Ово је опис тешког времена, можда и пророчанство.
Књига се чита душом. Бекство одводи срцу, изван
политике и изван заборава.
I
Wegovo si}u{no telo bilo je dole,na pra{wavoj ulici, me|u kantama za sme}e, kesama koje su trulile, hrpama bu|avog hleba i brojnim,pokvarenim stvarima; to telo koje se kretalo kao insekt, i koga je nadolaze}a vatra potiskivala ka zidinama, napu{tenim zgradama, pau~ini i kosturima.
Kao ~ovek bio je sam, bez svojih i tu|ih re~i.
Odozgo su ptice sletale poput razmahanih krupnih kapi ki{e. Odozgo je jo{ padala, u te{ko raspoznatqivim oblicima, nalik na sme`urane balone, vru}ina.
I on je te{ko disao bauqaju}i pra{ionom, preko gromada betona, pokraj spaqenih automobila, po izrovanom asfaltu.
Tamo u daqini, povremeno bi video ogromnu vatru, kako kao zapaqeni jezik, crven, ispla`en iz betona, sukqa ka magli~astoj za`arenosti neba, podse}aju}i ga na ogromno `drelo, nepoznata i nevidqiva nekakve elementarne zemqe koja je odlu~ila da proguta pusti grad.
Bio je pognut, mr{av – kretao se kao neko ko ide ka smrti ili hrani. A svest mu je neprestano ponavqala da nigde nema ne~ega {to bi zasitilo utrobu.
Pomislio je : svest je u utrobi ili u umu, i nigde vi{e.
To ga je dovelo do obnavqaju}e voqe: uspravqao se,te`e}i da telo ne padne na vreli beton, da u wega ne u|e smrt ili da on ne u|e u smrt. Napor je kratko trajao. Zatim se sapleo i pao u sme}e, koje je zaudaralo pleswu, nad kojim su kru`ili rojevi muva, i preko koga su mileli mravi, nemirni i piskutavi pacovi.
Dok su wegove ruke, zaparavo prsti rili po toj gomili ~iji je neugodan miris,ipak, i pored sopstvene zapu{tenosti ,ose}ao, nekakav ponavqaju}i glas se javio, i govorio mu:duh,duh,duh. . .
Izvesnim momentom koncentracije mogao je da vidi ulicu kako se kao siva traka prostire, i po woj i{~upano drve}e, prozorske okvire, izlomqena vrata,razbacani name{taj, mnogo stakla, rasprsnutog koje je podse}alo na bezbroj ogledalca od kojih se odbija crvena svetlost, sa stvarima kojima nazive nije znao.
Onda je {aku, na koju su se prilepili papiri}i, kon~i}i, zrna bu|ave hrane, sluz i trula masa svega i sva~ega, prineo licu i udahnuo – jer je morao jesti tu pokvarenu materiju ne misle}i na otrov, ni na ga|ewe.
Bolela ga je unutra{wost, toliko bolela da je zamislio `ivotiwu u sebi,wen nagon koji odri~e bilo kakvo pravo na ~ove~nost.
@ivotiwo , iza}i }e{ iz mene, pomislio je.
Tada se, wegovom vidu, malko ukazalo sunce i jasna svetlost se poigrala preko wegovih le|a, crne, slepqene majice na kojoj se bio nacrtan nekakav znak.Zraka svetlosti je pala i na nadlanicu; sad je ruka bila de qudskog tela; le`ala je na gomili otpada zade{ene u prqav{tini, ili u ~udnom svetu ru`no}e koji mo`e biti lep ako mu to dozvoli sunce.
Sunce, volim te, hteo je re}i, ali i jezik i um nisu mogli da naglas izraze misao.
Podigao je ruku, izvukao iz trule`i i prineo grudima. Lagano se na{la na wegovim pti~ijim prsima, zapravo na isturenim rebrima, kao sasvim krhka,lomqiva lopatica kojm je kru`ilo ne{to bestelesno, duhovno.
Ose}am pomisli.
Potom je s mukom ustao i gegaju}i se, posr}u}i nastavio daqe.
Nekoliko ma~aka se, mjau~u}i,zaplitalo oko wegovih nogu.Video je crnu ma~ku kako kru`i oko nakrivqenog stuba uli~ne rasvete.i, kao da ga je za~arala, stub se sa treskom sru{io na ulicu
I pored mno{tva zvukova, od `ivotiwskih ogla{avawa do zujawa lebde}e sparine, osetio je stravi~nu ti{inu u svemu. Stvari su }utale kao da ih je neko sahranio u jezivi, raspomamqeni haos.Zgrade su tako|e, bile tu`no neme, kao da ih je obavijala ostavqenost – li~ile su na sirotu, sivu decu koja pla~u,tiho,iscrpqena i bezglasna.
Odnekuda, neka misao koja ga uznemiri, kaza mu:nisi ti,moja glavo, moje ja.
Vrteo je glavu tom ti{inom, trude}i se da bude dugo, dugo u naslu}enoj harmoniji koja je imala smisao, jer se skoro ve~nost mogla napipati duhovnom sr`i koje ga je obasipala, strujawa wime kroz gladno i produhovqeno telo.
Druga bela ma~ka, stajala je u okviru i{~upanog prozorskog rama,i {apicom gurala sa sprata par~ad betona,koji je padao pokraj wegovog lica. Pomislio je da se kamenom baci na wu, ali je odustao, jer mu savest re~e da glavom u kojoj nije bilo ja – ne uznemiruje duh.
Mimoi{av{i olupinu od kamiona i zgradu sa vise}im, iskrzanim staklima, koja je li~ila na krpicama oblo`enu kocku, on se zapita koliki li je grad, ta~nije, zapita se gde je, gde se nalazi.
Nije znao kako da ozna~i to {to se desilo sa zgradama u kojima je nekad neko verovatno bio, prodavnicama koje su ispraznili, zapu{tenim ulicama, ni tu sveukupnost poreme}enih, razbacanih stvari; jer su lim, staklo,beton,~elik drvo i plastika, sve u svojim, sada naherenim oblicima, bili izme{ani – kao da je neka ruka eksperimentisala da ih stopi u jedno: haos.
@eleo je da ne misli na glad.
@eleo je da ga ~ista,`uta svetlost sunca nahrani.
Ali, u ovom trenutku spoznaje, znao da ga hrani samo sopstvene du{e izvor, koji mu telo ~ini otpornim spram zapawuju}e haoti~nosti i predstava koje bi mogle da ga u~ine ludim.
Gde je pro{lost i {ta je bilo, zapita se.
Ni~ega nije uspevao da se seti, ni gde je ro|en,ni ko su mu roditeqi, niti je uspevao da se seti qudi; kao da ga je neko, tako trenutnog, spustio ili bacio na zemqu, u ovaj poluzapaqeni, pusti grad.
Za{to se ne se}am, pitao se u sebi.
Taj ose}aj svesti prepu{tene unutra{wim damarima, jedro prisutne, a bez mo}i da sa`me pro{lo, sada{we i budu}e, dovede ga do u`asne praznine, ni{tavila.
Ja ni{ta ne znam, zakqu~i.I dodade : nemogu}e je bit stranac u gradu bez qudi, i ko me je doveo ovde? Mi{qu mu proleti re~ bez zna~aja : sila. Poku{a da {apne svim zidovima i celokupnoj samo}i dve re~i koje nije razumeo: nekakva sila; ali ne uspede – tek oseti kami~ak u ustima, kamen~i} kao ~udo koje se na~lo u usnoj dupqi, i koje ga podseti na nekakav mutan zavet iz jo{ nejasnije pro{losti: da ne sme pri~ati, ni sa stvarima, ni sa `ivotiwama, pa ~ak ni sa samim sobom.
Sede na plasti~nu stolicu koja se na{la na sredini ulice. Sede da se odmori, ali mu misli ne dado{e odmora. Poku{a da se trzajem podigne, ispqune kamen~i} i urlikne: qudi , gde ste qudi?!Nije imao vi{e snage za to. Telo je bilo smo`deno, iznureno i nepokretno. O~i tog tela, crne i topple o~i,sjajile su mole}ivom tugom pred ga{ewem, smr}u.
Ugleda psa koji je zubima vukao qudske kosti. I pas je bio kostur od psa,te dok mu se pribli`avao, ugleda isti sjaj o~iju, isto, tugom natopqeno umirawe, plamsawe usamqenosti i o~aja
Pas dovu~e pred wegove noge, bose, `ute, ko{~ate i beskrvne, taj kostur i le`e. Umirao je.
O mili psu koji umire{,mo`da }u te sti}i, uskoro, pevao je u sebi.
Zatim se pomiri sa smr}u psa koji je ve} zaudarao, i pomisli: kome ~oveku je pripadao taj kostur? Gde je on? Nekoliko puta se zamisli nad tim unutra{wim re~ima: gde je. i, jedna od najtajnovitijih re~i doleti u wegov um - du{a. Razmi{qao je sporo,umorno: ne{to odvojeno od smrtnog tela. . . ne{to se izgubilo, zagubilo, izletelo, odlebdelo. . .ne{to. . .
O mili psu. . .
Po keru su navaqivale ~ak i p~ele, ~ak i pauci.Ptice su jedino bile site, mo}no uhrawene – debele ptice koje su skakutale po betonu i nisko nadletale, jer im je krila, gore, u visini, pr`ilo za`areno nebo.
Umre}u u neslobodi, pomisli potpuno nesvestan {ta zna~i -nesloboda-.
Telo je kao voda klizilo niz stolicu, da legne, smiri se pokraj psa i kostura u po~inak. I, on je, tek delovima svesti dozivao svom bi}u borbenost, opirawe.
Uzalud u~ini mu se da pro{aputa.
A svest je tupo odjekivala, gasila se i izrawala iz neznanih dubina. Najednom se vrati:le`ao je preko psa i kostura, dok su ga insekti ujedali, ose}aju}i i kqunove ptica kako mu trgaju telo.Svest je naredila ruci da mahne. Ptice zaklopara{e krilima i odstupi{e.Branio je bubama opsednute o~i, otvorio ih i na{ao se u divnoj, netvarenoj svetlosti koju je u wegov duh isijavala blagodat, ne{to darovano , za voqu za `ivotom, za razum, okrepu tela, nadahnu}e.
Pridi`e se, ne znaju}i kome da se zahvali. Oseti taj darovani `ivot iz nekakve tajne koju nije mogao imenovati pravim imenom.
Tad mu se pokaza{e natpisi iznad otvora razvaqenih prostorija: -kultura-,-politika-,-izgled-, -sendvi~i-,-tekstil-. . .
Nigde nije bilo imena onoga {to ga je spasilo. Ni{ta vi{e,pred wim i u wemu, bilo ni one blagodati koja ga je izvukla iz mrtvih.Naprezao se da je na|e ili povrati u telo. I spozna da je ta sila, koja se u wemu napre`e, u stvari taj ponavqaju}i glas,duh.
Gle, ja znam da ~itam,skoro uskliknu, najednom, u mislima.
Nije vi{e bio gladan. Bio je oblepqen krvqu, otrovima, bubama, dlakama, ko{~icama, perjem.Odlu~i da potra`i vodu.
Negde postoji reka, ose}am joj tok, nasluti, pa se prekori: suvi{e ~ezne{.
I{ao je sam, kao bez ciqa, u lavirinu tih oronulih zgrada, dima i razru{enih zidova, iskrivqenih semafora, svetiqki, stravi~no praznih stanova i uni{tenih prostorija sa i{~a{enim delovima nekada{weg reda, gradwe, sre|enosti. Bio je u lavirintu ka kome je nadirala vatra i kojim je kru`io zadah pusto{i.
Nosio je svoju svest s namerom da je odgonetne,ali nije znao {ta.
^uo je misli koje su radile, pri{ale: {ta se desilo ovom gradu i za{to je ovakav?Za{to nema qudi ?
^uo je ptice kako grak}u i divio im se kao crnim ta~kama oslobo|enim u nebu, ka suncu. Slu{ao je bol svojih izrawavqenih bosih nogu, koje su tapkale po bosoj zemqi praznog parka. Uo~io je lutku, verovatno u hitwi ba~enu pored zelene,metalne kante za otpatke.
Verujem da su pobegli, pomisli.
Nekoliko {taka je virilo iz sasu{enog korova.
Ja idem ka vodi, re~e mu intuicija. Ima li vode u ovakvom svetu upita ga razum.
Zatim u wemu proradi ma{ta. Nizale su se slike koje nikako nije mogao povezati sa li~nom pro{lo{}u. Video je devoj~icu u {arenoj haqinici kako obigrava oko breze. Video je quqa{ku kako se wi{e. Ne~ija ruka je iza }o{ka prosto provirila sa velikom veknom hleba.Automobili se se bu~no kretali. Sawao je `ivot svestan da to skoro nikad nije video o~ima, ali je sada, duhom, u tom vremenu.
Iza{ao je iz parka koji je ~uvao jo{ samo senke se}awa,i po{ao ka uzvi{ewu na kome se, nalik {koqki, obru{ila sa ~etiri strane gromada betona povezana fino uobli~enim uglovima.Sta je kao nad provalijom.[irom su bila razbacana sedi{ta i papiri po ledini.
[ta su ovde qudi radili, upita se.
A onda , preko svega toga avetiwskog nazirala se reka , {iroka, sa nekoliko raznesenih mostova, ~ije su se raskomadane konstrukcije uklapale u sivilo vazduha,vode i neba.
Si}i }u do tebe, vodo, da me o~isti{, mislio je.
Bio je ispred reke, poput ribara zaraslog kosom i bradom , obu~enog sasvim bedno.Le|a su mu bila nakva{ena znojem i krvqu, noge i ruke tanke kao cev~ice,ramena uska a lice `uto kao vosak i an|eoski ~edno.Izgledalo je da mu je neko premazao telo razli~itim bojama, najvi{e crnom, a noge da su oblo`ene quspom iz koje vire maqave cevanice – tako je podse}ao na osamqenog ribara, samo {to nije zvi`dukao niti nosio {tapove.
Iako zamrqan, unaka`en i dotu~en iscrpqivawima, bio je lep pored reke, sli~an krotkom ~oveku koji obavqa svoj posao.
^ega ima u tebi, prqava vodo upita se. Da li si sa~uvala srebrnaste ikre i nesta{ne ribice koje putuju od obale do obale,od izvora do u{}a?
U svest je dolazilo mnogo toga nepoznatog, ~emu nije znao uzrok, ni zna~ewe, te se ~udio otkuda izmi{qa ili se dose}a sadr`aja wemu posve nepoznatih svetova.
Voda je bila mutna i po woj su plovili balvani, fla{e, masne mrqe svakvih oblika. On je udisao ~udan miris isparewa, odvratni miris nepoznate materije kojoj nije znao imena.
[akom je razmutio povr{inski talog, u izvesnom krugu zatalasao reku,osvrnuo se oko sebe i u{ao u vodu.Nije imao ~istog prostora da zapliva, {to je ose}ao da zna, da je nekada nau~io, da zaroni, samo je bu}kao u vertikali, ose}aju}i taloge prispele oko golog tela, mason}u i neugodne mirise. Jedna zmija, vrckava, duga~ka kao braon obojena grana ili {ipka sa dva staklenca spreda, gmizala je po {qunku do vode, da bi se naglo savila ne htev{i za}i nedaleko od wega.
Lepotice, vodo i zmijo, za{to ste neprijateqi jedno drugom, pitao ih je mislima.
Nekakav strah ga podseti da mora iza}i.Sede na kamen ~ekaju}i da se ode}a koju je oprao osu{i.Wegovo asketsko telo bilo je savr{eno uklopqeno u sliku blatwave,{qunkovite obale, sa re~nim mrtvilom i suncem koje se topilo od pregrejanosti.
Kami~ak mu je jo{ bio u ustima kao bombona koja ne `uqa, kao grudvica vremena ili zave{tawa koja neprestance podse}a.
On se, obla~e}i,zapita:a gde je moj put, kuda da idem?
Ulice, putevi su bili zakr~eni stvarima koje su begunci ili pqa~ka{i, ili neko tre}i, sa visine ili iz dubine, ostavili za sobom. Sve je podse}alo na neku ogromnu {aku i weno ne~ove~no delo: kao da je, ta {aka , namerno, brzim pokretima prome{ala ili zakovitlala zidove, poku}stvo i ono {to je bilo na ulicama. Samo su qudi, osim wega, bili negde skloweni. . .
Wemu se plakalo, ne samo {to ne vidi svoj put, izbavqewe, nego mu se stu`ilo {to ne vidi ni neku drugu, ne~iju stazu, bilo kakav qudski pravac, usmerewe.Plakao je nad gradom, sa dna, du{om oja|enom, iz svesti kojoj ni{ta nije bilo jasno, jer joj je nepoznato naviralo ali u nepovezanosti, iz dubine koja se zgrozila od samo}e i razarawa, koje se svuda rasprostiralo.
Ti svete i gradu, mislio je , ovako jezivo pusti, napu{teni, postojite li bez mene, bez mojih suza? Mogu li da pla~em, nastavio je da nari~e u sebi,da uzdignem ili porodim `ivot?Mogu li da zale~ima led praznine tvoje gra|e, ili }e te ovo usijawe odozgo istopiti,da postane{ lava, te~na vatra, `arni dom ili grob moje du{e?
Gledao je kroz sunce dizalicu koju su opkolile ptice. Soliteri su bili upravqeni ka nebu, a li~ili su na gnezda ptica ili ispra`wene {ibice, na stani{ta vrelih, visinskih isparewa.
Opet oseti glad i u|e u jednu zgradu. Prevrtao je po biv{im kancelarijama, rukama razbacuju}i kutije sa hartijom. Najednom, bez kontrole po~e da jede papir. Na|e polupraznu fla{u, iskapi je, tresu}i se od `estine ukusa. Potom mu se svest zanese, i teturaju}i se pade - zaspao je osetiv{i pre sna miris hartije.
Sawao je kwigu koja je neizrecivo prelepo, kao `ivo stvorewe,odisala blago{}u i ~arobno sijala. Sawao je u grobu mrtvaca koji ga vu~e za noge, sebi, ka dubini zemqe. Sawao je narod koji se buni, no`evima i motkama protiv ne~ega.Onda je usnio sebe na neobja{wivo kwigama poplo~anom putu i `ivog ~oveka koji ga savetuje porukama iz pakla, i narod koji slu{a besedu wegovu, ono {to je `ivi ~ovek kazao.
Probudi se, i prvo {to je video be{e muva koja se prilepila za plafon.Ispod we, beli leptir je obletao i{~upani kabal od lustera.
Demoni su te napali, pomisli.
Bilo mu je mu~no.Ali je ipak bio raspolo`en da razmi{qa: ko su demoni? I, odakle se javqaju te re~i kojima ne zna pravo zna~ewe? S ~ime, s kojim svetom je povezana wegova svest?
Pitao se kako da shvati ono {to se desilo. Iza|e iz zgrade i najpre stade, nameran da posmatra. Po ku}ama su se videli sitni otvori, rupe od ne~ega {to ih je probilo. Negde je ~e{}e a negde re|e delovala ta sila koja je od ovoga grada na~inila grobqe betona i stakla.Armatura je {tr~ala uvis, po krovovima su visile antene;fasade su skoro svuda bile oqu{tene, tramvajske {ine zarasle u korov; trotoari ne~isti, kiosci razne{eni – bilo je mnogo lima, mnogo ode}e. torbi, ~ak i kozmetike po ulicama.
Ovaj grad je nesre|en dom, pomisli. i jo{: ovde je bio haos i haos je jo{ uvek.Za{to nema nikoga?
Svetlost je prelazila tiho preko stvari, i samo zahvaquju}i suncu moglo se pomisliti da sve to {to se desilo nije bilo tako davno; mo`da je ba{ pre neki dan ruka haosa u~inila ne{to stra{no, smrtno za qude, da su ovi napustili grad i oti{li nekuda gde im je boqe.
Iz tmina, iza uli~nih uglova, sa spratova, ~ule su se ptice.Sa sve ja~om svetlo{}u stvari su trulile. On je bio kraj wih, ali nije bilo ~oveka i wegovog rada koji bi probudio zaspale stvari.Mrtvilo be{e sve prekrilo.
Moram iza}i, mislio je, a to je , u stvari , zna~ilo da mu se be`i.Da se mogao setiti, tu pomisao bi protuma~io kao: moram nestati.No, on sada nije ni{ta znao o nestajawu, o stapawu ili o ulasku u prazninu – kao jedan i jedini ~ovek, `udio je da ne ostane, a mo`da i umre, sam, u tom neizmernom, skoro nesagledivom krugu mrtvih stvari, tmine i vreline koja nije topila tamno, zloslutno, beznadno i `alosno srce grada.
Blokovi, krovovi, oluci, malter, padali su u okolini koja mu je poput `ivog bi}a kazivala: propast je ovo, kona~na , jer smo ostali bez qudi, ai qudi su bili nepravi~ni.
Tada su stvari po~ele da govore. Sto je rekao: neko je za mnom sedeo. Automobil je kazao: neko me je vozio. Ulica je dodala: po meni su hodali. Restoran kao da je doviknuo: u meni se jelo.
Slu{ao je stvari kao zanos od ~ije boli postaje neizbe`no o~ajan.Na kratko, misao je naj`ivqim krilima, doti~u}i mu grudi, proletela: bili su `ivi.
Pitao se kada su `iveli, a bio je radostan {to bar malo zna kako su `iveli.
Celog ga, kao da ga zapqusnu,pro`e strah. Oseti si}u{no telo, kao da je u provaliji, bazdanu, kao da propada, tone ka smrti, ponoru.Telo je bilo samo, `ivo a slabo, ugro`eno, napadnuto koprenom niskog zujavog neba, zvucima le{inarskih ptica,re`awem pasa preko qudskih lobawa, kostiju, po tamnim uglovima i udubqewima iz kojih kao da je kri~ala samo}a.
Pau~inaste zavese bile su prekrivene tankim slojem pra{ine – kao da su od wega i ti{ine zauvek odvojile svet dobra, mili svet qudi – i ne{to tajanstveno su sakrivale,i on ih je video stra{ne, nequdski krvo`edne spram wegovog tela, kao da su zvale: ~ekamo te svojim ~equstima, umre}e{ s nama.
Po`ele da do|e mrak, da zapali svoju vatru koja bi osvetlila ovu tamu, strah u telu, i da se wegova vatra srodi sa vatrom koja je pristizala. Ali, bilo je podne, mo`da najdu`e podne u `ivotu jednog ~oveka. i grad je pr`en, pe~en. Goreo je sa zapadne strane i sa visine bio napadan snopovima jake svetlosti, i od svega, najvi{e raspadawa, bio tako pun prisutne smrti, nepodno{qiv, kao da se spustio u pakao, di{u}i mukom, ~amom, ostavqeno{}u.
Gde da pobegnem, dobi mu mozak tu te{ku misao.
Osetio je sopstvene napete `ivce; ko`a mu se je`ila, plazio je jezik, o~i su buqile a rukama je mlatarao po vazduhu; bio je nalik na o~erupanu, vatrom opaqenu pticu koja `ednim o~ima gledala ka plavetnilu dok su oko we bile re{etke – i, sunce joj je, kao ba~ena kugla, letelo sa oblacima dima, mo`da i sa psima, ma~kama i svom divqinom, ka vru}om, prevrelom telacu, ka pregrejanom kavezu.
Nije bilo nikoga da ga zagrli, da zapla~e nad wim, da mu poqubi upale obraze ili ga pogladi po kosi – da ne{to ka`e o~ima ili dubinom du{e wegovim tu`nim zenama, da mu upla{enost, strah – otera kao ~oveka, dahom ili re~ju.
O svesti, svesti, hvatala mu je misao vlastito ja.
Davio se. goreo je. Srce je raspomamqeno udaralo.
Onda je svest rekla da mora ne{to milovati. Kad nema ~oveka ,kada nema qubavi, on mora qubiti tu stravu stvari, materiju sa jezom koja ga je opkolila, prodrla u wega.
Sa kamen~i}em u ustima on je milovao jedan bicikl,
Od samo}e vi{e ne znam ni da li sam pametan i `iv, pomisli. Dodade nepoznatu re~: sudbina.
Odbaciv{i od sebe bicikl, krenu, opet kao zver, da luta.
Uspeo je da uhvati tu misao koja je burgijala glavom, jer mu je svest bila preplavqena re~ju –sudbina- i naprezawima da odgonetne {ta ona zna~i.
Re~e sebi da }e sam izmi{qati za upotrebu u ovom pustom gradu, re~i koje }e biti wegov svesni `ivot.Re~e sebi da vreme brzo prolazi i da prilazi smrt. Ali, on je dobro znao {ta je smrt – to je ono kad te vi{e nema, zakqu~i – a nije znao {ta je sudbina. Pomisli: sme{ten sam na ovo raspadaju}e mesto, blizu smrti, i svest mi je osu|ena na zapitanosti, ko sam, odakle dolazim, kuda idem.
Nakon toga jedna ptica je igrala pred wegovim o~ima, u visini glave, o~ito, samo zbog wega, nekakv lete}i.lebde}i ples – bila je tako krilima postavqena u istu nepomi~nu visinu, lagano ma{u}i, jo{ laganije pokre}u}i kanyice, glavu I trup. Igrala je divno za wegovu svest i o~i, za misli mu; igrala je protiv wegovog o~ajawa a za wegovu za~u|enost. On je to ose}ao svim bi}em i bilo mu je ugodno.
Ti si produhovqeni golub moje svesti, pomisli. Ti si ptica koja me zna u samo}i. Ti si igra koja mi budi, tajnom `ivota, smisao u ovoj nepoznatosti.
Potom mu pri|e i pas, obavi se oko wegovih nogu, maze}i mu nogavicu svojim nagri`enim uhom.
On oseti u sebi nov duh, me{to razbu|eno, energiju koja je bila saglasna svetu ili gradu, ma kakav on bio, koja mu je darovala misao o pozvawu, smislu da ostane `iv, da }e ne{to u~initi. . .
Ali, mo`da }e umreti, pomisli, nakon ~ega ptica odleti i pas odjuri, nestade unutra{weg ose}aja, i, oseti glad.
Morao je tako gladan i u`asnut da se pita osvetu koji ga je odru`io, vatrom, nepu{teno{}u, prqav{tinom, pojavom neopbja{wivom,jer nije imao re~ i za tuma~ewa.
Svest je bila kao mala sve}a po zatamwenim nebom. Svest je bila krilo one ptice koja je igrala. Nosio je ne{to svesti iz koje su ivirale re~i –pitawa- i zov za hranom. Svest je zvala da je nahrani znawem i jelom, da um i stomak budu siti.
Pod nebom, u bezizlazu, u gradu ~ije su se ulice prostirale mrtvilom koje ih je obavijalo, on ugleda pokraj zida mno{tvo qudskih kostiju, le{eve i rabacano oru`je. Pokraj jedne lobawe krtica je iskopala krti~wak, a pred druge bio je polo`en maju{ni kostur deteta. Neki le{evi jo{ nisu bili istruleli – smrdqivi zadah wqudskog mesa kru`io je preko wih, kao val sive boje, pun `abokre~ine i raspadaju}ih biqaka sjdewenih u masi smrada, ne~isti, odvratnosti.
U dvori{tu povelike zgrade, wihala se neodne{ena i nei{~upana zastava. Video je tri boje: one su ga podsetile na vazduh, nebo i krv.
Iz sporedne ulice tek be{e provirio, sa ogromnom cevi, yin, metalni grdosija, a oko wega je bilo mnogo {lemova koji su li~ili na polovine qudskih glava, i uniforme, rasprostrte kao oborena stra{ila.
Smrt kao da je nekada, a mo`da i sada, kora~ala ovim prostorom.A on je mislio na uzrok, na kariku vremena koja bi mu rekla {ta je bilo. O~igledne posledice, koje kao da su iza{le iz najru`nijeg sna, zjapile su poput materijalnih bi}a u praznini – jer jo{ nije bilo obja{wewa.
Za{to sam samo ja `iv, pitao se. I: za{to se ne mogu setiti {ta je bilo pre? Po~e da naga|a: pre je bio grad, prepun, obilat `ivotom. Ali, on nije znao puni sadr`aj tog `ivota. Napregnu se, neke stvari su ne{to govorile, nije se uspevao setiti {ta, a sawao je nekakve snove, nije mogao doku~iti koje, i, bio je blizu smrti, ali to je samo naslu}ivao.
Ja sam ro|eno dete kome neko krade se}awe, zakqu~i. Prestravi se : ne pamtim. Nije bio sasvim siguran da li je ovuda ve} prolazio. A glad je zvrndala po ~itavom telu, kao neprestana prisutnost koja iznuruje ali ga ~ini i pa`qivijim, svesnijim me|u ovim zidovima.
Ja, jedini `iv, skoro da je je pevu{io u sebi, jedina svest grada, `iva svest, ja - ~ovek. Bez mene bi, nastavqao je, sve bilo mrtvo. I: bez mene ni~ega ne bi bilo. Jo{ pomisli: koliko li je samo zna~ajan ~ovek.
Ali, duboko je bio svestan da mnogo toga nedostaje toj bitnoj svesti. Ona nije znala uzrok, nije mogla da objasni, nije pamtila, niti je bila sposbna da sagledava {irinu: da li je sveobuhvatno, samo ovakav, beskrajno umrtvqeni grad, on to nije znao.
Ne~im sam nadaren, pomisli.
Najdnom ugleda ogroman,visok zid pred sobom.Bio je beo, ~inilo mu se, nestvaran, kao da je sneg popadao po wemu.
Umiqata belino, mislio je, primi moju poruku. Kakvu poruku i kome mogu saop{titi? Ose}ao je kako mu drhti ruka, kako ga ne{to iznutra nagoni da pi{e.
Bio je ~ovek pred belim zidom.
[ta je iza tebe,upita.Mo`da su iza tebe zvezde, ali dan je i sunce pe~e, topi me, ma{tario je. I ta ma{ta ili, zapravo podsvest, dojiqa wegovog duha u nedohvatno, unese mu u svest sliku plavetnila, stado ovaca, pti~ice i nekoga, mo`da wega samog, sa sviralom.
^udio se kako je wegova ma{ta letela, uvirala u belinu.
Bio je kao de~ak, razdra`en ili probu|en: `eleo je da se igra, da pi{e, crta po tom zidu – kao da mu je bio dragocen svaki trenutak, morao je ne{to kazati po belom zidu, belinom u belinu, protiv grada, protiv svega {to je uni{tilo, ~ak i uni{tenoga – da objasnim crte`om, re~ju ili samim zidom da on ne pripada mrtvim stvarima, ti{ini koja pla{i, da bi `eleo pro}i kroz beli zid, makar re~ima, porukom, ka zvezdama, jer ih je pretpostavqao da su tamo, iza, u krajwem.
Uze par~e cigle i poku{a da napi{e: moje zvezde su iza tebe, beli zide; ali stade, bi mu `ao, kao da bi pisawem povredio belinu, ~istotu granice.
[ta je iza,zaplaka se.
@eleo je da tamo budu qudi koji su `iveli u ovom gradu, spa{eni i vedri, sa `ivotom koji bi i wega obuzeo, uvrteo u sebe, preplavio, poneo, u{ao mu u razum i srce. @eleo je da vi{e ne vi|a kosture, besne pse i ma~ke, da ne udi{e trule`, da ne slu{a stravu povrh svih stvari, ulicama , prostorom, da ~uje glasove qudi iz hodnika i stanova, mo`da i muziku. . . `eleo je.
Ali, za{to, upita se u sebi, za{to si podignut beli zide koji zaklawa{ moje zvezde?
Podupirao ga je rukama, s namerom da ga sru{i, upiwao se telom, gurao ga. . .
Potom pade. Sedeo je otromboqen, skr{en, dovr{e u bolu i o~aju. Povi{e wega rasprostirala se belina, nema i porvr{na, kao ~isto sunce ne~ga {to je bilo iza we. On, dugim noktima, zagreba po zidu. Otirao je majicom suze i jeo kre~.
Podi`e se, ne s voqom da nastavi `iveti, jer je tako prigu{en `eleo da umre, ve} iz sebi nerazumqivog razloga, da napi{e. . .
Ovde sam bio, pisao je s mukom , {krabavo.
Wegova desna ruka se pomicala kao ruka davqenika, dok mu je glava bila nakrivqena, s obrazom prilowenim uz zid, na klecavim nogama koje su jedva dr`ale trup. Tresao se mu~eni~ki, upiwao da se iska`e, i mo`da ostane ~itavim bi}em u toj re~enici, ~iji smisao nije odgonetao, a zna~ila je samo: ovde sam bio.
Ho}u da `ivim i mislim, pomisli.
Nije mu se napu{tala belina i tajna s one strane, nije mu prijalo da vidi gradski red osi{enih lipa, klupe, ra{~i~kane automobislke gume, asfalt natpqen sparionom, lance metalne ograde pored ivi~waka.
Bilo mu je dosta te utvarne samo}e i praznine koja je disala prostorom, izaustavqenog vremena koje je jedino sa wim.
Opet pade, skqoka se i jecaju}i oseti da }e po~eti da govori.Ipak, samo pomisli: moje ja rida, moje ja je u suzama.Te misli mu vrati{e du{i opravdawe `ivota. Ustade i posti|en pre samim sobom odlu~i da obilazi zid.
Sigurno postoji prolaz, napomenu mislima voqi i zadatku kog je slutio.
Dugo, dugo se kretao tako, kao u krugu, jer je i zid bio takav, blago lu~no postavqen, zakrivqen. Odbacivao je sve ispred sebe {to mu je smetalo:nije hteo da se udaqi ili rastavi od zida . Bojao se da ne zaluta, da se opet ne vrati u grad, u lavirint. Samo je uz beli zid bio siguran, ube|en da }e iza}i, na}i prolaz.
Obilazio je zid uporno{}u posve}enika. Mislio je da iza zida postoji mnogo lep{I svet.
A onda ga jeza pro`e, ba{ kad je ugledao pora~e sunca, kao kri{ku naranye nad zidom. Nije uspeo da se seti grada.U svesti je samo jedna slika letela krilima izvezenim, prisutnim, naslikana pam}ewem.
Zid, zid, zid. . . ponavqao je.
Nazirao je da je mnogo toga pozaborvqao. Video je grad, ali gledao ga je s upitnom sumwom:da li je on ikada {etao tim gradom, je li bio tamo, u gradu koji je tako|e okru`io ovaj beli zid. Nije znao. Nalazio je sebe utoj tragala~koj sada{wosti – svest je bila zainteresovana za izlazak , za prolaz, za drugu stranu.
Bio je sav zapla{en pod senkom belog zida.
^itavo bi}e, telo i du{a, bilo je napregnuto, dato ka bekstvu ili izlazu. On je ose}ao kako ga je pro`ela namera, kao u procepu. Na stra{nom mestu, uznemiriv{i mu nerve, ionako ustalasane, da je u jednom trenutku mogao sebe da vidi okom naspram sopstvenog tela i du{e, nemiran i izgubqen, o~ajni~ki je tragao za prolazom, dok se nad wim nadvijala tamna zavesa grada prepunog samotnih oblika.
^as je ubrzavao korake, a ~as se zavaqivao pored zida, dr`e}i dlanove na vreloj belini.
Zid je bio tako tajnstven,skoro neizmerno dubok, nepregeldan po du`ini, mo`da nedohvatan a mo`da u krugu postavqen kao ne{to {to zaokru`uje, izdvaja ili razdvaja, kao pojas – toliko je malo znao o wemu, ~ak nije bio siguran da li je qudsko delo, iz kog je vremena, ~emu slu`i.
Ipak je pevao, hrabre}I se; u tvom sam krugu, maleni i nedoku~ivi, beli zide. Ti si moja propast ili moje spasewe.i, jo{ re~e ono {to nije razumeo: ti si `ensko telo i ima{ pupak kroz koji }u pro}i, i ipak si ne`an, ne`niji od grada. Pevao je i govorio u sebi.
Pevao je , plakao, upiwu}i se da hoda, jer ga je samo kretawe moglo izbaviti, da na|e kraj zida, da na|e neki otvor i pobegne, iza|e.
Samo je preptostavqao da se ne sme odvojiti od zida , da se mora, makar do ve~nosti, dr`ati tog belog zida i wegove tajne.
Ptice su preletale a druge `ivotiwe su dolazile i nemo}no cvilele. Srodio se okicama u visinama i tugom koja je bila jaka, ~ude}i se za{to ptice nisu vesele i za{to mu sve `ivotiwe ne do|u, ne saglase se sa wegovom voqom koja se upravila ka `ivotu.
Treba mi dru{tvo, ~ovek, pomisli.
Otkad zna za sebe, a to nije bilo tako davno, ~ak kao da je bilo tek sada, u sada{wosti, slutio je da mu nedostaju drugi qudi. Ni{ta nije pamtio, ni~ega se nije se}ao, svest ako da izvirala u tom sada,i bez pro{losti,mislin wenih i misli o woj, on nikako nije uspevao ne samo da pove`e slike, da stvori razumqivi i jasni svet iskustva, nego je neprestano bio za~u|en, izgubqen,jer je sve bilo nepoznato, nesaznato, kao da se gubilo izvan dohvata mo}i znawa.
Za{to je to tako,zapita se.
Na svom odmori{tu, u hladovini jedne zgrade i drve}a, koji su bili sasvim blizu zidu, po~e da razmi{qa, da postavqa neobi~na pitawa,kao: {ta je bilo pre mene i {ta je u meni? Onda se zastidi pred ogromnim , kolaju}im strahom, koji ga je sigurno podstakao da be`i od umirawa, jer se stideo pred le{om koji je bio polo`en na stepeni{tu, stideo se sebe, jer je shvatao koliko ga je strah uznemirio.
Jo{ malo }u tragati a onda }u se ubiti, pomisli, da me nema, jer sam prokleto sam, i dodade, nema smisla da `ivim nakon ovako ne~ega u`asnog {to je u~iweno. Ponovi: u~iweno je.
Kao da se ta lepr{ava i hrabrosti puna svest na|e pre kapijom pro{losti. Nagnao je um da mu on ka`e {ta se to u stvari desilo, ili koji su uzroci svega – ni{ta, um ostade }utqiv, prazan , nedore~en.
Ustade i nastavi kora~ati. Opet ga je mu~ila glad, te`e nego {to ga je mu~ila zagonetka zida, one druge, nepojmqivo neiskustvene strane, jer je nepoznatost dra`ila um, rasturala ga zna~ewem tajne, otkri}a wenog kao spasewa, a stomak je iscrpeo telesne sokove i pretio da }e ga oboriti, dotu}i, oduzeti mu i nebo i drugu stranu, ugasiti mu svest, odvu}i ga u ni{tavilo.
Zapeva u sebi, ne znaju}i da je to molitva: ~uj me gladi moja i ti crve koji mi zove{ telo ka smrti, ja nastavqam uz ovu belinu nemiran da hodim, jer verujem.Jo{ nekoliko koraka, pomisli, i gotovo je.
Svest nije bila dovoqno bistra da ga mi{qu iz sebe podstakne na daqi put.
Koliko dugo sam `iveo, upita se, i gde }u? Bi}e{ lep za kostur, zakqu~i, i nesta}e{ kao mnogi.
Telo se trzalo posledwom snagom. Bio je isu{en i prqav. Nije mogao vi{e da misli, glad je zvonila u wemu, stomak i usta su odjekivali i, kao da je po~eo da sawa ti{inu, nekakvu omamu, prijatnu pred svr{etkom, jer u woj nije vi{e bilo ni te naelektrisane, neo~ekivano darovane sada{wosti. Misli su kao talasi}i magle, opojne i drage, donosile svoja providna tela{ca: tragao sam. . .kraj je. . nesta}u. . .
Jo{ koji korak, pomisli.
Hodao je bez svesti. Isu{eno telo je samo sebe vodilo negde. Stvarnost oko tela je titrala,igraju}i svoju igru, skoro zavijala kao `ivotiwa,ili bila o~igledno sebi dovoqna kao stvor, sama, u mrtvilu materije.
Verujem , prostruja ta misao kroz stvarnost,jo{ uvek `ivi mozak, kao da ju je nosilo vreme samo sobom, kao da je bila sli~na stvarima i `ivotiwama, predmetima i snovima.
Padaju}i, proma~e mu lik `ene.^u re~ koja ga je imenovala. I bi mu za ~asak neizmerno milo, iako je sve bilo kao da uobra`ava, sawa du{om namu~enom
- Kiprijane! Kiprijane! Kiprijane!
Potom se svest tr`e, jer ju je ime izvuklo iz praznine, kao da je ime bilo `ivo bi}e kadro da da{kom zna~ewa podstakne plamen `ivota.
Otvor u belom zidu je li~io na ogledalo. Tamo je bio ~ovek, zapravo lice `ene, isto tako za~u|eno ali radosno. Ili, on posumwa, bude}i se, mo`da namu~ena maska.
II
Devojka je dr`ala wegovu glavu u krilu, miluju}i mu ~elo, obraze i kosu , s takvom ne`no{}u da bi ~ovek, gledaju}i ih, rekao kako sestra iscequje brata. Po wegovim kapcima bio se spustio ~udan mir, ona vrsta izuzetnog zadovoqstva koje se ose}a kod izbavqenog. Ona je otkidala naslage blata sa lica i povremeno se mr{tila {to ga ne mo`e umiti, dok su joj grahoraste o~i, malko udubqene, bile ispuwene toplim zanosom, sjajem `eqe, ne toliko ostvarene koliko zgusnute od ose}aja pripadawa ili davawa. Kao da je govorila: traqila sam te, i evo, na|oh te, do{ao si mi.
Wih dvoje su bili s druge strane Kiprijanovog zida, tako da su se u daqini mogli videti razmileli qudi.On je le`ao onesve{}en, dok mu je iz tela izlazila ili isparavala se nemo}, nalik na rawenika kome devojka previja rane i ~ija je du{a nadvijena nad wim, kao energija – jer su ga o~I qubile, i pa`wa ga je qubila, i srce koje se samo prona{lo. Srcu sad vi{e nisu bili te{ki taj okolni jad i sve stvari koje su bile neznatno lep{e, upotrbqivije i dovr{enije od svega s druge strane belog zida.
Du{a se, nepoznati, nagiwe ka tebi, pomisli ona.
Tad on otvori o~i, ispqunu kami~ak iz usta i ugleda weno lice; preko bledila, kao laka kretwa senke,preleti rumen.
- Ko si ti? – upita on
Ona pomisli:dobro je, ozdravquje mu um, ne pita gde je. I strela qubavna se svojim vrhom dota~e wenih misli: on }e me zavoleti.
- Ja sam Svetlana – kaza.
On se podi`e I onako drowav izre~e:
- Gladan sam. Kako re~e da ti je ime?
- Svetlana mi je ime.
Mislila je:On jo{ gore pamti od nas
Izdaleka se ~ulo kako lupaju ka{ikama i {erpe. Jedna mr{ava krava je, neopa`ena, pri{la blizu, isturiv{i veliki jezik da li`e wenu sme|u, masnu kosu, i ona je, ni malo razqu}ena, obujmi rukama oko vrata, poqubi izlomqeni rog i tepaju}i joj, po~e da je navra}a da ide ka qudima, da zaobi|e plavi {ator koji je bio postavqen u blizini i da pase suncem oprqenu travicu.
- Svetlana, krave ne misle – re~e on, gledaju}I zna~ajno, dubinom du{e, u sebi dohvatno poqe, okom koje je bilo prodorno.
- A ti, kako se ti zove{? – upita ona ustaju}i. Bila je malena, neuhrawena a ipak umiqata, obu~ena u belu haqinu sa mno{tvom crvenih leptiri}a i crnih, krupnih ta~aka. Bila je bosa, nalik na devoj~ur~e koje se zaputilo u planinu.
Gledali su se pogledima u kojima se pru`ala ruka sete, bola od saznawa da su nesavr{enio, da se ne mogu jedno drugo znawem darovati, jer su gubili iz ~asa u ~as sebe. Plakali su nad izgubqenim ili zagubqenim se}awem.
- Neko je uzviknuo moje ime – re~e on, nervozno gledaju}i u wene o~i.- ^ini mi se da me ime spasilo,samo ne znam od ~ega. Negde sam bio. Kao da sam za ne~im tragao. A onda me je neko zvao.
Govorio je to sa stidom. [ake su mu se okretale ka woj,kao da `ele re}i: pomozi mojoj svesti, Svetlana, objasni mi {ta se to zbiva.
Ona je najednom pritisla rukama glavu, sva se napregla. Bila je tako sme{na, detiwasta i on se osmehivao.
- Kiprijan ti je ime – rekla je, kao isprazniv{i se, jer je telo, ulaskom u opu{tenost, pomoglo da do|e do se}awa. Ponovila je nekoliko puta: - Kiprijan. . . Za{to sam te tako nazvala?
- Nije va`no – odgovori on. – Gde sam ja?
- Ti u gradu, sa mnom, ne boj se.
- Kom gradu? - upita Kiprijan.
- Ne znam, zaista ne znam – skoro besno ona re~e. – Svi gradovi su isti, i , dozvolili su nam da tako mislimo, svet je jedan, mo`da ovaj na{ grad, sada i tvoje mesto. Jo{ sam zapamtila: ~ove~e, `ivi u svom gradu i bi}e ti dobro.
Video ih je: bili su mu sli~ni, kao da su stra{ila hodala pod suncem. Bio je gladan i devojka to zapazi, sage se te uze vre}u i iz we izvadi par~e pocrnelog sira i komadi} hleba, koji je podse}ao na kamen.
- Jedi, jedi – kaza ona i dodade – pred tobom je put.
- Kakav put? – upita ona halapqivo gutaju}i.
- Ne se}am se – odgovori ona. – Ne{to su rekli, da }e jedan ~ovek do}i iz zapaqenog grada. Ili su rekli: do}i }e iz vatre i vatrom }e nam osvetliti put. Ali, mo`da je to izmi{qam. Mi ~ekamo nekoga. Iako ne pamtimo,mi ~ekamo. Taj }e do}i sigurno. Da, ka`em ti do}i }e. Nas neko treba da izvede. Ti, ~ini mi se, re~e da se zove{ Kiprijan. Nama je te{ko, mnogo te{ko, Kiprijane. Jadni smo, mi to znamo iako ne znamo kakvi smo bili. Ja sam se eto raspri~ala. Verujemo da ~ekamo. Razume{ li me? Potrudi se da nas zapamti{. Ure`i nas u svoje srce. Srcem du`e pamtimo nego glavom. Ti }e{ nas upoznati. Ne}emo ti biti dragi, jer smo mi tu da se sa`aqevamo. Slu{aj me: Ne{to struji me|u nama i od toga zaboravqamo.
Osvrtala se oko sebe dok su koze prolazile pokraj wih. I{le su ka zgradama iz kojih su virili sulunari, ~iji su se dimovi lako razvejavali sparinom. On je raspoznao tu zapla{enost u moru drhtawa bi}a i tuge. A ni{ta mu nije bilo jasno, osim da je predose}ao kako cela pri~a ima neke veze sa wim. Kada je progutao svo jelo, nahranio se , upita:
- Ima li jo{?
- Nemamo, ~uvamo – rekla je.
- Dobro pamtite ono {to se odnosi na hranu. Nisam gladan, zanima me koliko imate hrane.
- Glad nas neprestano podse}a. . .
- A qubav? Kako se pamti qubav?
O}utala je, zacrvenev{i se. Pognula je glavu dok su joj o~i `mirkale.
- Lepa si – re~e Kiprijan. – Mislim da nikada ne}u zaboraviti dobrotu u tvojoj lepoti.
On je wom bio zadovoqan. Zapravo, pomislio je, opet, na nekakvu slilu koja mu je wu donela ili objavila je pred wim, i bio joj je zahvalan.
Ose}aju}i da mu ~ula mute bistrinu oko koje je bujala briga, on potisnu umiqate misli, i strogo nastavqaju}i da pri~a, zapitkivao ju je pored ostalog: kakvi su qudi u gradu, koliko ih ima, {ta se doga|a? . . .Svetlana je odgovarala kratkim izrekama : beda, ili ima ih mnogo, ili, gladujemo, ponavqaju}i –ne{to- i -neki-.
Onda re~e:
- Hajdemo me|u wih.
A ona ga je nervozno odvra}ala:
- Ne, ne. . . ne smemo. Ubi}e te!
- Za{to? – zapita on iznena|eno.
- Poku{avam, trudim se da ti u svest zabele`im za sva vremena:
ti si do{ao, i stranac si iz zapaqenog grada. Da, da. . . stranac si. A oni (ona naglasi tu re~), ubijaju svakoga ko je stranac. A ja, ja moram da obavestim nekoga (i to naglasi) da si ti stranac. Eh ti si onaj koji je do{ao. Veruj mi,~ekamo. . .
Bio je zabrinut, ali je slegao ramenima pokazuju}i da ni{ta ne razume.Samo je sve vi{e bio svestan da mu nadolazi pam}ewe. Misli su mu ja~ale i svest jedrila kao jabuka.
- Se}am se – re~e napokon.
- ^ega se se}a{? – Nestrpqivo upita Svetlana. – Zaista se se}a{?
- Bio sam u zapaqenom delu grada, s one strane belog zida – re~e Kiprijan, osvetqen ili ozaren jesnom svetlo{}u koja se kupila u mozgu.
- Ti se se}a{? – upita Svetlana razdragano, ne veruju}i.
- Da, se}am se – kaza on tiho.
Ona pomisli: on je to bi}e iz vatre i mo} svesti ~ini ga da vi{e pamti nego mi. Nastavila je skoro da sawa: izuzetan je, oplemewen, jer je iza{ao i jer zna. Mislila je : pretpreo je u`as koji mi ne mo`emo podneti.
Kroz wega je strujao val, harmoni~an, potpun, i svest mu poistove}ivala, u sredi{tu du{e, sa kontinuitetom psihe – povezana, jaka, silna, naviru}a, da ga je odu{evqavala, punila do znawa o sebi. :lice mu se mewalo, sad je bilo jo{ produhovqenije i, ose}alo se samopouzdawe kako izbija iz o~iju, kao i ~vrstina, kao i sigurnost.
I ona se topila, sad, pred wim, jer je bila ute{ena: videla je celovitog ~oveka pred sobom. Ponovila je: do|e onaj koga smo ~ekali.
- Za{to si mi dala ime Kiprijan? – upita on.Bio je tako postavqen pred wom da se pla{io samoga sebe, jer, on sad se}awem zna mnogo. Mo`da i previ{e u odnosu na Svetlanu, na primer, ili, svest mu je toliko sna`na, otporna na to ne{to {to se vaqalo, svakako jo{ neprime}eno, ali stawem du{e o~igledno, da je i on, kome se moglo verovati, kao ~oveku, ipak bio nedovr{en i slab, staklast i ugro`en, s opasnom namerom pred tim nevidnim buktawem nekakve negativne energije, i svega {to je jo{ bilo itekako zagonetno. Lice je bilo ba{ na prelazu, izme|u o~aranosti sopstvenim mo}ima i za~udnosti pred svime.
- Ko ti je dao to ime, zar ja? – s puno ugro`enog dostojanstva i `eqom da prikrije neznawe, re~e Svetlana. Napokon, poverewe u wega joj dade re~I,zapravo zakqu~ak: - Ti zna{. . . Da, ti zna{ za{to sam ti ja dala ime Kiprijan,jer si to, to si ti Kiprijan.
On pomisli: a ti si san, i isto tako moje ~ekawe.
- Uvedi me u grad,Svetlana – re~e.
- Ne smem, ne smem – ponovila je.
- Zar je toliko stra{no da jedan nepoznat ~ovek pro{eta gradom, da vidi qude, razgovara s wima. Za{to sam toliko opasan?
- Slu{a me – kaza ona, dok joj se o~i ispuni{e sa`etom molbom,prekliwawem da je samo tako dobro – ti si jasan svima i ne mo`e{ se sakriti, i da ho}e{, da glumi{, ne bi dugo bio tajanstven, jer ti pamti{, zna{, svestan si, a mi svi, osim nekih,zapamti, koji su za{ti}eni, ne znamo Kiprijane, ne se}amo se , jer je tako bilo, to ne{to, i za tebe nepoznato, u pro{losti. Ali ti si tu da otkrije{, da nas izbavi{, jer si ~ovek. . .
Da, ja sam ~ovek prisutne sada{wosti, mislio je, i znam protiv ~ega se moram boriti, te dodade: vatrom je moj duh obele`en. . .
Bili su jo{ uvek pored zida a sunce je slabilo zracima, kao da mu je {aka postajala sve mawe surova: i znoj je kapao sa wihovih lica, koja su se molila za milost sunca i daqine, jer su im srca predavala gradu i qudima u wemu, isto; govorila su : stojimo na tvojoj ivici, ose}amo te i vapijemo da budemo jaki za delo,spasewe, promenu.
Zatim ona re~e:
- Zakuni se da }e{ ovde biti.
On je gledao devoj~icu pred sobom, si}u{nu, ustreptalu i trenutnu, ne znaju}i {ta da ka`e, poti{ten i obeshrabren, jer, voleo bi odjednom da ispuni svoju `equ, da krene, suo~i se, borbu prihvati, a ona ga je ostavqala, tako da je sumwao, da li }r ga na}i ako se seti da treba wemu da se vrati, i, je li istina to {to ona pri~a: da osim izgubqenog se}awa i lutawa u posledicama ima ne{to stranije, u`as; grad ili svet je bio kao gromada, visio je je nad glavom i mogao je ubiti.
- ^ime se vi zakliwete? – upita je.
- To znam, se}am se – re~e ona brzo, skoro zadihano. – Zakliwemo se se}awem.
Po~iwem da ponirem u tvoju du{u, malena, koja si ~arobno uzvi{ena, pomisli, I dajem svoju pamet tvom srcu.
- Tako mi se}awa, ovde }u biti – zakle se on sve~ano.
- Ovde }e{ biti? – sumwala je tra`e}i da on ponovi.
- Ovde jesam – izre~e. – Samo ovde jesam, shvata{ li?
- Jesi, ovde? – zamuckivala je.
- Da, ovde je mesto moje misije. Bi}e mi to govori. Ali, bojim se da }u tebe izgubiti. Ho}e{ li znati da se vrati{?
- Ovde sam bila hiqadu puta – re~e ona, ~vrsto uverena.
- Ne znam {ta je hiqada – kaza on i zakoluta o~ima pokolebano.Ne znam ni {ta je misija, ~ak ni zakletva. Potpuni sam neznalica, Svetlana. Kao da nikada nisam imao pre|a{wi `ivot. Prime}uje{ li koliko malo znamo {ta zna~e re~i koje govorimo. ^udim se kako sam odrastao. Svetlana, {ta li je dete? ^udim se kad izgovaram re~ -deca-.Odakle ja to znam.A mi ~esto govorimo –znam-, -znati-. Mo`da ste vi savr{eni: ne znate, ne se}ate se, `ivite, vi `ivite, Svetlana Vas skoro ~ovek ne treba ispravqati. Sada{wost je za vas sve. Lud sam {to }u te ovo pitati: koliko si puta dolazila ovde?
- Dolazila sam i dolazila – re~e tiho.
- Za{to si dolazila?
- Da tebe sa~ekam, jer su oni (tu re~ razvu~e svakim slovom nagla{enim) procenili da je moja vernost podobna ideji.
- Hvala ti, ali, kojoj ideji?
- Ja~i smo od wih. Ja~i!
Li~ila je na malu junakiwu ~ija pesnica stoji usmerena ka gradu i `ivotu unutar wega. Ta prkosna pesnica izmeni svet u Kiprijanovom duhu. Sad su ptice letele, i wena ruka ih je, ispru`ena i donekle `alosno zovna, ispra}ala i pozivala.
- Idi, i ~uvaj se – kaza Kiprijan. – Nadam se da }e{ mi do}i.
- Ne pomeraj se s mesta! – naredi mu ona vragolasto.
- Kome ide{? – upita Kiprijan. Me|utim, ona je ve} zaobi{la plavi {ator, i za wom je ostala nesnosna ti{ina preplavqena i{~ekivawem.
On sede da se odmori. Telo je bilo umorno, prenatrpano mislima. Mislio je: gladi i prqav{tino, vi ste svet moga stomaka, utrobe i ko`e, i moj mozak odgovara na ona pitawa koja mu ti, spoqa{nosti, postavqa{.
Sedeo je pokraj zida, naslowen, napet – smirivao se.
Svest je nosila ono {to mo`e svest ovakvog sveta.
Vrh plavog {atora bio je divno obasjan suncem koje se po~elo po nebu povla~iti.
Onda du{a oseti opu{tenost tela. Zadrhta od ne`nosti, jer su mu misli klizile Svetlaninim tragovima, putem wegove devoj~ice. Kao da je umirao od qubavi. I, kao da zbog zadatka nije smeo preterano ili prerano umreti.
Ostao je sam, nije smeo po}i ka qudima, a ve} se nagledao slike pred sobom. Na nekoliko metara od zida nalazio se plavi {ator, sa drvenim ko~i}ima pobodenim u ispucalu zemqu i {ipkama koje su li~ile na kopqa, sav od liwavog materijala, fleka po ceradi. Ispred {atora, velikom du`inom, vodila je , i gore i dole, uli~ica u kojoj su bili parkirani ili ostavqeni automobili, zapu{teni, puni pti~jeg izmeta i kostiju. Kiprijan se seti: nije tako prqavo kao tamo odakle sam do{ao, ali je grozno, bez `ivota, to isto gnezdo mrtvila. Dosta je bilo podse~enog drve}a, dosta ostataka dela qudskih ruku koje su, izgleda, iskoristile svaku vrednost za svoje gladi, potrebe, hranu. To je sasvim razumeo:qudi su iz nekog razloga sekli drve}e, i, zakqu~io je, wihovim o~ima ni{ta nije zna~ila lepota, jer ih je utroba prisiqavala da im oko ne u`iva u zrelosti pokoje vo}ke pokraj stazice ili u procvatu lipa, belini breza, cve}u ~ije su samo korewe ili stabiqke ostavili. Prosto je znao da su iz trenutka u trenutak hrlili ka onom {to jo{ ima: da poseku, odnesu, uni{te. . . Daleko, videle su se zgrade obru{enih fasada, ulice bez gradske vreve, bez vozila – gradom su hodali, sporo, umrtvqeno, qudi i `ivotiwe. Svi su bili sitniji nego {to jesu i. ~inilo mu se, neko je i{~upao lepotu iz tog sveta.
Odnekud ga je misao o lepoti sveta uzbu|ivala, da se zamisli, da ma{ta, zapravo, da druga~ije vidi, ne toliko jasno}om uo~ewa, sagledavawa, nego ne~im mogu}im – kao da su se trave podizale, ptice pu{tale ka nebu, darovao se silni zvuk `ivota gradu, te su o~I duha pozajmqivale sebe druga~ijem svetu.
^ekao je I mislio. Jer su se o~i navikle i duh je bio posve svestan, da se telo nalazi u ovakvom svetu. Ipak, prepostavqao je, {to mu je bilo kao neka vera, da Svetlana nije u pravu: naime, svet je nesaglediv, ne svodi se samo na ovaj grad, na bedu, uni{tewe, zarazu,pomamu, na pusti `ivot. . . Ta re~ -svet-, bila mu je posve jasna. Ali, nije nalazio re~ za wih, za druge. Istina, bili su mu – drugi -, bili su qudi, opet, to je bilo nedovoqno da ih prihvati obaj{wewem. On se dvoumio da li je jedan od wih tek – drugi-, ili je ne{to vi{e. I te nenadne, neprizvane misli o dostojanstvu, o jednakosti svih, nametale su mu olak{awe koje nije bilo posve iskreno, ali koga se dohvatao kao izlaza. Mislio je: oni su isto {to i ti, qudi, nisu tek – drugi-, i izme|u tebe ovakvog i wih takvih nije neprelazna provalija. Du{a mu je `udno odjekivala za suo~ewem, za ispitivawem, dokazom – morao je, po cenu I da ga ubiju, upoznati ih. Do sada ih je video u spoqa{wom, kroz ta dela u blizini: dosta toga je bilo poharano, spaqeno, pokidano, sru{eno, odvaqeno, zatrto. . . Pretpostavqao je da wihove ruke pevaju pesmu smrti, samouni{tewa.
Pitao se re~ju ~ije je zna~ewe tek naga|ao, najzagonetnijom, mo`da najnedose`nijom, da li je ~ovek oduvek takav bio, tako grabe`qiv - -pro{lost- je bila re~ koja ga je mu~ila, ne samo {to nije zna {ta ona sadr`i, kakva je bila, nego mu je ta re~ otvorila ili mogla otvoriti vrata su{tine bi}a. Su{tina bi}a je za wega bila, u stvari, razumevawe drugoga, drugih. Ali, da bi ih razumeo, slutio je, nije dovoqno samo da ih prihvati takve kakvi jesu – ose}ao je pozvawe u pogledu odgonetawa tajne wihove pro{losti. Ako su oni bili bedni, to ga nije zadovowavalo u saznawu, i ne znaju}i otkuda, ba{ je ona morao da ispita za{to je to tako. Kao da ni{ta osim nedostaju}e lepote nije zahtevalo od wega da filozofira. A i lepota je imala tek malo sadr`aja: ode}a je trebalo biti druga~ija, boqa, ulice ~istije, zgrade ure|enije, automobili pokretni - `ivot mo`da slo`eniji, ispuweniji, vedriji.
Mislio je: va~a su~tina je siroto nakazna, I{~a{ena, i moj zadatak je da vas promenim, da vas u~inim boqim.
Ta promena, i to boqe, nisu se mogli desiti bez otkri}a uzroka. A ve} je znao da ih je navika podjarmila: neki su sedeli ili le`ali, neuhraweni, ispred zgrada, mlitavih, izgladnelih tela, sa krupnim glavama, ~etvrtastim I ru`nim, neki su ne{to radili, tako re}i poslovali umorno zabavqeni u dosadi, primorani gla|u, pod razapetim dekama, u hladu, dok je dim lelujao sparinom i vazduh, ustajao,opjno mlak, topao, ~inio stvarnost uspavquju}e nepokretnom. Mislio je: ho}u li uspeti da vas podignem iz mrtvih?
Ne{to je odgonetnuo, jer se nadimaju}e: za{to postoji zid i za{to se wemu vratilo se}awe? Pomislio je: tamo su, s druge strane zida odakle je iza{ao, ja~i zraci smrti za svest, weno pam}ewe, a ovde je lak{e, podno{qivije. Jo{ je zakqu~io: verovatno neka stvar zra~i vodoravnim talasom, pa je neko, s namerom svakako, izgradio beli zid da bi odvojio deo grada nepodno{wiv za `ivot i omogu}io drugima takvo `ivotarewe. Pitao se, koliko qudi koje on vidi znaju o tome. A on je bio izabran, sigurno od nekakve sile, da ima svest ja~u od obi~ne svesti i da izdr`i ono {to je izdr`ao.
Re~e sebi: mora biti da sam ovde nekad `iveo i da me je ne{to nateralo da prekr{im upozorewe i odem u ozra~eniji deo grada, isku{am se, o~vrsnem, i vratim se. Ma{ta zapeva: a mo`da su me ptice neba ispustile na zemqu duhom svoje slobode. . . mo`da.
Vreme je sporo prolazilo, zapravo, kao da je bio nekakv zastoj u vremenu. Sunce se tek nagelo, i s drugog mesta, na putawi svojoj, sijalo je opet ludom snagom `arnog srca svog. Bube su milele oko wegovog tela i on je morao da se brani, ali nije hteo da ih ubija. ^inilo mu se, ukoliko sa~uva vi{e `ivih stvorewa, da svi imaju ve}u {ansu da opstanu. Du{a je govorila: ne ubij i bi}e ti dobro.Razum je prihvatao tu izreku opravdavaju}i wen smisao, weno plodotvorno dejstvo. Taman pomisli, ozaren, da }e poru~iti svima da ne ubijaju `ivotiwe, ~ak da ~uvaju, u ime lepote, i biqke, kad ga strah podseti da je on ~ovek koga neki ho}e ubiti, ako ga prepoznaju takvog: da je ~ovek.
^ekaju}i Svetlanu, u wemu su sazrevale misli i on je bi}em ja~ao, sna`e}i voqu.
Zaspao je u blizini belog zida.glava mu je bila te{ka od nere{ivih misli, Ni{ta nije sawao, osim da je bio zadovoqan mirom i ti{inom uspavane svesti.
Svetlana ga je na{la ispru`enog po zemqi, pored jednog grma. Sva uznemirena, povukla ga je za rame, da vidi da li `iv, i, kad se on trgnuo po moma~ki nasmejao, ona se naqutila, napu}iv{i svoje pravilne usne, sa jo{ ve}om senzualno{}u otvoriv{i usta da ne{to ka`e, da ga izgrdi.
- I? – upitao je on, sme{e}i se.
- [ta – i - ? – bunila se ona, kao da joj je od va`nosti posla bila neprijatna ta intimnost.
- Hteo sam re}i: se}a{ li me se?
- Naravno da te se se}am, ali toliko si me upla{io.
- Prispao sam – re~e Kiprijan. - Gde si bila?
- Ne}u ti re}i gde sam bila. To je za sada tajna. Uglavnom. . . Ali, ja nisam tvoj –oficir- pa da ti podnosim izve{taj.
- Ti si moja devojka – kaza on, pomisliv{i: i sudbinom odre|ena pratiqa srca. – Nastavi. . .
- Tvoja devojka?! – protestvovala je {ire}i ruke kao da ube|uje nevidqive qude da ona to nije, kao da je toliko o~igledno da samo Kiprijan to ne zna. A onda se wegovo smireno lice ukaza u vidokrugu, i ona, nakon kratke stanke, ube|ena da je to zaista tako, ~uv{i otkucaj wegove misli, saglasi se, te po~e tobo`e stameno i lukavo da izla`e daqe {ta je u~inila. – Videla sam tebi nepoznate qude koji rade za na{u stvar. Razgovarala sam s wima i upoznala ih da ti postoji{, da si do{ao. Izgleda da su mi poverovali, ali sa~eka}emo. ^ini mi se da su rekli: pita}emo nebo i ono }e nam svojim znakom re}i dovoqno o wemu. Uglavnom, ako si ti onaj za koga verujem da jesi, onda si svetac (toliko je naglasila tu re~, posvetiv{i joj se nadom i trijumfom), na{ svetac. Preno}i}emo u plavom {atoru. A ti, ~ik poku{aj da me tokom no}i poqubi{ ! Sutra idemo me|u qude. Eto. . .
- [ta ti zna~i ono - oficir-? – upita on, ne bez izvesnog uzbu|ewa ~itavom pri~om. Prosto je hteo preneti problem mimo sebe.
- Vojnik, Oficir je vojnik vi{eg oficira. Kako ovde zra~I! Pokraj belog zida najmawe pamtim i najmawe sam stalo`ena.. Zna{, mu~ila sam se da ti saop{tim sve ovo. Naravno, ti ne razume{ {ta je na{ svetac.Re}i }u ti: to je onaj ~ovek koji se se}a. Sigurno si razmi{qao o nama. Ipak, nismo ni mi toliko budalice. Ne{to znamo, ne{to nam se ipak vrti pam}ewem. U stvari, Kiprijane, mi smo donekle u normali, imamo punu svest na trenutke, neka znawa namizviru, mi i ne znamo otkuda, a mi ih prihvatamo kao ono {to je `ivot, {to nas oboga}uje. Oni kod kojih sam bila toliko zra~e plemenito{}u, da sam me|u wima bila skoro isto {to i ti, ~ovek. Ka`em ti, neko nam je namestio igru da ne uspevamo zasnovati zdravi `ivot.
Ona najednom prestade pri~ati i mole}ivo ga obujmi vapiju}im o~ima
- Eh, ka`e{ svetac – po~e ona da se ispoveda. – Ali ne verujem da je svetac ~ovek zdravog `ivota. Dok si bila odsutna, ma{tao sam o takvom `ivotu. Ja mogu da ga zamislim. Na primer ti, za{to ovde ~eka{ nekakvog Kiprijana? Zar nije boqe da u~i{ {kolu, da vozi{ automobil, provodi{ se?
- Gde to postoji? – upita ona ~ude}i se. – Gde si to video?
- Nigde nisam video, ali postoji, bar u vremenu, kao {to postoji i ovaj na{ `ivot u vremenu. Sve {to izmislim, bilo je. Ja u to verujem. Izgleda, da bi se izbavili, potrebno je da ismislimo druga~iji `ivot, `ivot koji je nekada bio.
- Ti izmisli{, a mi zaboravimo – kaza ona sa zna~ajnim izrazom lica koje se trudilo da bude realno, dok su o~i sumwale, zapravo, delomice se nadale.
- Ja }u re}i ono {to sam izmislio qudima koji }e me ~uti ~itavim bi}em. Propoveda}u srcu a ne svesti, razume{ li.
- Volela bih te ~uti. . .
- Jo{ je rano – re~e Kiprijan. – Jo{ nije do{ao ~as. Ti qudi, kod kojih si bila, dobro su me naslutili i pro~itali. Moram prvo upoznati grad i qude, da bih znao protiv ~ega se borim.
- Zar }e{ se boriti protiv na{ih dobrih qudi? – upita Svetlana, zameraju}i mu {to zao{trava stvar.
- Oni jesu dobri, ali su dobri-bedni qudi. Voleo bih da budu dobri- sre}ni qudi.
- Neko mi je , ako se se}am dobro, pri~ao jednom o sre}i. Reci mi, {ta je sre}a?
- Ne znam {ta je sre}a, zaista ne znam, sve dok to, s drugima, ne budem.
- Kako }emo biti sre}ni ako ne znamo {ta je sre}a? – pitala je ona, uporna da isku{ava, jer je mislila: ako je on svetac, onda mora pro}i svaki ispit, kao stawe duha, kao vazduh, vatru. . .
- To nije bitno.veruj, ~ini mi se da sam negde, da li u prethodnom `ivotu, u nekoj zemqi, nekada, ne znam gde, ~uo toliko pri~a, toliko pesama o sre}i, a qudi su bili zbiqa duboko nesre}ni. Istra`i}u uzroke, saop{ti}u ih, i, ~ije srce primi, dobro je. . . Ja nisam ideolog.
- Ne znam kako to pamtim, ali mnogi su dolazili kod nas i govorili isto – re~e ona – mi nismo ideolozi, mi samo ho}emo da vam pomognemo. Misli{ li da su uspeli?
- Ja sam onaj koji je pro{ao kroz vatru duha – re~e on smireno.
- Da li }e razumeti? – zapitkivala je Svetlana vreme i svest, ~ak i uslove.
- Jo{ nisam spreman, ali, istinu ti govorim.
- Verujem ti – pomirqivo }e ona.- no, koliko ti mora{ verovati, mora{ znati i mora{ umreti, da bi uspeo? Pa to je stra{no.
]utao je zagledan ka gradu i qudima. Vi{e ih nije video prazne, da su besciqni i jadni; sad je snaga wegovog duha slala energiju koja je, mirnim mislima je to znao, uspevala da mewa svesti, bar da ih raskriquje i priprema za ideju.
Znao je da }e , ~im se dovoqno odmakne od belog zida, biti jo{ ja~i, usredsre|eniji.
Lake senke po~ele su da ih okru`uju. Neko kr`qavo drvo, nalik na sivu mrqu. Sa loncima , koficama i najlon~i}ima koji su visili kao `vale, bilo je izgleda tu da poka`e kako dolazi predve~erje, da je dan na izmaku. Wegova senka je, po obliku, bila sasvim ~udna. Kiprijan je u senci ~itao pro{lost tog drveta: nekada behu kro{we tako divno zatalasane, obilate zelenom lepotom, bujne kao kose, da je senka skoro proplakala onim {to zna~i.
Pomislio je: moje o~i uspostavqaju svet, ili se tajna sveta, wen zgasli plamen, objavquje mojom vizijom.
]utali su i Svetlana ga, bez re~i, povede ka {atoru. Na ulazu, za{u{ta {atorsko krilo i u tami neka ma~ka sko~i sa tawira koji zazve~a{e. ^ula se muha kako zuji. Pra{ina je igrala u zracima koji su se probili kroz rupe na ceradi.
Wih dvoje kao da su isto mislili: zar se iz ove bede, ovakvog –{taba- mo`e promeniti na{ prqavi, prazni i siroti svet. Ujedno su shvatili da su na po~etku, kao da su zakora~ili, i ta wihova ideja ili namera, kad bi imala nogu, visila bi , uzdignuta, nespu{tena u prvi korak. Kiprijan je ba{ takvom slikom predstavqao po~etak borbe. Stoga re~e:
- Nas dvoje smo napravili korak. . .
Svetlana izvadi iz nedara sve}u i zapali je {ibicom. Oseti se miris voska, pucketawe koje atmosferu u~ini podno{wivijom.
- Ne razumem te – re~e ona osvrnuv{i prelepo lice, osvetqeno i nestvarno.
U stvari, ona je mislila na qubav, a i on je mislio na isto. Po`elela je da mu pri|e i zagrli ga, ne`no se privije uz wega i da tako oslu{kuju grad, no} i srca.Ali, ona je bio protiv takvog zbli`avawa s wom.Bojao se da wihova qubav ne pokvari plan.
- Korak ka ciqu – kaza.
- Kom ciqu? – pitala je.
- Za op{tu stvar – ponosno on re~e.
- A mi, gde smo mi? – upitala je.
- [ta –mi-? Mi smo s wima.
- Mislim, ti I ja. . .
Vodili su taj razgovor znaju}i da su obuzeti jedno drugim, ali su znali i da imaju razli~it stav: ona je htela re}i: volimo se i vodimo borbu; a on je `eleo da je ubedi: volim te, ali moram voditi svim bi}em, ina~e ne}emo pobediti.
- Ja te volim, ali. . . – po~e on nesigurno.- Nije trenutak da se qubimo. Uop{te nije trenutak da mislimo jedno na drugo.
Gledala ga je razroga~eno a onda se primirila i skupiv{i snagu, rekla:
- ^ini mi se da bi pre uspeo ako srce svoje posveti{ `eni. Mogu ti biti odmor, ratni~e.
- Ne zovi me – re~e, kao da je priznao da mu je srce probodeno.-Ne, ne zovi me.Ti }e{ biti sa mnom, prati}e{ me koliko je to potrebno. @rtvova}e{ se. i, tako }e{ biti velika `ena.
Pomisli: mo`e li wen duh podneti ono {to sam joj namenio. i, kaza sebi: ona me je ~ekala,ona to mo`e.
Svetlana je bila u jednom uglu a on je bio u drugom. Sedeli su i ~ekali no}, da zaspe, da se odmore.
- Vide}e{, mi smo lewi, ali te{ko zaspimo – kazala je. Wen glas je bio nalik na govor bilo koje devoj~ice. Pojedine re~i je nagla{avala a neke izgovarala sa toplinom, ose}awem. Bila je tako mlada i zanosno detiwasta, da se wemu ~inilo kako na drugom kraju {atora titra `ivotom ispuweni pramen energije. Prosto mu je wena pojava zra~ila, a video je ili ~itao misli koje ga `ele za sebe, nalaze onu sre}u koja ju je kopkala, s wim.
- Ja sam tamo ( to izgovriv{i, sa~eka da ona razume, jer je mislio na svet s druge strane belog zida) sawao kwigu, mrtvaca i qude. Da li vi tuma~ite snove?
Po~eo je da pri~a opu{teno, zagledan u plamen sve}e. Nitne pau~ine,mre`e, dr`ale su bube; bila su to zaustavqena, nepokretna tela{ca.
- Ne se}am se – re~e ona. Bila je umorna i poku{avala je da ne misli na Kiprijana, da utone u mir sna.
- Mislim da kada sawa{ kwigu da }e ti `ivot u sudbini ispisati mnogo toga. Kao da sam nekad ~itao kwige, a tamo sam, stidim se to re}i, od nesnosne gladi jeo papir. A mrtvaca sawati, to verovatno zna~i da ti je du{a umrla za ne{to. Mislim da sam umro za sebe. Jeste , moje ja je umrlo. Sad vi{e nisam svoj. Predao sam se. Koliko mi je te{ko {to se ne mogu setiti sebe, ovde, dok sam bio s vama. Mo`da smo se ti i ja nekada sreli. Mo`da sam se ja stvarno,me|u vama, zvao Kiprijan.Rekla si da oni koji poku{avaju isto, da odu zapaqeni i ozra~eni deo grada, umiru. Da, ja ne znam razlog za{to sam propao kroz beli zid, izlo`io se negativnoj enrgiji, i, zahvaquju}i tebi, evo me, `iv sam, i moram da u~inim to {to je neminovno.Mislim da kada ~ovek sawa qude da je time pobe|ena samo}a u wemu. Ti verovatno ne mo`e{ ni zamisliti koliko sam iskusio samo}u. ti si `ena i tebi ne prijaju ovakve pri~e. Mo`da bi vi{e volela da ti ponavqam: srce, volim te, da}u za tebe `ivot, jedina si. . . Ali, dobro si rekla,ja sam ratnik. Svet protiv koga se borim je ogroman. Znam da oni nisu posve u ovom na{em gradu. Zaklonili su se. Nema ih telima ovde, ali, ja verujem da moj duh zna za wih, kao {to wihov duh zna za mene. Mi se ose}amo. Ukr{teni smo jedni protiv drugih za ne{to.Svetlana, ja sam duhom podigao, zamahnuo ma~ ka wima zbog dobra. Oni su energijom zatalasali psihu, i moju i tvoju, i ovih qudi, da je uni{te. Za{to? Ose}am dubinom bi}a da je to tako. Opqa~kali su nam du{e. Pokradeni smo vatrom koja nam je spalila dobar deo svesti.^uje{ li me?
Wu je ve} prevario san. Kiprijan joj pri|e i pomilovav{i wene obraze, poqubi joj ~elo.
Povukao se u kutak, seo i naslonio se na nekakvu zar|alu pe}. Svetlost je odlazila, dok su se stvari u {atoru gubile u tami. ^ulo se kako Svetlana di{e i prvi zrikavci su se ogla{avail. Jedna `aba je izdaleka prela nesnosnu muziku. Osim tih zvukova, grad je ve} spavao, tih, bez buke. No} je uvijala {ator mese~astim kracima, a Kiprijan nije video zgrade i ulice, koje su na mese~ini bile prahom no}nog neba posute, ogromnih oblika pru`enih ka visini i u daqine.
Dremao je neodlu~an da li da misli ili sawa. Pomislio je: misao je san i san je misao, nije va`no {ta svest ~ini. Setio se da je svest radilica kod svakoga, mehanizam numornih to~ki}a. Mislio je na li~nu, neobi~nu svest: ona je bila izdvojena, kao nosa~, `ica jakih vibracija.Ve} je imao vi|ewe: oblak svesti i stvari.Duh mu je bio uzvi{en, uzdignut, na stepenici povrh gradske lopte , materijalnih oblika i qudskih du{a. duhom ili voqom iz tog duha, nosio je svoju misti~nu svest do naseqa neshvatqivih aura, talasastih energija, zra~ewa. Povremeno bi osetio stomak i noge, a glava mu je bila sva od zraka, od duhovnih vi|ewa. Tuma~io je jezik te sfere, tra`e}i slova pro{losti. Hteo je da tako rasprostiru}a svest do|e do znawa o pro{losti ovog grada. Bio je ube|en da nebesa znaju istinu svakog vremena. Ali, u wima nije bilo slike pro{losti nijednog mesta. Tad je, sve{}u poistove}en sa neizmernim duhom, shvatio {ta je ve~nost. Ta wegova svest bila je utkana, kao jedna {ara, na }ilim nematerijalnog vremena, na platno duha i besmrtnosti.
Svetlana je spavala i nije mogla videti wegovu duhom ispuwenu glavu, koja je bila to stra{no, okruglo jedno: zlatasti oreol je tu glavu skoro I{~upao iz tela, podario je plavetnilu nebeskih {irina, a telo ostavio da kuca, `ivi, poigrava se me|u pra{inom, crvima, u smrti.
Kiprijanov duh se vratio u telesni oblik, te je opet ~uo `abqi kreket i osetio mno{tvo pacova koji su napali ko`u: No`ice su milele po wemu, zubi}i ga grickali, okice buqile sa strahom a repi}i se mrdali kao neumoqiva navala, dolaze}a smrt.On ih je rasterao rukama od sebe, pobacao ih na zemqu, i gledao kako skaku}u na mese~ini, kao male sviwe, kao zemqane utvare, sive i bezdu{ne.
Vratio se u mir svesti i ~udnog raspolo`ewa. Mislio je: ti daleki, nebeski svete, koji dr`i{ moje vreme, koji jesi sav od duhovnih ~estica, za{to ne si|e{ do ~oveka i do `ivotiwa svojih.
Nije mu bilo jasno kako duh dr`i sliku kojoj ne pripada materija. Nije mu do kraja bila poznata sfera te raspr{ene, beskrajne nematerijalnosti koja je negde izvan mi{eva,`aba, {atora, grada.
Tmina ga je napadala, uvla~ila i wega i stvari u sebe, i on joj se zaradovao, jer je taj vreli dan bio dug, stra{no naporan, jedva izdr`qiv. Misli su mogle da prolaze kroz mrak, ali on je predosetio zna~aj du{evne mirno}e, zapravo odmora pred bitku.
Svetlanino telo u tami, bilo mu je objekat zadovoqstva, potpaqivane `eqe od koje misle}e bi}e biva rastere}eno, `udno pothraweno mladi}kim fantazijama. Milovao ju je u mislima, lagano se nadnosio nad wu, dok se weno zami{qeno telo otvaralo a ruke ga obavijale tra`e}i da se zadr`i tu, da se istopi i srodi. Zatim ga je uznemirila misao o drugim `enama. Svetlana je bila draga, devoja~ki mila, topla i prirodna, ali, pitao se, kakve su druge `ene, kakva su im tela, pa i du{e. Onda je zakqu~io da postaje neveran, samoqubivo `udan, pohlepan, nezaja`qiv, tu`no neispuwen i nakrivweno beskrajan. Vratio se , mislima, wenim usnama, wenoj pojavi, da je qubi, posveti joj se, zadovoqi je i bude zadovoqan.^udio se snazi telesnog principa.
Pomislio je: ~ovek si kojim struji priroda i ne izmi{qaj, budi jednostavno lak u qubavi, dirqiv i iskreno otvoren. ^inilo mu se da duh osloba|a wegovu telesnost za ume}e vo|ewa qubavi.
Mogao je na}i u tami Svetlanu, probuditi je i predlo`iti da vode qubav, Nije hteo, jer ga je sutra{wi dan svojim zadatkom zvao. Znao je da je to donekle pogre{no, ali, mislio je sutra{weg dana ne bi bilo ako od`iveo puno danas.
Zatim su misli bile uti{ane u jezgru svesti. On nije znao da se to zove meditacija, ali mu je prijalo to stawe mirne, sebi dovoqne svesti, nepokretnog posmatrawa psihe.Kao da mu je mozak bio osvetqen, jasan i spokojan. @eleo je da se pribli`i snu,da u snu ostane budan, ~ak ve~no da bude razbu|eno svestan
Књига се чита душом. Бекство одводи срцу, изван
политике и изван заборава.
I
Wegovo si}u{no telo bilo je dole,na pra{wavoj ulici, me|u kantama za sme}e, kesama koje su trulile, hrpama bu|avog hleba i brojnim,pokvarenim stvarima; to telo koje se kretalo kao insekt, i koga je nadolaze}a vatra potiskivala ka zidinama, napu{tenim zgradama, pau~ini i kosturima.
Kao ~ovek bio je sam, bez svojih i tu|ih re~i.
Odozgo su ptice sletale poput razmahanih krupnih kapi ki{e. Odozgo je jo{ padala, u te{ko raspoznatqivim oblicima, nalik na sme`urane balone, vru}ina.
I on je te{ko disao bauqaju}i pra{ionom, preko gromada betona, pokraj spaqenih automobila, po izrovanom asfaltu.
Tamo u daqini, povremeno bi video ogromnu vatru, kako kao zapaqeni jezik, crven, ispla`en iz betona, sukqa ka magli~astoj za`arenosti neba, podse}aju}i ga na ogromno `drelo, nepoznata i nevidqiva nekakve elementarne zemqe koja je odlu~ila da proguta pusti grad.
Bio je pognut, mr{av – kretao se kao neko ko ide ka smrti ili hrani. A svest mu je neprestano ponavqala da nigde nema ne~ega {to bi zasitilo utrobu.
Pomislio je : svest je u utrobi ili u umu, i nigde vi{e.
To ga je dovelo do obnavqaju}e voqe: uspravqao se,te`e}i da telo ne padne na vreli beton, da u wega ne u|e smrt ili da on ne u|e u smrt. Napor je kratko trajao. Zatim se sapleo i pao u sme}e, koje je zaudaralo pleswu, nad kojim su kru`ili rojevi muva, i preko koga su mileli mravi, nemirni i piskutavi pacovi.
Dok su wegove ruke, zaparavo prsti rili po toj gomili ~iji je neugodan miris,ipak, i pored sopstvene zapu{tenosti ,ose}ao, nekakav ponavqaju}i glas se javio, i govorio mu:duh,duh,duh. . .
Izvesnim momentom koncentracije mogao je da vidi ulicu kako se kao siva traka prostire, i po woj i{~upano drve}e, prozorske okvire, izlomqena vrata,razbacani name{taj, mnogo stakla, rasprsnutog koje je podse}alo na bezbroj ogledalca od kojih se odbija crvena svetlost, sa stvarima kojima nazive nije znao.
Onda je {aku, na koju su se prilepili papiri}i, kon~i}i, zrna bu|ave hrane, sluz i trula masa svega i sva~ega, prineo licu i udahnuo – jer je morao jesti tu pokvarenu materiju ne misle}i na otrov, ni na ga|ewe.
Bolela ga je unutra{wost, toliko bolela da je zamislio `ivotiwu u sebi,wen nagon koji odri~e bilo kakvo pravo na ~ove~nost.
@ivotiwo , iza}i }e{ iz mene, pomislio je.
Tada se, wegovom vidu, malko ukazalo sunce i jasna svetlost se poigrala preko wegovih le|a, crne, slepqene majice na kojoj se bio nacrtan nekakav znak.Zraka svetlosti je pala i na nadlanicu; sad je ruka bila de qudskog tela; le`ala je na gomili otpada zade{ene u prqav{tini, ili u ~udnom svetu ru`no}e koji mo`e biti lep ako mu to dozvoli sunce.
Sunce, volim te, hteo je re}i, ali i jezik i um nisu mogli da naglas izraze misao.
Podigao je ruku, izvukao iz trule`i i prineo grudima. Lagano se na{la na wegovim pti~ijim prsima, zapravo na isturenim rebrima, kao sasvim krhka,lomqiva lopatica kojm je kru`ilo ne{to bestelesno, duhovno.
Ose}am pomisli.
Potom je s mukom ustao i gegaju}i se, posr}u}i nastavio daqe.
Nekoliko ma~aka se, mjau~u}i,zaplitalo oko wegovih nogu.Video je crnu ma~ku kako kru`i oko nakrivqenog stuba uli~ne rasvete.i, kao da ga je za~arala, stub se sa treskom sru{io na ulicu
I pored mno{tva zvukova, od `ivotiwskih ogla{avawa do zujawa lebde}e sparine, osetio je stravi~nu ti{inu u svemu. Stvari su }utale kao da ih je neko sahranio u jezivi, raspomamqeni haos.Zgrade su tako|e, bile tu`no neme, kao da ih je obavijala ostavqenost – li~ile su na sirotu, sivu decu koja pla~u,tiho,iscrpqena i bezglasna.
Odnekuda, neka misao koja ga uznemiri, kaza mu:nisi ti,moja glavo, moje ja.
Vrteo je glavu tom ti{inom, trude}i se da bude dugo, dugo u naslu}enoj harmoniji koja je imala smisao, jer se skoro ve~nost mogla napipati duhovnom sr`i koje ga je obasipala, strujawa wime kroz gladno i produhovqeno telo.
Druga bela ma~ka, stajala je u okviru i{~upanog prozorskog rama,i {apicom gurala sa sprata par~ad betona,koji je padao pokraj wegovog lica. Pomislio je da se kamenom baci na wu, ali je odustao, jer mu savest re~e da glavom u kojoj nije bilo ja – ne uznemiruje duh.
Mimoi{av{i olupinu od kamiona i zgradu sa vise}im, iskrzanim staklima, koja je li~ila na krpicama oblo`enu kocku, on se zapita koliki li je grad, ta~nije, zapita se gde je, gde se nalazi.
Nije znao kako da ozna~i to {to se desilo sa zgradama u kojima je nekad neko verovatno bio, prodavnicama koje su ispraznili, zapu{tenim ulicama, ni tu sveukupnost poreme}enih, razbacanih stvari; jer su lim, staklo,beton,~elik drvo i plastika, sve u svojim, sada naherenim oblicima, bili izme{ani – kao da je neka ruka eksperimentisala da ih stopi u jedno: haos.
@eleo je da ne misli na glad.
@eleo je da ga ~ista,`uta svetlost sunca nahrani.
Ali, u ovom trenutku spoznaje, znao da ga hrani samo sopstvene du{e izvor, koji mu telo ~ini otpornim spram zapawuju}e haoti~nosti i predstava koje bi mogle da ga u~ine ludim.
Gde je pro{lost i {ta je bilo, zapita se.
Ni~ega nije uspevao da se seti, ni gde je ro|en,ni ko su mu roditeqi, niti je uspevao da se seti qudi; kao da ga je neko, tako trenutnog, spustio ili bacio na zemqu, u ovaj poluzapaqeni, pusti grad.
Za{to se ne se}am, pitao se u sebi.
Taj ose}aj svesti prepu{tene unutra{wim damarima, jedro prisutne, a bez mo}i da sa`me pro{lo, sada{we i budu}e, dovede ga do u`asne praznine, ni{tavila.
Ja ni{ta ne znam, zakqu~i.I dodade : nemogu}e je bit stranac u gradu bez qudi, i ko me je doveo ovde? Mi{qu mu proleti re~ bez zna~aja : sila. Poku{a da {apne svim zidovima i celokupnoj samo}i dve re~i koje nije razumeo: nekakva sila; ali ne uspede – tek oseti kami~ak u ustima, kamen~i} kao ~udo koje se na~lo u usnoj dupqi, i koje ga podseti na nekakav mutan zavet iz jo{ nejasnije pro{losti: da ne sme pri~ati, ni sa stvarima, ni sa `ivotiwama, pa ~ak ni sa samim sobom.
Sede na plasti~nu stolicu koja se na{la na sredini ulice. Sede da se odmori, ali mu misli ne dado{e odmora. Poku{a da se trzajem podigne, ispqune kamen~i} i urlikne: qudi , gde ste qudi?!Nije imao vi{e snage za to. Telo je bilo smo`deno, iznureno i nepokretno. O~i tog tela, crne i topple o~i,sjajile su mole}ivom tugom pred ga{ewem, smr}u.
Ugleda psa koji je zubima vukao qudske kosti. I pas je bio kostur od psa,te dok mu se pribli`avao, ugleda isti sjaj o~iju, isto, tugom natopqeno umirawe, plamsawe usamqenosti i o~aja
Pas dovu~e pred wegove noge, bose, `ute, ko{~ate i beskrvne, taj kostur i le`e. Umirao je.
O mili psu koji umire{,mo`da }u te sti}i, uskoro, pevao je u sebi.
Zatim se pomiri sa smr}u psa koji je ve} zaudarao, i pomisli: kome ~oveku je pripadao taj kostur? Gde je on? Nekoliko puta se zamisli nad tim unutra{wim re~ima: gde je. i, jedna od najtajnovitijih re~i doleti u wegov um - du{a. Razmi{qao je sporo,umorno: ne{to odvojeno od smrtnog tela. . . ne{to se izgubilo, zagubilo, izletelo, odlebdelo. . .ne{to. . .
O mili psu. . .
Po keru su navaqivale ~ak i p~ele, ~ak i pauci.Ptice su jedino bile site, mo}no uhrawene – debele ptice koje su skakutale po betonu i nisko nadletale, jer im je krila, gore, u visini, pr`ilo za`areno nebo.
Umre}u u neslobodi, pomisli potpuno nesvestan {ta zna~i -nesloboda-.
Telo je kao voda klizilo niz stolicu, da legne, smiri se pokraj psa i kostura u po~inak. I, on je, tek delovima svesti dozivao svom bi}u borbenost, opirawe.
Uzalud u~ini mu se da pro{aputa.
A svest je tupo odjekivala, gasila se i izrawala iz neznanih dubina. Najednom se vrati:le`ao je preko psa i kostura, dok su ga insekti ujedali, ose}aju}i i kqunove ptica kako mu trgaju telo.Svest je naredila ruci da mahne. Ptice zaklopara{e krilima i odstupi{e.Branio je bubama opsednute o~i, otvorio ih i na{ao se u divnoj, netvarenoj svetlosti koju je u wegov duh isijavala blagodat, ne{to darovano , za voqu za `ivotom, za razum, okrepu tela, nadahnu}e.
Pridi`e se, ne znaju}i kome da se zahvali. Oseti taj darovani `ivot iz nekakve tajne koju nije mogao imenovati pravim imenom.
Tad mu se pokaza{e natpisi iznad otvora razvaqenih prostorija: -kultura-,-politika-,-izgled-, -sendvi~i-,-tekstil-. . .
Nigde nije bilo imena onoga {to ga je spasilo. Ni{ta vi{e,pred wim i u wemu, bilo ni one blagodati koja ga je izvukla iz mrtvih.Naprezao se da je na|e ili povrati u telo. I spozna da je ta sila, koja se u wemu napre`e, u stvari taj ponavqaju}i glas,duh.
Gle, ja znam da ~itam,skoro uskliknu, najednom, u mislima.
Nije vi{e bio gladan. Bio je oblepqen krvqu, otrovima, bubama, dlakama, ko{~icama, perjem.Odlu~i da potra`i vodu.
Negde postoji reka, ose}am joj tok, nasluti, pa se prekori: suvi{e ~ezne{.
I{ao je sam, kao bez ciqa, u lavirinu tih oronulih zgrada, dima i razru{enih zidova, iskrivqenih semafora, svetiqki, stravi~no praznih stanova i uni{tenih prostorija sa i{~a{enim delovima nekada{weg reda, gradwe, sre|enosti. Bio je u lavirintu ka kome je nadirala vatra i kojim je kru`io zadah pusto{i.
Nosio je svoju svest s namerom da je odgonetne,ali nije znao {ta.
^uo je misli koje su radile, pri{ale: {ta se desilo ovom gradu i za{to je ovakav?Za{to nema qudi ?
^uo je ptice kako grak}u i divio im se kao crnim ta~kama oslobo|enim u nebu, ka suncu. Slu{ao je bol svojih izrawavqenih bosih nogu, koje su tapkale po bosoj zemqi praznog parka. Uo~io je lutku, verovatno u hitwi ba~enu pored zelene,metalne kante za otpatke.
Verujem da su pobegli, pomisli.
Nekoliko {taka je virilo iz sasu{enog korova.
Ja idem ka vodi, re~e mu intuicija. Ima li vode u ovakvom svetu upita ga razum.
Zatim u wemu proradi ma{ta. Nizale su se slike koje nikako nije mogao povezati sa li~nom pro{lo{}u. Video je devoj~icu u {arenoj haqinici kako obigrava oko breze. Video je quqa{ku kako se wi{e. Ne~ija ruka je iza }o{ka prosto provirila sa velikom veknom hleba.Automobili se se bu~no kretali. Sawao je `ivot svestan da to skoro nikad nije video o~ima, ali je sada, duhom, u tom vremenu.
Iza{ao je iz parka koji je ~uvao jo{ samo senke se}awa,i po{ao ka uzvi{ewu na kome se, nalik {koqki, obru{ila sa ~etiri strane gromada betona povezana fino uobli~enim uglovima.Sta je kao nad provalijom.[irom su bila razbacana sedi{ta i papiri po ledini.
[ta su ovde qudi radili, upita se.
A onda , preko svega toga avetiwskog nazirala se reka , {iroka, sa nekoliko raznesenih mostova, ~ije su se raskomadane konstrukcije uklapale u sivilo vazduha,vode i neba.
Si}i }u do tebe, vodo, da me o~isti{, mislio je.
Bio je ispred reke, poput ribara zaraslog kosom i bradom , obu~enog sasvim bedno.Le|a su mu bila nakva{ena znojem i krvqu, noge i ruke tanke kao cev~ice,ramena uska a lice `uto kao vosak i an|eoski ~edno.Izgledalo je da mu je neko premazao telo razli~itim bojama, najvi{e crnom, a noge da su oblo`ene quspom iz koje vire maqave cevanice – tako je podse}ao na osamqenog ribara, samo {to nije zvi`dukao niti nosio {tapove.
Iako zamrqan, unaka`en i dotu~en iscrpqivawima, bio je lep pored reke, sli~an krotkom ~oveku koji obavqa svoj posao.
^ega ima u tebi, prqava vodo upita se. Da li si sa~uvala srebrnaste ikre i nesta{ne ribice koje putuju od obale do obale,od izvora do u{}a?
U svest je dolazilo mnogo toga nepoznatog, ~emu nije znao uzrok, ni zna~ewe, te se ~udio otkuda izmi{qa ili se dose}a sadr`aja wemu posve nepoznatih svetova.
Voda je bila mutna i po woj su plovili balvani, fla{e, masne mrqe svakvih oblika. On je udisao ~udan miris isparewa, odvratni miris nepoznate materije kojoj nije znao imena.
[akom je razmutio povr{inski talog, u izvesnom krugu zatalasao reku,osvrnuo se oko sebe i u{ao u vodu.Nije imao ~istog prostora da zapliva, {to je ose}ao da zna, da je nekada nau~io, da zaroni, samo je bu}kao u vertikali, ose}aju}i taloge prispele oko golog tela, mason}u i neugodne mirise. Jedna zmija, vrckava, duga~ka kao braon obojena grana ili {ipka sa dva staklenca spreda, gmizala je po {qunku do vode, da bi se naglo savila ne htev{i za}i nedaleko od wega.
Lepotice, vodo i zmijo, za{to ste neprijateqi jedno drugom, pitao ih je mislima.
Nekakav strah ga podseti da mora iza}i.Sede na kamen ~ekaju}i da se ode}a koju je oprao osu{i.Wegovo asketsko telo bilo je savr{eno uklopqeno u sliku blatwave,{qunkovite obale, sa re~nim mrtvilom i suncem koje se topilo od pregrejanosti.
Kami~ak mu je jo{ bio u ustima kao bombona koja ne `uqa, kao grudvica vremena ili zave{tawa koja neprestance podse}a.
On se, obla~e}i,zapita:a gde je moj put, kuda da idem?
Ulice, putevi su bili zakr~eni stvarima koje su begunci ili pqa~ka{i, ili neko tre}i, sa visine ili iz dubine, ostavili za sobom. Sve je podse}alo na neku ogromnu {aku i weno ne~ove~no delo: kao da je, ta {aka , namerno, brzim pokretima prome{ala ili zakovitlala zidove, poku}stvo i ono {to je bilo na ulicama. Samo su qudi, osim wega, bili negde skloweni. . .
Wemu se plakalo, ne samo {to ne vidi svoj put, izbavqewe, nego mu se stu`ilo {to ne vidi ni neku drugu, ne~iju stazu, bilo kakav qudski pravac, usmerewe.Plakao je nad gradom, sa dna, du{om oja|enom, iz svesti kojoj ni{ta nije bilo jasno, jer joj je nepoznato naviralo ali u nepovezanosti, iz dubine koja se zgrozila od samo}e i razarawa, koje se svuda rasprostiralo.
Ti svete i gradu, mislio je , ovako jezivo pusti, napu{teni, postojite li bez mene, bez mojih suza? Mogu li da pla~em, nastavio je da nari~e u sebi,da uzdignem ili porodim `ivot?Mogu li da zale~ima led praznine tvoje gra|e, ili }e te ovo usijawe odozgo istopiti,da postane{ lava, te~na vatra, `arni dom ili grob moje du{e?
Gledao je kroz sunce dizalicu koju su opkolile ptice. Soliteri su bili upravqeni ka nebu, a li~ili su na gnezda ptica ili ispra`wene {ibice, na stani{ta vrelih, visinskih isparewa.
Opet oseti glad i u|e u jednu zgradu. Prevrtao je po biv{im kancelarijama, rukama razbacuju}i kutije sa hartijom. Najednom, bez kontrole po~e da jede papir. Na|e polupraznu fla{u, iskapi je, tresu}i se od `estine ukusa. Potom mu se svest zanese, i teturaju}i se pade - zaspao je osetiv{i pre sna miris hartije.
Sawao je kwigu koja je neizrecivo prelepo, kao `ivo stvorewe,odisala blago{}u i ~arobno sijala. Sawao je u grobu mrtvaca koji ga vu~e za noge, sebi, ka dubini zemqe. Sawao je narod koji se buni, no`evima i motkama protiv ne~ega.Onda je usnio sebe na neobja{wivo kwigama poplo~anom putu i `ivog ~oveka koji ga savetuje porukama iz pakla, i narod koji slu{a besedu wegovu, ono {to je `ivi ~ovek kazao.
Probudi se, i prvo {to je video be{e muva koja se prilepila za plafon.Ispod we, beli leptir je obletao i{~upani kabal od lustera.
Demoni su te napali, pomisli.
Bilo mu je mu~no.Ali je ipak bio raspolo`en da razmi{qa: ko su demoni? I, odakle se javqaju te re~i kojima ne zna pravo zna~ewe? S ~ime, s kojim svetom je povezana wegova svest?
Pitao se kako da shvati ono {to se desilo. Iza|e iz zgrade i najpre stade, nameran da posmatra. Po ku}ama su se videli sitni otvori, rupe od ne~ega {to ih je probilo. Negde je ~e{}e a negde re|e delovala ta sila koja je od ovoga grada na~inila grobqe betona i stakla.Armatura je {tr~ala uvis, po krovovima su visile antene;fasade su skoro svuda bile oqu{tene, tramvajske {ine zarasle u korov; trotoari ne~isti, kiosci razne{eni – bilo je mnogo lima, mnogo ode}e. torbi, ~ak i kozmetike po ulicama.
Ovaj grad je nesre|en dom, pomisli. i jo{: ovde je bio haos i haos je jo{ uvek.Za{to nema nikoga?
Svetlost je prelazila tiho preko stvari, i samo zahvaquju}i suncu moglo se pomisliti da sve to {to se desilo nije bilo tako davno; mo`da je ba{ pre neki dan ruka haosa u~inila ne{to stra{no, smrtno za qude, da su ovi napustili grad i oti{li nekuda gde im je boqe.
Iz tmina, iza uli~nih uglova, sa spratova, ~ule su se ptice.Sa sve ja~om svetlo{}u stvari su trulile. On je bio kraj wih, ali nije bilo ~oveka i wegovog rada koji bi probudio zaspale stvari.Mrtvilo be{e sve prekrilo.
Moram iza}i, mislio je, a to je , u stvari , zna~ilo da mu se be`i.Da se mogao setiti, tu pomisao bi protuma~io kao: moram nestati.No, on sada nije ni{ta znao o nestajawu, o stapawu ili o ulasku u prazninu – kao jedan i jedini ~ovek, `udio je da ne ostane, a mo`da i umre, sam, u tom neizmernom, skoro nesagledivom krugu mrtvih stvari, tmine i vreline koja nije topila tamno, zloslutno, beznadno i `alosno srce grada.
Blokovi, krovovi, oluci, malter, padali su u okolini koja mu je poput `ivog bi}a kazivala: propast je ovo, kona~na , jer smo ostali bez qudi, ai qudi su bili nepravi~ni.
Tada su stvari po~ele da govore. Sto je rekao: neko je za mnom sedeo. Automobil je kazao: neko me je vozio. Ulica je dodala: po meni su hodali. Restoran kao da je doviknuo: u meni se jelo.
Slu{ao je stvari kao zanos od ~ije boli postaje neizbe`no o~ajan.Na kratko, misao je naj`ivqim krilima, doti~u}i mu grudi, proletela: bili su `ivi.
Pitao se kada su `iveli, a bio je radostan {to bar malo zna kako su `iveli.
Celog ga, kao da ga zapqusnu,pro`e strah. Oseti si}u{no telo, kao da je u provaliji, bazdanu, kao da propada, tone ka smrti, ponoru.Telo je bilo samo, `ivo a slabo, ugro`eno, napadnuto koprenom niskog zujavog neba, zvucima le{inarskih ptica,re`awem pasa preko qudskih lobawa, kostiju, po tamnim uglovima i udubqewima iz kojih kao da je kri~ala samo}a.
Pau~inaste zavese bile su prekrivene tankim slojem pra{ine – kao da su od wega i ti{ine zauvek odvojile svet dobra, mili svet qudi – i ne{to tajanstveno su sakrivale,i on ih je video stra{ne, nequdski krvo`edne spram wegovog tela, kao da su zvale: ~ekamo te svojim ~equstima, umre}e{ s nama.
Po`ele da do|e mrak, da zapali svoju vatru koja bi osvetlila ovu tamu, strah u telu, i da se wegova vatra srodi sa vatrom koja je pristizala. Ali, bilo je podne, mo`da najdu`e podne u `ivotu jednog ~oveka. i grad je pr`en, pe~en. Goreo je sa zapadne strane i sa visine bio napadan snopovima jake svetlosti, i od svega, najvi{e raspadawa, bio tako pun prisutne smrti, nepodno{qiv, kao da se spustio u pakao, di{u}i mukom, ~amom, ostavqeno{}u.
Gde da pobegnem, dobi mu mozak tu te{ku misao.
Osetio je sopstvene napete `ivce; ko`a mu se je`ila, plazio je jezik, o~i su buqile a rukama je mlatarao po vazduhu; bio je nalik na o~erupanu, vatrom opaqenu pticu koja `ednim o~ima gledala ka plavetnilu dok su oko we bile re{etke – i, sunce joj je, kao ba~ena kugla, letelo sa oblacima dima, mo`da i sa psima, ma~kama i svom divqinom, ka vru}om, prevrelom telacu, ka pregrejanom kavezu.
Nije bilo nikoga da ga zagrli, da zapla~e nad wim, da mu poqubi upale obraze ili ga pogladi po kosi – da ne{to ka`e o~ima ili dubinom du{e wegovim tu`nim zenama, da mu upla{enost, strah – otera kao ~oveka, dahom ili re~ju.
O svesti, svesti, hvatala mu je misao vlastito ja.
Davio se. goreo je. Srce je raspomamqeno udaralo.
Onda je svest rekla da mora ne{to milovati. Kad nema ~oveka ,kada nema qubavi, on mora qubiti tu stravu stvari, materiju sa jezom koja ga je opkolila, prodrla u wega.
Sa kamen~i}em u ustima on je milovao jedan bicikl,
Od samo}e vi{e ne znam ni da li sam pametan i `iv, pomisli. Dodade nepoznatu re~: sudbina.
Odbaciv{i od sebe bicikl, krenu, opet kao zver, da luta.
Uspeo je da uhvati tu misao koja je burgijala glavom, jer mu je svest bila preplavqena re~ju –sudbina- i naprezawima da odgonetne {ta ona zna~i.
Re~e sebi da }e sam izmi{qati za upotrebu u ovom pustom gradu, re~i koje }e biti wegov svesni `ivot.Re~e sebi da vreme brzo prolazi i da prilazi smrt. Ali, on je dobro znao {ta je smrt – to je ono kad te vi{e nema, zakqu~i – a nije znao {ta je sudbina. Pomisli: sme{ten sam na ovo raspadaju}e mesto, blizu smrti, i svest mi je osu|ena na zapitanosti, ko sam, odakle dolazim, kuda idem.
Nakon toga jedna ptica je igrala pred wegovim o~ima, u visini glave, o~ito, samo zbog wega, nekakv lete}i.lebde}i ples – bila je tako krilima postavqena u istu nepomi~nu visinu, lagano ma{u}i, jo{ laganije pokre}u}i kanyice, glavu I trup. Igrala je divno za wegovu svest i o~i, za misli mu; igrala je protiv wegovog o~ajawa a za wegovu za~u|enost. On je to ose}ao svim bi}em i bilo mu je ugodno.
Ti si produhovqeni golub moje svesti, pomisli. Ti si ptica koja me zna u samo}i. Ti si igra koja mi budi, tajnom `ivota, smisao u ovoj nepoznatosti.
Potom mu pri|e i pas, obavi se oko wegovih nogu, maze}i mu nogavicu svojim nagri`enim uhom.
On oseti u sebi nov duh, me{to razbu|eno, energiju koja je bila saglasna svetu ili gradu, ma kakav on bio, koja mu je darovala misao o pozvawu, smislu da ostane `iv, da }e ne{to u~initi. . .
Ali, mo`da }e umreti, pomisli, nakon ~ega ptica odleti i pas odjuri, nestade unutra{weg ose}aja, i, oseti glad.
Morao je tako gladan i u`asnut da se pita osvetu koji ga je odru`io, vatrom, nepu{teno{}u, prqav{tinom, pojavom neopbja{wivom,jer nije imao re~ i za tuma~ewa.
Svest je bila kao mala sve}a po zatamwenim nebom. Svest je bila krilo one ptice koja je igrala. Nosio je ne{to svesti iz koje su ivirale re~i –pitawa- i zov za hranom. Svest je zvala da je nahrani znawem i jelom, da um i stomak budu siti.
Pod nebom, u bezizlazu, u gradu ~ije su se ulice prostirale mrtvilom koje ih je obavijalo, on ugleda pokraj zida mno{tvo qudskih kostiju, le{eve i rabacano oru`je. Pokraj jedne lobawe krtica je iskopala krti~wak, a pred druge bio je polo`en maju{ni kostur deteta. Neki le{evi jo{ nisu bili istruleli – smrdqivi zadah wqudskog mesa kru`io je preko wih, kao val sive boje, pun `abokre~ine i raspadaju}ih biqaka sjdewenih u masi smrada, ne~isti, odvratnosti.
U dvori{tu povelike zgrade, wihala se neodne{ena i nei{~upana zastava. Video je tri boje: one su ga podsetile na vazduh, nebo i krv.
Iz sporedne ulice tek be{e provirio, sa ogromnom cevi, yin, metalni grdosija, a oko wega je bilo mnogo {lemova koji su li~ili na polovine qudskih glava, i uniforme, rasprostrte kao oborena stra{ila.
Smrt kao da je nekada, a mo`da i sada, kora~ala ovim prostorom.A on je mislio na uzrok, na kariku vremena koja bi mu rekla {ta je bilo. O~igledne posledice, koje kao da su iza{le iz najru`nijeg sna, zjapile su poput materijalnih bi}a u praznini – jer jo{ nije bilo obja{wewa.
Za{to sam samo ja `iv, pitao se. I: za{to se ne mogu setiti {ta je bilo pre? Po~e da naga|a: pre je bio grad, prepun, obilat `ivotom. Ali, on nije znao puni sadr`aj tog `ivota. Napregnu se, neke stvari su ne{to govorile, nije se uspevao setiti {ta, a sawao je nekakve snove, nije mogao doku~iti koje, i, bio je blizu smrti, ali to je samo naslu}ivao.
Ja sam ro|eno dete kome neko krade se}awe, zakqu~i. Prestravi se : ne pamtim. Nije bio sasvim siguran da li je ovuda ve} prolazio. A glad je zvrndala po ~itavom telu, kao neprestana prisutnost koja iznuruje ali ga ~ini i pa`qivijim, svesnijim me|u ovim zidovima.
Ja, jedini `iv, skoro da je je pevu{io u sebi, jedina svest grada, `iva svest, ja - ~ovek. Bez mene bi, nastavqao je, sve bilo mrtvo. I: bez mene ni~ega ne bi bilo. Jo{ pomisli: koliko li je samo zna~ajan ~ovek.
Ali, duboko je bio svestan da mnogo toga nedostaje toj bitnoj svesti. Ona nije znala uzrok, nije mogla da objasni, nije pamtila, niti je bila sposbna da sagledava {irinu: da li je sveobuhvatno, samo ovakav, beskrajno umrtvqeni grad, on to nije znao.
Ne~im sam nadaren, pomisli.
Najdnom ugleda ogroman,visok zid pred sobom.Bio je beo, ~inilo mu se, nestvaran, kao da je sneg popadao po wemu.
Umiqata belino, mislio je, primi moju poruku. Kakvu poruku i kome mogu saop{titi? Ose}ao je kako mu drhti ruka, kako ga ne{to iznutra nagoni da pi{e.
Bio je ~ovek pred belim zidom.
[ta je iza tebe,upita.Mo`da su iza tebe zvezde, ali dan je i sunce pe~e, topi me, ma{tario je. I ta ma{ta ili, zapravo podsvest, dojiqa wegovog duha u nedohvatno, unese mu u svest sliku plavetnila, stado ovaca, pti~ice i nekoga, mo`da wega samog, sa sviralom.
^udio se kako je wegova ma{ta letela, uvirala u belinu.
Bio je kao de~ak, razdra`en ili probu|en: `eleo je da se igra, da pi{e, crta po tom zidu – kao da mu je bio dragocen svaki trenutak, morao je ne{to kazati po belom zidu, belinom u belinu, protiv grada, protiv svega {to je uni{tilo, ~ak i uni{tenoga – da objasnim crte`om, re~ju ili samim zidom da on ne pripada mrtvim stvarima, ti{ini koja pla{i, da bi `eleo pro}i kroz beli zid, makar re~ima, porukom, ka zvezdama, jer ih je pretpostavqao da su tamo, iza, u krajwem.
Uze par~e cigle i poku{a da napi{e: moje zvezde su iza tebe, beli zide; ali stade, bi mu `ao, kao da bi pisawem povredio belinu, ~istotu granice.
[ta je iza,zaplaka se.
@eleo je da tamo budu qudi koji su `iveli u ovom gradu, spa{eni i vedri, sa `ivotom koji bi i wega obuzeo, uvrteo u sebe, preplavio, poneo, u{ao mu u razum i srce. @eleo je da vi{e ne vi|a kosture, besne pse i ma~ke, da ne udi{e trule`, da ne slu{a stravu povrh svih stvari, ulicama , prostorom, da ~uje glasove qudi iz hodnika i stanova, mo`da i muziku. . . `eleo je.
Ali, za{to, upita se u sebi, za{to si podignut beli zide koji zaklawa{ moje zvezde?
Podupirao ga je rukama, s namerom da ga sru{i, upiwao se telom, gurao ga. . .
Potom pade. Sedeo je otromboqen, skr{en, dovr{e u bolu i o~aju. Povi{e wega rasprostirala se belina, nema i porvr{na, kao ~isto sunce ne~ga {to je bilo iza we. On, dugim noktima, zagreba po zidu. Otirao je majicom suze i jeo kre~.
Podi`e se, ne s voqom da nastavi `iveti, jer je tako prigu{en `eleo da umre, ve} iz sebi nerazumqivog razloga, da napi{e. . .
Ovde sam bio, pisao je s mukom , {krabavo.
Wegova desna ruka se pomicala kao ruka davqenika, dok mu je glava bila nakrivqena, s obrazom prilowenim uz zid, na klecavim nogama koje su jedva dr`ale trup. Tresao se mu~eni~ki, upiwao da se iska`e, i mo`da ostane ~itavim bi}em u toj re~enici, ~iji smisao nije odgonetao, a zna~ila je samo: ovde sam bio.
Ho}u da `ivim i mislim, pomisli.
Nije mu se napu{tala belina i tajna s one strane, nije mu prijalo da vidi gradski red osi{enih lipa, klupe, ra{~i~kane automobislke gume, asfalt natpqen sparionom, lance metalne ograde pored ivi~waka.
Bilo mu je dosta te utvarne samo}e i praznine koja je disala prostorom, izaustavqenog vremena koje je jedino sa wim.
Opet pade, skqoka se i jecaju}i oseti da }e po~eti da govori.Ipak, samo pomisli: moje ja rida, moje ja je u suzama.Te misli mu vrati{e du{i opravdawe `ivota. Ustade i posti|en pre samim sobom odlu~i da obilazi zid.
Sigurno postoji prolaz, napomenu mislima voqi i zadatku kog je slutio.
Dugo, dugo se kretao tako, kao u krugu, jer je i zid bio takav, blago lu~no postavqen, zakrivqen. Odbacivao je sve ispred sebe {to mu je smetalo:nije hteo da se udaqi ili rastavi od zida . Bojao se da ne zaluta, da se opet ne vrati u grad, u lavirint. Samo je uz beli zid bio siguran, ube|en da }e iza}i, na}i prolaz.
Obilazio je zid uporno{}u posve}enika. Mislio je da iza zida postoji mnogo lep{I svet.
A onda ga jeza pro`e, ba{ kad je ugledao pora~e sunca, kao kri{ku naranye nad zidom. Nije uspeo da se seti grada.U svesti je samo jedna slika letela krilima izvezenim, prisutnim, naslikana pam}ewem.
Zid, zid, zid. . . ponavqao je.
Nazirao je da je mnogo toga pozaborvqao. Video je grad, ali gledao ga je s upitnom sumwom:da li je on ikada {etao tim gradom, je li bio tamo, u gradu koji je tako|e okru`io ovaj beli zid. Nije znao. Nalazio je sebe utoj tragala~koj sada{wosti – svest je bila zainteresovana za izlazak , za prolaz, za drugu stranu.
Bio je sav zapla{en pod senkom belog zida.
^itavo bi}e, telo i du{a, bilo je napregnuto, dato ka bekstvu ili izlazu. On je ose}ao kako ga je pro`ela namera, kao u procepu. Na stra{nom mestu, uznemiriv{i mu nerve, ionako ustalasane, da je u jednom trenutku mogao sebe da vidi okom naspram sopstvenog tela i du{e, nemiran i izgubqen, o~ajni~ki je tragao za prolazom, dok se nad wim nadvijala tamna zavesa grada prepunog samotnih oblika.
^as je ubrzavao korake, a ~as se zavaqivao pored zida, dr`e}i dlanove na vreloj belini.
Zid je bio tako tajnstven,skoro neizmerno dubok, nepregeldan po du`ini, mo`da nedohvatan a mo`da u krugu postavqen kao ne{to {to zaokru`uje, izdvaja ili razdvaja, kao pojas – toliko je malo znao o wemu, ~ak nije bio siguran da li je qudsko delo, iz kog je vremena, ~emu slu`i.
Ipak je pevao, hrabre}I se; u tvom sam krugu, maleni i nedoku~ivi, beli zide. Ti si moja propast ili moje spasewe.i, jo{ re~e ono {to nije razumeo: ti si `ensko telo i ima{ pupak kroz koji }u pro}i, i ipak si ne`an, ne`niji od grada. Pevao je i govorio u sebi.
Pevao je , plakao, upiwu}i se da hoda, jer ga je samo kretawe moglo izbaviti, da na|e kraj zida, da na|e neki otvor i pobegne, iza|e.
Samo je preptostavqao da se ne sme odvojiti od zida , da se mora, makar do ve~nosti, dr`ati tog belog zida i wegove tajne.
Ptice su preletale a druge `ivotiwe su dolazile i nemo}no cvilele. Srodio se okicama u visinama i tugom koja je bila jaka, ~ude}i se za{to ptice nisu vesele i za{to mu sve `ivotiwe ne do|u, ne saglase se sa wegovom voqom koja se upravila ka `ivotu.
Treba mi dru{tvo, ~ovek, pomisli.
Otkad zna za sebe, a to nije bilo tako davno, ~ak kao da je bilo tek sada, u sada{wosti, slutio je da mu nedostaju drugi qudi. Ni{ta nije pamtio, ni~ega se nije se}ao, svest ako da izvirala u tom sada,i bez pro{losti,mislin wenih i misli o woj, on nikako nije uspevao ne samo da pove`e slike, da stvori razumqivi i jasni svet iskustva, nego je neprestano bio za~u|en, izgubqen,jer je sve bilo nepoznato, nesaznato, kao da se gubilo izvan dohvata mo}i znawa.
Za{to je to tako,zapita se.
Na svom odmori{tu, u hladovini jedne zgrade i drve}a, koji su bili sasvim blizu zidu, po~e da razmi{qa, da postavqa neobi~na pitawa,kao: {ta je bilo pre mene i {ta je u meni? Onda se zastidi pred ogromnim , kolaju}im strahom, koji ga je sigurno podstakao da be`i od umirawa, jer se stideo pred le{om koji je bio polo`en na stepeni{tu, stideo se sebe, jer je shvatao koliko ga je strah uznemirio.
Jo{ malo }u tragati a onda }u se ubiti, pomisli, da me nema, jer sam prokleto sam, i dodade, nema smisla da `ivim nakon ovako ne~ega u`asnog {to je u~iweno. Ponovi: u~iweno je.
Kao da se ta lepr{ava i hrabrosti puna svest na|e pre kapijom pro{losti. Nagnao je um da mu on ka`e {ta se to u stvari desilo, ili koji su uzroci svega – ni{ta, um ostade }utqiv, prazan , nedore~en.
Ustade i nastavi kora~ati. Opet ga je mu~ila glad, te`e nego {to ga je mu~ila zagonetka zida, one druge, nepojmqivo neiskustvene strane, jer je nepoznatost dra`ila um, rasturala ga zna~ewem tajne, otkri}a wenog kao spasewa, a stomak je iscrpeo telesne sokove i pretio da }e ga oboriti, dotu}i, oduzeti mu i nebo i drugu stranu, ugasiti mu svest, odvu}i ga u ni{tavilo.
Zapeva u sebi, ne znaju}i da je to molitva: ~uj me gladi moja i ti crve koji mi zove{ telo ka smrti, ja nastavqam uz ovu belinu nemiran da hodim, jer verujem.Jo{ nekoliko koraka, pomisli, i gotovo je.
Svest nije bila dovoqno bistra da ga mi{qu iz sebe podstakne na daqi put.
Koliko dugo sam `iveo, upita se, i gde }u? Bi}e{ lep za kostur, zakqu~i, i nesta}e{ kao mnogi.
Telo se trzalo posledwom snagom. Bio je isu{en i prqav. Nije mogao vi{e da misli, glad je zvonila u wemu, stomak i usta su odjekivali i, kao da je po~eo da sawa ti{inu, nekakvu omamu, prijatnu pred svr{etkom, jer u woj nije vi{e bilo ni te naelektrisane, neo~ekivano darovane sada{wosti. Misli su kao talasi}i magle, opojne i drage, donosile svoja providna tela{ca: tragao sam. . .kraj je. . nesta}u. . .
Jo{ koji korak, pomisli.
Hodao je bez svesti. Isu{eno telo je samo sebe vodilo negde. Stvarnost oko tela je titrala,igraju}i svoju igru, skoro zavijala kao `ivotiwa,ili bila o~igledno sebi dovoqna kao stvor, sama, u mrtvilu materije.
Verujem , prostruja ta misao kroz stvarnost,jo{ uvek `ivi mozak, kao da ju je nosilo vreme samo sobom, kao da je bila sli~na stvarima i `ivotiwama, predmetima i snovima.
Padaju}i, proma~e mu lik `ene.^u re~ koja ga je imenovala. I bi mu za ~asak neizmerno milo, iako je sve bilo kao da uobra`ava, sawa du{om namu~enom
- Kiprijane! Kiprijane! Kiprijane!
Potom se svest tr`e, jer ju je ime izvuklo iz praznine, kao da je ime bilo `ivo bi}e kadro da da{kom zna~ewa podstakne plamen `ivota.
Otvor u belom zidu je li~io na ogledalo. Tamo je bio ~ovek, zapravo lice `ene, isto tako za~u|eno ali radosno. Ili, on posumwa, bude}i se, mo`da namu~ena maska.
II
Devojka je dr`ala wegovu glavu u krilu, miluju}i mu ~elo, obraze i kosu , s takvom ne`no{}u da bi ~ovek, gledaju}i ih, rekao kako sestra iscequje brata. Po wegovim kapcima bio se spustio ~udan mir, ona vrsta izuzetnog zadovoqstva koje se ose}a kod izbavqenog. Ona je otkidala naslage blata sa lica i povremeno se mr{tila {to ga ne mo`e umiti, dok su joj grahoraste o~i, malko udubqene, bile ispuwene toplim zanosom, sjajem `eqe, ne toliko ostvarene koliko zgusnute od ose}aja pripadawa ili davawa. Kao da je govorila: traqila sam te, i evo, na|oh te, do{ao si mi.
Wih dvoje su bili s druge strane Kiprijanovog zida, tako da su se u daqini mogli videti razmileli qudi.On je le`ao onesve{}en, dok mu je iz tela izlazila ili isparavala se nemo}, nalik na rawenika kome devojka previja rane i ~ija je du{a nadvijena nad wim, kao energija – jer su ga o~I qubile, i pa`wa ga je qubila, i srce koje se samo prona{lo. Srcu sad vi{e nisu bili te{ki taj okolni jad i sve stvari koje su bile neznatno lep{e, upotrbqivije i dovr{enije od svega s druge strane belog zida.
Du{a se, nepoznati, nagiwe ka tebi, pomisli ona.
Tad on otvori o~i, ispqunu kami~ak iz usta i ugleda weno lice; preko bledila, kao laka kretwa senke,preleti rumen.
- Ko si ti? – upita on
Ona pomisli:dobro je, ozdravquje mu um, ne pita gde je. I strela qubavna se svojim vrhom dota~e wenih misli: on }e me zavoleti.
- Ja sam Svetlana – kaza.
On se podi`e I onako drowav izre~e:
- Gladan sam. Kako re~e da ti je ime?
- Svetlana mi je ime.
Mislila je:On jo{ gore pamti od nas
Izdaleka se ~ulo kako lupaju ka{ikama i {erpe. Jedna mr{ava krava je, neopa`ena, pri{la blizu, isturiv{i veliki jezik da li`e wenu sme|u, masnu kosu, i ona je, ni malo razqu}ena, obujmi rukama oko vrata, poqubi izlomqeni rog i tepaju}i joj, po~e da je navra}a da ide ka qudima, da zaobi|e plavi {ator koji je bio postavqen u blizini i da pase suncem oprqenu travicu.
- Svetlana, krave ne misle – re~e on, gledaju}I zna~ajno, dubinom du{e, u sebi dohvatno poqe, okom koje je bilo prodorno.
- A ti, kako se ti zove{? – upita ona ustaju}i. Bila je malena, neuhrawena a ipak umiqata, obu~ena u belu haqinu sa mno{tvom crvenih leptiri}a i crnih, krupnih ta~aka. Bila je bosa, nalik na devoj~ur~e koje se zaputilo u planinu.
Gledali su se pogledima u kojima se pru`ala ruka sete, bola od saznawa da su nesavr{enio, da se ne mogu jedno drugo znawem darovati, jer su gubili iz ~asa u ~as sebe. Plakali su nad izgubqenim ili zagubqenim se}awem.
- Neko je uzviknuo moje ime – re~e on, nervozno gledaju}i u wene o~i.- ^ini mi se da me ime spasilo,samo ne znam od ~ega. Negde sam bio. Kao da sam za ne~im tragao. A onda me je neko zvao.
Govorio je to sa stidom. [ake su mu se okretale ka woj,kao da `ele re}i: pomozi mojoj svesti, Svetlana, objasni mi {ta se to zbiva.
Ona je najednom pritisla rukama glavu, sva se napregla. Bila je tako sme{na, detiwasta i on se osmehivao.
- Kiprijan ti je ime – rekla je, kao isprazniv{i se, jer je telo, ulaskom u opu{tenost, pomoglo da do|e do se}awa. Ponovila je nekoliko puta: - Kiprijan. . . Za{to sam te tako nazvala?
- Nije va`no – odgovori on. – Gde sam ja?
- Ti u gradu, sa mnom, ne boj se.
- Kom gradu? - upita Kiprijan.
- Ne znam, zaista ne znam – skoro besno ona re~e. – Svi gradovi su isti, i , dozvolili su nam da tako mislimo, svet je jedan, mo`da ovaj na{ grad, sada i tvoje mesto. Jo{ sam zapamtila: ~ove~e, `ivi u svom gradu i bi}e ti dobro.
Video ih je: bili su mu sli~ni, kao da su stra{ila hodala pod suncem. Bio je gladan i devojka to zapazi, sage se te uze vre}u i iz we izvadi par~e pocrnelog sira i komadi} hleba, koji je podse}ao na kamen.
- Jedi, jedi – kaza ona i dodade – pred tobom je put.
- Kakav put? – upita ona halapqivo gutaju}i.
- Ne se}am se – odgovori ona. – Ne{to su rekli, da }e jedan ~ovek do}i iz zapaqenog grada. Ili su rekli: do}i }e iz vatre i vatrom }e nam osvetliti put. Ali, mo`da je to izmi{qam. Mi ~ekamo nekoga. Iako ne pamtimo,mi ~ekamo. Taj }e do}i sigurno. Da, ka`em ti do}i }e. Nas neko treba da izvede. Ti, ~ini mi se, re~e da se zove{ Kiprijan. Nama je te{ko, mnogo te{ko, Kiprijane. Jadni smo, mi to znamo iako ne znamo kakvi smo bili. Ja sam se eto raspri~ala. Verujemo da ~ekamo. Razume{ li me? Potrudi se da nas zapamti{. Ure`i nas u svoje srce. Srcem du`e pamtimo nego glavom. Ti }e{ nas upoznati. Ne}emo ti biti dragi, jer smo mi tu da se sa`aqevamo. Slu{aj me: Ne{to struji me|u nama i od toga zaboravqamo.
Osvrtala se oko sebe dok su koze prolazile pokraj wih. I{le su ka zgradama iz kojih su virili sulunari, ~iji su se dimovi lako razvejavali sparinom. On je raspoznao tu zapla{enost u moru drhtawa bi}a i tuge. A ni{ta mu nije bilo jasno, osim da je predose}ao kako cela pri~a ima neke veze sa wim. Kada je progutao svo jelo, nahranio se , upita:
- Ima li jo{?
- Nemamo, ~uvamo – rekla je.
- Dobro pamtite ono {to se odnosi na hranu. Nisam gladan, zanima me koliko imate hrane.
- Glad nas neprestano podse}a. . .
- A qubav? Kako se pamti qubav?
O}utala je, zacrvenev{i se. Pognula je glavu dok su joj o~i `mirkale.
- Lepa si – re~e Kiprijan. – Mislim da nikada ne}u zaboraviti dobrotu u tvojoj lepoti.
On je wom bio zadovoqan. Zapravo, pomislio je, opet, na nekakvu slilu koja mu je wu donela ili objavila je pred wim, i bio joj je zahvalan.
Ose}aju}i da mu ~ula mute bistrinu oko koje je bujala briga, on potisnu umiqate misli, i strogo nastavqaju}i da pri~a, zapitkivao ju je pored ostalog: kakvi su qudi u gradu, koliko ih ima, {ta se doga|a? . . .Svetlana je odgovarala kratkim izrekama : beda, ili ima ih mnogo, ili, gladujemo, ponavqaju}i –ne{to- i -neki-.
Onda re~e:
- Hajdemo me|u wih.
A ona ga je nervozno odvra}ala:
- Ne, ne. . . ne smemo. Ubi}e te!
- Za{to? – zapita on iznena|eno.
- Poku{avam, trudim se da ti u svest zabele`im za sva vremena:
ti si do{ao, i stranac si iz zapaqenog grada. Da, da. . . stranac si. A oni (ona naglasi tu re~), ubijaju svakoga ko je stranac. A ja, ja moram da obavestim nekoga (i to naglasi) da si ti stranac. Eh ti si onaj koji je do{ao. Veruj mi,~ekamo. . .
Bio je zabrinut, ali je slegao ramenima pokazuju}i da ni{ta ne razume.Samo je sve vi{e bio svestan da mu nadolazi pam}ewe. Misli su mu ja~ale i svest jedrila kao jabuka.
- Se}am se – re~e napokon.
- ^ega se se}a{? – Nestrpqivo upita Svetlana. – Zaista se se}a{?
- Bio sam u zapaqenom delu grada, s one strane belog zida – re~e Kiprijan, osvetqen ili ozaren jesnom svetlo{}u koja se kupila u mozgu.
- Ti se se}a{? – upita Svetlana razdragano, ne veruju}i.
- Da, se}am se – kaza on tiho.
Ona pomisli: on je to bi}e iz vatre i mo} svesti ~ini ga da vi{e pamti nego mi. Nastavila je skoro da sawa: izuzetan je, oplemewen, jer je iza{ao i jer zna. Mislila je : pretpreo je u`as koji mi ne mo`emo podneti.
Kroz wega je strujao val, harmoni~an, potpun, i svest mu poistove}ivala, u sredi{tu du{e, sa kontinuitetom psihe – povezana, jaka, silna, naviru}a, da ga je odu{evqavala, punila do znawa o sebi. :lice mu se mewalo, sad je bilo jo{ produhovqenije i, ose}alo se samopouzdawe kako izbija iz o~iju, kao i ~vrstina, kao i sigurnost.
I ona se topila, sad, pred wim, jer je bila ute{ena: videla je celovitog ~oveka pred sobom. Ponovila je: do|e onaj koga smo ~ekali.
- Za{to si mi dala ime Kiprijan? – upita on.Bio je tako postavqen pred wom da se pla{io samoga sebe, jer, on sad se}awem zna mnogo. Mo`da i previ{e u odnosu na Svetlanu, na primer, ili, svest mu je toliko sna`na, otporna na to ne{to {to se vaqalo, svakako jo{ neprime}eno, ali stawem du{e o~igledno, da je i on, kome se moglo verovati, kao ~oveku, ipak bio nedovr{en i slab, staklast i ugro`en, s opasnom namerom pred tim nevidnim buktawem nekakve negativne energije, i svega {to je jo{ bilo itekako zagonetno. Lice je bilo ba{ na prelazu, izme|u o~aranosti sopstvenim mo}ima i za~udnosti pred svime.
- Ko ti je dao to ime, zar ja? – s puno ugro`enog dostojanstva i `eqom da prikrije neznawe, re~e Svetlana. Napokon, poverewe u wega joj dade re~I,zapravo zakqu~ak: - Ti zna{. . . Da, ti zna{ za{to sam ti ja dala ime Kiprijan,jer si to, to si ti Kiprijan.
On pomisli: a ti si san, i isto tako moje ~ekawe.
- Uvedi me u grad,Svetlana – re~e.
- Ne smem, ne smem – ponovila je.
- Zar je toliko stra{no da jedan nepoznat ~ovek pro{eta gradom, da vidi qude, razgovara s wima. Za{to sam toliko opasan?
- Slu{a me – kaza ona, dok joj se o~i ispuni{e sa`etom molbom,prekliwawem da je samo tako dobro – ti si jasan svima i ne mo`e{ se sakriti, i da ho}e{, da glumi{, ne bi dugo bio tajanstven, jer ti pamti{, zna{, svestan si, a mi svi, osim nekih,zapamti, koji su za{ti}eni, ne znamo Kiprijane, ne se}amo se , jer je tako bilo, to ne{to, i za tebe nepoznato, u pro{losti. Ali ti si tu da otkrije{, da nas izbavi{, jer si ~ovek. . .
Da, ja sam ~ovek prisutne sada{wosti, mislio je, i znam protiv ~ega se moram boriti, te dodade: vatrom je moj duh obele`en. . .
Bili su jo{ uvek pored zida a sunce je slabilo zracima, kao da mu je {aka postajala sve mawe surova: i znoj je kapao sa wihovih lica, koja su se molila za milost sunca i daqine, jer su im srca predavala gradu i qudima u wemu, isto; govorila su : stojimo na tvojoj ivici, ose}amo te i vapijemo da budemo jaki za delo,spasewe, promenu.
Zatim ona re~e:
- Zakuni se da }e{ ovde biti.
On je gledao devoj~icu pred sobom, si}u{nu, ustreptalu i trenutnu, ne znaju}i {ta da ka`e, poti{ten i obeshrabren, jer, voleo bi odjednom da ispuni svoju `equ, da krene, suo~i se, borbu prihvati, a ona ga je ostavqala, tako da je sumwao, da li }r ga na}i ako se seti da treba wemu da se vrati, i, je li istina to {to ona pri~a: da osim izgubqenog se}awa i lutawa u posledicama ima ne{to stranije, u`as; grad ili svet je bio kao gromada, visio je je nad glavom i mogao je ubiti.
- ^ime se vi zakliwete? – upita je.
- To znam, se}am se – re~e ona brzo, skoro zadihano. – Zakliwemo se se}awem.
Po~iwem da ponirem u tvoju du{u, malena, koja si ~arobno uzvi{ena, pomisli, I dajem svoju pamet tvom srcu.
- Tako mi se}awa, ovde }u biti – zakle se on sve~ano.
- Ovde }e{ biti? – sumwala je tra`e}i da on ponovi.
- Ovde jesam – izre~e. – Samo ovde jesam, shvata{ li?
- Jesi, ovde? – zamuckivala je.
- Da, ovde je mesto moje misije. Bi}e mi to govori. Ali, bojim se da }u tebe izgubiti. Ho}e{ li znati da se vrati{?
- Ovde sam bila hiqadu puta – re~e ona, ~vrsto uverena.
- Ne znam {ta je hiqada – kaza on i zakoluta o~ima pokolebano.Ne znam ni {ta je misija, ~ak ni zakletva. Potpuni sam neznalica, Svetlana. Kao da nikada nisam imao pre|a{wi `ivot. Prime}uje{ li koliko malo znamo {ta zna~e re~i koje govorimo. ^udim se kako sam odrastao. Svetlana, {ta li je dete? ^udim se kad izgovaram re~ -deca-.Odakle ja to znam.A mi ~esto govorimo –znam-, -znati-. Mo`da ste vi savr{eni: ne znate, ne se}ate se, `ivite, vi `ivite, Svetlana Vas skoro ~ovek ne treba ispravqati. Sada{wost je za vas sve. Lud sam {to }u te ovo pitati: koliko si puta dolazila ovde?
- Dolazila sam i dolazila – re~e tiho.
- Za{to si dolazila?
- Da tebe sa~ekam, jer su oni (tu re~ razvu~e svakim slovom nagla{enim) procenili da je moja vernost podobna ideji.
- Hvala ti, ali, kojoj ideji?
- Ja~i smo od wih. Ja~i!
Li~ila je na malu junakiwu ~ija pesnica stoji usmerena ka gradu i `ivotu unutar wega. Ta prkosna pesnica izmeni svet u Kiprijanovom duhu. Sad su ptice letele, i wena ruka ih je, ispru`ena i donekle `alosno zovna, ispra}ala i pozivala.
- Idi, i ~uvaj se – kaza Kiprijan. – Nadam se da }e{ mi do}i.
- Ne pomeraj se s mesta! – naredi mu ona vragolasto.
- Kome ide{? – upita Kiprijan. Me|utim, ona je ve} zaobi{la plavi {ator, i za wom je ostala nesnosna ti{ina preplavqena i{~ekivawem.
On sede da se odmori. Telo je bilo umorno, prenatrpano mislima. Mislio je: gladi i prqav{tino, vi ste svet moga stomaka, utrobe i ko`e, i moj mozak odgovara na ona pitawa koja mu ti, spoqa{nosti, postavqa{.
Sedeo je pokraj zida, naslowen, napet – smirivao se.
Svest je nosila ono {to mo`e svest ovakvog sveta.
Vrh plavog {atora bio je divno obasjan suncem koje se po~elo po nebu povla~iti.
Onda du{a oseti opu{tenost tela. Zadrhta od ne`nosti, jer su mu misli klizile Svetlaninim tragovima, putem wegove devoj~ice. Kao da je umirao od qubavi. I, kao da zbog zadatka nije smeo preterano ili prerano umreti.
Ostao je sam, nije smeo po}i ka qudima, a ve} se nagledao slike pred sobom. Na nekoliko metara od zida nalazio se plavi {ator, sa drvenim ko~i}ima pobodenim u ispucalu zemqu i {ipkama koje su li~ile na kopqa, sav od liwavog materijala, fleka po ceradi. Ispred {atora, velikom du`inom, vodila je , i gore i dole, uli~ica u kojoj su bili parkirani ili ostavqeni automobili, zapu{teni, puni pti~jeg izmeta i kostiju. Kiprijan se seti: nije tako prqavo kao tamo odakle sam do{ao, ali je grozno, bez `ivota, to isto gnezdo mrtvila. Dosta je bilo podse~enog drve}a, dosta ostataka dela qudskih ruku koje su, izgleda, iskoristile svaku vrednost za svoje gladi, potrebe, hranu. To je sasvim razumeo:qudi su iz nekog razloga sekli drve}e, i, zakqu~io je, wihovim o~ima ni{ta nije zna~ila lepota, jer ih je utroba prisiqavala da im oko ne u`iva u zrelosti pokoje vo}ke pokraj stazice ili u procvatu lipa, belini breza, cve}u ~ije su samo korewe ili stabiqke ostavili. Prosto je znao da su iz trenutka u trenutak hrlili ka onom {to jo{ ima: da poseku, odnesu, uni{te. . . Daleko, videle su se zgrade obru{enih fasada, ulice bez gradske vreve, bez vozila – gradom su hodali, sporo, umrtvqeno, qudi i `ivotiwe. Svi su bili sitniji nego {to jesu i. ~inilo mu se, neko je i{~upao lepotu iz tog sveta.
Odnekud ga je misao o lepoti sveta uzbu|ivala, da se zamisli, da ma{ta, zapravo, da druga~ije vidi, ne toliko jasno}om uo~ewa, sagledavawa, nego ne~im mogu}im – kao da su se trave podizale, ptice pu{tale ka nebu, darovao se silni zvuk `ivota gradu, te su o~I duha pozajmqivale sebe druga~ijem svetu.
^ekao je I mislio. Jer su se o~i navikle i duh je bio posve svestan, da se telo nalazi u ovakvom svetu. Ipak, prepostavqao je, {to mu je bilo kao neka vera, da Svetlana nije u pravu: naime, svet je nesaglediv, ne svodi se samo na ovaj grad, na bedu, uni{tewe, zarazu,pomamu, na pusti `ivot. . . Ta re~ -svet-, bila mu je posve jasna. Ali, nije nalazio re~ za wih, za druge. Istina, bili su mu – drugi -, bili su qudi, opet, to je bilo nedovoqno da ih prihvati obaj{wewem. On se dvoumio da li je jedan od wih tek – drugi-, ili je ne{to vi{e. I te nenadne, neprizvane misli o dostojanstvu, o jednakosti svih, nametale su mu olak{awe koje nije bilo posve iskreno, ali koga se dohvatao kao izlaza. Mislio je: oni su isto {to i ti, qudi, nisu tek – drugi-, i izme|u tebe ovakvog i wih takvih nije neprelazna provalija. Du{a mu je `udno odjekivala za suo~ewem, za ispitivawem, dokazom – morao je, po cenu I da ga ubiju, upoznati ih. Do sada ih je video u spoqa{wom, kroz ta dela u blizini: dosta toga je bilo poharano, spaqeno, pokidano, sru{eno, odvaqeno, zatrto. . . Pretpostavqao je da wihove ruke pevaju pesmu smrti, samouni{tewa.
Pitao se re~ju ~ije je zna~ewe tek naga|ao, najzagonetnijom, mo`da najnedose`nijom, da li je ~ovek oduvek takav bio, tako grabe`qiv - -pro{lost- je bila re~ koja ga je mu~ila, ne samo {to nije zna {ta ona sadr`i, kakva je bila, nego mu je ta re~ otvorila ili mogla otvoriti vrata su{tine bi}a. Su{tina bi}a je za wega bila, u stvari, razumevawe drugoga, drugih. Ali, da bi ih razumeo, slutio je, nije dovoqno samo da ih prihvati takve kakvi jesu – ose}ao je pozvawe u pogledu odgonetawa tajne wihove pro{losti. Ako su oni bili bedni, to ga nije zadovowavalo u saznawu, i ne znaju}i otkuda, ba{ je ona morao da ispita za{to je to tako. Kao da ni{ta osim nedostaju}e lepote nije zahtevalo od wega da filozofira. A i lepota je imala tek malo sadr`aja: ode}a je trebalo biti druga~ija, boqa, ulice ~istije, zgrade ure|enije, automobili pokretni - `ivot mo`da slo`eniji, ispuweniji, vedriji.
Mislio je: va~a su~tina je siroto nakazna, I{~a{ena, i moj zadatak je da vas promenim, da vas u~inim boqim.
Ta promena, i to boqe, nisu se mogli desiti bez otkri}a uzroka. A ve} je znao da ih je navika podjarmila: neki su sedeli ili le`ali, neuhraweni, ispred zgrada, mlitavih, izgladnelih tela, sa krupnim glavama, ~etvrtastim I ru`nim, neki su ne{to radili, tako re}i poslovali umorno zabavqeni u dosadi, primorani gla|u, pod razapetim dekama, u hladu, dok je dim lelujao sparinom i vazduh, ustajao,opjno mlak, topao, ~inio stvarnost uspavquju}e nepokretnom. Mislio je: ho}u li uspeti da vas podignem iz mrtvih?
Ne{to je odgonetnuo, jer se nadimaju}e: za{to postoji zid i za{to se wemu vratilo se}awe? Pomislio je: tamo su, s druge strane zida odakle je iza{ao, ja~i zraci smrti za svest, weno pam}ewe, a ovde je lak{e, podno{qivije. Jo{ je zakqu~io: verovatno neka stvar zra~i vodoravnim talasom, pa je neko, s namerom svakako, izgradio beli zid da bi odvojio deo grada nepodno{wiv za `ivot i omogu}io drugima takvo `ivotarewe. Pitao se, koliko qudi koje on vidi znaju o tome. A on je bio izabran, sigurno od nekakve sile, da ima svest ja~u od obi~ne svesti i da izdr`i ono {to je izdr`ao.
Re~e sebi: mora biti da sam ovde nekad `iveo i da me je ne{to nateralo da prekr{im upozorewe i odem u ozra~eniji deo grada, isku{am se, o~vrsnem, i vratim se. Ma{ta zapeva: a mo`da su me ptice neba ispustile na zemqu duhom svoje slobode. . . mo`da.
Vreme je sporo prolazilo, zapravo, kao da je bio nekakv zastoj u vremenu. Sunce se tek nagelo, i s drugog mesta, na putawi svojoj, sijalo je opet ludom snagom `arnog srca svog. Bube su milele oko wegovog tela i on je morao da se brani, ali nije hteo da ih ubija. ^inilo mu se, ukoliko sa~uva vi{e `ivih stvorewa, da svi imaju ve}u {ansu da opstanu. Du{a je govorila: ne ubij i bi}e ti dobro.Razum je prihvatao tu izreku opravdavaju}i wen smisao, weno plodotvorno dejstvo. Taman pomisli, ozaren, da }e poru~iti svima da ne ubijaju `ivotiwe, ~ak da ~uvaju, u ime lepote, i biqke, kad ga strah podseti da je on ~ovek koga neki ho}e ubiti, ako ga prepoznaju takvog: da je ~ovek.
^ekaju}i Svetlanu, u wemu su sazrevale misli i on je bi}em ja~ao, sna`e}i voqu.
Zaspao je u blizini belog zida.glava mu je bila te{ka od nere{ivih misli, Ni{ta nije sawao, osim da je bio zadovoqan mirom i ti{inom uspavane svesti.
Svetlana ga je na{la ispru`enog po zemqi, pored jednog grma. Sva uznemirena, povukla ga je za rame, da vidi da li `iv, i, kad se on trgnuo po moma~ki nasmejao, ona se naqutila, napu}iv{i svoje pravilne usne, sa jo{ ve}om senzualno{}u otvoriv{i usta da ne{to ka`e, da ga izgrdi.
- I? – upitao je on, sme{e}i se.
- [ta – i - ? – bunila se ona, kao da joj je od va`nosti posla bila neprijatna ta intimnost.
- Hteo sam re}i: se}a{ li me se?
- Naravno da te se se}am, ali toliko si me upla{io.
- Prispao sam – re~e Kiprijan. - Gde si bila?
- Ne}u ti re}i gde sam bila. To je za sada tajna. Uglavnom. . . Ali, ja nisam tvoj –oficir- pa da ti podnosim izve{taj.
- Ti si moja devojka – kaza on, pomisliv{i: i sudbinom odre|ena pratiqa srca. – Nastavi. . .
- Tvoja devojka?! – protestvovala je {ire}i ruke kao da ube|uje nevidqive qude da ona to nije, kao da je toliko o~igledno da samo Kiprijan to ne zna. A onda se wegovo smireno lice ukaza u vidokrugu, i ona, nakon kratke stanke, ube|ena da je to zaista tako, ~uv{i otkucaj wegove misli, saglasi se, te po~e tobo`e stameno i lukavo da izla`e daqe {ta je u~inila. – Videla sam tebi nepoznate qude koji rade za na{u stvar. Razgovarala sam s wima i upoznala ih da ti postoji{, da si do{ao. Izgleda da su mi poverovali, ali sa~eka}emo. ^ini mi se da su rekli: pita}emo nebo i ono }e nam svojim znakom re}i dovoqno o wemu. Uglavnom, ako si ti onaj za koga verujem da jesi, onda si svetac (toliko je naglasila tu re~, posvetiv{i joj se nadom i trijumfom), na{ svetac. Preno}i}emo u plavom {atoru. A ti, ~ik poku{aj da me tokom no}i poqubi{ ! Sutra idemo me|u qude. Eto. . .
- [ta ti zna~i ono - oficir-? – upita on, ne bez izvesnog uzbu|ewa ~itavom pri~om. Prosto je hteo preneti problem mimo sebe.
- Vojnik, Oficir je vojnik vi{eg oficira. Kako ovde zra~I! Pokraj belog zida najmawe pamtim i najmawe sam stalo`ena.. Zna{, mu~ila sam se da ti saop{tim sve ovo. Naravno, ti ne razume{ {ta je na{ svetac.Re}i }u ti: to je onaj ~ovek koji se se}a. Sigurno si razmi{qao o nama. Ipak, nismo ni mi toliko budalice. Ne{to znamo, ne{to nam se ipak vrti pam}ewem. U stvari, Kiprijane, mi smo donekle u normali, imamo punu svest na trenutke, neka znawa namizviru, mi i ne znamo otkuda, a mi ih prihvatamo kao ono {to je `ivot, {to nas oboga}uje. Oni kod kojih sam bila toliko zra~e plemenito{}u, da sam me|u wima bila skoro isto {to i ti, ~ovek. Ka`em ti, neko nam je namestio igru da ne uspevamo zasnovati zdravi `ivot.
Ona najednom prestade pri~ati i mole}ivo ga obujmi vapiju}im o~ima
- Eh, ka`e{ svetac – po~e ona da se ispoveda. – Ali ne verujem da je svetac ~ovek zdravog `ivota. Dok si bila odsutna, ma{tao sam o takvom `ivotu. Ja mogu da ga zamislim. Na primer ti, za{to ovde ~eka{ nekakvog Kiprijana? Zar nije boqe da u~i{ {kolu, da vozi{ automobil, provodi{ se?
- Gde to postoji? – upita ona ~ude}i se. – Gde si to video?
- Nigde nisam video, ali postoji, bar u vremenu, kao {to postoji i ovaj na{ `ivot u vremenu. Sve {to izmislim, bilo je. Ja u to verujem. Izgleda, da bi se izbavili, potrebno je da ismislimo druga~iji `ivot, `ivot koji je nekada bio.
- Ti izmisli{, a mi zaboravimo – kaza ona sa zna~ajnim izrazom lica koje se trudilo da bude realno, dok su o~i sumwale, zapravo, delomice se nadale.
- Ja }u re}i ono {to sam izmislio qudima koji }e me ~uti ~itavim bi}em. Propoveda}u srcu a ne svesti, razume{ li.
- Volela bih te ~uti. . .
- Jo{ je rano – re~e Kiprijan. – Jo{ nije do{ao ~as. Ti qudi, kod kojih si bila, dobro su me naslutili i pro~itali. Moram prvo upoznati grad i qude, da bih znao protiv ~ega se borim.
- Zar }e{ se boriti protiv na{ih dobrih qudi? – upita Svetlana, zameraju}i mu {to zao{trava stvar.
- Oni jesu dobri, ali su dobri-bedni qudi. Voleo bih da budu dobri- sre}ni qudi.
- Neko mi je , ako se se}am dobro, pri~ao jednom o sre}i. Reci mi, {ta je sre}a?
- Ne znam {ta je sre}a, zaista ne znam, sve dok to, s drugima, ne budem.
- Kako }emo biti sre}ni ako ne znamo {ta je sre}a? – pitala je ona, uporna da isku{ava, jer je mislila: ako je on svetac, onda mora pro}i svaki ispit, kao stawe duha, kao vazduh, vatru. . .
- To nije bitno.veruj, ~ini mi se da sam negde, da li u prethodnom `ivotu, u nekoj zemqi, nekada, ne znam gde, ~uo toliko pri~a, toliko pesama o sre}i, a qudi su bili zbiqa duboko nesre}ni. Istra`i}u uzroke, saop{ti}u ih, i, ~ije srce primi, dobro je. . . Ja nisam ideolog.
- Ne znam kako to pamtim, ali mnogi su dolazili kod nas i govorili isto – re~e ona – mi nismo ideolozi, mi samo ho}emo da vam pomognemo. Misli{ li da su uspeli?
- Ja sam onaj koji je pro{ao kroz vatru duha – re~e on smireno.
- Da li }e razumeti? – zapitkivala je Svetlana vreme i svest, ~ak i uslove.
- Jo{ nisam spreman, ali, istinu ti govorim.
- Verujem ti – pomirqivo }e ona.- no, koliko ti mora{ verovati, mora{ znati i mora{ umreti, da bi uspeo? Pa to je stra{no.
]utao je zagledan ka gradu i qudima. Vi{e ih nije video prazne, da su besciqni i jadni; sad je snaga wegovog duha slala energiju koja je, mirnim mislima je to znao, uspevala da mewa svesti, bar da ih raskriquje i priprema za ideju.
Znao je da }e , ~im se dovoqno odmakne od belog zida, biti jo{ ja~i, usredsre|eniji.
Lake senke po~ele su da ih okru`uju. Neko kr`qavo drvo, nalik na sivu mrqu. Sa loncima , koficama i najlon~i}ima koji su visili kao `vale, bilo je izgleda tu da poka`e kako dolazi predve~erje, da je dan na izmaku. Wegova senka je, po obliku, bila sasvim ~udna. Kiprijan je u senci ~itao pro{lost tog drveta: nekada behu kro{we tako divno zatalasane, obilate zelenom lepotom, bujne kao kose, da je senka skoro proplakala onim {to zna~i.
Pomislio je: moje o~i uspostavqaju svet, ili se tajna sveta, wen zgasli plamen, objavquje mojom vizijom.
]utali su i Svetlana ga, bez re~i, povede ka {atoru. Na ulazu, za{u{ta {atorsko krilo i u tami neka ma~ka sko~i sa tawira koji zazve~a{e. ^ula se muha kako zuji. Pra{ina je igrala u zracima koji su se probili kroz rupe na ceradi.
Wih dvoje kao da su isto mislili: zar se iz ove bede, ovakvog –{taba- mo`e promeniti na{ prqavi, prazni i siroti svet. Ujedno su shvatili da su na po~etku, kao da su zakora~ili, i ta wihova ideja ili namera, kad bi imala nogu, visila bi , uzdignuta, nespu{tena u prvi korak. Kiprijan je ba{ takvom slikom predstavqao po~etak borbe. Stoga re~e:
- Nas dvoje smo napravili korak. . .
Svetlana izvadi iz nedara sve}u i zapali je {ibicom. Oseti se miris voska, pucketawe koje atmosferu u~ini podno{wivijom.
- Ne razumem te – re~e ona osvrnuv{i prelepo lice, osvetqeno i nestvarno.
U stvari, ona je mislila na qubav, a i on je mislio na isto. Po`elela je da mu pri|e i zagrli ga, ne`no se privije uz wega i da tako oslu{kuju grad, no} i srca.Ali, ona je bio protiv takvog zbli`avawa s wom.Bojao se da wihova qubav ne pokvari plan.
- Korak ka ciqu – kaza.
- Kom ciqu? – pitala je.
- Za op{tu stvar – ponosno on re~e.
- A mi, gde smo mi? – upitala je.
- [ta –mi-? Mi smo s wima.
- Mislim, ti I ja. . .
Vodili su taj razgovor znaju}i da su obuzeti jedno drugim, ali su znali i da imaju razli~it stav: ona je htela re}i: volimo se i vodimo borbu; a on je `eleo da je ubedi: volim te, ali moram voditi svim bi}em, ina~e ne}emo pobediti.
- Ja te volim, ali. . . – po~e on nesigurno.- Nije trenutak da se qubimo. Uop{te nije trenutak da mislimo jedno na drugo.
Gledala ga je razroga~eno a onda se primirila i skupiv{i snagu, rekla:
- ^ini mi se da bi pre uspeo ako srce svoje posveti{ `eni. Mogu ti biti odmor, ratni~e.
- Ne zovi me – re~e, kao da je priznao da mu je srce probodeno.-Ne, ne zovi me.Ti }e{ biti sa mnom, prati}e{ me koliko je to potrebno. @rtvova}e{ se. i, tako }e{ biti velika `ena.
Pomisli: mo`e li wen duh podneti ono {to sam joj namenio. i, kaza sebi: ona me je ~ekala,ona to mo`e.
Svetlana je bila u jednom uglu a on je bio u drugom. Sedeli su i ~ekali no}, da zaspe, da se odmore.
- Vide}e{, mi smo lewi, ali te{ko zaspimo – kazala je. Wen glas je bio nalik na govor bilo koje devoj~ice. Pojedine re~i je nagla{avala a neke izgovarala sa toplinom, ose}awem. Bila je tako mlada i zanosno detiwasta, da se wemu ~inilo kako na drugom kraju {atora titra `ivotom ispuweni pramen energije. Prosto mu je wena pojava zra~ila, a video je ili ~itao misli koje ga `ele za sebe, nalaze onu sre}u koja ju je kopkala, s wim.
- Ja sam tamo ( to izgovriv{i, sa~eka da ona razume, jer je mislio na svet s druge strane belog zida) sawao kwigu, mrtvaca i qude. Da li vi tuma~ite snove?
Po~eo je da pri~a opu{teno, zagledan u plamen sve}e. Nitne pau~ine,mre`e, dr`ale su bube; bila su to zaustavqena, nepokretna tela{ca.
- Ne se}am se – re~e ona. Bila je umorna i poku{avala je da ne misli na Kiprijana, da utone u mir sna.
- Mislim da kada sawa{ kwigu da }e ti `ivot u sudbini ispisati mnogo toga. Kao da sam nekad ~itao kwige, a tamo sam, stidim se to re}i, od nesnosne gladi jeo papir. A mrtvaca sawati, to verovatno zna~i da ti je du{a umrla za ne{to. Mislim da sam umro za sebe. Jeste , moje ja je umrlo. Sad vi{e nisam svoj. Predao sam se. Koliko mi je te{ko {to se ne mogu setiti sebe, ovde, dok sam bio s vama. Mo`da smo se ti i ja nekada sreli. Mo`da sam se ja stvarno,me|u vama, zvao Kiprijan.Rekla si da oni koji poku{avaju isto, da odu zapaqeni i ozra~eni deo grada, umiru. Da, ja ne znam razlog za{to sam propao kroz beli zid, izlo`io se negativnoj enrgiji, i, zahvaquju}i tebi, evo me, `iv sam, i moram da u~inim to {to je neminovno.Mislim da kada ~ovek sawa qude da je time pobe|ena samo}a u wemu. Ti verovatno ne mo`e{ ni zamisliti koliko sam iskusio samo}u. ti si `ena i tebi ne prijaju ovakve pri~e. Mo`da bi vi{e volela da ti ponavqam: srce, volim te, da}u za tebe `ivot, jedina si. . . Ali, dobro si rekla,ja sam ratnik. Svet protiv koga se borim je ogroman. Znam da oni nisu posve u ovom na{em gradu. Zaklonili su se. Nema ih telima ovde, ali, ja verujem da moj duh zna za wih, kao {to wihov duh zna za mene. Mi se ose}amo. Ukr{teni smo jedni protiv drugih za ne{to.Svetlana, ja sam duhom podigao, zamahnuo ma~ ka wima zbog dobra. Oni su energijom zatalasali psihu, i moju i tvoju, i ovih qudi, da je uni{te. Za{to? Ose}am dubinom bi}a da je to tako. Opqa~kali su nam du{e. Pokradeni smo vatrom koja nam je spalila dobar deo svesti.^uje{ li me?
Wu je ve} prevario san. Kiprijan joj pri|e i pomilovav{i wene obraze, poqubi joj ~elo.
Povukao se u kutak, seo i naslonio se na nekakvu zar|alu pe}. Svetlost je odlazila, dok su se stvari u {atoru gubile u tami. ^ulo se kako Svetlana di{e i prvi zrikavci su se ogla{avail. Jedna `aba je izdaleka prela nesnosnu muziku. Osim tih zvukova, grad je ve} spavao, tih, bez buke. No} je uvijala {ator mese~astim kracima, a Kiprijan nije video zgrade i ulice, koje su na mese~ini bile prahom no}nog neba posute, ogromnih oblika pru`enih ka visini i u daqine.
Dremao je neodlu~an da li da misli ili sawa. Pomislio je: misao je san i san je misao, nije va`no {ta svest ~ini. Setio se da je svest radilica kod svakoga, mehanizam numornih to~ki}a. Mislio je na li~nu, neobi~nu svest: ona je bila izdvojena, kao nosa~, `ica jakih vibracija.Ve} je imao vi|ewe: oblak svesti i stvari.Duh mu je bio uzvi{en, uzdignut, na stepenici povrh gradske lopte , materijalnih oblika i qudskih du{a. duhom ili voqom iz tog duha, nosio je svoju misti~nu svest do naseqa neshvatqivih aura, talasastih energija, zra~ewa. Povremeno bi osetio stomak i noge, a glava mu je bila sva od zraka, od duhovnih vi|ewa. Tuma~io je jezik te sfere, tra`e}i slova pro{losti. Hteo je da tako rasprostiru}a svest do|e do znawa o pro{losti ovog grada. Bio je ube|en da nebesa znaju istinu svakog vremena. Ali, u wima nije bilo slike pro{losti nijednog mesta. Tad je, sve{}u poistove}en sa neizmernim duhom, shvatio {ta je ve~nost. Ta wegova svest bila je utkana, kao jedna {ara, na }ilim nematerijalnog vremena, na platno duha i besmrtnosti.
Svetlana je spavala i nije mogla videti wegovu duhom ispuwenu glavu, koja je bila to stra{no, okruglo jedno: zlatasti oreol je tu glavu skoro I{~upao iz tela, podario je plavetnilu nebeskih {irina, a telo ostavio da kuca, `ivi, poigrava se me|u pra{inom, crvima, u smrti.
Kiprijanov duh se vratio u telesni oblik, te je opet ~uo `abqi kreket i osetio mno{tvo pacova koji su napali ko`u: No`ice su milele po wemu, zubi}i ga grickali, okice buqile sa strahom a repi}i se mrdali kao neumoqiva navala, dolaze}a smrt.On ih je rasterao rukama od sebe, pobacao ih na zemqu, i gledao kako skaku}u na mese~ini, kao male sviwe, kao zemqane utvare, sive i bezdu{ne.
Vratio se u mir svesti i ~udnog raspolo`ewa. Mislio je: ti daleki, nebeski svete, koji dr`i{ moje vreme, koji jesi sav od duhovnih ~estica, za{to ne si|e{ do ~oveka i do `ivotiwa svojih.
Nije mu bilo jasno kako duh dr`i sliku kojoj ne pripada materija. Nije mu do kraja bila poznata sfera te raspr{ene, beskrajne nematerijalnosti koja je negde izvan mi{eva,`aba, {atora, grada.
Tmina ga je napadala, uvla~ila i wega i stvari u sebe, i on joj se zaradovao, jer je taj vreli dan bio dug, stra{no naporan, jedva izdr`qiv. Misli su mogle da prolaze kroz mrak, ali on je predosetio zna~aj du{evne mirno}e, zapravo odmora pred bitku.
Svetlanino telo u tami, bilo mu je objekat zadovoqstva, potpaqivane `eqe od koje misle}e bi}e biva rastere}eno, `udno pothraweno mladi}kim fantazijama. Milovao ju je u mislima, lagano se nadnosio nad wu, dok se weno zami{qeno telo otvaralo a ruke ga obavijale tra`e}i da se zadr`i tu, da se istopi i srodi. Zatim ga je uznemirila misao o drugim `enama. Svetlana je bila draga, devoja~ki mila, topla i prirodna, ali, pitao se, kakve su druge `ene, kakva su im tela, pa i du{e. Onda je zakqu~io da postaje neveran, samoqubivo `udan, pohlepan, nezaja`qiv, tu`no neispuwen i nakrivweno beskrajan. Vratio se , mislima, wenim usnama, wenoj pojavi, da je qubi, posveti joj se, zadovoqi je i bude zadovoqan.^udio se snazi telesnog principa.
Pomislio je: ~ovek si kojim struji priroda i ne izmi{qaj, budi jednostavno lak u qubavi, dirqiv i iskreno otvoren. ^inilo mu se da duh osloba|a wegovu telesnost za ume}e vo|ewa qubavi.
Mogao je na}i u tami Svetlanu, probuditi je i predlo`iti da vode qubav, Nije hteo, jer ga je sutra{wi dan svojim zadatkom zvao. Znao je da je to donekle pogre{no, ali, mislio je sutra{weg dana ne bi bilo ako od`iveo puno danas.
Zatim su misli bile uti{ane u jezgru svesti. On nije znao da se to zove meditacija, ali mu je prijalo to stawe mirne, sebi dovoqne svesti, nepokretnog posmatrawa psihe.Kao da mu je mozak bio osvetqen, jasan i spokojan. @eleo je da se pribli`i snu,da u snu ostane budan, ~ak ve~no da bude razbu|eno svestan
