму мушког, узбуђеног дисања. Потом је Пелина наступала, дабоме естрадно, на народним скуповима и окретала млечне груди ка младом месецу док су јој на бедрима искакале црне тачкице, бенови. Затим је, говорећи змијским језиком, пред свима бестидно разоткривала тело, и тако нага палуцкала језиком. А онда, с годинама, дама се смирила и посветила умном раду. Ум је подмладио њено лице и опростио јој за неморал. Без обзира на све приче, без обзира на порнографску агитацију, била је, вели легенда, светлост телесног које проходи високим здањима. Била је жена склона да оплођава ум.






    НЕКОЛИКО
    ПОТОМЕЈЕВИХ
    ПРИЧА

    1.

    У оно време, када је душа још била распршена као честице прашине далеких путева, један човек се чудом нађе у телу.
    Изгледа да је прво опипао себе а потом погледао где се налази. Тело му беше људско, онакво какво ми познајемо вековима. Око му је гледало сасвим необично, зачуђено непознатим. У њему се не заче никаква сунња коју смо имали ми, горе, у мисаоним бићима.
    Човек пође својим путем покрај кога је било све оно што је тражило да буде именовано. Човек је изговарао речи које су се утискивале у појаве, у оно што ће доћи.
    Када их је назвао језиком свог господства, врховне власти, он се осети усамљеним и заспа. А када се пробудио, запази да су створења отишла световима других путева, и запази да поред њега стоји жена, прелепа, лепша од срне.
    Он јој каза њено име, али она га не прихвати. Рече да је њено име записано у његовом имену и да је дошла са висине, духом или кочијама невидљивим, ушла му у тело као сила, изашла – и сада хоће да с њим води љубав.
    Човек је био безазлен и није слутио да је то истинита прича у којој се скрива превара. Тада први пут изговори неке речи неком равном себи, иако је она била јача и мудрија. Говорио је о разлогу своје чистоте, да мора бити на путу, ићи сам и стизати да обиђе цео свет.
    Она рече да је немогуће отићи од ње, па чак и буде ли бежао, прогониће га жеља за њом. Затим му приближи усне као нар и пољуби га у још увек здраво око.
    Њега нешто проже и усуди се да јој каже како из њеног тела у њега улази нека милина, да никада није искусио тако леп осећај, те задрхта, видећи како се животиње убијају међу собом и како се у свету страшна борба одвија.
    Дуго је лежао, као змија или рањеник, на њеним дојкама и тонуо у слатки осећај заборава онога што је изван њихове спојености било.
    У ноћи, месец појача свој сјај и он отвори очи које су биле прекривене њеним косама. На месецу је стајала још лепша жена, али некако нестварна и похотна. Човек се лагано подиже на ноге и испружи руке кроз које срца позва себи ту сиву, духовну лепотицу. Чуше се крила и она стиже у његову душу, да се настани заувек, да га испуни или растрза.
    Тада се пробуди и стварна жена, те упита свог човека, шта је то учинио. Он нешто измисли и би свестан да лаже.
    Обоје, у оно време када се душа уобличавала, угледаше јабуку на путу којим је човек кренуо. Пођоше да је уберу, али она нестаде – и све се испред ње раствори на безброј људских путева, њихових синова и кћери.


    2.


    У његовој књизи стоји записан стих који говори све о свести лобање.
    Дуго је жути калуђер боравио на светлој планини, одакле се види плави свет ништавила.
    Такође, дуг је био пут који је морао прећи црни човек да би скинуо амајлију која гаси свеће и удахнуо мирис лудог цвета.
    Његова књига даље говори о неком истраживачу опасних намера, склоном пресељењу човечанства на другу планету, насељену монструмима. Реч чудо понавља се у спису небројено пута. Чини се да је он писао у страху да не изгуби памет. Речи из књиге се слушају, опрезно и са вером. Један човек рекао је да она подсећа на ћилим узвишених стања.
    Ту књигу је – сећамо се – пронашао дечак из златних година. Кажу да се изгубио у читању. Дечаково тело је постало загонетни ветар. У престоници света и данас кружи нешто налик души младог човека.
    Он је до своје књиге дошао случајно. Био је полетан да угледа љубав, али га је промисао одвела у речи.
    Ко зна колико је искусних писаца тежило да досегне књигу. Видели су само бронзани свод који забрањује свести да продре даље (што је и мајсторима прелаза тешко). Биле су то њене корице или њено дно, на коме су анђели и приказе. Књигу је писао у самоћи, при некаквом белилу упаљеног памћења, када је горело време – јер су стигле речи на његов пут.
    Писац из државе мртвих која је припадала историји, вели да је успевао закорачити на тај пут, и да је лебдео неколико тренутака, свестан смисла који није могао изразити тада, дакако, људским језиком.
    Склони смо да из ове таме, чије очи гледамо, кажемо како књига светли, и како спасење даје из даљине ка којој пружамо руке.



    Мистично биће књиге је сасвим извесно. У конкретном свету, заправо тамо где је време, налази се податак да она говори свим језицима и да је читљива и злом и детињем срцу.
    Један хроничар спомиње како су многе државе и хорде њихове, грабиле својим духовима да дођу до књиге. Ученик жутог калуђера, веле, лудачки је доказивао да је његов учитељ изрекао суштину те невидљивости и неухватљивости. Потом су га, записују, стрпали у тамницу где мишеви цијуком казују део исте речи. Ми мислимо да су хорде биле вођене црним човеком и да их је са неба пратио бубањ који чуда сипа на оне којима се дух усталаса

  6. #6
    Neproveren član
    Učlanjen
    16.02.2005.
    Lokacija
    Zvornik
    Poruke
    12
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    који чуда сипа на оне којима се дух усталаса од жудње за спознајом те тајне.
    Занимљиво је да се ниједном међу њеним редовима, где су голубови, не налази реч судбина. Вероватно, као да из дечакових недара потиче, велика и недостижна реч пламти у слободи, казујући пуном празнином оно што казати људска реч не може. Ми, који сагледавамо прошлост света, најјасније и хладно, уверени смо да је он био божанство изузето од пропадања и промене.
    Тај стих о свести лобање, кога песници називају чудом космоса, ми одгонетамо истим језиком људи. Али, стих је многозначан, као било која игра птице. Када се каже: видех га у сенкама несхватљивог чуда; исти смисао даје и тврдња, рационална и очигледна: црна племена покорише земљу.
    Жути калуђер је, нагађамо, отворио врата тој смелости да се на свакакве начине пева. Књиге, које су се јавиле пре раскриљеног неба свести, показују како свест лобање увире у свест света, како се у густом и обликованом идеја зачиње. Тада није било чуда, јер је ирационално извирало у гомилама, кроз предрасуде, али поетично и лепо.
    Нисмо толико умни да претпоставимо зашто црни човек никада није тражио дечака који се преобразио у ваздух. Слика тог освајања представља се лобањом покрај које је положена змија Ноа, у кретњи мрачног зрака, прождрљива и бучна.
    Желели би рећи једну истину која је опасна за човеково време. «Нисте били моћни да нађете ту књигу за живота својих кратковеких тела, а свест вам беше у лобањи...»







    3.


    Сећамо се само тога да нас је занео причом својом. Пре нисмо чули ништа слично, језик му је био заводљив, чини се, божанствен.
    Попео се на стену, ни по чему различит од нас, и ускликнуо да је он власт. Нисмо га разумели нити смо се осврнули на ту измишљену реч. Затим је махао рукама изговарајући још неке неразумљивости, да има моћ и да је благословен.
    А ми смо мумлали као трагачи за пленом. Не знамо како се у његовој шаци нашло зрно, али он га је бацио поврх нас и оно је пало на плодно тле.
    Говорио је данима и ноћима, углавном нове речи и заћутао када је родило нешто необично, неприсутно у нашем свету биљака. Позвао је неког дечака и овај му је донео оно што је тражио. Онда се обратио небу и видели смо, по први пут, шта нас то прекрива и изазива.
    Говорио је да ће нам дати хлеб – и ту смо се разумели – с којим ће нам бити боље.
    Хтели смо да кушамо то ново, чудно јело моћи његове. Прилазили смо му послушно и он нас је чашћавао зрнима магичне погаче. Како би који прогутао, тако се и вид мењао, тако се рађала мисао да њега треба слушати.
    Попадали смо на колена и замолили га да нам даје увек хлеба, јер смо незасити и волимо оно што ради. А он је из разлога тог покоравања и предавања до даљњег, кружио рукама око сваког појединачно, изговарао песму у ухо и коначно нас закивао концима и ланцима људске вештине.
    Потом смо му саградили кулу и жене подарили, а он је изабрао неке да му верније служе од већине.
    Понекад нестане хлеба и ми се побунимо, али га се, никада до краја, нисмо ослободили...


    4.


    Библиотека свих светих, мудрих и надарених да пишу песме, беше на централно тргу у престоници света. Иза њеног источног зида била је ливадица и игралиште за голф.
    Један прозор за згради је шкрипуцкао док се на стаклу могла видети величанствена слика града, а на магличастим нијансама лишће које је падало као перје.

    Чувар зевну, протрља очи и начини неколико увежбаних корака уздуж и попреко хола да види има ли кога, али ништа. Човек се врати на столицу и поново задрема не опазивши мачку која скочи преко стола машући дебелим репом, сва расчерупана и угљенисаног сјаја дубоких, животињских очију.
    Тишина се затим прокотрља као зрак најнежније месечине. Након тога чуше се неке свиленкасте папуче и многобројне сенке прођоше покрај успаваног службеника, а потом клепнуше странице као мермерне плоче састављене невештом руком.
    Није неопходно избројати време у коме су умови читали сами себе.
    Чувар се трже и зазвекеташе кључеви, али било је касно да затекне сенке у том послу.
    Неко је напољу јео сендвич и гледао остарело тело како закључава масивна врата непосећене зграде. Он подиже поглед на прозирну завесу и на полицама угледа мачку која је вероватно јурила миша. У просторији је било толико светла да књиге нису бацале сенке на зидове и слике са страна. Кестен је пао као чоколадна лоптица на бетон баш у часу када је мрак долепршао из ждрела безмерне даљине. Упалише се светиљке и створи се вештачки дан у коме су људи наставили сејати своје навикнуте животе.
    Човек је већ појео девети сендвич и онако прехрањен пожеле да има књигу у кући. А около су биле рекламе, бројне као таблице на рукама или жигови звери, поручивале су да се књиге не продају, да их нема, да су похрањене у тишини.
    Човек притисну дугме и откуца жељу. Чекао је и чекао, узалуд. Упути се ка згради, да продре, позајми или украде. Нешто као тесто одгурну га и он одмах закључи да су књиге и сенке неприступачне.
    Идући ка свом дому, човек паде, и пре него што ће умрети прочита у својој души колико је сам.




    кленов запис
    о држави

    Осећајући закон преселисмо се у време жетве ирационалних присила. Држава је настала да би се укротиле непојмљивости и њена снага у оболелом телу. Знајући да Бог равнодушно казива анђелску песму на земљи, и видећи да ваздух сачињава свест, првобитни ум науми да ствара људско дело, од мудрости и силе*.


    * Клен је тако говорио. Мисли се да је и превише самовао и да се љутио на животиње и ствари. Животиње су Клену сметале јер их закон није миловао, а ствари су биле већ од почетка расуте на путу. Желимо овде рећи нешто о односу силе и сна. У другом Кленом запису о томе се расправља, а ми ћемо сажето изнети нешто од тога. Клен мисли да је сила настала пре сна (чему се, свакако, сневачи противе). Наиме, Клен у небеским вибрирањима наслућује да је сила произашла из немира празнине и бића, немира који је иманентан првобитности. Сила, по Клену, претходи и људском уму и налази се у логосу који је снагу растворио својим анђелом да би испитао дејство своје светле празнине на смртне материје. Сан је настано доцније, већ у оно време заснованог ума. Клен каже да није могло бити сна а да ум не беше створен. Када се почело мислити тада се почело и сањати. Из позадине свести долазе сањање и мисао, истовремено и загонетно.






    домор
    КРАТКА ДРАМА
    СВАКОДНЕВИЦЕ




    Човек: Рођен сам тог и тог дана у том и том месту од оца који је имао претка и мајке која је била по схватању друштва копиле. Растао сам као сва деца, играо се и боравио у завичају а онда су ме прилике и потребе нагнале да мењам пребивалишта и тражим срећу у звању, породици и забави. Још нешто времена је остало па ћу умрети.

    Човек Други: Рођен сам као психа у астролошком знаку најлепште звезде тамо где су биље и где су оплодили моју мајку врани коњи мушкости када се певала песма на житним пољима прошараним цветовима мака. Растао сам са малом главом у постељи рајске испуњености и памтио оне путељке кроз тамне шуме што су ме повели ка градовима да се опробам у снази машина и тврдоћи бетона и стакла, играјући слепца на улици. А затим ћу се преселити у ловишта.

    Људи: Судите му јер је крив телом што прими душу и душом што поквари тело!

    Човек: Немам времена а чека ме неодложни посао у вези поправке кућних апарата...

    Трећи Човек: ...Јер су стали када је престала да протиче и дотиче енергија жива а онда се распрснула када сам ја помислио на то.

    Човек Други: Не помени га добра душо и не узми за зло стварни свете што се бавим неким ситницама по врту овом, јер се нисам усудио да кренем ка мени.

    Људи: Протерајте тај глас! Хитно је да срећу запечатимо и неопходно да срцу кажемо како нас неће чути.













    АДЕСПОТА


    I


    Ја се угледах и он ме угледа. Рекох му да је свет мој, а он не рече: није твој свет.
    Ја га песницом жара несносног ударих по пресветлим милинама – и, остаде исти. Када гнев исказах – зашто је настао – он ми даде силну снагу да творим у неизрецивом оно што заумље својином саображава.
    Па се на несрећу, искотих...
    И ходом мојим постадоше свести. Чак се и преобразих у стварности достојнога двојника. Скоро ми живот беше утроба, а очи моје, лажљиво сажаљење.
    На том дрвету, у врту, потражише ме четири лица сина моје мајке, од кога потиче неваљалство дела којима сам овенчан.
    Родили смо те, рекоше анђео и рђаво огледало, да говориш свету о свету, и да одричеш оно право које те, најпосле, оправдава.
    И он ме сузби, те поразбија моје кости као царев прах; и би му, у гневу, мило што јакост исказа на узоритој јабуци, и тако пресветао, са понижењем, опет ме присили да стварам у подземној сфери господства свог...


    II


    Када се стварало, вели демон, био сам височији од стварања.
    Планина његове неутехе, зрачила је на острву плаве сржи. Одатле је, послат као какав изасланик, стигао до долине и зауставио се у времену.
    Када је уништењу дата могућност, он је у сумњи, као зачета кап огромних приказа, остао да чека... Чекајући нестворенога ништа није створио. Магле и лавеж су га пратили на звезданим путевима. Био је светлост коју су бацили у даљ, да се губи...
    Оно што јесте нестанак није и небо.
    Кажу: ништавилом му сипљу чељусти, јер огњенога себе умисли.





    III


    Кнез губи битку.
    Због кнеза ево таме, и сав мрак који потиче из кнежеве воље, свеобиље је стварних сила са дна.
    Кнеза видех дубинама... Он ме распрсну, расточи ми средишта душе; и, бејах затворен у нитима кнежеве муке. Јер сам силнога узнемирио...
    Кнез губи битку на висинама. Висином крило његово пршти у сунцу мисао нејаку.
    Тамом га освојих а да ми тело у мраку као вода разли своју чистоту.
    Тад кнез чисто помути.
    И разум ми дохвати да га у дубинама нестане.
    Изгубивши битку он зазва да ћу доћи његовој вољи.


    IV


    Све нема прелаза. Узалудно је и за мајсторе свести.
    Демон сам који прождире речи јаких и слабих. Та реч ме не засити. То храна у необухватноме са мном вечеру вечне смрти спрема.
    Све пређох...
    Све ми се даде...
    Демон који мисли и не мисли – демон је поучнији од језика.
    Нађоше ме они којима душе немадоше мира, па ми у реч сместише несносно гордо опредељење. Реци, господару, до које си ти границе?
    Наведох: пређи све...
    Попадаше умови.
    У коначном видех реч.











    V


    Пети спис, до кога је допрела моја обеснажена воља, бави се неком причицом налик на мумлање које излази из излуделих глава. У ствари, ту стоје реченице, пренесене не баш дословно:
    - Ти Бог ја богов Бог...ррррр...
    - Ухвати ми звезда оно што каиш може обмотати...
    - Пуцањ светлости, дакле постојим... итд.
    Након проучавања тог списа, покушао сам да проту-
    мачим демонову поезију. Али, није ми се дало да дуго останем бистрога ума; напротив, толико сам се напатио, да ми је причица постала затвореников стан – један положај који се није могао разумети.
    Опет, схватио сам да је демон сушто огледало космичког – слика која има себе онакву какву је ми, смртници, доживљавамо. Потрудио сам се да напрегнем моћи зла које су ме сколиле, да бих дознао шта то мислеће страшило тражи од мене. Био сам награђен: пети спис је одгонетао прво огледало, произашло из Господњих недара; могло се рећи: Свевишњи избљува слику у несликано сопство срца својега, да би мисао била мисао, и човекова и демонова. Затим су мисли наставиле да се споре око својине: свет је требао бити и мој, али ми га – рече човек – нису хтели уступити њих двојица. У томе смо добили посебну позицију бића, оно што би се са пожељном сентименталношћу, изрекло, као што стоји у истом, петом спису, да «нађосмо матер са сисама и млеком изобилним у мрштењу блиске нам смрти и благошћу својих очију које ништа друго никад нису угледале осим вечног мира неизмерних дубина...» Али...
    Тада ме нападоше логичари и чаробњаци.
    Логика се толико устремила на моје гледање, да сам заиста био несвекидашње црн у овоземаљском животу. Наиме, прво сам рекао да ово говорим самом себи, и да ме нико неће прихватити уснама свог разума, да ми пољуби створене речи, а онда сам додао да сили нема краја, и ништа је не може обујмити осим умних покушаја и душиних уговора... Ја, песник, бејах притиснут у незнањима, или варкама, својих узлета као високом Господару раме.
    Мој спис беше написао демон.
    Стајало је:



    - Без љубави јесам, празан, свиреп и ништаван,
    ходим тамо где љубави нема.
    И даде ми огледало, те каза:
    - Гледај овим свога кнеза којим се клањаш својој
    жељи да постојиш на земљи, под облацима свести, у маглама и немирима, мајсторе...
    А ја се упитах, да ли то моја рука пише, или само злочесто срце пева? Био сам без било какве могућности да појмим смисао. Хтедох да га истерујем, али он ме, као сваку опседнутост, још више присвоји у хуци очаја и пометње, те остадох тако, с њим, у заумљу које ми није било воља којом бих био сигуран да сам пронашао тај драгоцени бисер у слици огледала кратковеког трајања...
    И чаробњаци се завојштише... Било им је стало да ме пропусте кроз неке пролазе; јер, ко би прошао, давало му се ча чита речи нечастивог духа, некакве списе од којих се оболева. Исцрпљен, чак сам стигао да их упитам: «Где је Бог?» Они су, истренирани у преварама, објашњавали да сам кренуо правим путем.
    - Иди паклом – рекли су – па ћеш стићи до онога
    кога тражиш.
    У петом спису има још неких стихова који садрже чудне наводе о стварању и борби.
    Стварање је, веле они, пометња. Да није било никаквог стварања, зар не (питају се писци тих стихова), не би било ни његове генијалне негирајуће супстанције. Створено је, другим речима, противречило створитељу, и, по неким песницима, запитало онога који ствара о намерама проистеклим из делања његовог – јер су начела запитала начело: којим ме средством оплођаваш ти чудни, неисцељиви од стварања, почетку света...
    Тако су се и силе судариле.
    Каже се у спису:
    - Ћути, и биће ти добро пред лицем онога који
    језик твоје душе зна.
    И још ово је стављено у уста непознатога аутора:
    - Светлећи бич никада неће разбити таму, изузев напада тмина на црног јахача, из разарања створене лепоте...
    Али, списом је наша памет довољно понесена и одне-
    та, да смо већ у стању да мирно склопимо очи и утонемо у истине својих унутрашњих казивања.

  7. #7
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    06.06.2005.
    Pol
    ženski
    Poruke
    144
    Reputaciona moć
    47

    Podrazumevano Uploadovano na nas sajt

    Postovani, sada je ova tema uploadovana na nas sajt:

    http://www.prevodilacka-agencija-bulma.netfirms.com

Slične teme

  1. GUBITAK SVESTI
    Autor pleco u forumu Zdravlje
    Odgovora: 10
    Poslednja poruka: 24.04.2013., 01:26
  2. Odnos Svesti I Uma
    Autor Nenad Gojkovic u forumu Filozofija
    Odgovora: 40
    Poslednja poruka: 29.11.2008., 22:32
  3. Indoktrinacija..orobljavanje svesti
    Autor Navar u forumu Filozofija
    Odgovora: 31
    Poslednja poruka: 25.08.2008., 01:59
  4. Izmenjeno stanje svesti
    Autor Uz Božju pomoć u forumu Zdravlje
    Odgovora: 10
    Poslednja poruka: 17.08.2005., 23:12

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •