Апокалипса Сербиана
Prikazujem rezultate 1 do 3 od 3

Tema: Апокалипса Сербиана

  1. #1
    Neproveren član
    Učlanjen
    16.02.2005.
    Lokacija
    Zvornik
    Poruke
    12
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Апокалипса Сербиана

    Драму сам написао као одговор на унутрашње
    подстицаје изражене бригом за судбину једног
    народа. Епске форме су надмашиле било какве
    дневно-политичке ситуације и дилеме. Надахнут
    Његошем и православном духовношћу, и још демонима
    који су ме опседали, поетски сам исказао оно
    што Сербима Библија наговештава.





    Л И Ц А :







    ГУСЛАР
    ХОР И ГЛАСОВИ ИЗА СЦЕНЕ
    ЛУДАК
    МАЈКА
    ДЕЦА
    КОСАЦ И МЛАДИЋИ
    САВА – СВЕТИ
    ПЕТАР – ЊЕГОШ
    НИКОЛА – ТЕСЛА
    ТРИ ДЕМОНА
    СВЕШТЕНИК
    МОМАК
    ДЕВОЈКА
    ДВА СЕЉАКА
    СПОРТИСТИ
    ХРОНИЧАР
    ЦАР
    ПИСАР
    ВОЈНИК
    ДЕЧАК



    СЛИКА ПРВА


    НА СЦЕНУ ИЗЛАЗИ ГУСЛАР, НОСИ ГУСЛЕ И КАЗУЈЕ, НЕ
    ПЕВА...

    ГУСЛАР: С пажњом свих срца племенити’,
    знању и осећају тужном,
    муком оплођени високим промислом
    у суђеној пропасти,
    ипак лако и мислено,
    ради смо објавити тешки час народни,
    терет множине,
    јарам времена,
    да се не суди или да још не буде смрт
    и магла врх ових земаља од умора
    по греху источном,
    а лако је и тужно...

    ГУСЛАР ПЛАЧЕ. КЛЕКНУО ЈЕ И ПОБОЖНО КА НЕБУ УПРАВЉА ГУСЛЕ. ЧУЈЕ СЕ ХОР.

    ХОР: Шта хоће смрт? Шта хоће бол?

    НА СЦЕНУ ИЗЛАЗИ ЛУДАК СА САБЉОМ.

    ЛУДАК: Смрт хоће немир свих земаља
    и крв укроћене деце!
    Бол хоће да душом ломи грану
    са птицом на висини!

    ХОР: (довикује) Спаси миром часног пута
    али не и свиленим заборавима, о Господе!

    ЛУДАК: Видим јесен како капље са моје сабље
    на гусле твоје, слепче!
    И видим црвену боју из средишта овог тла!
    Да бих вриснуо они ће помрети
    пометњом нерадосном.
    Витлај, замичи западни ветре
    громом страшним!

    ЛУДАК ПРИЛАЗИ СЛЕПОМ ГУСЛАРУ И ПРЕТИ САБЉОМ ДА
    ЋЕ ОДСЕЋИ РУКЕ.

    Запевај, старино, пометеном уму,
    како умеш, у време, из искона...

    ГУСЛАР: (вели мирно) И до Господа струна је јецала,
    ал’ мора и њихов сјај угашени,
    барку имена не задржаше.

    ГУСЛАР УСТАНЕ И МИРНО СЕ ОБРАТИ ЛУДАКУ.

    Зар ниси видео да је јесени
    презрело име народно?
    И умом болесним чудо се од изгибанија
    јасно указа жртвеним пољем
    - где говори смрт твоја.

    ЛУДАК: (као у нападу) Јеси ли сам или су у твом уму
    духови предака?
    Песмом, слепче, избави ми јато птица
    скршене психе да смрт не оглашавам.

    ХОР: Реци му без гудала
    оно што је било
    и кажи његовом уху најстрашније!

    ГУСЛАР: (рецитује)
    Од постанка мудрог, племена виша сила
    Држави каменитој на трагу господства
    Дарива двоглавог белог орла крила
    Да небесима слави жезло рода и њ чувства

    И постаде временом снага што збори
    Стварност живе праведности у закону
    На оној светлој цара реченој гори
    Где нам очи спокојно мере жизн докону

    Пре је јунак са штитом гласно уз реку
    Утврдио богомољом да два краја не мрви
    Белу земљу где ми и племић меку
    Реч каза сачињену од радосне Христове крви

    Кад се паде, царство мисли да и ружа
    Вене и сувом сунцу ко млада слази
    Да и сунце јарко несрећу за мужа
    Историјом венча оно што пролази






    ХОР: И неће довршити певање
    јер је као и сваки песник нежртвен.

    ЛУДАК: (излази напред, из руке му испада сабља)
    Видим Саву, Петра и Николу,
    троје узвишене деце
    како их је сурови ад нечастивог одрицања
    од сербске славе и византијства,
    потопио у бару западних народа.
    Видим усијане метеже
    у којима страда Милош
    другим чином ножа свога.
    Заставе жутих косооких сунаца
    и азијатске тешке нарави,
    поплавом пребујном,
    као и шифра светлећа на руци безбожниковој,
    електричним небом односе
    утроби великог града
    један род Господњег винограда.

    ГУСЛАР: (позива Лудака) Хајдемо у смрт!
    Излазећи из ове свести временске
    умримо у часу глуме своје!

    ГУСЛАР И ЛУДАК УМИРУ.

    ХОР: Однесите гусле и сабљу, анђели,
    живом времену
    Хомерове и Херкулове бесмртности!
    Нека почне!




















    СЛИКА ДРУГА


    НА СЦЕНИ МАЈКА У ЦРНИНИ, ЋУТИ. УТРЧАВА ДЕТЕ У
    БЕЛОМ.

    ДЕТЕ: Спаси! Спаси!

    МАЈКА: Чиме чедо ова туга преголема
    осим мелемног срца.
    Шта се збива тамо где ми црна марама
    земљу покрила није?

    ДЕТЕ: Иду бесни народи
    са најцрњим злом у оку!

    МАЈКА: А мајке њихове,
    иду ли и оне с њима?

    ДЕТЕ: Мајчице, матер им је најбешња
    и ждере нас као кучка
    што липсале по разбојиштима облизава.

    МАЈКА: Нема ничијег тела
    да би се могло пробости
    вучијим зубом у пустоши,
    ако дух није?

    УТРЧАВА ЈОШ НЕКОЛИКО ДЕЦЕ.

    ДЕЦА: Спаси, мајчице!

    МАЈКА: Који су анђели бројем избављених
    у крилу моме
    где ми сина није?

    ХОР: Наричи и записуј на камен земље
    да их творац врховни казном помете!

    МАЈКА: (нариче) За крст неговах телешце прелепо
    а траве ми га у дојку своју примише.
    Кукај ми и ти немилостива даљино
    што душу држиш иза сунца.
    Он је пролио крв
    на јуначком збору,
    када сев истину каза.
    Од храброг срца сада муком унутрашњом
    за Христов рај душу саливам.


    ХОР: Помози Мајко, онима
    који још у свету чувају своје тело
    за потребу ковитлавих стварности.
    Пригни руку Мајко
    на зелене главе пегаво лице
    и замоли да голуб сиђе.

    МАЈКА: Не сећам се да се нешто догодило
    после смрти мога сина.
    Лице је, ангеле, оно му сунце
    са нестанком лица његова изгубило.
    Мрак је ватра пијана
    која заноси окончању
    народ до народа.
    Зашто се погаси светлост сваке мајке,
    зар би она која уцвељено дочека
    да јој у дубину душе
    потоне црквено звоно,
    могла знати?

    ДЕЦА: Где ћемо скрити оних безброј очекивања
    да живот распламса телима нашим
    несвакидашњу снагу?

    МАЈКА: Идите на небо
    где и мој син јесте!

    ДЕТЕ: Крвников мач нека не буде пут
    ка хлебу најневинијег!

    МАЈКА: Уђите у крило смрти моје
    али с ценом вечне непреболи.

    ДЕЦА ЈОЈ ПРИЛАЗЕ И ОБГРЛЕ ЈЕ ТАКО ДА СЕ ОНА НЕ
    ВИДИ. ЧУЈУ СЕ УРЛИЦИ И СТРАШНА ЗВЕКА. УЛАЗИ
    ЧОВЕК У ЦРНОМ СА СТАВОМ КОСЦА. ДРЖИ КОСУ У
    РУКАМА А ЗА ЊИМ ИДЕ ГРУПА НЕМИЛОСРДНИХ
    МЛАДИЋА. ДЕЦА ОСТАВЉАЈУ МАЈКУ, ПОВЛАЧЕ СЕ,
    А МАЈКА ЈЕ БЕЗ ЦРНИНЕ, ДЕЛИМИЧНО ОБНАЖЕНА.

    КОСАЦ: Нека каже крв твоја
    пре него што ступи тами на извор,
    ко си?

    МАЈКА: (као обнажена жена) Ја сам Ерос
    који је утихнуо чар
    што ни долазећа смрт не успева.



    КОСАЦ: Још из тебе нека суза искри
    тако да равнодушна ниси.
    Шта је замучило твоју прелепу главу
    да влас бела штрчи ко знамен пустоши
    - али од нас милост не очекуј.

    МАЈКА: Зашто мориш нечовече
    расад прелепих народних ливада
    и зар те славуј гором
    опоменуо није
    колико окрутан јеси?

    КОСАЦ: Не бих уху донео реч савести
    од тебе.
    Ја сам велико уништење
    што подврискује као дивљи коњ
    огњене смрти.
    Видим само твој врат нежан
    за ову косу да крв запршти.

    МАЈКА: Убиј ми и срце натопљено тугом,
    не износи само тело из живота,
    јер жудим за смирењем.

    КОСАЦ: Пођох да разорим све,
    и дом са телом
    и да знак душе затрем овде.

    МАЈКА: Мислиш ли заиста да толику моћ
    руке најсвирепије
    исказати природом овом могу?

    КОСАЦ: Унесох таму где свако може чинити
    да утробу човекову ништи.
    Али, ја сам један од оних
    који рат силни подиже на име сербско
    да их са ведрог лица земљиног избришем.
    Ако си им мати
    ступам пред последњу реч!

    МАЈКА: Ја сам жена чија страст не разуме
    таму твоју.
    И постадох свесна да ми
    покоја млада кап чувства
    одржати породом име славно може.
    Не сеци смртно главу ову
    што рађати жели,
    но ми нађи у тами мушко да оплоди
    светлу зраку
    како би се продужила врста.
    КОСАЦ: Када демону поклоних вољу
    он ме ушкопи
    и ка крајњој вољи зла посла, говорећи:
    нека се испуни трен ужаса
    да потомство не видим
    по земљи човекој.
    Жено, прими таму у уста своја
    и бићеш жива!

    МАЈКА: Чекам те већ дуго смрти
    да ме тако пољубиш!

    МАЈКА УСТАЈЕ И ПРИЛАЗИ КОСЦУ ТЕ ГА ПОЉУБИ
    У УСТА.

    КОСАЦ: О како је слатка усна твоја Мајко,
    сочна од последица мојих дела.
    Жива буди и трчи пољем
    да љубиш тако
    свако залуђено тамом срце.
    Пођите војске са мном.
    Високо је када се неутешни плач
    ка смрти пољубом определи.
    Тамнија и од мене
    она нам оправдање ствара.

    КОСАЦ ОДЛАЗИ СА МЛАДИЋИМА. ЧУЈЕ СЕ ЗВЕКА
    И ЈАУЦИ.

    ХОР: Реци ти, којој се још надамо,
    је ли ти материца начета
    или је срце мајчино лечи?

    МАЈКА: (хода и казује) Тек сада децо,
    знам колико ми душа иште
    да помрле заменим нараштајем
    анђелчића по тами ужасној
    где ће борбу синак и кћер зачети нову.
    Нека ме као жену нађе мушки дух
    онај сербски што јакост мишица
    и крви против таме прославља.
    Умно ми је срце за сврху.
    Златан је дан када ћу чути
    замену за сва моја мртва чеда
    плачем живих детињих уста
    у ваздуху духова пуном.
    Срце ми је снагом заиграло
    да нечовечне моћи у одлуку
    воље Божије преобрази
    како би племе на њиви његовој
    изнова цветом и судбом засветлело.
    Јер нећу тужити душом
    што их нема,
    већ ћу млеком дојке
    учити их да расту на славу
    природе где живо име јесте.
    Нека дође дух који за много деце
    семена врсног душом ми
    за утробу има.
    Оплоди ме земљо с њиме
    док умна намера
    женственошћу кружи!

    ЛЕГНЕ НА ПОД.



    СЛИКА ТРЕЋА

    ИЗЛАЗЕ ДЕЦА. СВАКО ДЕТЕ НОСИ ЦВЕТ. ИЗЛАЗЕ
    И ТРИ ЧОВЕКА КОЈИ СУ ЗАПОЧЕЛИ РАЗГОВОР
    ЈОШ ДОК СЕ НИСУ ПОЈАВИЛИ.

    САВА: Видео си Петре, докле мудрост
    привољена виђењу беше,
    како пламти окрутном утробом
    Милошев светли мач.
    Ја поучавах пак,
    Христовим образом да благодат
    постојано на земљи одржи
    народни смисао и учих да разуму
    служба створитељу потребна јест
    како и хлеб.
    А од молитви чух
    да ка смрти пођоше
    и још уметник рече:
    слепац их из времена у време води.

    ПЕТАР: Шта је то што птица вична може бити
    да вели светом оцу
    сербског црквеног престола
    ако храна у пустињи и чами није.
    Поета би да мудрије устројава
    од благе речи,
    ал’ му прљавом дубином
    увид са лажним осећајем стоји.
    Никога нема Саво,
    да нам шарену клицу времена растумачи
    иако је надвреме јасно.
    Сербске неслоге су стигле
    и до Господњих леђа,
    уман им није ни Аристотел
    а камоли дух крстовог зида твога
    што пуст беше и за живота мога.

    НИКОЛА: Спомени ми шта је наука сачинила
    од жарнога стакла
    када и планину моћан човек премешта.
    Ако су гинули за добро врховно
    не бих да стрепим
    докле их је змијски накот одвео
    електроном пијаним
    у слици што Бога саображава.

    ПЕТАР: И од маште се гинуло, Никола,
    ка од муње што си је кротио
    на далеким странама.

    САВА: Усијао си их Петре,
    уместо да се побожно разнеже!

    ПЕТАР: Јест реч песникова
    дуго лета јака била.
    Кривица је што се пева крви
    а не женском срцу.

    НИКОЛА: И ја изгоних мирну ноћ
    да врева уличног дана непрестана буде.

    ХОР: (другачијим гласом) Ми нисмо хор
    ваших следбеника,
    нити смо деца та
    што цвет безбрижно Христу приносе.
    Ми смо сада хорде
    које су избљувале пропаст
    да земљи мајчица зацвили
    као несретним белегом
    племе у суноврат упућено.
    Убиј! Убиј!

    САВА: Нека мирно вечно буде,
    за спокој човеку од закона,
    вино твоје радости овде, Господе.

    ПЕТАР: Зашто ни ти ниси надарен
    да усмериш чеда ова одласку склона?

    НИКОЛА: Није њихова моћ исто што и моћ
    генија мога.
    Божанство се докучи
    жртвом међу божурима,
    а време осталих збиља
    равнодушно пада врећи
    земаљских таштина.
    Тако ни Сава,
    душа која не мари је ли свећа или жаруља,
    у победу штапа по земљи веровати неће.

    ПЕТАР: Хоћу да чујем поклич
    јачи од надирања овдашњих знања!
    Хоћу јарком срцу јуначком
    да се поклоним
    што Господу
    путем праведности љуте хита!



    САВА: Послања на земљи су различитости
    којих вечно као дар у шаци
    милостиво држи.

    ПЕТАР: Али, где смо сада ми?

    НИКОЛА: Светлосни зрак ме прими као генија
    од кога се размрачи и стиже
    зора сврховита.
    Ум ми из ока у оку
    при светлом дневу пронађеном
    у души голубињој
    као слобода живи и ствара.

    САВА: Не варај се, Никола,
    ништа није у вољи творчевој
    ако благом врлине
    за реч му не сведочи љубављу.

    ПЕТАР: У ком смо браћо времену?

    САВА: Светац је себичан створ, признајем.
    Лествицама монашким
    пење се Господњем врту.

    НИКОЛА: И дела научникова Бог
    као и извор велики
    милосрдно даје за вез по хаљини
    судбе човекове.
    Умно је да будем тамо
    где човек напретка стрелу баца.

    ПЕТАР: Ох тужна душо народна у мени!
    Слутио сам да јака песница
    промислу драга није,
    но сам опет опевао јуначки збор
    и лучу у борењу њеном по васељени
    јер се надах да нема тог тирјанства
    што погубити дух војинства
    вучје правде кадар није.
    Душа ми песничка растрже се
    к’o сплет конаца надумних.
    Чујеш ли Саво осим молитве
    како усне сербске и мене зборе?




    САВА: Вапај је а за песму време није.
    Нека се смилује њихова бивша нада
    да истрајава сербски језик
    ка Господу до судњег дана.

    НИКОЛА: Дугујем опрему војске им
    јер се ни анђели
    тако наоружати не могоше.

    ПЕТАР: Дугујемо им поуке за децу
    и празничне истине православља.
    Нека умре поезија
    коју срце за навек не наслеђује.

    САВА: Мир да буде од оних који страдају
    до оних који тлаче.

    УЛАЗИ ЛУДАК.

    ЛУДАК: Сава је васкрсао Гуслара
    и људи су поверовали чуду!

    ПЕТАР: Где је то биће
    што и твоја памет угледаше?
    Ужелео сам се горских песама
    јер ми постадоше мрска
    Музина бескрајна клепетања.

    НИКОЛА: Кап по кап и надајмо се
    да ће наука исправити
    застрањење свако.

    САВА: Нисам га васкрсао
    но ми молења стигоше Богородици
    да уручи један знамен непролазу.
    Гуслар је успомена на вожда
    одакле се сербско плаветнило
    и ка мени, заступнику, проматра.

    ЛУДАК ГУРА СЛЕПЦА НА СРЕДИНУ СЦЕНЕ.

    ХОР: Запевај о ономе што си сазнао
    о нама неистинитим.

    ГУСЛАР: (пева)
    Јад се по свету окреће
    Европском срцу језичаво блебеће
    Уморна си краљице сјајна
    Од сеобе пакосно до сеобе трајна

    И именом гоњена да заборав уђе
    Кроз врата пакла историје најлуђе
    Чуо сам, гину, и чух да виде
    Одјек празнине где изгибе
    Цар освајањем по земљама врлим
    А ја падох рањен и замрлим
    Деци огласих душу новог боја
    Прегршт спаса и даљ спокоја...

    ПЕТАР: Прекини с тим што не чух
    од жестока камена!
    Нису ми уши за ‘ладовину спремне
    него сам рад железним чинима
    срца јуначког.
    Где су они птићи што искакаше
    на лунину аждају
    скривени из грмја
    по горама неустрашивим?

    ХОР: И све је Петре, замрло,
    и све је, Саво, побеђено.
    Баш све!

    САВА: Видео сам своје витезове
    што утврдише земљу
    да су код Господа спокојно заспали.
    Видим и црног вожда децу
    и чеда са Солуна
    како их света Богомајка гости
    даровима преобилним.
    Гледам сузе побијених, настрадалих,
    патњу сербских лица,
    сеобе крепких, прогоне ради крста,
    крв њихова ми у душу пада...
    И то се не може уништити,
    не може уништити,
    децо моја коју у светој радости носим.



    НИКОЛА: Можда су овакви као ја
    криви за све?
    Још је Архимед лудовао ослонцем
    и ја га без страха Господњег пратих
    до јаме пуне играчака научних.
    Опростите ми за земаљско
    ако ми душа исписа
    равнодушни логос људски.


    ЛУДАК: И ви који сте доле
    убијте Николу
    да га Сава васкрсне овде!


    САВА: Нека буде мир Господње земље
    где се благодат пуни
    дивним сунцем љубави његове.


    ПЕТАР: Могу ли се, оче,
    спасити они који на земљи
    више нису да земљи сиђу
    и да загуде серпску струну?

    САВА: Моје небо не рађа земљи хајдуке
    већ је избављење
    и од слободарских патњи.

    НИКОЛА: Може ли се, оче,
    мој гениј спустити
    да од атома створи
    чедо славјанске крви?

    САВА: (моли се) Услиши Господе
    молитву моју
    којом те празној земљи призивам...

    ХОР: Они су се између својих мозгова поклали.
    Они су истребили сами од себе
    птице висина
    и давили се у кућама
    и крв на оградама оставили.

    САВА: И услиши за два чеда
    која род нису
    да их буде троје и умноже се...



    ХОР: Затворише им утробе женскиња
    наопаки западни разговори.
    Вриснуше у неповрат
    и јад искотише да се гложе
    како демон хоће.

    НИКОЛА: Учинићу да ново племе
    громовима буде из памети
    њихове заштићено.
    Електрични лабуд
    ће обасјати време!

    ПЕТАР: Нека се роди књига нова
    и нов стих
    стамен да вечно на земљи гори!

    ИЗЛАЗЕ. ДЕЦА СА ЦВЕТОВИМА У РУЦИ ПРАВЕ ОД СВОЈИХ
    ТЕЛА КРСТ. ПОТОМ И ОНИ ИЗЛАЗЕ.


    СЛИКА ЧЕТВРТА

    СЦЕНА ЈЕ ПРАЗНА. ЧУЈУ СЕ ГЛАСОВИ И КРИЦИ.

    - Руку ми здробише
    и без ока остадох.
    Језик ми прекинуше
    да не кажем ток приче ове.
    Дрхтим душом
    на међи два света
    и чекам хоће ли ми суђење опростити.

    - Грешни смо ми које смрт
    живопрождрљива мори.
    Цури ми мозак кроз рупу
    на лобањи
    и гледам како се гаси духовно око
    до скора одвећ знатижељно

    - Ја изгубих град
    на чијим дверима бејах осион власник.
    Руше се куле
    чије зидине сад
    као свој бол доживљавам.

    - Силовали су косу и лице
    и на дојке ми ставили
    велику тајну.
    Не кајем се што блудничих
    а рада сам
    да зауставе пролом лепоте
    још назируће.

    - Скоро костима иструнух
    пред суђеним часом
    и добро је што су ме
    растеретили.

    ХОР: Ово је тек мали крик
    из пустоши оном свету
    на праг донет.
    Тела ће нестајати
    кроз неколико тихих дана.
    Обрушене ствари значе
    да зло не мирује.
    Похрлиће црви делу свом,
    завршном ударцу материје.
    И онда ће косци
    полетети ка сновима
    да би се показало
    шта Господ може.


    УЛАЗЕ ДЕМОНИ.

    ДЕМОН I: Рекох ли да је круг завршен
    и да крв људску још желим
    по тлу овом?

    ДЕМОН II: Од силе која траг испија
    сладим се ја.

    ДЕМОН III: Прича се да један гуслар
    жив јесте на странама светским.
    Не бих да чујем
    глас песме
    што идејом зрачном страдање слави.

    ДЕМОН I: Нека ми унутрашња воља
    помогне да видим куда лута
    а нека ме зло срце
    спречи да ослушнем шта пева.

    ДЕМОН II: Моје власти у уму
    оног Лудака и превише има.
    Опседнут он ће нам
    до ногу привести тај глас.

    ДЕМОНИ РИТУАЛНО ВЕЛИЧАЈУ ЗЛО.
    ИЗЛАЗЕ. НА СЦЕНУ ДОЛАЗЕ ЛУДАК, ГУСЛАР
    И МАЈКА У ЦРНИНИ.

    МАЈКА: Нађох сапутнике да се прође
    незнаним путем
    неколико последњих момената живота.
    Ти слепче,
    мени рањеној,
    запевај нешто славно из времена херојског.
    А ти, излуђени брате,
    куда нас водиш
    ако не хаосу умоболном?

    ЛУДАК: Крећемо се добром стазом
    где ми ум бистрину добија.
    Видим руке зла
    како нас милују
    из задњих трагова.

    МАЈКА: Што ћутиш слепи човече?

    ГУСЛАР: Стопа ми не ходи онуда
    гдје крв праведна из тла
    величанствену песму рађа.

    МАЈКА: Шта је било са ближњима нашим?

    ЛУДАК: Узето је и семе из земље.
    Свет сада представља рам
    без цртежа
    који од давнине човек ствара.
    Оно мало живих
    ко мишеви салећу у углове
    отпорне надирању зла.

    ГУСЛАР: Добро видиш,
    али зар заборав не дозвољава
    срцу умственом да слику
    другог света унесе
    на платно историјско.

    МАЈКА: Неки зној ме облива
    и дамар ме нежно утробом голица
    што приличи трудној жени.

    ГУСЛАР: Ћути и носи суђено
    да би плач када из тебе бане
    сузама потопио приказу ову.
    Ни певачевом гласу време није.
    Не сећајмо се
    да смо икада икога
    на небесима срели.
    Путујмо најтишим корацима
    без жудње ка било чему.

    ЛУДАК: Приказа, приказа уђе и води ме!

    ГУСЛАР: За тобом ка њој ћемо ићи.

    МАЈКА: Схватам те Господе
    што јагањцима ореол награде
    у мирне очи дарујеш.

    СЕДНУ ДА СЕ ОДМОРЕ.

    ХОР: Још мало па ће три зла стићи
    и још мало па ће бити убијено
    и нерођено дете!

    ЛУДАК ДОБИЈА НАПАД. ОПСЕДНУТ ЈЕ.
    УЛАЗЕ ТРИ ДЕМОНА, ТРИ ЗЛА.
    ДЕМОН I: Да ли да отворим чељусти
    јаче од лављих
    или да ишчупам срце
    и храпавом језику
    принесем укус његов?

    МАЈКА: (мирно) Где вам је онај Косац
    који је пољубио уста моја?

    ДЕМОН II: И ти си кћер таме?
    Или си убијена казном прејаког светла?

    МАЈКА: Јесам, и чак тамнија тугом
    од бића ваших.
    Зацрни ме час погибије сина
    на разбојиштима историјским
    да лудим од тежине бола.

    ЛУДАК: (цвили) Дајте и мени крви њене!

    ДЕМОН III: Доста!
    Смрт која долази
    биће хладнија од санте ледене
    и мирнија од месечеве тишине.

    ДЕМОН II: Је ли то избор или ти се мрак
    управља безбожном Ивану?

    ДЕМОН I: (Гуслару) Јеси ли ти онај који пева?

    ГУСЛАР: Ја сам само мирно
    преживело чудо
    које носи женско име Историја.

    ДЕМОН II: Одувек смо волели
    када се пол у човеку меша.
    Реци нам како изгледаше
    та представа људска
    и где ми бејасмо?

    ГУСЛАР: Године те и те
    неуки народ основа државу.
    Понеки се похвалише писмом
    и раздељени учише да славу на земљи
    творе.
    Године те и те
    пропаде једно царство
    а онда се ропство годинама одужи
    и невољно они трпеше.
    Једна сенка од светлости врховне
    зби се и у очима мртвим мојим.
    Гледах коњаника
    како године те и те
    васкрсава замрле птице у грудима.
    И опет се успостави држава
    и силна домаћинства.
    Године те и те
    изгибоше браћа
    и свали се сила народна
    у јаму безочну.
    Кажу да се десио мир
    а онда је устало царство на царство
    и сада сте вас тројица
    у датуму.

    ЛУДАК: (најпаметније) Заборављају се неке интриге,
    шта стоји иза писмености,
    сеобе и помора.

    ХОР: Мотика и плуг...
    Пшеница класала
    и жито оборено
    до земље.
    Напупиле баште,
    замирисале кухиње.
    Доносио се устав,
    границе премештале.
    Сеоба им страшна
    у плаветнилу беше записана.

    ЛУДАК: А шта су по карактеру,
    зар нељуди?

    ДЕМОН I: Онај који је усијан
    неће да трпи идеју.
    Пођите с нама у гротло мрака,
    разумни и онемоћали.

    ДЕМОНИ ОДВОДЕ ГУСЛАРА И ЛУДАКА.

    МАЈКА: (сама, нариче) Смрт заобилази
    оне који је превише желе.
    Знам да смрт није отишла
    преко зида
    и жао ми је што сам још бескрајна.

    ХОР: Они уђоше у вечну зиму
    и лед их задржа у себи.

    МАЈКА: Без смрти народу мом,

    док се рађа било који дах
    што ће потом ћирилицом рећи
    истину, правду и живот.

    ХОР: Нико им није покопао кости
    и у узвејаном праху ћивота нема.

    МАЈКА: Хоћу да те родим на пустој земљи
    и да чудом од ребра
    примиш друга,
    али јабука је увенула
    и змија велика вијуга мозгом
    као сила неизоставна.

    ХОР: Нека се зна да свако време
    држи кључ за простор
    који ће новим бити обасјан!


    СЛИКА ПЕТА


    НА СЦЕНИ ЛЕЖИ СВЕШТЕНИК. УСТАЈЕ.

    СВЕШТЕНИК: Угодно је да човек постане
    оно што јесте на новој земљи.
    Моја служба није празна
    она је испуњена. (показује рукама...)
    Гледајте ову предивну младост
    изниклу по широким странама,
    смерна лица и врли дух из очију.
    Умна деца творе
    благородном Сербиу неуништиву.
    Но, не страхујемо од уништења
    нити нам је мрска глоба времена,
    већ се радујемо.
    Децо моја, не тражи живот
    да сав буде побожност,
    живот је душа жедна љубави.
    (цима конопац и чује се звоно)
    Народ ће стићи зором нашом
    да осети жубор
    премудре Господње речи.

    УЛАЗИ НАРОД. ПРИЧАЈУ ТИХО.
    ЧУЈУ СЕ МОМАК И ДЕВОЈКА.

    МОМАК: Био сам синоћ под твојим прозором
    ношен санком да ме љубиш.
    Светлеле су твоје црне очи
    и знао сам да сунце
    у подневу слабије сија.
    Потом сам отишао кући
    и неколико стихова,
    које ти не могу сада рећи,
    посветио руменилу твом.

    ДЕВОЈКА: Сањала сам да ме проносиш
    бескрајним нитима пегавих звезда.
    Пробудио ме дах младог месеца,
    онда се указала слика твога лица
    и неко је размакао завесу
    да у собу уђе светлост.

    МОМАК: Волиш ли ме?

    ДЕВОЈКА: Волим те.

    ПОТОМ СЕ ЧУЈЕ РАЗГОВОР ДВОЈИЦЕ СЕЉАКА.

    СЕЉАК I: Заорах плаво небо земље
    и првим семеном
    понадах се да ће родити.
    Долазим у храм
    да Господ прејако не усија сунце
    и умереном кишом залије стабљике.

    СЕЉАК II: Ја сам се обратио птицама из гаја
    јер ћурлик најнежније крепи
    њиве.
    Обрадује ме када
    нешто у приручницима схватим
    од науке
    која од корења до плода брине.

    СЕЉАК I: Мислиш ли да ће ми помоћи село
    да узберем оно што је тек изашло
    из зеленила
    а као стар човек
    зрело није?

    СЕЉАК II: Руке наших сељака сасвим чине
    како добронамерно срце управља.
    Не сумњај никад да земља
    сабор на себи неће имати.

    ЧУЈЕ СЕ РАЗГОВОР СПОРТИСТА.

    - Баци тај камен али не на грех човеков.

    - Трчи најбрже да те јелен
    са заносом лепотице не стигне
    и пробуди у срцу несташан дамар.

    - Порви се ако стигнеш
    и са Господом
    али можеш бити тек првак људски.

    - Баци копље доброте
    ка анђелу
    да би се бумеранг благослова
    вратио.

    (говори дечак) – Наука је напредовала
    изузетним путем моћи
    поклоњене Богу
    да се ум нестраствен смири.
    Надахнуто и скромно величамо
    технички мир човечанства.
    СВЕШТЕНИК: Тишина, почиње молитва.

    СВЕШТЕНИК РИТУАЛНО НОСИ НА ГЛАВИ ПОГАЧУ
    И КАЗУЈЕ.

    Призивају те они
    који су срећни.
    Молимо ти се за оне
    које не видимо.
    Као што погача тражи светлост
    да буде жртвени хлеб,
    тако и ми уздишемо вољни
    да потрајемо.
    Достојно је хвалити
    а најдостојније сведочити
    у братској љубави.

    СВИ ГОВОРЕ.

    - Нека тако буде...

    НА СЦЕНУ ИЗЛАЗИ ХРОНИЧАР ДОК СЕ НАРОД
    ПОВЛАЧИ.

    ХРОНИЧАР: (обраћа се публици)
    Питате се како ово беше,
    тај мир и та љубав?
    Зар анђели дозволом Господњом
    могоше да срцима народним
    простор благи отворе?
    Записујем:
    населише се на ушћу двеју река
    и претпостављам да су дошли
    из непознатог
    и јесу данас
    Божији људи.
    Свет им је завидан са свих страна
    јер су изабрани.
    Излазе заједно на њиве
    и не чује се између њих
    тешка реч.
    Побожни су али и природни.
    Показују истоку врлину
    на савести отхрањену
    и западу дух
    који уравнотежено као време избија.
    Смирени су и радни,
    чили су и љубавни.


    СЛИКА ШЕСТА

    НА СЦЕНИ СУ ТРИ ЧОВЕКА НЕОБИЧНО ОБУЧЕНА.
    ЈЕДАН ДРЖИ У РУЦИ КРУНУ, ДРУГИ ДРЖИ САБЉУ,
    А ТРЕЋИ ОГРОМНУ КЊИГУ.

    ЦАР: И кажеш да си у тој књизи
    нашао одељак у коме веле
    да је некада на овим просторима
    постојало царство.
    Види ми, молим те,
    каква су била права цара?

    ПИСАР: То беше самодржац,
    све се њега питало.

    ВОЈНИК: А шта са овим душама смерним,
    са народом који је миран
    као голуб до голуба?

    ЦАР: Ја сам био у свету
    и ред је
    да оданде пренесем обичаје
    што приличе племенима.
    Рећи ћу вам да је свуда тешко,
    ратују и израбљују једни друге.
    Бојим се за свој народ,
    голоруки смо и превише душевни.
    Неће дуго потрајати
    овај Господњи мир
    ако не створимо државу.

    ВОЈНИК: Зар неће држава покварити
    оно што је код нас
    племенито и праведно?

    ЦАР: Са државом ћемо бити паметни
    и пуноправни људи,
    а овако смо неуки
    и млитави за било коју страхоту.

    ПИСАР: Ја сам нешто читао,
    уважени,
    и мислим да ви треба да будете цар.

    ЦАР: Цар?
    Заиста, то је реч која крупно одзвања.

    ПИСАР: Да би постали цар,
    уважени,
    потребно је
    да вас Свештеник
    хиротонише.

    ЦАР: И ништа више осим руке пастира?

    ПИСАР: За почетак, и глас народа.

    ЦАР: Како да их наведем све
    да ускликну:
    Хоћемо цара!

    ПИСАР: Већ дуже време ходам по народу
    и убеђујем:
    људи, страшно је време око нас,
    не смемо бити довољни
    тој проклетој унутарњој радости,
    окупимо се
    и узвеличајмо државу,
    дајмо покорност цару...

    ВОЈНИК: Како ће се звати земља коју заснивамо?

    ПИСАР: Књигом се говори да смо наследници,
    у крви и сузама,
    славне Сербие.
    Уважени,
    позовите свештеника
    јер је њега народ обавестио да каже
    хоћемо ли или нећемо бити царство.

    ЦАР: На шта треба да се позовем?

    ПИСАР: Увек и увек на Господа док народ верује...

    ЦАР: Доведите ми свештеника...

    ВОЈНИК УВОДИ СВЕШТЕНИКА.

    ПИСАР: Господине, ви сте упознати са приликама у свету.
    Страхота ће стићи и до нас,
    она је незаустављива лавина...

    СВЕШТЕНИК: Чуо сам шта намеравате
    и не мислим да је то нешто подло.
    Од постања постоји држава
    као казна и као жуд за правдом.
    Нисам одушевљен да од камена
    утврђујемо палату људском створу
    који ће се,
    засигурно,
    покварити.
    Уверите ме да нам треба
    право и да је свет охол.

    ЦАР: Ми смо самоникла шачица,
    племе рођено из претходно настрадалог
    духа.
    Аутономија душе не може трајати довека.
    Свет је још гори
    него и пре што нам претке затреше.
    Чувајмо се и оружјем,
    јер душа не може сама стајати у свету.
    Ми смо сада савитљива,
    ломна биљка,
    награђени и, опростите,
    блесави у великодушности.
    Као што се правда жели дохватити
    тако је и право неизбежно.
    Државу стварамо за тело,
    а слободном телу дарујемо
    вољу његову.

    ПИСАР: Староставне књиге носе запис
    да народ од Господа
    право на државу има.

    СВЕШТЕНИК: Схватам,
    а тебе молим Господе
    да моју руку,
    уколико је то сврховито,
    усмериш на главу овог човека.
    Очи ми виде правду
    на земљи
    и ја сам тужан што се њена нит прекида.
    Страхујем од варвара
    и страхујем од зла
    из наших дубина
    где се човек лако саглашава.
    Нека тако буде!

    СВЕШТЕНИК СТАВЉА РУКУ НА ЦАРА.

    Проглашавам те за Цара!

    ХОР: Живео Цар!
    Живео онај који је у ум добио моћ
    и чија се воља пита
    шта учинити пред вратима судбине.
    Живео Цар који ће убијати
    из немира
    и помиловати из људскости!

    ХРОНИЧАР: (сам је на сцени, сви су изашли)
    И тако су почеле
    различите врсте неправди,
    тлачења и тмине.
    Чуло се да је у једном месту
    девојка силована
    а Цар је
    опростио блуднику
    јер му род беше.
    И његови писари и војници
    се намножише
    да их је било као кукоља...


    СЛИКА СЕДМА

    САВА, ПЕТАР И НИКОЛА СЕДЕ НА СЦЕНИ КАО ПОКРАЈ
    ВАТРЕ. ЋУТЕ, ЗАМИШЉЕНИ. НАЈЕДНОМ, КАО ДА НЕКО
    УБАЦИ ГУСЛАРА.

    САВА: (у чуду) Шта Господњи мир дира
    ако није воља да се и овде
    буди дух надлежан
    да прати земаљска страданија.

    ПЕТАР: Који си, из које старине,
    којим си племеном обитавао,
    брате?

    ГУСЛАР: Убијен ми је певачки језик
    и страдах журно митарствима
    јер ме сколише силе зла
    над земљом сербском
    и тужно ми Господ посла душу к вама,
    говорећи:
    Иди и исповеди се.

    НИКОЛА: Засигурно о стању научном
    зборити нећеш?
    Сербиа се никада није узимала рачуном
    и непознатим бројем.
    Али, нећу да одмахнем
    и уши смолом непристајања
    зачепим.
    Казуј...

    ГУСЛАР: Много демона нападе земљу
    и са људима окрутним
    у које су ушли
    начинише да крв
    потапа света места и осоје.

    ПЕТАР: Добро је када крв јуначка узаври,
    када се ускомешају симболи,
    када ватра падне у прса...

    ГУСЧАР: Не беше ту никакве битке.
    Убијали су их зато што име у души
    обележеним родом стоји.

    САВА: Шта су заборавили пре смрти,
    реци?

    ГУСЛАР: Заборавили су и твоје,
    оче, надахнуте говоре
    где величаш
    рождество и васкрсеније,
    и твоје певање, Петре,
    крвљу сербском у васиони православној,
    и светлости градске
    што гениј Николин разасу куглом...
    Заборавише да ме чују!
    Тумарала с нама једна Мајка
    и учини ми се да ће родити,
    што јесте чудо.
    Надам се души скривене деце
    да ће се по горама и стенама
    десити нови живот.
    Ви сте на светом месту
    другог Господњег света,
    али рећи ћу вам:
    Поквари се род и би побијен!

    САВА: Колико пута молих те Господе
    да се смилујеш невољи
    од њихове сметености.

    ПЕТАР: А слога? Зар их раздробише?

    ГУСЛАР: То су умови који нису сербски,
    и језиком другачијим говоре,
    другим обичајима живе.
    Изокренути без вас и без истока
    падоше им ратови
    на мач само због имена.

    ПЕТАР: Нека су их побили!
    Нек не постоји
    оно што не служи јуначким срцем Христу!

    НИКОЛА: Ја видим да је то велика пропаст
    и жалост сербске идеје.
    Не може се сербско збиваније
    само на небу пред Саву износити
    да од Господа опрост моли.
    Земља хоће глас што најлепше збори.
    Река и историја,
    јелек и антерију...
    Је ли и шајкача умрла?

    ГУСЛАР: Шајкача је необично умрла.
    Стидели су се да је носе.
    Уморни од западних настраности
    изгласали су законом
    територију својој капи –
    у музеју сахрањена беше.

    САВА: Још једно страдање
    болније од пређашњих.
    Осећам да Господ дарује милошћу
    новим чедима нову земљу.
    Смртно јесте
    али је велико и славно!

    ГУСЛАР: Славни оци,
    пре него што стигох под ваше ноге,
    начух од поднебесја,
    и да им је,
    демонима,
    радо што држава квари дух народни.

    ПЕТАР: Стигао си у прави час.
    Волео бих да ме известиш
    какве мишице Цар има?

    ГУСЛАР: Цар је човек
    који је обишао свет
    и нејасно је како не беше
    у свеопштем помору убијен.
    Упознао је кварни запад
    и дивљег истока
    загледа његово око
    суштину затамњену.

    САВА: А цркву јесу ли обновили?

    ГУСЛАР: Свештенства има
    али тебе у молитвама,
    Саво, не успомињу.
    Наука им је најмоћнија
    и деца весело са књигама
    кроз државу трче.

    ПЕТАР: Шта је то сада на земљи сербској,
    име или радост?

    САВА: А душе моје, реци ми чедо,
    носе ли у зраку
    кад преко земље иду?

    ГУСЛАР: У почетку,
    узрасла новорођенчад служише природи,
    савесна и као рани хришћани
    љубави предана.
    Није се знало чије је шта
    и мудро су класали
    на њиви Господњој.

    САВА: (моли се)
    Нека небо отвори вратнице стварности
    да се чује срце сербско,
    колико трпи и шта му је угодно!

    ЧУЈУ СЕ ГЛАСОВИ

    - Данас сам завршио
    дугогодишњи истраживачки рад о паду
    првог нашег царства.
    Цар је цензурисао моју књигу
    уз примедбу да се не требају користити
    негативна поређења,
    те би књига узбунила
    неке елитне духове.
    Мислим да он уопште
    није прочитао књигу
    и да његови савеници
    стрепе од јереси
    и другачијих ставова.
    Нисам намеравао да показујем
    каква је власт сада,
    био сам заокупљен документом
    и ништа више.

    - Цар је мом спору са суседом
    око међе
    придао карактер безначајне ствари.
    Сасвим је јасно
    да не ударам на интерес двора
    али молим за правду своју.
    Наиме, сусед је у сродству
    са царским чиновником
    и мислим да га је то покварило.
    Узурпација је нечовечна
    и не знам зашто цар затвара очи.

    - Покренули смо новине
    у којима уредник и новинари
    или било ко са аргументима
    слободно могу писати.
    У редакцију дође неки човек
    у кожном мантилу
    и рече да наше перо
    мора бити увек вођено
    царевим сврсисходним умом.
    Реагујемо.

    - Цар је затражио руку моје кћерке
    иако у његовом закону
    нема одредбе о царици.
    Отац сам и криво ми је.

    - Чистачи улица моле цара
    да им повећа плату.

    - Ја сам усамљеник који се
    не занима за власт.
    Међутим,
    око мене су настали окрутни људи
    који ме узнемиравају.
    Тражим само мир за себе.

    - Пророк или састављач времена
    вапи да се не третира од царевог свештенства
    као изрод.

    - Ништа нам није угодно оче,
    јер се све изгуби!

    САВА: Род који изниче некада с мојим именом
    придржа се закона
    и на многа је лета
    као цвет показивао се времену.
    Побише га
    и Мајка им израђа чеда
    да напокон светлосним душама
    сведоче мисију сербску.
    Поука је како се свет квари
    и колико човек заслугу за корак
    назад носи.
    Цар не зна за моје име
    а рад је да праведан буде.
    Срце које се не ослони
    на стуб времена
    одлази ничему.

    ПЕТАР: Ја бих замолио Господа
    да гусларе као скакавце
    по земљи пошаље.

    НИКОЛА: Мудро небо није присила
    ни за науку
    а одакле приморати
    да се сложни род буде.
    САВА: Тихо је, тихо...
    Надајмо се.

    ГУСЛАР: Молим да ме божанство
    изнесе месту мога духа
    по ономе што чиних
    и мислих.

    ХОР: Нека иде
    и нека не приступа високо!


    СЛИКА ОСМА

    СЦЕНОМ БАУЉА МАЈКА КОЈА УМИРЕ.
    ПРИЧА САМА СА СОБОМ.

    МАЈКА: Већ као слонови одлазим гробници
    која је мој пут,
    да прими ове истрошене кости.
    И ви сте, птице,
    виделе колико их изродих,
    јер ево жива сам и превенула.
    Нема ми овде потомака
    да ме подупру ко синови
    и кћери рукицама својим.
    Сама, примичем се ономе
    што је било
    и предајем дух ономе што ће доћи.
    А шта је живот,
    децо моја?
    Родише ме родитељи на пољу
    и ту одрадих убог тежачки посао,
    не заливајући цвеће по баштама,
    од мрва до мрва скончах.
    Тако је то кад на плећа једне жене
    падне све људско,
    и још да рађа.
    Сећам се, Ероса који ме прогонио
    али као врсна жена
    не дадох му да ме сатанише.
    Сећам се када су ми убили сина
    и да од онда животне радости немам,
    иако сам га скривено за рат хранила.
    Сећам се да сам скоро полулуда
    шетала шумама
    и да су виле хтеле да с њима другујем,
    а онда су ме непознати или невидљиви
    оплођавали
    и тако сам рађала
    остављајући на раскршћима чеда.
    И старих, и боре ми премрежише лице,
    а они ме гурнуше на пут,
    говорећи:
    иди и проси.
    Праштам,
    заиста им праштам,
    свима који се погубише,
    јер су без душе.
    Немам знања да речем
    ово је из овог и овог узрока,
    слутим:
    Дође зло,
    опет,
    и то ти је то.
    Велика је земља којом душа проходи,
    много је живота и терета.
    Говорили су да сам нико и ништа
    а ја им казах:
    будите бољи.
    Све боје света са украсима неизмерним
    жалост су исушене душе.
    На мени из мене живеше,
    и пропадоше

    ПАДНЕ И УМРЕ.

    ХОР: Изгубили су ону која их је родила,
    заборавом, неосетни и незахвални.
    Шта је сад земља без костију
    где би душа играла?
    Мислили су да је проста
    и нису знали да цене ту скромност.
    Држала је у телу биље и звериње
    а шта ће им бити без тога?
    Скочили су у празнину
    и неће им се указати долазак ништавила
    јер су посве немоћни.

    ИЗЛАЗИ ДЕЧАК.

    ДЕЧАК: Ово је кугла мојих родитеља
    коју ћу одшутати на игралиште.

    ХОР: Заиста, заиста долазе пси.

    ЧУЈЕ СЕ ЗВЕКЕТ ЛАНАЦА.
    ИЗЛАЗЕ ДЕМОНИ.
    ДЕЧАК КОЈИ ЈЕ ШУТИРАО МАЈКУ ПОБЕГНЕ.

    ДЕМОН: Одајемо јој хвалу
    што их је дојила.
    Признајемо да ће у Господу Исусу Христу
    носити у наручју
    душину радост.

    СВИ ДЕМОНИ СЕ ПОКЛАЊАЈУ.
    ОДЛАЗЕ. ИЗЛАЗИ ХРОНИЧАР.

    ХРОНИЧАР: У хроникама никакво слово не стоји о њој.
    Незапамћена,
    убележена је само на једном
    срушеном споменику
    подигнутом давно у част сина.

    ХОР: Она чија је утроба
    обновила нову Сербиу
    сада висином пролеће
    да би се посве родила у светлости.

    ХРОНИЧАР: Наставиће се народно казивање.
    Дакле, дош



  2. #2
    Neproveren član
    Učlanjen
    16.02.2005.
    Lokacija
    Zvornik
    Poruke
    12
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano -

    ХРОНИЧАР: Наставиће се народно казивање.
    Дакле, дошао је Цар
    и руже и престоли
    и ситуације су се закомпликовале.
    Неутешно је сматрати
    да убрзани ход ка сложеном друштву
    нема закона пропасти усмереном.
    Господо,
    а шта са светским приликама,
    или,
    како је утицало
    померање западних и источних народа
    када су их клима,
    вода, катастрофе, ратови,
    куге и помори,
    чак и бледе звезде,
    избацили из оних дуговеких лежишта.
    Све је по други пут кренуло
    на малену Сербиу
    која се и онако покварила
    сама од себе.


    СЛИКА ДЕВЕТА

    НИКОГА НЕМА НА СЦЕНИ.
    ЧУЈЕ СЕ ПЛАЧ ДЕТЕТА,
    ЗАТИМ ТИШИНА.
    ЧУЈЕ СЕ ЈАУК ПА ОПЕТ ТИШИНА.
    ЗАТИМ СЕ ЧУЈЕ МНОШТВО КРИКОВА
    А КАДА ОНИ ПРЕСТАНУ
    ПОЈЕДИНАЧНИ И СКУПНИ ГЛАСОВИ.

    - Склоните се, навалила је вода.
    Пада стење и брда се разваљују.
    Пршти камење,
    ветар је силан...

    - Зар не видите да је смак света?

    - Настрадали су сви у мојој згради,
    молим за помоћ.

    - Рекох ти, наједном се отворило.
    Помрећемо.
    Убиће нас љутња природе.

    - Хоћу да ти се насмејем,
    и теби сило, и теби човече,
    страдалниче.
    Хахаха...

    - Бојим се, бојим се...
    Помозите.

    - Не идите тамо,
    тамо је тама.

    - Људи, лудим!
    Велико ждрело гута ме.
    Нестајем!

    - У теби су, свете, разбијена стакла и огледала.
    Железо се искривило
    и све од дрвета изгорело.

    - Нешто ми дроби кости,
    нешто ме изједа.

    - Само кад бих угледао једно парче плаветнила,
    чуо птицу
    и зрак нежни осетио на кожи...

    ОПЕТ КРИЦИ.

    - Нестајемо! Умиремо!

    - Нечија војска тутњи...
    Кољу оно што је остало живо.
    Деца се разбежала,
    хватају јагањце.

    - Бесни младићи се распомамили,
    урлају и са лешевима нешто чине
    као ритуал.

    - Животиње се шћућуриле,
    пси заћутали,
    коњи оборили главе,
    живина лети у небо.

    - Стиже глас да је јурнуо народ на народ.
    Зар по овом невремену?

    - Цар је убијен,
    срце су му одмах ишчупале слуге
    жељне његове крви.

    - Двор се стропоштао у амбис.
    Градски лавиринти се замрсили.
    И на људе пада челик,
    стакло и бетон.

    КРИЦИ. ЗАТИМ ТИШИНА ПА ПОЈЕДИНАЧНИ ЈАУК.
    ТИШИНА, ДУГОТРАЈНА.
    НА СЦЕНУ ИЗЛАЗИ РАШЧУПАНИ СВЕШТЕНИК.

    СВЕШТЕНИК: Сербиа је нестала и захвалан сам Господу
    што добих трен да кажем реч.
    Сербиа и пре беше уништена
    када се заборавила снага њеног имена.
    Убијена је судњим даном
    птица наша,
    а двоглавог белог орла
    уби душа грешна и празна.
    И кад би се вратио
    срце ми не би издржало
    гледајући срављене храмове,
    гробове без знамења,
    јер схватих у казни овој сврху светиње,
    умно држање тела наших у свету.
    Где је кривица?
    Цар имаде вољу која овом помору
    и људе и ствари доведе.
    Народ, слеп и хром,
    беше вођен да од празнине или пластике,
    о Господе, страда.
    Споменимо име Господње,
    ви чије се усне још мичу
    међу рушевинама.
    Смртни смо
    али моја реч каже да наде има.
    Видим да ће засијати од истока
    вечна душа
    и да ће многи кроз та врата ући.
    Сербио, Сербио, мајко свих живота
    овог рода,
    доме слатки,
    узвишена домовино,
    отаџбино у камену,
    износим те
    последњом речју у небеса.
    Амин!

    ШИРЕЋИ РУКЕ СВЕШТЕНИК ОДЛАЗИ.
    НА СЦЕНИ СЕ ПОЈАВЉУЈЕ ХРОНИЧАР
    КОЈИ ЈЕ УНЕЗВЕРЕН.

    ХРОНИЧАР: Сербиа и књига су спаљени.
    Изгубљена слова, замакнути наслови
    и корице,
    ишчилело и оно што беше виртуелно,
    а ја постојим.
    На небу ми је као закон
    записана драма,
    и о томе,
    молим вас лепо,
    извештавам.
    Имам ја и кукавицу и славуја,
    две тајне,
    несаломљиве птице,
    и кроз њих се оглашавам.
    Мој извештај који сам написао
    је немилосрдна опомена,
    то и то ће бити,
    и тачка.
    А шта је судбина
    ако није игра слова у књизи?
    Сербиа је морала пропасти
    јер је искушавала и свемогуће,
    хранила болест у себи,
    уздизала се и падала,
    множила и делила,
    лутала и залутала,
    та Сербиа која се превише загледала
    у своје од душе рђаво огледало.
    Не, заиста нећу да код Господа читам те књиге
    о једној земљи
    која није била досадна.
    Еп о њој је исписао гром,
    муња кроз време.
    Сербиа је заспала
    као уништени прах,
    отишла сама у себе
    заметнула се у бесконачном
    да не обитава на земаљски луди начин.
    (осврће се, чулећи ушима, чуди се)
    Али шта ја то видим?
    Иду ли три човека или три сенке?

    УЛАЗЕ САВА, ПЕТАР И НИКОЛА.

    НИКОЛА: Страшна сила деси се доле
    да страшније не може бити
    и чу се до ових рајских простора.
    Бог је највећи научник
    од првих до последњих времена.
    Дивим се.

    ПЕТАР: Пепео, крв и сузе,
    ко ће опевати?
    Нема више ништавила земаљског,
    нема сумње а ни песме.

    САВА: Пресељени у рај
    или онечовечени казном
    лице су суду упутили.

    ПЕТАР: Да ли ће икада премудрост
    обновити колено сербско
    да гмиже земљом натопљеном крвљу?

    НИКОЛА: У суду књиге речено је:
    биће им пресуђено као свршетак.

    САВА: Тек сада налазим чудо благодати,
    јер су душе латице
    тих божанствених цветова.
    Оправдавам живот унутрашње воље
    на вишем месту од имена сербскога.

    ПЕТАР: Замукле су гусле
    и камен је проплакао у мени.
    Желим певање, хармонију заносну
    за веки векова.

    САВА: Човеку би требало бити најрадосније
    приближавање Богу.
    Судњи дан је радост сусрета
    и туга ока људског
    што светско више гледати неће.
    Ово је рај,
    наша чеда су ту,
    улазе и радују се.
    Плачем због деобе овог света,
    тугујем због кажњених.
    Мирна су данас праведна сербска срца,
    слутим да их је тешко избројати.
    Овде је сабрано
    најсветлије име сербских душа,
    Света Мајка Сербиа.

    ОДЛАЗЕ. НА СЦЕНУ ИЗЛАЗЕ ГУСЛАР И ЛУДАК.
    ЈЕДАН ДРУГОГ ПОДУПИРУ.

    ЛУДАК: Видим да још нисмо стигли
    до ниједног истинског света.
    Твоја песма се ко моја лудост
    и прашина развејава.

    ГУСЛАР: Носим име и пролазим.
    Носим име и путујем.
    Носим име и певам.

    ЛУДАК: У чему га носиш, слепче?

    ГУСЛАР: У срцу, у срцу га носим.

    ЛУДАК: Реци ми како гласи то име
    које може стати у срце?

    ГУСЛАР: Песма је рекла:
    Сербиа.

    ЛУДАК: А ово што им се десило,
    знаш ли,
    кад си толико мудар и просветљен,
    шта то беше,
    како се зове?
    Рећи ћу ти:
    апокалипса.
    АПОКАЛИПСА СЕРБИАНА.

  3. #3
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    06.06.2005.
    Pol
    ženski
    Poruke
    144
    Reputaciona moć
    47

    Podrazumevano Uploadovano na nas sajt

    Postovani, sada je ova tema uploadovana na nas sajt:

    http://www.prevodilacka-agencija-bulma.netfirms.com

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •