SVE PRAVE LJUBAVI SU TUŽNE

Dodirnem te vjetrom..
i tako dugo mirišem na tvoje proljeće.

Septembar,još jedan septembar bez Tebe..
šuška i šulja se,otkrivajući uspomene …

Nebo sam grlio i milovao.
Ni jednom odande nisam pao.
U dušu mi je ceo svet stao.
Jedino mi je bilo žao
što stvarno nikako nisam znao
čime sam sebi ta krila tkao.

Otkud mi svila za takva krila?

Mika Antic

Vrlo tužno je kada shvatis prekasno.

"Dok mi traje daha, ja kravim ledeno cvijeće na svojim prozorima, jer imam dušu koja ne može da ne iščekuje".

Ivo Andrić

Crveni cvjetovi ljubavi
gore u noći

Prva noć kroz koju idem sam

Slušam:
visoki plavi vodoskoci čeznu
zvijezde koje nikad dosegnuti neće

i u meni crno teško srce
tuče tuče


A.B. Šimić

Ma da.
Kad nešto ne ide, ne treba se ni truditi jer je uzalud.
Boli ali šta da se radi, život ide dalje.

I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango, i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.


Miroslav Antić

Zaboravices.
I taj dan i sve sto je on nosio.
Te neke sitnice zvane ljubav.
Zaboravices mene.
Progutace me ova noc, nestacu tek tako. Mnogo pre jutra, mnogo pre svega onoga sto je moglo biti.
Tragove ce kisa unistiti, vetar mirise daleko odneti, a lik ce tuga isitniti.
Na delove.
Na komadice.
Svuda okolo.
Da i ako pozelis me ponovo, neces uspeti da me sastavis.
Zafalice neki deo, kao sto si i ti meni falio da bih bila cela.

Noćas te tugujem


Noćas te tugujem, najdraže moje,
s nekim osjećajem daljine
Jer nema nikoga ovdje kraj mene,
i nitko da mi skine
tu suzu sa obraza.

Noćas te tugujem.

A u istom smo gradu
i iste brojimo minute.
Samo što usne ne ljube i šute,
samo što oči prosipaju sjaj
U nekim drugim sobama,
nekim drugim ljudima.

Noćas te tugujem i skitam.

Ne ljubim i pitam
Što je tamo iza jutra,
iza zagrebačke zime.
Postoji li tamo još tvoje ime,
kao što ti u meni postojiš
I ova noć što miriše,
po narančama s juga
govori mi što je tuga.

Nisi daleko.

A čini mi se kao sto godina
svjetlosti i tame,
kao da se ljubav tamo topi,
na plamenu svijeće.

I tugujem te noćas…
I tugujem…
I tugujem…

Željko Krznarić

Prave ljubavi nebi trebale biti tuzne ....
ali eto .....neda im se da budu PRAVE .....uvek neko srecu kvari

Bez tužnih prvih ljubavi ne bi bilo drugih, trećih, petih...A jedna ipak bude srećna...

Prolazi vreme.............

Prva ljubav zaborava nema
Al' se druga itekako sprema

Svakoga proljeća zalutam u tvoj zagrljaj i
cvjetam kao nekada,njezna i samo tvoja.GB

Gledao sam te sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, u agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.

Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajući da su tamne oči jasne
Odakle mi nekad bolji život sjao.

Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,
Sve što očajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i u strasti muke,

U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja još je bila živa,
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva.

ANTUN GUSTAV MATOŠ

Od Tanjuše lepše cure ne beše u selu tom,
Imala je crven porub na belom haljetku svom.
Kraj jaruge iza prošća ide Tanja pred sam mrak.
A u magli s oblacima igrao se mesec mlak.

Dođe momak, pokloni se, kudrava mu kosa ta:
«Oprosti mi, draga moja, al’ uzeću drugu ja …»
Sva preblede, kao pokrov, ohladi se izgled njen,
I Tanji se razvi kosa, ko zmija kad traži plen.

«Eh, ti, momče plavooki, ne uzimaj mi za zlo,
Za drugog se ja udajem, dođoh da ti kažem to …»
Ne zvoni sad za jutrenje, već svatovski grmi klik,
Juri svadba na kolima, konjanici kriju lik.

Ne kukaju kukavice – svako Tanjin plače bled,
Na lobanji njenoj rana, od kistana tog uz jed.
Na čelu se krv zapekla, pa je crven venčić s njom –
Od Tanjuše lepše cure ne beše u selu tom.



Sergej Jesenjin
1911.